Lindita Komani

 

 

Pogledi koje su razmenjivali podsećali su katkad na mekani pliš, a katkad na preteće strele. Nije bilo jasno da li su hteli da sede jedno nasuprot drugog ili su hteli da ustanu, psujući, i da se više ne vide. „Dođavola!“, rekao bi Ardijan. „Dođavola i s tobom!“, rekla bi Vesna.

„Osećam se mnogo snažnije kada nema nje preda mnom“, govorio je svome bratu Jetonu, dok mu je, po povratku kući, pripovedao o najnovijem konfliktu sa svojom koleginicom iz škole i sa posla. „Smeta mi njeno prisustvo u našoj grupi, ali s druge strane, kada je vidim kako se smeje i kad je slušam kako priča, dođe mi samo da uživam.“

„Slatke su te srpske kurve“, reče mu Jeton. „Razumem zašto se tako osećaš.“

Ardijan ga ljutito pogleda.

„Otkud ti znaš da je ona kurva?!“, odgovori mu kô iz topa.

„Pa sve su one takve, nema tu ni zrca sumnje. To što je tebi ona u glavi, ne znači da nije takva.“

Ardijan ustade s mesta. Nije želeo da nastavi razgovor, niti da kaže bratu laku noć.

„Gde ćeš, gde ćeš?“, dozivao je Jeton za njim. „Ni večeru nećeš da završiš?“

Ardijan mu nije odgovorio. Zatvorio je za sobom staklena vrata i pošao u svoju sobu.

Jeton je, s druge strane, pojačao zvuk na televizoru.

 

Ohhh, ooohhhh, ja, gib’s mir, stärker, stärker!!!“, Ardijan je ubrzo začuo ženski glas, koji je dolazio iz sobe u kojoj se nalazio televizor. Njegov brat promenio je kanal i sigurno je uživao u onome što je gledao.

Odozgo, kroz plafon, u zgradi koja je bila izgrađena za veliki broj ljudi, ali s kvalitetom koji te tera da pomisliš da ti je komšija maltene u sobi, osetili su se pokreti vrlo slični onima koje je i Jeton verovatno imao pred očima. I gore je jedna žena govorila svom partneru: „Ohhh ohhh, ja, gib’s mir, gib’s mir!“

„C-c-c-c… zbog tih stvari muškarci i pomisle da, manje-više, svaka žena, koje god dobi, samo misli na to gde će naći partnera u akciji“, reče i nasmeja se u sebi.

U ovim uslovima bilo je nemoguće da se koncentriše na posao. Da priča sa Jetonom i da mu kaže da smanji ton – nije želeo. Štaviše, ako bi Jeton utišao ton, bilo bi još i gore, jer bi se čuli oni s druge strane plafona. Partner na spratu iznad imao je najmanje jednu ženu ispod ili iznad sebe.

Uključio je računar. Hteo je da, sa slušalicama na ušima, pročita imejlove koji su stigli od popodneva do večeri.

„Ardi, pogledaj ovo“, pisala mu je Lizi i slala link, poziv na najnoviji konkurs za dramu.

„Lizi, Lizi“, reče u sebi. „Ne odustaješ. Za šta sam ti potreban? Za seks? Da ti pomutim um? Za budućnost koju misliš da ćemo imati zajedno? Za novac koji misliš da zarađujem?“

„Za sve, Ardi“, imitirao je njen glas. „Zar ne shvataš da, kada te vidim, vidim onog s kojim želim da budem?“

„Dok ja vidim pečat boravišne vize u mom pasošu. Zapravo, i tebe i zadovoljstvo koje mi pružaš, ali to mi se čini sekundarnim“, odgovorio joj je rugajući se.

Ušao je na stranicu konkursa. Ispunjavao je propozicije za učešće. Imao je neke radove kojima je vežbao pisanje. Imena prethodnih dobitnika delimično su mu bila poznata. Njihov rad bio je sličan njegovom. Ni po godinama nisu bili daleko. Možda bi i vredelo da razmisli.

„Ti kao da imaš još nešto da mi pošalješ… oder?“, prozivao je još malo Lizi imejlom.

Ona je uložila znatan trud da nauči albanski i uspelo joj je. Mogla je da razgovara i sa njegovim roditeljima. Ardi ju je vodio nekoliko puta na skijanje i na kraju ju je i upoznao sa roditeljima. Dopala im se i zvali su je da i naredne zimske odmore provede s njima, kao deo porodice. Toga dana Lizi se videlo na licu da joj je poziv koji je dobila prijao poput postignuća. Trijumfalni prizor naročito ju je pratio u popodnevnom izlasku sa Ardijevom sestrom Vesom i Ardijem. Vesa tek što je bila završila srednju školu i pokušavala je tada da ubedi oca da joj dozvoli da studira kod braće.

„Austrijanka je za oca mnogo prihvatljivija nego Srpkinja, čak i da je ta Srpkinja bez oca“, činilo mu se da čuje Jetona.

„Ardi, meni je majka Bošnjakinja. Bošnjakinja, razumeš?“, odgovorila bi mu Vesna.

„Jesi li barem dobro izgustirao Srpkinju?“, činilo mu se da čuje rođake.

„Bošnjaci su muslimani, tata. Ne zaboravi to. A onda, Vesnina baba je Albanka iz Sarajeva“, obraćao se ocu.

„Ćut’, ćut’ kad ti kažem“, odgovarao mu je otac. „Srpkinja u ovu kuću neće kročiti. Ima i drugih poput tebe kojima je ljubav pomutila razum. A ona kako dođe, tako i ode. I šta onda ostaje? Pradedu su ti ubili Srbi, dedu su ti hapsili. Ti si mi sin i ja te puno volim, zato ti i kažem da bi ti bilo najbolje da se ne vraćaš ovde ako slučajno…“

„Ali ja nisam ni rekao da je volim, a još manje da imam nameru da je dovodim ovde kao mladu“, branio se Ardi, ne odustajući.

„Zamisli da se Vesi pomuti razum za nekim Srbinom! Puno me sekirate vas dvojica i ne znam što je puštam da dolazi kod vas…“

„Vesa? Kakve veze ima… otkud Vesa u toj priči, tata?“

„Ardi, voliš li me ti?“, pitala ga je Vesna pogledom.

„Vesna, zašto nisi Albanka, Vesna, zašto nisi Albanka, Vesna, zašto nisi… ili Austrijanka, Vesna, Austrijanka Vesna, Austrijanka Vesna, zašto nisi?“, jedva je disao, prisećajući se kada ju je jednom pitao:

„A šta ti osećaš da si najviše?“

„Ja? Mislim – Austrijanka. Zar je važno?“, bio je njen odgovor. Primetivši da se izgubio u mislima, dodala je: „Jasno, naravno da je važno, ti si Albanac.“

A on, s tim prisećanjem, razumevanjem i bolom, nije znao da li ga nešto muči ili se samo zbog nečega uzdržava.

 

„Mama je krvarila s obe strane usana“, rekla mu je Vesna kada su se malo bolje upoznali. Ujaka su joj ubili Srbi za vreme rata u Bosni. Njena majka je, sa desetogodišnjom Vesnom i sedmogodišnjim Milanom, izbegla je u Grac, s namerom da se ne vraćaju. „Ko nas više tamo hoće? Sa tatine strane hteli su da nas istrebe sa lica zemlje. Sa mamine strane nisu hteli da nas vide niti da čuju za nas. Svima je bilo dovoljno to što nam je otac bio Srbin, pa smo i mi onda Srbi, i to od onih koji su ubijali i zlostavljali ljude.“

„Kada si bila poslednji put u Sarajevu?“, pitao ju je Ardi.

„Nisam više bila“, rekla mu je Vesna tiho, s pogledom u kome se videla bol i nostalgija.

„Hoćeš da idemo zajedno?“, dodao je odmah, osećajući se kao spasilac.

„Zamisli! Ja, Albanac, čijoj su porodici Srbi takođe naneli bol, putujem sa tobom vozom u Sarajevo“, reče i nasmeši se kako bi ublažio nastalu situaciju.

„Razmisliću“, rekla je Vesna. „A ti, nije te sramota što si Albanac, a sa mnom si?“

„Ja nisam sa tobom“, odmah je zauzeo stav kako bi se distancirao.

I ona je bila distancirana.

„A ako ti se do sada nije ponudio neko drugi da to uradite… Das versteht sich doch von selbst… koliko dugo smo prijatelji, to je najmanje što mogu da učinim“, nastavio je Ardi mirom onoga ko zna da drži stvari u svojim rukama.

 

Znali su se još od prve godine fakulteta. Stranci su se brzo prepoznavali po lošem izgovoru. Vesna je skoro odrasla ovde i govorila je jezik kao ostali meštani. Ali zbližila se sa drugima, jer je znala da su stranci. Ne znajući da joj je otac Srbin, Ardi ju je sa zadovoljstvom prihvatio i počeo čak i da fantazira o njoj. Vesna je bila u vezi s nekim dečkom Austrijancem. Njen brat Milan takođe je bio u vezi sa Austrijankom. Njihova majka Amra već godinama je imala partnera Austrijanca Štefana i izgleda da su razmišljali o braku.

„Sa tim drugim brakom, očekujemo da se konačno naša porodica skrasi na ovom mestu“, rekla mu je Vesna. Oni su se stalno razdvajali. „Onda smo opet zajedno, onda se opet odvojimo, ne znam…“

„I ne samo to…“, odgovorio joj je Ardi, smejući se.

„A mama se i pored toga trudi da odavde pomogne porodici. Dolazili su nam u posetu njeni rođaci kada su išli kod lekara i na operacije. Možda će doći i jedan od njenih sestrića ovde u školu. Ali o tom potom…“

Štefan je radio u jednoj od onih organizacija koje pomažu pri prihvatu izbeglica iz rata. Kada su njih troje stigli, sa ožiljcima i modricama na telu, dočekao ih je Štefan i uspeo, polako im prilazeći, da im podari ono za šta su verovali da su zauvek izgubili. Pomogao je Amri da nađe posao. Deca su krenula u školu. I tako je život za njih, na izvestan način, ponovo počeo.

„Jednom rečju, integrisali smo se“, rekla je Vesna, kroz šalu, grupi studenata u univerzitetskoj menzi. Činilo se da je želela taj novi život koji je imala u Austriji. S prošlošću ju je povezivalo majčino krvavo lice i ljubav prema ubijenom ujaku koji je, od njenog i bratovog najranijeg detinjstva, provodio s njima svako slobodno vreme. Vodio ih je u šetnju i vožnju automobilom, išao sa njima u bioskop, igrao se s njima svakakvih igara koje su bile u modi među decom.

 

Drugi snažan potres Ardijeve fantazije prema Vesni dogodio se kada je saznao ne samo za njenog oca Srbina, već i za njeno prezime. Da li je ona želela ili nije želela da se rodi kao ćerka jednog Andrića, nije imalo mnogo veze u tom trenutku. Ardija je obuzela panika. Sa Andrićem je on povezivao sve zlo sadržano u planu o nasilnom raseljenju Albanaca. Pisac, koji je cenjen u rangu najvećih autora svetske književnosti, poneo se utoliko neljudski što je sastavio takav spis.

„Ili ti možda misliš da je to ljudski?“, tim rečima je prebacio Vesni svu svoju mržnju.

Vesna nije ni pokušavala da se odbrani.

„Ne znam ništa o tome “, rekla mu je mirnog lica i smirenim glasom. „Šta više da ti kažem… ja imam tragediju unutar porodice… ništa me više ne čudi.“

„Gde se on sada nalazi?“, pitao ju je Ardi za oca.

„Mislim da, koliko mi znamo… Rekli su nam da je teško fizički povređen tokom rata i da se odselio iz Bosne, da se sakrije, jer je stekao mnogo neprijatelja i znao je da će ga ubiti kad se stvari malo smire. Rekli su nam čak i da je umro. Za nas on jeste mrtav.“

Možda ona nije bila kriva, ali ovo je bilo prvo iznenađenje zbog slučajnosti koje ga proganjaju u vezi sa Andrićem.

 

Sa Jetonom, sa kojim je već neko vreme delio stan, u nadi da će jednom završiti te vražje studije i da će otići u Nemačku ili Švajcarsku, živeo je baš pored Fakulteta za strane jezike. Fakultet je na glavnom ulazu držao ništa manje nego Andrićevu bistu. Kad god bi pomislio na nju, začudio bi se kako on i njegov brat, zajedno sa drugim Albancima, još uvek nisu smogli hrabrosti da Andrića i posthumno prokažu kod uprave fakulteta, gradske uprave i šire. Zahtev: Uklanjanje biste. Razlog: Javna uvreda za sve stanovnike grada albanske nacionalnosti. U slučaju da se mere ne preduzmu, oni će nekako vandalizovati tu bistu.

„Mogli bismo da je išaramo nekim grafitom, što će nam čak i pomoći da se opravdamo ako bi nas uhvatili“, rekao je Ardi u krugu prijatelja.

„To se zove street art, reći ćemo policajcima“, nastavio je.

„A šta ste napisali?“, pitali bi nas oni.

„Zar vi ne znate šta znači reč art?“, dodali bismo mi.

„Ali ne radimo ništa, Jetone. Krijemo se iza sintagme mirni građani. Nećemo nikada mi biti nekakvi ratnici. Čak i da izbije nekakav rat, mi ćemo pobeći iz zemlje sa našim porodicama“, dao je neku vrstu zaključka bratu u jednom od poslednjih razgovora na tu temu. Prisećali su se, tom prilikom, svog puta, i puta stotina hiljada drugih ljudi sa Kosova, gde god da su ih primali u svetu. Hteli su da spasu živote od rata i ubistava koji bi gutali i one pod sobom.

„Lako je suditi sa strane“, rekao mu je Jeton. „Ali, pomisli da imaš ženu koju treba da zaštitiš od nasilja, decu koju treba da čuvaš i koja treba da odrastaju sa majkom i ocem, pomisli na majku i oca koji ne smeju videti ubijenu decu, snahu i unuke…“

 

Ovaj razgovor vodio se nakon njegovog povratka sa odmora u Hrvatskoj, na proputovanju sa Lizi. Sunce im je tamo išlo na ruku. Bilo je uvek visoko na nebu kad god su hteli da se sunčaju, kad god su hteli da večeraju ili popiju kafu pored mora, kad god su želeli da naprave fotografiju i postave je na Facebook. Kod uzglavlja kreveta u sobi u kojoj su odseli nalazio se Andrićev roman Na Drini ćuprija. U njemu su bile beleške različitih ljudi. Ko god je hteo da ostavi svoj znak da je bio u toj kući za odmor i da je listao tu knjigu, ostavio ga je.

  1. B. 17. 08. 1999.
  2. J. 15. 08. 2001.
  3. M. 10. 08. 2002.
  4. S. 12. 08. 2004.
  5. D. 29. 08. 2005.
  6. K. 26. 08. 2006.

„Ova kuća se, izgleda, izdaje za odmore samo u avgustu“, bila je Lizina reakcija kada je uzela knjigu u ruke, dok je Ardi, namrštenog lica, počeo da frkće. Lizi ga je nežno posmatrala i otpustila kućni mantil, ispod koga se budila želja izražena linijom između toplih grudi, savršenog pupka i tek obučenih gaćica nakon dugog tuširanja. Lizi je znala kako da zauzme tvrđavu iznutra. Pola sata kasnije u sobi se čulo: „Da, da, jaaaa, gib’s mir…“, kao i u kasnim noćnim satima kroz plafon iz sobe odozgo i sa televizora na zidu Ardijeve sobe.

 

Setio se da pogleda na sat u uglu ekrana na računaru.

„Dva i nešto ujutru. Najbolje vreme za pisca da se izduva u elektronskom pismu. Materijal imam“, rekao je sam sebi, „ali ipak nedostaje niti i uverljivosti. Nek đavo nosi 2 sata ujutru. Neću je više nikad zvati telefonom.“

Legao je misleći na Vesnu. Ona je bila trenutno u mirnom periodu sa svojim partnerom Austrijancem. I Ardi je bio u mirnom periodu sa svojom partnerkom Austrijankom. Ovi periodi karakterisali su se odmorima na koje su išli sami, druženjima sa drugim ljudima i prekidima udaljenosti ponekim telefonskim pozivom ili susretom.

„Možda je vreme da prekinemo ovu mirnoću jednim malim balkanskim čudom“, nastavio je sam sa sobom.

Uzdasi u sobi iznad i u susednoj sobi su prestali.

„Videćemo, kad se probudim, doći ću i reći ću joj da krećemo na put vozom za Sarajevo.“

 

Prevod: Đorđe Božović

 

 

  Lindita Komani

Lindita Komani je autorka zbirke poezije Postimpresion (2012) i zbirke priča Në gjuhën e zgjimit (2015). Od 2013. tekstove na albanskom objavljuje u Poeteci, Mehr Licht, Milosao, Fjala, ars. Boravila je na rezidencijama u Austriji (2010) i Hrvatskoj (2015), kao i na festivalima Regionale X (Austrija, 2010), Poeteka (Tirana, 2013), vRIsak (Rijeka, 2014). Zastupljena je u antologiji Revija malih književnosti – Albanija (Zagreb, 2014). E-mail: lindita.komani@gmail.com

 

ažurirano: 05/03/20