Veliki žuti pas

Boško Lomović

– Ehe­e­ej, Đor­đo­oo!

Ili ga je ne­ko po­zvao ili mu se uči­ni­lo. Mo­žda je ne­ko od nje­go­vih, iz­bje­glih pre­ko Dri­ne, u ovom tre­nu iz­go­vo­rio nje­go­vo ime, a ono mu te­le­pat­ski od­jek­nu­lo u uši­ma dok se do­vi­jao kako da do­sko­či toj cvi­le­ži a da du­šu ne ogri­je­ši. Ne uspi­je­va, već tre­ći dan, da va­lja­no sve­de kap­ke, a to­li­ko že­li da drem­ne u ovoj vre­loj, do­sad­noj ti­ši­ni. Za­dri­je­ma­ti, za­spa­ti i spa­va­ti sve do­tle dok ka­kav gla­so­no­ša ne upad­ne u rov i pro­bu­di ga vi­je­šću da je rat za­vr­šen.

No­ću je lak­še, pu­ca se na­sum­ce, ga­đa se pre­ko li­va­de ka nji­ho­vim ro­vo­vi­ma, tek da zna­ju da smo tu. Po da­nu se sve uti­ša, use­le se u ko­sti omo­ri­na i do­sa­da; što bi dru­go ne­go ozno­jen drije­ma­ti, po­bje­ći u ne­ki ljep­ši va­kat i pre­nu­ti se sa­mo kad ku­va­ri ba­nu da na­pu­ne por­ci­je. Nego, ka­ko vi­še da ne slu­ša cvi­lje­nje ra­nje­nog psa u vi­so­koj tra­vi, iz­me­đu ro­vo­va, na ni­či­joj zemlji! Ot­ku­da je do­šao i za­što se smu­cao baš is­pred ci­je­vi? Stre­fi­lo ga u kič­mu, sad le­ži i cvili, bo­li ga, se­vap bi bi­lo met­kom ga ra­to­si­lja­ti mu­ka, ali ko da ga uc­me­ka, ka­ko da mu se pri­mak­neš a da i sam ne pad­neš uzanj. A i da mu pri­đeš, ka­ko ćeš mu ni­ša­ni­ti u če­lo dok te gle­da!

Ju­tros su iz­vla­či­li drv­ca. Đor­đu za­pa­lo naj­kra­će. Ali ka­ko će? Iz ro­va ga ne vi­di da bi ga na mu­ši­cu uzeo, a da za­vi­tla ka­ši­ka­ru, ho­će li po­go­di­ti?

– Ču li iko? – ote se na­jed­nom mi­sli­ma o psu.

– Šta? – oda­zva se Ni­ki­for ne po­mje­ra­ju­ći se na ša­tor­skom kri­lu, le­đi­ma okre­nut Đor­đu.

– Ne­ko je do­zi­vao „ej, Đor­đo“.

– Uči­ni­lo ti se. Ne bu­di me.

– Kao da sam i ja ču­la – ja­vi se Je­le­na s dru­gog kra­ja ro­va.

– Na ovoj ska­pa­vi­ci mo­žeš ču­ti i svo­ga po­koj­nog pra­dje­da – še­ga­čio se Sa­vo.

Ipak mu se uči­ni­lo. I lje­to i dan u ze­ni­tu, a još i rat. Mno­go se što­šta čo­vje­ku pri­či­ni. U stva­ri – te­le­pa­ti­ja. Nje­go­vi s one stra­ne Dri­ne. Po­gle­da na sat. Usko­ro će po­za­din­ci tranše­jom, po­vi­je­ni da im gla­ve ne bu­du me­ta, s ma­njer­kom pa­pa­zja­ni­je od krom­pi­ra, graška i li­sto­va ranog ku­pu­sa. Da­le­ko je to od bo­san­skog lon­ca iz Ću­će­to­ve ašči­ni­ce, onog što je ponedjeljkom s me­ra­kom ku­sao na va­ro­škoj pi­ja­ci. E, za­ku­va­li smo bo­san­ski lo­nac, sve­ga i sva­če­ga je u nje­mu, nas po­naj­vi­še. Go­rak, a va­lja ga ku­sa­ti.

– Đor­đo­oo! Oda­zo­vi se, znam da si tu!

– Ne­ko te zo­ve – vra­ti Sa­vo za­tva­rač u le­ži­šte i škljoc­nu na­pra­zno; bje­še za­vr­šio či­šće­nje i pod­ma­zi­va­nje.

– Ne­ko je od nji­ho­vih. Ja­vi se, čo­vje­če! – go­to­vo za­po­vi­je­di Ni­ki­for, do­bro­vo­ljac ko­ji se, evo će i pe­ti mje­sec, pre­mje­šta s vo­dom po ro­vo­vi­ma iz­me­đu Sa­ve i Ma­je­vi­ce.

Đor­đo na­tu­če šljem na gla­vu i us­pra­vi se.

– Ko zo­ve? – upi­ta gla­sno i od­sječ­no.

– Kom­ši­ja te zo­ve!

Sad je bio si­gu­ran da glas sti­že s nji­ho­ve stra­ne, iz ro­va na ivi­ci to­po­lja­ka una­ka­že­nog granatama. Po­go­dio je i ko bi to mo­gao da bu­de, pa ulo­vio se­be u na­glom uz­bu­đe­nju. Hu­se­in, ni­ko dru­gi. I pr­vi put je bio Hu­se­in; ni­je mu se pri­či­ni­lo. Kom­ši­ja Hu­si­ca, žgo­ljav i hi­tar, za sva­ki po­sao upo­tre­bljiv. Baš bi­ja­hu kom­ši­je – dok bijahu. Hu­so Đor­đu na Vas­krs, Đor­đo kod Hu­si­nih na Bajram. Ni­ko dru­gi do Hu­se­in Šah­man! Onaj isti Hu­si­ca što je, kra­dom od svo­jih, znao – baš ona­ko ape­ti­tli – sa­mlje­ti rumeno uv­ce bo­žić­njeg kr­me­ta. Ču­lo se to, pa se, ja­dan, branio gra­de­ći še­gu: „Ni­je u Đor­đa bi­lo pra­se, ne­go ja­nje, bo­lan, s go­vor­nom ma­nom“.

– Hu­se­i­ne, ti li si? – pri­hva­ti Đor­đo.

– Ja, bo­lan, a ko bi dru­gi!

– Ko­ja ti je mu­ka?

– Imaš li išta da smo­ta­mo, ma­te­reti?

– Imam, ali ka­ko da ti do­tu­rim?

Ne­ko vri­je­me se ni­šta ne ču, a on­da se Hu­se­i­nov glas pro­bi kroz za­pa­ru:

– Đor­đo!

– Još sam ov­dje!

– Eto me­ne!

Rat­ni­ci se, iz­ne­na­đe­ni, po­gle­da­še.

– Ili je lud ili ni­je za­žegao du­va­na od po­sljed­njeg Baj­ra­ma – pr­vi put se ogla­si Cvi­jan ko­ga je do­vi­ki­va­nje po­sve ra­sa­ni­lo.

– Evo me­ne bez pu­ške, bez ka­pe, bez opa­sa­ča – ču­še po­no­vo Hu­se­i­na. – Ta­kav isti kre­ni mi u su­sret.

Đor­đo pre­mje­šta oči s jed­nog na dru­go­ga, oči­ma sa­vjet tra­ži. Oni gle­da­ju u nje­ga ra­ši­re­nih zje­ni­ca kao da mu je tog tre­na na no­su iz­ra­sla bra­da­vi­ca. Ni­ki­for na­vu­če šljem na če­lo, sta­vi ša­ku nad oči.

– Onaj ide!

Po­di­go­še se i osta­li. Hu­se­in stvar­no ide, go­lo­glav, bez pu­ške i upr­ta­ča; pri­mi­če se ko­rak po ko­rak.

– Ne­ma ti dru­ge, ubi­će ga ne­ko – is­pru­ži Ni­ki­for ru­ku pre­ma Hu­se­i­no­vom kom­ši­ji.

Đor­đo se pro­me­ško­lji, u ne­do­u­mi­ci po­če da pre­tu­ra po dže­po­vi­ma, baš mu kom­ši­ja na­pra­vi go­lem be­laj. Po­gle­da re­dom one naj­bli­že pa, ne na­šav­ši u nji­ho­vim oči­ma ni trun­ke raz­lo­ga da odustane, po­če da se ot­pa­su­je.

Naj­bli­ža dvo­ji­ca po­mo­gnu mu da se us­pen­tra na gru­do­bran, i on se us­pra­vi nad ro­vom. Pogleda u ne­bo, pre­kr­sti se – nek bu­de što će bi­ti!

Ide Hu­se­in, ide Đor­đo. Iz su­sjed­nih ro­vo­va pra­te ih oči­ma rat­ni­ci, jed­ni dru­gi­ma vi­de šljemove. Sun­ce upe­klo, cvi­lež psa po­ja­ča­va omo­ri­nu. Đor­đu li­je znoj iz ko­se, sli­je­va se niz kič­mu; mo­ra da je i u Hu­se­i­na sva ko­šu­lja mo­kra. Pro­la­zi po­red ra­nje­nog psa, gle­da ga pr­vi put: krupan, žuć­ka­ste dla­ke, neo­bič­ne gu­bi­ce, ni­ka­da ra­ni­je ni­je slič­nog vi­dio, pra­vi go­spod­ski hrt.

Hu­se­in ga je če­kao na sre­di­ni li­va­de. Ali, šta još vi­di? Či­ta­va Hu­se­i­no­va dru­ži­na na­pu­sti­la rov, bez oruž­ja, ka­pa i opa­sa­ča – svi se pri­mi­ču. Pri­vi­đa li mu se od vru­ći­ne ili uz­bu­đe­nja? Podi­đo­še ga mrav­ci, htje­de da se okre­ne i po­tr­či svo­ji­ma, ali u no­ga­ma olo­vo – ne slu­ša­ju. Okre­te gla­vu taman to­li­ko da, kra­jič­kom oka, uhva­ti ka­ko se i nje­gov vod kre­će kroz vi­so­ku tra­vu. Bje­še mu lak­še.

– Da sjed­ne­mo – pred­lo­ži Hu­si­ca i vje­što pod­vi no­ge po­da se. Spu­sti se i Đor­đo i bez ri­je­či pru­ži kom­ši­ji du­van­ke­su osta­ju­ći za­gle­dan u Hu­se­i­no­ve pr­ste ko­ji su spret­no sa­bi­ja­li du­van u olu­ča­sti fli­spa­pir. Dok je smo­ta­nu ci­ga­re­tu pre­vla­čio pre­ko je­zi­ka, pri­spje­še i osta­li, po­sje­da­še, du­van­ke­sa kre­nu ukrug.

Šu­tje­li su. Raz­log za to­li­ku ne­la­god­nost je to što su se, bez­ma­lo, svi me­đu­sob­no po­zna­va­li.

Đor­đo prvi prokinu:

– Pa, Hu­se­i­ne, ka­ko me ot­kri?

– Ni­si se baš uvi­jek znao ka­mu­fli­ra­ti ka­ko va­lja.

– Ne­moj re­ći da si me mo­gao…

– Ko bi sad me­ni ovaj će­if pri­u­štio – na­smi­je­ši se Hu­so.

Za­vi­še i za­pa­li­še još po jed­nu.

– Šta ovo bi? – upi­ta Cvi­jan, vi­še se­be ne­go dru­ge, tek da raz­go­vor ne za­mre.

– Jah! – od­go­vo­ri je­dan od Hu­se­i­no­vih.

– Bez po­tre­be ne­vo­lja – re­če opet Cvi­jan s oči­ma u tra­vi is­pred se­be.

– Be­laj i ja­zuk – po­tvr­di Hu­se­i­nov čo­vjek.

Kad je dru­ga do pr­sti­ju do­gor­je­la, Ni­ki­for se di­že.

– Nek vam je šu­ćur i hva­la – usta­de i Hu­se­in. – Bi­li smo či­ta­vu hef­tu bez du­ha­na.

Od­mi­ca­li su sva­ko svo­me ro­vu; na po­la pu­ta Đor­đo za­sta­de i okre­nu se.

– Hu­so!

Za­sta­de i Hu­se­in.

– Ho­će­mo li i su­tra?

– U isti va­kat – pri­hva­ti Hu­se­in.

Pret­hod­ni dan se, u dla­ku, po­no­vio. Sa­mo je ovo­ga pu­ta zvao Đor­đo.

– Hu­se­i­ne, ej Hu­so­oo! Da smo­ta­mo po jed­nu?

– Da smo­ta­mo!

Išli su jed­ni dru­gi­ma u su­sret opu­šte­ni­ji ne­go ju­če. To što je, to­kom no­ći, bi­lo ra­fa­la i psovki s jed­ne na dru­gu stra­nu, ni­šta ni­je po­kva­ri­lo; ne­u­god­no je pa­da­lo sa­mo cvi­lje­nje ve­li­kog žu­tog psa; cvi­lio je od bo­lo­va i že­đi.

– Ho­će li ovo još du­go? – pi­tao je je­dan od Hu­se­i­no­vih ne oče­ku­ju­ći od­go­vor.

– Bi­će dok oni bu­du htje­li – ipak je od­go­vo­rio Sa­vo.

– Ko­ji oni?

– Oni – re­če Sa­vo to­nom ko­ji je da­vao na zna­nje da se oko to­ga ne­ma šta ni pi­ta­ti ni odgovara­ti.

– Jah! – bi­lo je ja­sno i Hu­se­i­no­vom sa­bor­cu.

Đor­đo je skre­tao pri­ču na pod­no­šlji­vi­ju stra­nu:

– Je­su li tvo­ji, Hu­so, svi na bro­ju?

– Bi­li su pri­je dva mje­se­ca, ota­da ne znam – od­sut­no je čup­kao trav­ke Hu­se­in.

Po­no­vo je na li­va­du na­le­gao muk.

Hu­se­in je, naj­zad, s mu­kom is­ko­pa­o iz se­be pi­ta­nje.

– Znaš li, Đor­đo, šta mi je s ku­ćom?

Ot­ku­da baš to! Pro­veo je na Hu­si­noj ku­ći da­ne i da­ne dok su je gra­di­li. Vješt vi­sku i li­be­li, samo je on mo­gao va­lja­no da vo­di po­sao. Bio je rah­me­tli Ju­nuz još živ i go­vo­rio si­nu ko­ji se spre­mao čak u Zvor­nik: „Ka­mo ćeš dru­gdje kad imaš Đor­đa? Na­ki maj­stor!“

Ta­ko je ka­ko je, ri­je­či­ma se ne da po­ljep­ša­va­ti.

– Ni­je vi­še ku­ća, moj Hu­so.

– Po­go­đe­na ili za­pa­lje­na?

– Od če­ga bi ti bi­lo lak­še? Mo­ju su za­pa­li­li tvo­ji, a tvo­ju mo­ji. Oba smo bes­kuć­ni­ci.

Iz­no­va su pri­pa­lji­va­li. Dim je udah­nji­van do po­sljed­nje al­ve­o­le, za­dr­ža­van du­že ne­go obič­no i, po­tom, gla­sno iz­du­va­van. Mo­žda im je od to­ga bi­lo lak­še, mo­žda ni­je.

Ni­je ni­kom lak­nu­lo ni od Cvi­ja­no­vog na­da­nja.

– Zi­da­će­mo no­ve. Sa­mo da gla­va pre­tek­ne do da­na u ko­ji će ne­ko re­ći: do­sta!

– Ko to neko?

– Ne­ko – po­no­vi Cvi­jan s na­gla­skom ko­ji je toj ri­je­či da­vao va­žnost.

– Haj­de da su­tra izgu­sti­ra­mo i ka­fi­cu – pred­lo­ži Sa­vo i pre­ki­nu Cvi­ja­no­vo za­go­net­no filozofira­nje.

– Ima li je u vas? – pri­hva­ti Hu­se­in.

– Ne bu­de je uvi­jek, ali na­ći će se – sa­op­šti auto­ri­ta­tiv­no Sa­vo.

– Mi će­mo po­ni­je­ti dže­zvu, fil­dža­ne… i su­ho­vi­ne za va­tru.

A tre­će­ga da­na (mno­go se šta pre­sud­nog do­ga­đa­lo tre­će­ga da­na) kad su se do­zva­li pre­ko livade i tač­no u pod­ne kre­nu­li iz ro­vo­va, ra­du­ju­ći se što će, uz du­van, gu­sti­ra­ti i ka­fu, haubičko zr­no po­di­že oblak pra­ši­ne i bu­se­nja iz­me­đu uga­že­ne tra­ve i psa. Rat­ni­ci su po­pa­da­li, a on­da po­ska­ka­li i bez­gla­vo se sju­ri­li na­trag u ro­vo­ve. Sva­ko u svoj. U tra­vi je osta­la ve­li­ka, pla­va dže­zva iz ko­je je is­te­kla vo­da. Žed­na po­sav­ska ze­mlja ju je br­zo po­pi­la. Osta­li su razbaca­ni fil­dža­ni. Is­pred dru­gog ro­va le­ža­la je li­men­ka kraj pro­su­tog ka­fe­nog pra­ha i Nikiforo­va li­je­va ci­pe­la.

Cvi­lje­nje ve­li­kog žu­tog psa nije se vi­še ču­lo. Ni to­ga a ni slje­de­ćih da­na.

  Boško Lomović

Boško Lomović (Brezna, 1944.) je profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti, a radni vijek je proveo u novinarstvu. Objavio je 40 knjiga za djecu i odrasle. Poeziju, prozu, književnu i likovnu kritiku objavljivao u časopisima širom SFRJ. Zastupljen je u više antologija, za djecu i odrasle, u Srbiji, Crnoj Gori, BiH, Rumuniji i Rusiji. Dobitnik je brojnih društvenih priznanja i nagrada za književno stvaralaštvo. Koncem 2000. godine izašla su mu Sabrana djela u osam knjiga (3.500 strana) u izdanju beogradskog Sveta knjige.
Kontakt: boskolomovic@mts.rs

ažurirano: 17/09/21