Dragan Bunović

 

 

Voz je milio gotovo nečujno, kao da hoda na prstima. Pored pruge – napuštena kuća, izrešetana i spaljena. Umesto prozora zjape dve velike rupe, kao raširene oči u strahu od umiranja. Na ugljenisanom drvetu načičkane vrane poput crnih trulih plodova rata. Vrane se utapaju u garež, tako da i ne liče na ptice, već na nagorele crepove. Na zvižduk lokomotive jato vrana je poletelo, a zatim se ponovo spustilo na isto beživotno drvo. Bile su to crne vrane iz roda Corvus, a u tu familiju spadaju i sive vrane i gavran, gačak i čavka.

Još kao mali, učio sam od majke sve o pticama. Ona je bila velika zaljubljenica u ptice, i gde god smo putovali, vodila me je u višesatna posmatranja ptica. Držeći mi dvogled ispred očiju, stalno je ponavljala: da li vidiš tu boju, taj kljun, ta krila, tu građu, taj let…? Sa nama je uvek išla i njena najbolja prijateljica, posestrima Semeja, takođe strasna zaljubljenica u ptice. Majka je bila ponosna, a pomalo i ljubomorna, na njeno ime, koje je značilo – ptica pevačica. Fotografisale su ptice, a otac je morao da ih crta, najčešće u akvarelu. Predavao je likovno u školi i bio je vešt u tome.

Majka je za vrane govorila da su najinteligentnije ptice, da one brže progovore od papagaja, a izuzetne su imitatorke svih zvukova, da znaju da se koriste alatima i da su retka živa bića koja imaju samosvest o svom postojanju. Od nje sam naučio da i one pripadaju pticama pevačicama, a nikako zloslutnicama, kako se nepravedno misli u narodu, kao u onim pesmama o poletanju dva vrana gavrana, mada se i tu priznaje njihova inteligencija, jer prenose glasove sa bojnih polja.

Ptice kao da su osećale majčinu ljubav, tako da nam je dvorište uvek bilo pod njihovom opsadom. Na visokom bagremu svrake su imale svoju kuću od grančica, pruća, trnja i ilovače, jedine ptice koje nisu želele da uđu u Nojevu barku, jer su se gnezdile u visokim krošnjama, ne nižim od petnaest metara, a opet su preživele potop. Drveće je bilo načičkano kućicama za ptice. Tu su česti gosti bili i golubovi, kumrije, vrapci, detlići, sjenice, a s proleća i laste. U kući smo imali i nekoliko kanarinaca…

 

Sada nije bila sa nama, u kupeu voza, da nam ponovo ispriča svoju pevajuću priču o vranama. Ostala je u gradu u kojem smo živeli, i to na gradskom groblju.

Kada smo, pred polazak, otišli da se pozdravimo i upalimo sveću, oko njenog groba veselo je skakutao par mladih čavki (Corvus monedula). Znao sam da su mlade jer su im oči još uvek bile plave, a tek u proleće, druge godine njihovog života, boja očiju im se menja u braonkastu, a potom u svetlosivu. Kada se upare, a to biva u toku prve godine, veza ovih malih vrana traje do kraja života. U njihovom jatu vlada stroga hijerarhija i često se dešava da unutar jata dođe do milosrdnih ubistava bolesnih ili povređenih ptica. U ovoj ptičjoj vrsti nema mržnje, postoji samo vernost i ljubav.

Nisam to govorio naglas, pred ocem, jer bi se možda rasplakao i utonuo u mrak crnih misli.

Nedugo posle majčine smrti njemu su amputirali levu nogu. Sada više nije mogao da bude mobilisan za vojsku, jer – kako je u šali govorio – kakav je to vojnik koji ne može da maršira strojevim korakom, već stoji na jednoj nozi kao roda ili čaplja. Na neki način osetio sam da je gubljenje noge doživeo kao neizbežnu sudbinsku ravnotežu zbog majčinog odlaska, a potajno je bio i zadovoljan, jer ni sa dve noge nije želeo da bude saučesnik rata. Kada je iz bolnice stigao kući na jednoj nozi rekao je: „Eto, sad sam iskakutao iz te njihove jastrebačke sumanutosti.“

Da je majka sa nama u kupeu, verovatno bi prokomentarisala i plastične kese u kojima smo poneli nešto stvari. Ona nije podnosila plastiku ni u kom obliku.

Kod nas u kući nismo imali ništa od plastike: ni čaše, ni kutije, ni igračke… i štipaljke za veš bile su drvene. U šali smo joj govorili da je foboplast. Otac je to prihvatao. Kada je trebalo da dobije veštačku nogu, govorio je – samo da ne bude plastična, da bude drvena, pa makar i škriputala i bila crvotočava.

Sada je u vozu skinuo veštačku nogu, jer ga je još uvek žuljala, i gurnuo je ispod sedišta. Baba, njegova majka, koja je živela sa nama, rekla je: „Što se izuvaš kad znaš da ti noge smrde?“ On se samo nasmejao, kao i sestra i ja.

Putovali smo sa mislima crnim kao vrane, tamo, u Ravnicu, u babino selo i njenu kuću gde je i otac odrastao.

Što u kupe, što u furgon, bilo je na brzinu natovareno i nešto naših sećanja. Nije se moglo poneti mnogo, ni uspomena ni stvari.

Otac je poneo svoj bicikl sa jednom pedalom, sestra nekoliko raščupanih drvenih lutaka, a ja gitaru bez žica.

„Ništa ne brini“, govorila mi je baba, „mi na selu imamo žica koliko hoćeš, i za snopove i za ogradu, a i za tvoju tamburu.“

Jedno jutro, posle neprospavane noći, otac mi je rekao: „Eto, ustao sam na desnu nogu, jer su mi odsekli levu, kad razmislim, ipak ja sam još stabilniji levičar, doduše na desnoj nozi, jer je danas i levica, kao i moja noga, veštačka.“

Kroz prozor voza smo ugledali ravnicu. I ovde je, iz dubokih crnih brazda, poletelo jato vrana, majka ih je zvala njivarke. Crni oblak se nakratko podigao, a onda se ponovo spustio u oranicu. Pomislio sam da bi se ti oblaci, poput kumulusa i stratusa, mogli nazvati Corvusi. Majka bi to sigurno prihvatila.

Od željezničke stanice do nove adrese gurali smo na biciklu sa jednom pedalom to malo stvari i sećanja. Baba nas je povela prečicom, a usput je, ozarena lica, pevušila neku pesmu o ravnici. Hodala je brzo i žustro kao da je mlađa od nas, ili se to meni činilo zbog njenog radosnog puta u prošlost.

U dvorištu babine, a sada i naše, kuće, veselo su skakutale dve mlade čavke, kao da su doputovale istim vozom, ili su doletele pre nas.

Ostali smo tu nekoliko godina. Otac je našao posao kod jednog kamenoresca, oslikavao je spomenike. „Eto, šta je sudbina“, govorio je, „pobegao sam od ratnog užasa, a sad se družim sa pokojnicima, sa njihovim fotografijama.“ Dok je skicirao portrete, često je spominjao da više od sedam milijardi ljudi danas naseljeva planetu, a da je prva milijarda bila tek početkom dvadesetog veka. „Prema nekim pretpostavkama“, govorio je, „od pojave homosapijensa živelo je i umrlo ukupno osamdeset milijardi ljudi. Ko zna koliko je pobijeno u raznim ratovima, koliko je ljudi lišeno života, da bi živeli nečiji sumanuti snovi? Da je svako od nas, tokom sopstvenom života, nacrtao i ostavio samo po jedan crtež, nijedan život ne bi bio zaboravljen i izbrisan, svako bi bio u sećanjima budućih naraštaja. Ljudi su oduvek znali da crtaju, pre nego što su naučili da pišu, o čemu svedoče i crteži iz praistorije, a i prva pisma su bili slikovna.“

Kada smo se, konačno, vraćali u našu varošicu, putovali smo istim vozom. Kuće pored pruge bile su obnovljene i okrečene, prozori zastakljeni, sa radosnim odsjajem, gotovo osmehom. Na krovovima su se belili golubovi kao simboli Svetog duha. Setio sam se i maminih priča o tome da su ptice najčešći simboli u svim religijama i kod svih naroda, od orla, goluba, sokola, pauna, sove, papagaja, rode, labuda, ždrala, lastavice… i mnogih drugih. „Ako se pažljivo pogleda fizionomija svakog od nas“, govorila je, „svi pomalo ličimo na neku pticu.“

Prvo smo svratili na groblje da se pozdravimo sa majkom. Na grobu je procvetao šeboj. A nekoliko ptica cvrkutalo je sa susednog drveta. Krenuli smo, sa zebnjom, prema našoj, pomalo zaboravljenoj, ulici. Kuća je bila sveže obojena. Trava u dvorištu pokošena… a sve one ptice koje smo ostavili opet su bile tu. Čak su i laste na istom mestu izgradile svoje gnezdo od blata. Sa bagrema je zakreštalo nekoliko svraka kao hor dobrodošlice. Na ulazu nas je čekala Semeja sa krletkom majčinih kanarinaca. Otac ju je zagrlio suznih očiju, rekavši: „Da su svi oni čitali Bodlera, znali bi da se pravi napredak može ostvariti isključivo u pojedincu i od strane samog pojedinca.“ Dodavši da čovečanstvo neće nikad pronaći lek protiv smrti prijatelja.

Uskoro je dvorište procvetalo od komšija. Jedan je doneo pečeno jagnje, govoreći: „Evo jagnjeta božjeg koje je na sebe preuzelo sve grehe ovog sveta!“

Sa ograde se oglasila kumrija, pevajući u dva glasa. Imala je tamni prsten od perja oko vrata, golubičiju ogrlicu koja simbolizuje večnu zaručenost za Voljenog.

Semeja ju je pomilovala, jer je bila pripitomljena, i ponovila svoje i majčino uverenje da duše žive u pticama dok ne nauče da lete; da je putovanje duše ka njenoj iskonskoj domovini – Jedinstvu – kao let ptica, jer duša razvija svoja krila od čiste svetlosti.

Te večeri je otac Semeji, i svim komšijama, poklonio crtež golubice koja je umesto krila imala cvet sa srebrnim laticama.

 

 

  Dragan Bunović

Novinar. Rođen 1945. u Rumi. Živi u Novom Sadu. Diplomirao na Fakultetu političkih nauka, novinarski smer, u Zagrebu. Radio u Radiju Novi Sad. Piše satiru i kratke priče. Objavljivao i objavljuje, pod svojim imenom ili pseudonimom, u više štampanih i elektronskih medijima. Najčešće u satiričnom listu Jež. Autor zbirki satiričnih priča Magareći kašalj i Mačiji kašalj. Autor radio-drama Muška mama i Kutija koja svira. Zastupljen u tridesetak knjiga i antologija satire i kratke priče. Dobio i poneku nagradu. Možete kontaktirati sa njim preko dbunović@yahoo.com

 

ažurirano: 25/02/20