Afrim Demiri
Uvek kada But otvara vrata frižidera, hladno svetlo, vlažno, obavija mu celo telo. U njegovim očima stvari u sobi velikom brzinom gube svoj oblik. Instinktivno i hitro zatvara vrata i stvari se vraćaju svojim dimenzijama, a njemu se vraća osećanje mira. Iz dana u dan, iz godine u godinu, od rata naovamo, But je postao zavisan od otvaranja i zatvaranja vrata od frižidera. To mu se dešava samo u trenucima kada je sam u sobi. Osećaj da je nešto njegovo zatvoreno u unutrašnjosti frižidera ne daje mu mira. Dok se vrata zatvaraju uz povlačenje vakuuma sa lakim ‘puf’, njegov um se zatvara u mraku frižidera. Pokret vrata frižidera postala je granica između Butove transcendencije i realnosti, kao što u nekoj igri na sreću svakodnevica postaje nevidljivom. On je počeo da vidi sebe koliko napolju, toliko unutar frižidera, kao da je neko biće koje bi se odavno pokvarilo ako bi ostalo dugo vremena vani, te je moralo da se šćućuri u unutrašnjosti bele kutije.
But se kao danas seća detinjstva, kada je frižider marke „obodin“ po prvi put zauzeo mesto u hodniku njegove trosobne kuće. Sintagma „bela tehnika“ ušla je u njegov detinji rečnik sa svom enigmom načina formiranja leda u njemu.
Njegova mati je tada pokrila frižider komadom ručnog veza, smatrajući ga delom kućnog nameštaja. Pre nego što je stigao frižider, u Butovoj kući je vladala usamljenička tišina. A zatim, uključivanja-isključivanja, škripanje vrata frižidera, već su tkali refren buke i industrijskog cijukanja. Butu je frižider ličio na nepoznatu belu životinju koja je iznenada upala u samo srce kuće, uronjene u mirise jorgovana.
To cijukanje But ni danas nije mogao da izbaci iz glave. Već neko vreme mu se činilo da je u frižideru, u onom uočljivom delu dubokog zamrzavanja, konzervirao rat. I uvek kada bi se vrata otvarala, njemu se činilo da rat izlazi van, kao zadah pokvarenog sira. Često je među zubima izgovarao samo reč Frigo, koja je na albanskom bila veoma blizu reči strah. Na kraju krajeva, zar nije strah uvek imao svoju hladnoću?!
Ova hladnoća straha Buta je gušila svo vreme tokom rata. Dok su na nebu iznad njegovog naselja svetleće bombe iz NATO aviona stvarale munje nade, on je iz frižidera napuštenih kuća skupljao ostatke hrane, kao poslednje mrvice hleba iz bajki. Uvek kada bi otvarao vrata nekog frižidera u naselju, hladno svetlo mu je za tren zaslepljivalo pogled, da bi zatim prazan beli prostor često ubijao nadu preživljavanja. Pod pretnjom smrti koja se širila naseljem kao smrdljivi dah, ta žuta i hladna svetlost iz frižidera, zajedno sa cijukanjem, počeše da leče njegovu ubistvenu glad. Frižideri u naselju izgledali su mu kao ambari sa žitom, ali oni počeše da se prazne, polako dan za danom. Ako bi se desilo da frižider ne pravi buku i nema svetla, on bi predosećao kraj svog života i života svoje porodice. Koliko se puta u ranom detinjstvu tajno igrao u praznim ambarima, a sada ga je prevladavalo osećanje da ulazi u prazan frižider i da ne izlazi više iz njega.
Da bi ušao u kuće u naselju, Butu više nisu trebali ključevi, zajedno sa Rušijem, čuvarem samoće napuštenih kuća, oni počeše da prazne ne samo frižidere, već i flaše sa alkoholom. Alkohol je umirivao buku bombardovanja, kao da se radilo o buci treskanja vrata od vetra. A strah je donekle ohrabrivao. Na kuće u naselju bila je pala neka nevinost, kao što pada na licu tek preminulog. One počeše da liče na njihove bivše vlasnike, koji ih behu napustili. But i Ruš postadoše par naselja koji igra poslednju ulogu u filmu pred njihovim očima. Oni si izgledali kao ‘mršavi’ i ‘debeli’ u crno-belom filmu.
Noću strah više nije pothranjivao samo mrak. Kada bi nestala struja, svi bi govorili da oni prekidaju struju jer večeras planiraju da nas masakriraju, a kada bi struja došla, niko nije smeo da se raduje, jer se i tada sumnjalo da ona dolazi zajedno sa mogućnošću masakra od srpskih policijskih snaga. Na lokalnom radiju izdavala bi se naredba da se prozori zatvore, te da se ne primeti izvana ni svetlo sveće, jer bi kuće mogle postati metom NATO bombardovanja. But bi tada gotovo poludeo, te svi počeše da smatraju svetlo opasnim. Povezivanje straha sa svetlom, kao neka virusna igra, čak je zahvatila i naoružane srpske vojnike. Oni su već bili razvalili vrata kuće Butovih suseda, usled straha da neko tamo pali i gasi svetlo, na trećem spratu kuće preko puta, te da tako navodno šalje tajne signale nekom od boraca u šumi. I kako to obično biva, kada se sumnje pretvaraju u paradokse, ispalo je da je to svetlo od sijalice koja nije imala dobar kontakt, te se sama čas palila, a čas gasila. Kada je to But saznao, prisetio se da je i svetlo njegovog frižidera često izgledalo kao ugašeno, ali bio je dovoljan tresak vratima i ono bi se upalilo. Ova slučajna analogija izjednačila je Butov strah usled stresa, sa strahom naoružanih ljudi, i But se osećao kao neki mali pobednik. Zamisli, But je saznao da i oni pod oružjem, u uniformi, eto osećaju strah.
Međutim, ni zbijanje šala, ni priče iz rata u danima mira, nisu Buta oslobodile straha od hladnog svetla. Reč frižider počeo je da deli na strašne slogove fri-ži-der[1], i u formi anagrama, on je želeo da je izgovara kao „frika ri Ferr“[2]. Ova morbidna igra postala je učestala kod njega kada je saznao da u jednom jezeru u Srbiji iz frižidera ispadaju ljudski leševi u vodu. Kao iz neke nemani iz legendi, iz frižidera bez buke i svetla izlaze leševi, pružajući vodi mogućnost da govori u njihovo ime. Voda je iznosila istinu, kao kada se pojavi talas gneva. Šta su tražili leševi ubijenih Albanaca na obalama nepoznatog jezera? Stanovnici Srbi, koji su izašli jednog letnjeg dana da se sunčaju na obali jezera, naišli su na poluraspadnuta tela Albanaca. Jezero nije uspelo da proguta taj drugi masakr nad ubijenim ljudima.
But, u svojoj kući, čim je čuo vest, isključio je televizor i otvorio vrata frižidera, preneražen odjekom glasa koji je, kako mu se učinilo, izlazio iz njega. Činilo mu se da čuje glasove ubijenih. Ali, bilo je to samo ono hladno svetlo koje je osvetljavalo njegovu usamljenu sobu, i on se nadao da je rat stavio u deo za duboko zamrzavanje i da ga nikada više neće odmrznuti.
But nije mogao da svari činjenicu što rat još nije bio okončan, sve dok leševi preplavljuju jezero.
Ušao je u spavaću sobu kako bi zaspao daleko od cijukanja frižidera, i odjednom pomisli da nije možda i frižider u jezeru bio marke „Obodin“.
Prevod: Anton Berishaj
[1] Radi se o igri rečima, poslednji slog reči frižider (frigo-ri-ferr) na albanskom znači pakao. (prim. prev.)
[2] „Strah novi Pakao“ (prim. prev.)
Afrim Demiri
Afrim Demiri rođen je 1960. godine u selu Sazlije, Uroševac. Književnošću se počeo baviti 1980-tih. Piše pjesme, kratke priče i reportaže. Radovi su mu u nekoliko navrata nagrađivani na raznim konkursima. Godine 1994. književni klub De Rada objavljuje njegovu zbirku pjesama "Crna vrpca". Od 1997. do 2015. godine Afrim objavljuje publicističke tekstove kao dopisnik dnevnih novina Koha ditore. Dobitnik je nagrade Udruženja novinara Kosova Dopisnik godine za 2003. godinu. Suosnivač je lokalnih novina Ferpress i urednik informativnog programa na TV Tema.
Kontakt: af_demiri@hotmail.com
ažurirano: 04/02/20
