Dalip Dž. Gaši

 

 

Pred velike raspade, događala su se masovna, mada neorganizovana, samoubistva. Svaka stvar u životu izgubila je smisao! Ljudi su razgovarali sami sa sobom i bili zatvoreni u sebe, sami sa svojim problemima. Samo je mali deo revolucionara i disidenata održavao vitalnost i mogao da posvedoči da je život sačuvao svoj smisao i da se i tako mogao nastaviti, s uverenjem da će se ljudi jednom ponovo vratiti u društvo. Sve je gorelo iznutra i čekalo da izađe na površinu kao duševna eksplozija. Inteligencija je bila na blistavom vrhuncu, iako su se i novi naraštaji prozlili i izolovali kao i njihovi preci! Nije prošlo mnogo vremena i javile su se velike pretnje od rizičnih Regiona. Nikada nije potvrđeno ko je bacio prvu bombu, ali jedno se znalo još od začetka: ta bomba je bačena po želji Dede, iako je ugrozila živote milijardi sinova, jedan od kojih bio je i Očev, živ bio, ali Deda je bio odlučan! Kada je eksplodirala prva bomba, eliminisala je zidove i sve što se nalazilo u Poslednjem Regionu sravnjeno je sa nivoom mora. Okolni Regioni i jedan deo Poslednjeg Regiona, koji nisu bili sravnjeni, teško su bili pogođeni radijacijom i toplim talasom velike eksplozije, koji je kasnije rezultovao gama zracima. Veliki broj ljudi umro je samo od detonacije, drugi deo od toplote atomske plazme, a u skupini koja je najviše propatila nalazili su se oni koji su preživeli i zadobili opekotine koje su uzrokovale duboke posledice! Toga dana je Poslednja Zona bila duboko u monotoniji svakodnevice, a efekat koji je prvi otkrio da se nešto dogodilo s tim oteklim bićima bilo je uništenje tehnologije i automatskih samozaštitnih radara elektromagnetnim talasom do tada neviđene snage! Nakon više meseci izolacije po tim hladnim uglovima, prikazanim na monitoru napredne tehnologije, ova utonula bića izašla su demonstrativno na ulice, vukući teška i umorna stopala, nenaviknuta na stvarni teren na kome ih je čekalo neočekivano! Od toplog talasa prve atomske eksplozije većina njih su pali na zemlju! Snažno svetlo i jedan gorući talas velikom brzinom su se proširili, obuzimajući sve pred sobom i obaljujući i jedan deo zemlje ispod debelog betona koji se slagao godinama! Poslednji Region bio je sravnjen. Neposredno nakon prve detonacije svi Regioni bili su alarmirani i pozvani na hitni sastanak! Trebalo je pronaći razlog i krivca koji je uzrokovao tu zbrku kojom je srušeno sve što je građeno godinama! Neko je nenamerno pomenuo Dedu i sve se otelo kontroli! Svi Regioni su napustili sastanak, preteći jedan drugom, i ubrzo su ulice regionā, umesto paketa sa prvom pomoći za Poslednji Region, ispunili planovi za evakuaciju i svuda su se mogle videti pripreme Vojnih Snaga za teška bombardovanja. Nije prošlo više od nekoliko sati i svi regioni su postali prah i pepeo! Epicentri eksplozija i samoeksplozija nuklearnog oružja po Regionima stvorili su oblike gigantskih pečurki i uništili sve u dosegu svojih zraka. Nakon nekog vremena, ostalo je sasvim malo ljudi i rizik od totalne eliminacije bio je bliži nego ikada ranije! Sve je bilo razoreno, a iznad svega – bilo je jasno da je na pomolu mogući nedostatak energije i velikih resursa! Na neko vreme život je zadobio potpuno drugačiji smisao, nisu postojali veliki planovi, skupe knjige i nije se uopšte obraćala pažnja na nedostatak tog sramnog fakta! Sasvim je malo vremena trebalo da život počne da gubi svoj dotadašnji smisao! Počeo je rat za egzistenciju i sopstveno preživljavanje. Sve je to bilo očekivano. Svuda su se videle obogaljene žrtve, prepolovljene, i ljudi u mukama, koji su se koprcali u najkritičnijim momentima svojih života! Sve je naokolo bilo prožeto radijacijom i sve je mirisalo na smrt i istrebljenje!

Nakon jednog dužeg perioda, ta bića na mukama okupila su se sa željom da poslednji put osete toplotu zajedništva sa svojom vrstom i umirali od straha da će iz dana u dan ići put istrebljenja u kome više neće biti sutra! To sutra, koje je toliko bilo važno, nije se naziralo ni fizički, nikada se nije moglo razaznati da li je bio dan ili je bila noć. Divlje radioaktivne kiše zagadile su sve i poslednji dani egzistencije postali su još teži onim malobrojnim bićima koja su preživela veliko istrebljenje! U svakom bombardovanom Regionu bilo je sve manje preživelih! Iako je bilo priprema za takve dane, atomska bombardovanja bila su izvan predviđenog! Dnevno svetlo borilo se sa crnim kišama, a crne kisele kiše ubile su i ono malo biljaka koje su ostale u tmini. Od čitavih regiona, samo tri planinska lanca spasla su se radioaktivne infekcije! Lanac nade, koji su uglavnom činile granitne stene, digao je glavu iznad crnih radioaktivnih padavina i neprestano se borio sa istanjenim ozonskim omotačem, uz pomoć prirodnih procesa. Čim se proširila vest o ljudima na mukama, počela su putovanja ka Lancu nade. Videla se, bolno, nada ljudi da će preživeti tu katastrofu. Većina njih bili su spaljeni i imali su opekotine po velikoj površini tela. Tužno su izgledale rane iz kojih je izbijao smrad i mirisi su se brzo proširili! Prvi put u istoriji počela je da se koristi genijalna inteligencija i kombinatorika, koju su ljudi već neko vreme ućutkivali, iz potrebe za životom počeli su se koristiti narodni lekovi i tako je, dan za danom, doveden u opasnost i Lanac nade! Oni koji su bili bez nade za oporavak, ovako su odlučili: trebalo bi da se žrtvuju i da siđu pod crnu radioaktivnu kišu, da se muški bore sa smrću! Veliki deo njih odmah je krenuo, dok je drugi deo odbio jednostrani zahtev onih koji su manje bili zahvaćeni radijacijom. Začudo, počeo je zastrašujući rat; i ono malo preživelih ljudi počeli su da se bore međusobno, krvavo ubijajući jedni druge noktima i zubima! Ranjavali su se i zagađivali su vazduh na Lancu nade smradom, tako da je i radioaktivna kiša bila prihvatljivija nego ovaj miris i ova krv koji su donosili neizlečive bolesti. Iz jednog belog oblaka nad Lancem nade počela je da pada kiša i spira krv i smrad koji su ispunili sve! Umorni ljudi gledali su sa čuđenjem u nebo, pokazujući znake masovnog ludila od mirisa te krvi i tog smrada pomešanih s kišom, pa su još više bili zahvalni za kišu! Kada je kiša prestala, pokazao se stari Lanac nade sa svim svakodnevnim prirodnim procesima i pokazalo se jedno zrnce nade da će neko ipak preživeti taj užas!

Trebalo je da prođe dosta vremena, ispunjenog užasom i strahom i mirisom gnoja i krvi, do završetka tog nesrećnog perioda! Došlo je vreme postanja i hladnoće, kada se ukazala potreba za samosvešću i egzistencijom! Svačiji problemi bili su skoro isti! Čitave generacije bile su deformisane! Nekakva bića nalazila su se po velikim kontejnerima u industrijskim kompleksima koji su bili izgrađeni nakon Atomskog rata! To nesrećno doba Atomskog rata izbrisano je iz pamćenja i niko nije tačno znao zašto su se događale te deformacije, otkuda smo došli i zašto je sve to uopšte počelo! Dešavale su se psihičke tegobe, ali iz potrebe za življenjem i novim početkom izgubljena je svaka nit sa prošlošću i nije bilo više svedoka Atomskog rata, osim kratera koji su ostali na površini nekadašnjih bivših regiona. Od vremena rata i još mnogo godina kasnije, nije napravljen nijedan Veliki plan i nije se više nijednom ukazala tako apsurdna potreba! Određene ličnosti su nestale kao da nikada nisu ni postojale. Atmosferski sigurnosni omotači ponovo su obavili Zemlju i s vremena na vreme događali su se sudari koji su plašili sve stanovnike novih regiona. Gama zraci duboko su prodrli u sve naseljene zone i izazivali tumore po telu i druge bolesti! Trebalo je dugo, dugo vremena da otpočne oporavak od te krajnje bede o kojoj niko ništa nije znao otkako je ponovo počeo novi život! Potreba za tim ponovo je, još jednom, spojila ljude!

 

Prevod: Đorđe Božović

 

* Kovanica autora. Varg e vi (alb.): varg – kolona; e – i; vi – homonim sa značenjem linija, ali i dolazak. (Prim. prev.)

 

  Dalip Dž. Gaši

Dalip Dž. Gaši rođen je u Kruševcu kod Srbice. Studije opšte i komparativne književnosti završio je na Univerzitetu u Prištini. Pohađa postdiplomske studije. Osnivač je i rukovodilac Izdavačke kuće neoKULTURA. Piše prozu, a ova priča je njegov prvi objavljeni tekst.

 

ažurirano: 05/03/20