Tamara Kovačević
Utorak je, devet sati i dvadeset minuta izjutra. Opet kasni, pomisli Goranka i prekrsti noge na česterfildu. Nikad se nije upuštala u detalje zašto se trosed tako zvao – opšte uzevši, malo kad se upuštala u detalje bilo čega što je činilo njen svet, prosto nisam takva osoba, da ja sad tu analiziram zašto i kako, tako je kako je, objašnjavala bi zainteresovanima – ali umela je da namiriše taj kvalitet odmah po ulasku u salon za prodaju nameštaja. Ispred troseda širio se klupski sto od mahagonija, po svojim gabaritima namenjen mnogočlanoj porodici koja doručkuje, odmara noge, posluje, juri se u krug sa kućnim ljubimcem, radi domaći i prelistava časopise pa uveče po njemu širi table za igru, mleko za dobar san i vinske čaše. Bio je to još jedan od kvaliteta u Gorankinom životu u koje se ona razumela, ali ih nije dalje ispitivala, iako su jedna šoljica i uparena tacna za kafu od kineskog porcelana na stolu izgledale samo kao greška. Nije mi što kasni, neće prašina da pobegne, nego što ne mogu ništa da planiram, uzme mi tako ceo dan, negodovala je Goranka noseći šoljicu i tacnu preko tepiha sa resama, uglačanog hrastovog parketa i ukrasne aluminijumske lajsne do crno-belih pločica u kuhinji.
Obično bi utorak započinjao sa Jadrankom. Ona bi došla koji minut pre devet, okačila bluzu i tašnu na čiviluk pa na kuhinjski pult spustila kesu sa radnom presvlakom i skuvala im tursku kafu. Jadranki je, zapravo, više odgovaralo da počne s radom od osam, jer je u ranijim jutarnjim časovima, tamo negde do pola sedam-sedam, prigradski autobus išao na svakih petnaest minuta i ne bi morala da žuri i brine se šta će ako zakasni. Drugi deo putovanja, nekoliko stanica kružnom linijom broj tri i još malo peške, nije joj bio problem, u minut je mogla isplanirati. Ali, Goranki je to bilo prerano, nisam više u tim godinama, pravdala se, zaslužujem i ja odmor, te su se dogovorile da Jadranka počne u devet. Ili devet i četrdeset, kao danas, jer kasnojutarnji autobusi dovoze iz predgrađa na svakih četrdeset minuta.
Konačno!, uzviknula je Goranka i pritisnula dugmence na interfonu, prethodno pogledavši na displeju da li je zaista Jadranka stajala pred ulaznim vratima u zgradu ili neko drugi. To joj je prešlo u naviku od ranije, kada bi počesto primetila nekog muškarca kako stoji ispred ulaza i posmatra, ili službeno obučene ljude kako nešto ispituju oko zgrade i auta na parkingu. Isprva je mislila da umišlja, ali ubrzo su se javila i njena deca, sin i ćerka koji su sa svojim porodicama živeli u drugim delovima grada. Isto im se dešavalo. Hvala bogu pa se i to rešilo, glasno bi rekla Goranka i mahnula rukom kroz vazduh. Sada je odškrinula vrata od stana i krenula po spisak stvari za Jadranku. Dobar dan, gospođo, izvinite, pobjegao mi autobus!, zašuškala je Jadranka loše urađenim frontalnim mostom i kesom sa radnom presvlakom. A što nam ne pojačaju tu liniju, pa znate koliko nas radi u gradu, stvarno nema smisla, ali, evo, sad ćemo…, užurbano se Jadranka pripremala i pogledom proveravala stanje. Stan je bio čist i uredan, kao i uvek. Već sedam godina je radila kod Goranke i bila je zadovoljna. Spustila sam joj malo cijenu, ja inače više zaračunam, al’ ne dira me, što da kvarim…, objašnjavala je komšinicama i poznanicama sa pijace, a ove su klimale glavom u znak potvrde. Svaka je imala bar po jedan susret sa siledžijskim ponašanjem ljudi koji traže pomoć u kući. I svaka je znala da novac, kad se vrata zatvore, ne pomaže.
Vidi, napisala sam ti sinoć spisak, ali nećeš stići prozore i zavese. ‘Ajde ostavi to za sledeći utorak, a danas počisti šporet i balkon. Goranki je bilo apsolutno prirodno da bude na ti sa ženama, još otkad je imala Zuzu, Slovakinju iz Padine, čije je ime čula bar nekoliko puta godišnje ali nije upamtila. Verovatno Zuzana, naknadno bi se setila nekog slovačkog imena. Eh, kad se samo setim, šta je sve znala i umela, kakvo peglanje, ma, celu kuću bih joj ostavila. Zuza je radila kod Goranke dobrih dvanaest godina. Kad je pozvala telefonom i rekla da ne može više da dolazi, Goranki se steglo u grlu pa spustilo u stomak, ponekad joj se čini da je još uvek tamo. Ipak, nije ništa rekla, niti pokušala da je nagovori da nastavi da dolazi. Ponudila je da joj napiše preporuku, to bi sigurno značilo u boljestojećim gradskim krugovima, ova ni to nije htela. Tako je kako je, prokomentarisala je Goranka. Jer, to je bio tek prvi put da je nju, Goranku, suprugu uspešnog političara i osuđenog ratnog zločinca, neko precrtao iz svog života i odbio dalju komunikaciju, i to sve zbog njega. Kasnije će još mnogo puta pomisliti kakve veze ima posao njenog muža s njom, i sve više će se udaljavati od njega i detalja iz njegovog života. A detalja će biti mnogo. Detalji će je juriti po hodnicima, u radnjama, pozdravljati sa televizije, iz novina, sa radija i uličnih grafita. Zato je Goranka pomirila svoju predstavu o sebi kao uvaženoj gospođi s onim stegnutim u stomaku što je tražilo neki stid i htelo da urla na sav glas i na sve strane, i to tako što je sa Jadrankom bila na ti.
Ma, gospođo, ako treba, ja ću i prozore ali najavili su kišu, šteta je, rekli su, ovo da prođe pa će biti lijep maj, bolje sad balkon, da možete da sjedite, predlagala je Jadranka slažući veš sa štrika u korpu koju će staviti u ostavu dok ne počisti prašinu i podove te opeglati veš i poslagati ga u pripadajuće fioke i police američkog plakara. Ni cele dve godine mlađa od Goranke, otkako je s mužem i starija dva deteta u prikolici traktora, mlađa dva u stomaku, izbegla iz rodnog kraja, sada i baka sedmoro unučadi, Jadranka je davno naučila da je sa ženama u gradu pametnije biti na vi. Setivši se da je Goranka pomenula neki spisak, izvadila je naočare za čitanje iz tašne i spustila ih na kuhinjski pult. Utom je primetila malo kamenca na slavini i otišla u špajz po limuntos. To je posredno naučila od jedne Slovakinje, koja je same ukućane podučila brojnim jednostavnim načinima kako da bez grebanja i ribanja sačuvaju sjaj pokućstva. Kada je Jadranka počela tamo da radi, istini za volju, zato što nisu mogli više da čekaju dok ne nađu bolju ženu, uvidela je da se pomoć u kući može obavljati pametnije i praktičnije. Odmah je otišla u dom zdravlja i tražila lekara za pregled očiju. Odavno nije primećivala fleke od vode i uputstva za upotrebu hemikalija štampana sitnim slovima. Sada je shvatila da je to od velike važnosti, da je to put do finijih kuća i boljih satnica. Nemajući vremena da sačeka da dom zdravlja raspiše konkurs za novog oftalmologa, za kojeg se nije ni očekivalo da će pristati da radi za nisku platu u proleterskom predgrađu, Jadranka je otišla u prvu optiku koja je nudila besplatan pregled i popust na kupovinu prvih naočara. Tada je imala pedeset godina. Danas je pred penzijom s kojom će nastaviti da radi.
Goranka je još jednom proverila da je sklonila uramljene porodične fotografije sa komoda u dnevnoj i spavaćoj sobi, stavila novi veš u mašinu za pranje pa se zaputila u kuhinju da proveri stanje frižidera, kada je primetila Jadrankine naočare za vid. Tankog zlaćanog okvira, koji je na mestima pokazivao da je ispod crna plastika, s ukorenjenom prašinom ispod izgriženih plastičnih navlaka na krajevima, s udubljenjima za plastične cirkone na levoj i desnoj strani koji možda nisu bili tamo ni kad su kupljene, prilepljene selotejpom na mestu gde je trebalo da stoji minijaturni šraf, naočare su upečatljivo govorile o tome koliko dugo ih je Jadranka koristila. Goranki je krenuo glas, da je pita zašto ne ide po nove, zar je moguće da nema dovoljno novca, pa to su osnovne stvari, šta joj rade muž, i deca, i unuci, dakle, ona ne vidi, ko zna šta i kako čisti. Umesto toga, Goranka je rekla, Jadranka, pusti to, hajde da pijemo kafu.
Tamara Kovačević
Tamara Kovačević je rođena u Beogradu 1976. godine. Piše kratke priče i poneku pesmu.
Kontakt: https://tamarrako.com/
ažurirano: 19/03/25
