Besa Kalaja

 

 

U najturbulentnijim trenucima njenog života, zemlju je zahvatio rat. Rat koji nije bio niti veliki, niti mali, prema našem mišljenju. Njeno viđanje ne znamo pošto ona nikada nije jasno govorila o ratu, iako bismo joj uputili pitanja, kao što su: Kada vam je umro sin, u vašoj je zemlji bio rat? Verujete da je on umro zato što mu nije pružena prava pomoć? Sumnjate li da je namerno ubijen?

Niti jedan odgovor.

Prošlo je već deset dana od kad je došla Marija. Imala je i tim, koji zapravo još nije stvoren jer je misija počela sa više dana kašnjenja, šta god to značilo. Smatram da su svi intervjuisani rekli da je ovde bilo rata, rekla mi je ona. Rat za koji se veruje da je bio strašan. Verujem da je dobro za početak, otkrili smo neke činjenice, preostaje da saznamo istine, ratne istine.

Nakon duge i teške bolesti bez dijagnoze, on je otišao. Već neko vreme je više voleo onaj drugi život, ništa ga više nije držalo na ovoj strani. U krevetu u kojem je bolovao majka mu je čitala poeziju. Svaki dan istu knjigu, jedinu. Kao da je verovala da će ovaj ritual koji se ponavljao biti nit koja će ga držati u životu. Nije tako bilo. Danas joj je pre podne umrlo jedino dete.

Moramo preuzeti beživotno telo, rekao joj je lekar. Ne možemo vršiti autopsiju u ovo vreme. Shvatio je na licu mesta koliko je neumesna i apsurdna bila njegova rečenica. Sve to nije mogao da kaže bez velike boli u duši, pošto je primetila da su mu se crvenele oči. Izgleda da je plakao.

Pokojnika su pokrili. Izneli iz sobe. U njoj je ostalo sećanje na njega i užasnuto lice majke. Po prvi put je izašao na dvorište. Trava je bila bujna, psi su se igrali. Nebo se zamračilo. Kiša je bila blizu. Bol joj je zamračila pogled.

Gospođo, telo se mora sahraniti, stavio joj je do znanja. Primetio je da je izgubljena i lagano ju je povukao za ruku i na kraju prazne sobe u kojoj se osećao neprijatan miris njenog sina, upitao da li ima uslova za sahranu.

„Ne“, odgovorila je ona.

„Šta ćemo učiniti?“, namrštio se lekar.

„Ne znam, niti želim znati. Nije mi bitno hoće li biti sahranjen ili ne.“

„Ja ću preduzeti to što je potrebno i sahraniću ga, ali znate, verujem, da sam i ja kao i vi ugrožen. Ne gledaju na mene blagonaklono, gospođo.“

Odlučili su, sin mora biti sahranjen na brdu pored bolnice i to se po mogućnosti treba obaviti uveče.

Četiri osobe su držale telo na rukama. Pošto je momak bio jak, a kažu da inače kada ljudi umiru postaju teži, oni koji su ga nosili u sebi su ga opsovali.

Da nisu obećali lekaru, telo bi bacili u močvaru koja je bila pored bolnice.

Sve vreme je padala kiša. Nije nagoveštavala da će prestati. To je još više otežalo nošenje tela. Grobari su se klizali. Više puta im je palo na pamet da bace telo. Zvonko je insistirao da bude drugačije, jer ga je lekar, njegov prijatelj iz detinjstva, zamolio da to ne učine. On je znao da će većina nadjačati, pa se pobrinuo da sa sobom ponese oružje.

Hej, Zvonko, obratio mu se Dragan, ovaj momak kojeg nosimo bio je lep i razvijen. Video sam telo pre nego što su ga izvadili. Lekar ga je pokrio belim platnom jer je rekao da tako oni pokrivaju mrtve. Zvonko, rekao je Dragan, telo je bilo tako lepo da sam ga hteo poljubiti na licu mesta, da ga držim u naručju, da ga milujem. Bio sam i ljubomoran, zašto je on lepši od mene. Imao sam neobuzdanu želju da oskrnavim telo kao što je veliki Ahil učinio sa Hektorovim telom. Plemenitim i lepim Hektorom“

Zvonko se nakostrešio, sigurno bi Dragan u njegovim prokletim mislima uškopio mrtvog momka.

Kiša nije prestajala.

Noge su im klizale. Teren je postao jako težak. Dragan je govorio da, iako ih kiša pere, on smrdi kao mrtav pas. Prijatelji su okrivili Zvonka zbog situacije. On je insistirao da je užasno ga sahraniti bez ikakvog obreda. Milenko, koji se nije čuo tokom cele noći, provocirao je Zvonka tako što je rekao da su zaboravili da zovu hodžu.

Bi li hodža došao ili bi i on odbio? Život je sladak i jednom hodži, zar ne, Zvonko? Ni on ne želi da ga ubijaju kao psa. Osim Zvonka, kojem je toliko stalo do tog momka, niko ga ne bi sahranio u tim okolnostima. Koji je bio motiv da se sahrani neprijatelj. Niko to nije shvatio.

Kada su konačno stigli na brdo, ponestalo im je snage. S njima je pao i kovčeg. Razbio se. Bez puno buke nekako su ga sklopili. Počeli su da kopaju grob ne znajući da će to biti najteži posao te noći. Blato su iznosili lopatama. Momci su nekoliko puta zamolili Zvonka da ostave telo tamo gde je bilo jer niko ne bi ništa saznao pored svih tih tela toga proleća.

Zvonko se nije dao. Nije mu lopata bila dovoljna, već je grob kopao i rukama. U grobu je Dragan urlao. Lepi Hektore, sahrani li nas? Ti si gore, a mi dole. U tvome grobu. Bogami, Zvonko, on nam se smeje, rekao je. Pogledaj lepotana, ispalo mu je rame iz platna i smeje nam se. Nama mrtvacima.

Ne mogu učiniti ništa, rekao je Dragan. Sve oko nas je opustošeno. Ni javne kuće više ne rade. Kažu da strahuju. Majku li im j…. One strahuju. Ne strahuju da idu sa onima iz specijalnih snaga, već strahuju od nas. Nemamo para, brate, zato se drže dalje od nas. Zbog toga, Zvonko, pošto sam se napunio, hteo sam da milujem ovog lepog momka kojega ti voliš više od mene. Vidi kako je uzvišeniji od nas. Ravnodušan je.

On iznad, a mi ispod njega. Trebalo je biti obrnuto. Ja nisam idiot. Znam da smo zapeli ovde i delimično smo sami krivi za to. Sve vreme nam govore da sahranimo naše da ne ostaju nesahranjeni, ali šta nam je ovaj sad trebao. Dragan je bio gnevan, nije prestajao da priča.

Kod sebe je imao bocu vode koja je drugima izgledala kao dragulj u sred pustinje. Daj nam malo vode, zamolio ga je Ivan. Povukao ga je za rukav i rekao mu je da je cele noći bio loš prema Zvonku. On se počeo histerično smejati, otvorio je kaput i pokazao flašu rakije. Poludeo bih brate, poludeo bih da nije ovoga, rekao je u pola glasa dok mu je usna drhtala. Još ne mogu da verujem da nas večeras nisu ubili. Dragan je duboko odahnuo i umirio se.

Zvonko je gledao u duboku rupu. Setio se rupe iz detinjstva u koju se skrivao da bi bio bliže nebu. Odande nije mogao videti ništa drugo sem neba, iz jedne posve drugačije perspektive. Tamo se osećao oronuo i usamljen, ali je u toj rupi bio njegov svet. Uplašio se, misli su mu otišle dalje nego što su trebale, mislio je o sebi.

Seo je na blatu, znoj mu je tekao po čelu. Setio se da mu je lekar dao pismo. Ivan je brzo stavio ruku u njegov džep. Ovaj se u trenutku uplašio misleći da će mu oduzeti oružje. „U pismu se nalazi ime momka, stavi ga na grob”, rekao je Ivan.

Zvonko se odmah razbudio. Stavio je ruku u džep. Pismo je bilo tamo ali se ime obrisalo. „Šta ćemo, Ivane?“, rekao je on. „Toliko sam umoran da se ne mogu setiti kako se zvao, iako sam to ime napisao svojom rukom. Kako mi nije palo na pamet da bi se moglo obrisati. Šta ću sada?“

„Završi cigaretu“, rekao mu je Ivan. Ivan nije shvatio da je Zvonka već savladao umor.

„Uvek sam patio zbog činjenice da autoritet nada mnom ima neko ko je potpuni idiot. Reklo bi se, Ivane, da je to razlog što sam ovo što jesam. Ustručavan. Kunem se, kada bi Dragan odlučio da mi oduzme pištolj, mogao bi to da učini u dve sekunde. Nikada u životu, Ivane, nisam ni mrava zgazio. Osećam groznicu, jeza mi prolazi telom. Možeš za mene uzeti kap rakije od njega? Ne želim umreti a da je barem malo ne probam. Moli se da ne umrem, Ivane, moli se. Želim da osetim ukus teškog života. Moji prsti, moje ruke nikada nisu dirale zemlju. Želim je celu preokrenuti, pronaći ostale žrtve, sahraniti ih. Dosta ste ih oskrnavili bacajući ih u močvaru, Ivane. Koliko ih je bilo, 10, 20, 100? Reci mi, Ivane. Tebi verujem, tako ti Boga, Ivane, reci mi.“

Zvonku je bilo hladno, umirao je od hladnoće. Hteo je da ide. Ali bili su daleko, jako daleko. Nije mu jasno što su morali doći na brdo kada su ga mogli ostaviti u močvaru, dole u vodi.

„Izgleda da se pokojnik ogrejao, a ja se smrzavam, smrzavam se kao đavolji krst krajem januara, rekao je on. Ne možemo biti pasivni posmatrači, rekao je Ivanu. Ti si razuman. Moram pronaći ostale žrtve i sahraniti, (dok je škripao zubima), želim to obaviti što je brže moguće. Već večeras. Uzeti beležnicu, napraviti plan.“

Pod senkom lipe, na brdu sa kojeg se video ceo grad, sahraniše ga. Momka u ranim dvadesetim pokrila je zemlja, a to boli u duši. Ta će zemlja stajati stolećima na njemu. Osim, ako će Bog hteti da dođe do odrona zemljišta. Po svemu sudeći, tako nešto se neće desiti, pobrinuli su se da ga sahrane pored lipe sa dubokim korenima. Koliko je korenje lipe duboko, ja bogami ne znam, nikada nikoga to ne zanima. Koliko smo ravnodušni, naša plitkost se pokazuje i ovom slučaju. Zadovoljavaju nas njegov mio miris i izgled. Šta će nam korenje? Sigurno da bi nam pazilo grobove.

Na grob smo stavili krst i tako se to sve završilo.

……….

Pod lipom koja je bacala senku na grob bez imena, pod njenim očaravajućim mirisom, počeli smo razgovor. Možda najozbiljniji od kad je došla Marija. Postala je deo porodice, iako se često nismo slagali. Kao na primer u ovom razgovoru, za koji se ispostavilo da je bio poslednji u nizu dugih razgovora koje smo vodili.

„Došao je kraj, mi se selimo“, rekla mi je ona.

„Kako je došao kraj, kako to mislite?“, upitao sam ja.

„Završila je misija“, rekla je ona.

„Kakav misija? Gde je završila? Ovde ili tamo odakle ti dolaziš?“, rekao sam ja.

„Završila se ovde“, rekla mi je.

Upitao sam je da li je saznala istinu o nama.

„Istine“, rekla mi je ona.

„Imamo druge ratove pred sobom. Treba nam još malo da bismo argumentovali svoju tezu“, govorila je ona sa sigurnošću.

„Koju tezu?“, rekao sam ja.

„Da je rat pitanje perspektive, eto, rekla sam ti“, ona.

„I Drugi svetski rat bio je pitanje perspektive?“, ja.

„Smatram da je tako“, ona.

„Vidiš li ti igde njegove tragove? Ja sam putovao po celoj Evropi i nisam ništa video, samo nagađanja.“

„A sva ova ubistva, sav taj bol nije dovoljan?“, ja.

Kao bez namere, odustala je od razgovora i bavila se hitnim pitanjima datog trenutka.

„Raspoloženje mi je nikakvo“, rekla mi je. „Ne znam više šta da mislim o tome. Osećam vrtoglavicu među svim ljudima sa kojima radim ovih dana. Većinu činjenica zaboravljam. Ne očekujem pomoć ni od koga. Nemam para da ih platim, nemam ni za sebe i ne znam kako ću uspeti. Pritisak porodice je ogroman. Kažu mi da nađem posao da bih bila Marija. Mrtvi ljudi nikome nisu doneli ništa.“

Marija me celo vreme podržavala. Ni ta mala distanca nije bila dovoljna da bi se shvatilo da su ratne rane pripadale i meni. Bila sam jako umorna da bih sebe okrivila, da bih se smatrala nesposobnom da prenesem bol. Izgleda da distanca između nas nije imala nikakve veze sa prostorom. Mi naprosto nismo delile isto vreme.

Ovo sam pronašla u Marijinim zapisima:

„Nikada nisi posumnjala da su ti ubili sina?“

„Ne“, njen odgovor u pola glasa.

„Bio je zgodan, bio bi dobar vojnik. Nisi razmišljala o tome da on zbog toga više nije u ovom svetu?“

„Ne“, kratko ona.

„Bio ti je jedini, možda su hteli da te tako muče?“

„Ne“, ona.

To su zapisi o ženi koja je izgubila svoj jedinog sina u bolnici, u onome što se mislilo da je bio rat koji je bio na vrhuncu.

„Mislite da ste obavili vaš posao profesionalno?“

„Bio je rat“, on.

„Kakve to ima veze s vama? Ti nisi vojnik, ti si lekar.“

„Bio sam lekar za vreme rata.“

Napomena: Momak je umro u bolnici, bio je običan smrtni slučaj, nije bio žrtva rata.

Napomena: Na ovim prostorima nije bilo ratova onako kako se tvrdi. Intervencije svih strana i one međunarodne stvorile su utisak kod naroda ovog regiona da je ovde bilo rata.

Sa svojim timom se selim u novo područje. Tamo gde se misli da su se vodili ratovi. Nenaspavana sam i ošamućena.

 

Prevod: Bashkim Fazliu

 

  Besa Kalaja

Besa Kalaja rođena je u Prištini, gdje je na Univerzitetu završila studije za Albansku književnost i jezik. Nekoliko godina je radila kao novinarka, fokusirana na teme protiv korupcije. Njena istraživanja su objavljena u nekoliko stranih medija, kao što su Osservatorio Balcani e Caucaso i Le Courrier des Balkans. Dobitnica je nekoliko nagrada na polju novinarstva, kako u oblasti protiv korupcije, tako i na polju ljudskih prava i borbe protiv siromaštva. Bavi se uređivačkim radom i lekturom, a ostvarila je i nekoliko istraživanja za razne organizacije i medije na Kosovu. Njene kratke priče objavljivane su na lokalnim portalima za kulturu.

 

 

ažurirano: 04/02/20