Marija Starčević
Stojim sa Majom na stazici ispod Veterinarskog. Pomalo me čudi što usred grada postoji stazica, puteljak ugažene mrtve trave, baš kao kod mene na selu. Hod kroz visoku travu u kojoj možda vreba oštar kamen ili sunce ili život ili zmija. Uješće za članak brzo i podmuklo, prostreliće ti meso u sekundi nepogrešivo i otrovno, fatalno. Jebaće ti kevu. Ovde kod Veterinarskog realno nema zmija, ne vreba ništa, možda neki prolaznik, ali svejedno gazim oprezno, a odsečno, trupćem i lupam cipelama, po navici. Desni đon se odvalio i ide za mnom. Maja otvara kesu iz radnje. Proverava da li ima rupa. Nema. Lepak se sliva niz tanku plastiku. Gledam svoje cipele, đonovi nisu najsjajniji, zevaju kao dokone babe i kloparaju glasno i šljapkavo. I levi me je izgleda izdao, odvaljen i smušen, pomalo blatnjav. Stid me je. Trebalo bi uraditi nešto sa tim cipelama. Možda je trebalo da ih zalepim pre ovog poduhvata, dok je bilo lepka. Maja diše i kesa se pretvara u mehur. Riba ima mehur. Ima ga i čovek sa TV-a, sa Dnevnika, bez ruke, ali diše u njega sa bolničkog kreveta dok kamera snima. Bio je u ratu. Pre rata je imao ruke i pluća i ime i život. Sad ima mehur i TV i stidi se nečeg. Nisam sigurna čega, ali mora da je veliko, čim je on tako mali. Njegov stid me boli, delim ga sa njim, i ja se stidim, svojih đonova i njega, nepoznatog čoveka sa mehurom. Stidim se svojih izgriženih noktiju i praznih džepova i toga što nemam original martinke i vijetnamku i svega. Mehur na TV-u se nadima, proziran, srebrn i lep. Majin je sličan. Diše, brzo i halapljivo, lepak je srebrno inje u mehuru. Pruža mi mehur čoveka iz bolnice i dišem kao on, možda je vazduh iz kese moja poslednja nada. Udišem sve dublje i jače, odzvanja mi u glavi, kesa se smanjuje i skuplja, moj svet je slepljen, sveden na tačku, na srebrno inje u mehuru. Maja i ja smo ribe na suvom, dve mrtve ribe na puteljku ispod Veterinarskog. U momentu kad bacim kesu reči nam više nisu potrebne. Čitamo misli jedna drugoj dok nam u glavama zveči. Kasnimo na čas. I puteljak kod Veterinarskog i mrtve ribe i bivši čovek sa TV-a sa mehurom i rat i kesa ostaju u travi. Trčimo da stignemo 42.
Čučimo ispod žbuna u parku na Autokomandi. Baš bedno žbunje, zemlja je suva, žbunje zakržljalo. Ispred nas je stanica sa ljudima koji žure. I oni su zakržljali kao žbun ispod kog čučimo. Samo ne vide. Žure uzalud jer busa nema i neće doći, bar ne neko vreme. Ne znaju da su zakržljali kao ovaj žbun i kao ova zemlja u kojoj se ne možeš pouzdati ni u šta, pa ni u bus, zato tako mirno i predano čekaju. Uzdaju se u Dnevnik koji govori da je sve u najboljem redu. Ubij bližnjeg svog, zaradi orden, čekaj u redu za hleb ili benzin kod švercera, pričesti se sakramentima iz redova, polubeli i benzin su telo i krv Hristova. I veruj Dnevniku i redovima. A reda odavno nema, i vreme je relativno. Nisam nikad kapirala fiziku, ali taj maleni segment jesam jer je bio više filozofija nego fizika. Vreme je relativno. Ajnštajn je to nadasve pametno zapazio, iako nikad nije zapravo mislio da je vreme relativno kad čekaš bus koji neće doći ili će doći prepun, tako da ljudi vise i ispadaju, pa ćeš opet čekati, toliko da minuti deluju kao sati, a sate ni ne primetiš jer si u mislima već stigao kući, tako se lakše pliva kroz smrdljiva neoprana tela, sardine koje se meškolje. Dok sedim ispod zakržljalog žbuna, iznad zakržljalih ljudi sardina, na zakržljaloj stanici, u zakržljaloj zemlji, želim da budem negde drugde ili da ne budem. Svejedno.
Kao i uvek, gledamo da li kesa ima rupe. Nema. Maja cedi lepak ili je to moja ruka, ne sećam se, i svejedno je jer smo jedno u želji da ne budemo zakržljale kao ovaj žbun, ovi ljudi i ova zemlja. Možda je njena ruka moja. I kesa se opet pretvara u balon, dišemo na smenu, ovog puta to nije mrtvi mehur bivšeg čoveka sa TV-a, balon je cepelin, vozi daleko, i nigde.
Daleko smo, visoko.
,,Putujemo iznad grada,
grad se smeje, gleda na nas,
bežimo u novo jutro,
iznad grada, ispod nas
Ne gubimo dah,
Ne gubimo dah,
Mala deca
Ne poznaju strah”.
A plašimo se. Mnogo se plašimo. Sebe, sveta koji ne kapiramo, zakržljalih ljudi ispod parka sa zakržljalim žbunjem. Čini nam se, možda smo lebdele vekovima ili godinama, a možda su to bili minuti ili sekunde. Vreme je relativno.
Zakržljali ludi se pomeraju, komešaju, preraspoređuju i grupišu. Siguran znak da dolazi bus. Bacamo kesu i trčimo na 42. Opet kasnimo, fuck, ali svet kasni za zemljom koja se prebrzo okreće. Neko će nekog stići.
Maja i ja danas nismo zakasnile. Ušetale smo u školu slavodobitno, na vreme, kao pobednici, šepureći se jer bile smo tu uprkos busu koji kasni i u koji je nemoguće ući posle prve stanice. Uprkos zakonima fizike koji propisuju broj smrdljivih tela koji može da izdrži jedna šipka. Pobedile smo fiziku, logiku i univerzum. Nismo svraćale u park kod Veterinarskog ni u onaj na Autokomandi. Samo smo došle u školu. Bila je ista kao i uvek, glomazna, mermerna, hladna, a opet je njom strujao žamor koji su povremeno presecali krici. Škola je pomalo podsećala na džunglu, zapravo pre na zoo vrt. Tu su naše divlje buntovne prirode bile naizgled zarobljene i pod nadzorom, bar delimičnim. Dozvoljavali su nam da pušimo u dnu hodnika, ispred wc-a, pa se miris duvana mešao sa mirisima parfema, puberteta, straha od kontrolnog, uzbuđenja zbog blizine simpatije; povremeno se osećao i vonj nekolicine koja se izgleda takmičila u tome ko će duže da se ne kupa, ili marihuane, ako bi neko bio dovoljno hrabar da duva u wc-u.
Vazduh je bio težak i zagušljiv, jedva da smo mogle da dišemo u tom hodniku. Obično većina nije imala cigare, ali je posedovala pušačku strast ravnu strasti čoveka koji 30 godina pali cigaretu još u krevetu, čim otvori oči. Oni koji bi se odali i izvadili punu paklicu, za 5 minuta bi bili podjednako bedni i siroti kao svi ostali i, lišeni zaliha, žickali bi već na sledećem odmoru.
Ne znam zašto, ali nadale smo se nečemu. Verovale smo, pomalo naivno, da ćemo ovde naići na razumevanje, da će nam se ukazati nešto, neko saznanje, objašnjenje, smisao. Da će se nešto desiti. Lepo i drugačije. Odnekud, nešto, danas. Nije se desilo. Dan je bio usran i bedan taman kao i svi ostali. Krenule smo u pešačku turu po kraju negde već sa drugog časa. Možda je bila matematika, možda psihologija, možda istorija umetnosti. Škola se nalazila u elitnom delu grada čiji su zaštitni znak bile vile, od onih predratnih, pre svih ratova, do novokomponovanih, kičastih, koje su svedočile o višku love i manjku ukusa. Jedna profesorka nas je besomučno vodala po okolini da nam dočara stilove umetnosti na primeru tih vila. Lavovi, zaštitni znak novokomponovane estetike, nisu se često viđali u tom kraju, ali poneki se razmetao odajući prostakluk nove elite. Profesorka ih je preskakala u predavanjima, eventualno bi im udelila neki prezriv komentar. Pokradena bela tehnika, ona krvava, prekodrinska, takođe nije bila predmet predavanja. A bilo je, ih, koliko je bilo tih zamrzivača, televizora, frižidera, video-rekordera, umetničkih predmeta i nakita iz opustelih preklanih kuća, samo su ih zidovi uobraženih snobovskih vila krili.
I tog dana gledale smo te raskošne kuće, ispitivački i radoznalo, Majinim očima sa stana na 13. spratu solitera i mojim prigradskim, naviklim na kokoške u dvorištu. Gledale smo ih bez zlobe i zavisti, predano, tražeći praznu ili napuštenu. I bila je jedna, golih cigli, tek započeta, ali bez radnika, istovremeno i nedovršena i napuštena, bar naizgled, pomalo sablasna. Cigle su bile nove i nenačete vremenom, ali je ponegde već nikao korov. Možda se vlasnik nije vratio iz pohoda, zaustavljen metkom čoveka na čiju je kuću kidisao, možda je potcenio lerdija u čiji kraj se ušunjao bez blagoslova. Možda je samo ostao bez love. Možda je započeo kuću pre rata, pa zapalio preko. Kako god. Naše oči solitera i prigradske oči mislile su isto i složile su se. Kuća je bila pusta. I naša. Ušetale smo pobedonosno, osvajači na koje se nije računalo. Okolo je vojska motrila na strane plaćenike, domaće izdajnike i dezertere. Nekoliko vojnika je prošlo pored nas. Bile smo tek nešto više od vazduha. Tragali su za obmanama i senkama. I mi smo bile senke, senke onoga što bismo mogle biti da je svet bio naš. Svet nije bio naš. Njihove obmane nisu bile naše. Njihov rat nas se nije ticao. Možda nas zato nisu primetili.
Ponovo smo proverile kesu i potražile rupe. Nije ih bilo. I opet je jedna od naših ruku iscedila lepak iz tube. Svet se slio u kesu bez rupe. U njoj su Majin soliter i moje dvorište sa kokoškama disali jedno uz drugo. Škola, profesorka, besramni lavovi, ukleta bela tehnika, požarne stepenice, skloništa, moj izlapeli deda, komšija sa 11. koji se vratio sa ratišta i puca noću u nebo, drugovi u oblaku dima na dnu hodnika, besan grad, sjebana zemlja, slili su se u kesu bez rupe da tu skončaju. Njihov pogani svet kevtao je na nas sa oboda kese. Mi smo disale.
Marija Starčević
Marija Starčević je rođena 1982. godine u Beogradu, gde je završila osnovnu i srednju školu, kao i osnovne i master studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Od 2010. godine radi kao profesor srpskog jezika, lektor i content writer. Prati aktuelne društveno-političke teme o kojima piše u štampanim i elektronskim medijima. Majka je dve devojčice.
ažurirano: 20/03/25
