Nikola Petrović
„Ti si moj sin“, rekao je. Mrštio se od napora dok je prebirao po sećanju, a onda me je pogledao u grudi: „Mislio sam da si mrtav.“
Sedeli smo na kamenom zidiću tvrđave leđima okrenuti reci, dok se Kalemegdan punio šetačima. Klatio je nogama nad tlom kao nervozno dete.
„To je tvoj drugi sin“, rekao sam. „Žarko je mrtav. Sećaš se Žarka?“
Klimao je glavom, ali nije menjao izraz lica. Video sam kako mu oko brzo poleti u stranu da me osmotri. Da li primećujem da je zbunjen?
Vlasi kose podizao mu je povetarac koji nisam mogao ni da osetim. Izmaštane slike koje su prethodnih noći klizile tavanicom nisu mogle da me pripreme za ovakvu slabost. Odeća mu je bila neispunjena.
„Ako si se dovoljno odmorio, možemo dalje“, rekao je, ali se smejao samo usnama.
Ustao sam i pružio mu ruku. Isprva je samo gledao kroz nju i pokušavao da sklizne sa zidića pridržavajući se preostalom rukom, ali je onda ipak prihvatio moju.
Hodao je toliko sporo da sam jedva uspevao da dovoljno dugo zadržim cipelu u vazduhu i ispratim njegove korake. Prazan rukav kineske jakne bio mu je zihernadlom zakačen za džep. Najednom je zastao i nagnuo se ka meni da me zaustavi ramenom.
„Poginuo je“, rekao je. „Poginuo je u ratu.“
„Nije, ćale. Umro je.“
Nastavio je nogu pred nogu, sa rukom na leđima. Nabirao je obrve i gledao u daljinu. Onda se zaustavio i okrenuo sa ka meni celim telom. Stavio mi je ruku na rame i gledao me pravo u oči, kao da sam sada dovoljno odrastao da može da me optereti istinom. „Pronašao sam ga u rovu“, rekao je.
„Nisi, ćale. Pronašao si ga u fotelji. Overio je.“
„Overio.“
„Predozirao se heroinom. Sećaš se. Morao si da razvališ vrata.“
„U lokvi krvi“, nastavio je.
„U lokvi bljuvotine i mokraće“, rekao sam. „Ti si bio u lokvi krvi, u rovu. Ti si bio u ratu, tako si izgubio ruku. Spasavao si svoje vojnike.“
„Gušteri“, rekao je, „dovukli su ih sa pola obuke.“
Prisećao se, ali polako. Ne bih imao strpljenja da sam često morao da prolazim kroz sve to.
Keva je pred kraj gubila živce i nije ga ispravljala ni za šta. Odazivala se na sva imena ‒ i muška i ženska. „Šta bi mu sada značilo da ga ispravljam? I njemu i meni?“ Slušao sam je i cupkao nemirnim nogama pod kancelarijskim stolom. Udaljavao sam telefon od uha, prevrtao očima i trudio se da umetnem samo poneko mhm, među njene rečenice. Nisam mogao da je uverim da Austrijanci ne podnose privatne pozive u radno vreme. Naročito ako su na stranom jeziku.
„Pa kada bi ti nas nekada pozvao, onda bi mogao i da biraš vreme. (Mhm) E, juče je tvoj otac bio mnogo smešan. Znaš šta mi je rekao? Da će da me ostavi jer sam matora. I ja ga pitam gde će da nađe mlađu, a on kaže da ju je već našao i da se zove Ljiljana. Zamisli. I ja prvo mislim da me zeza u onom njegovom stilu, ali shvatim da je ozbiljan. I uzmem jednu moju fotografiju sa police, onu iz Makarske pre četrdeset godina. Znaš koja je? I ti je voliš. (Mhm) I pitam ga: ‘Je l’ to ta tvoja Ljilja? I on se zbuni. Gleda onu fotografiju i gleda mene i onda nastavi da gleda kroz televizor.'“
Nekoliko godina nakon tog telefonskog razgovora, moj otac je lutao po naselju. Teta Nata je nabasala na njega na stepeništu pred Maksijem koji je on uporno nazivao Centroprom. Podizao je glavu i pitao svakog ko bi prolazio: „Jeste li videli moju Ljilju?“ Kada su ga vratili u stan pronašli su mamino telo u krevetu.
Teta Nata mi je i javila da je eskalirao. Počeo je da priča sa predmetima na trotoaru, mačkama po kontejnerima i ljudima koje samo on vidi.
„Nije više isti čovek“, rekla je.
„On nije isti čovek otkad je izgubio ruku“, rekao sam. „Moj otac se nikada nije vratio iz rata.“
Slušala je, ali sam čuo da nestrpljivo uzima vazduh i pre nego što sam završio. „Sada je još gore. Samo sam to htela da ti kažem. Mislim da bi trebalo negde da ga smestiš jer ne verujem da može da se brine o sebi.“
Obojica smo se trgli na eksploziju prvog plotuna.
„Dan državnosti je“, rekao sam. „To je samo počasna paljba.“
„Da, znam“, rekao je, ali je i na preostalih devet plotuna uvlačio glavu među ramena kao kornjača.
„Je l’ tamo? Ka topovima?“
„Tamo nas čekaju“, rekao sam.
U daljini pred nama, na savskoj terasi tvrđave, užurbani gardisti su kačili topove za kamione. Usporio je korak.
„Znaš, ćale, kada si se vratio bez ruke, rekao sam drugarima da si spasavao guštere. Zezali su me zbog toga. Sve dok im neko neko od roditelja nije objasnio šta to zaista znači. Ja sam znao samo ono što si mi rekao. Od njih sam morao da saznam da nisi mislio na gmizavce.“
Podigao je obrve, ali me nije pogledao. „Gmizavce?“
„Da, znam. Sada je i meni smešno. Ali do tada su me zezali. Gađali su kamenjem svakog guštera kojeg primete. Sećam se da se jednom neki mali glupi gušter sunčao na zidu kod ulaza i samo je blenuo posle prvog kamena. Nije se ni pomerio. Vikao sam mu da pobegne i pljeskao rukama dok su se svi smejali, ali ga je drugi kamen skinuo sa zida.“
Kada sam ga uzeo u ruke, osetio sam kako mu grudi još pulsiraju pod mekom kožom.
„Odneo sam ga u travu i najednom je nestao u nekoj rupi.“
Prećutao sam da je iza njega ostao samo rep koji se uvijao i trzao u prašini. Odneo sam ga kući i zakopao ga u saksiju na terasi. Prećutao sam da sam svakog jutra proveravao da li je iz tog repa izrastao neki novi gušter.
Nasmejao se celim licem. „Spasao si ga.“
„I ti si spasao jednog.“
Oči su mu se ponovo upalile. „Milančeta. Zove me na telefon nekada.“
„Znam, zove i mene kad tebe ne može da dobije. Zabrine se.“
„I on je negde pola sveta.“
„Ja nisam na pola sveta, ćale.“
„Pa, nisi ni blizu.“
„I zato je mama došla sama na venčanje? To hoćeš da mi kažeš? Zato što sam predaleko?“
Gledao je ispred sebe i ćutao u hodu. Topovi su se smanjivali u odlasku.
„Valjda je svejedno gde ste, ako vam je lepo.“
Prvi put sam čuo da govori u množini.
„Je l’ lepa, ta tvoja žena?“, pitao je.
„Lejla“, rekao sam.
„Tvoja majka je bila lepa žena.“
„Znam, ćale.“
„Lejla“, rekao sam još jednom dok mu je Lejla pružala ruku, a onda je nespretno povukla, pa pružila drugu i zacrvenela se.
„Moj otac“, rekao sam.
Zadržao je Lejlinu ruku i nasmejao se. „Samo mi kaži ako te muči ovaj moj. Još mogu da ga vaspitavam.“
Onda se nagnuo ka klincima.
„A ko su ovi mali klipani?“
Alma se krila iza majke sa uobičajenim sramežljivim osmehom. Žarko je zabacivao glavu dok se smejao. „Klipani!“, ponavljao je.
„Ovo je Alma, a ovaj mali krezavi je Žarko. Deco, ovo vam je drugi deda.“
„Ja sam tata ovog vašeg tate“, rekao je i uhvatio me za uho.
Žarko mu je opipao rukav. „A gde ti je ruka?“
„Žarko! To nije lepo“, rekla je Lejla.
„Uh, što je to dobra priča“, rekao je deda i spustio se na jedno koleno bez ičije pomoći.
Lejla i ja smo se istovremeno trgli, a onda smo se opustili i gurkali ramenima dok im je deda pričao mlatarajući rukom i zavlačio je u neke zamišljene rupe. Prsti su mu se u vazduhu preobražavali u noge koje trče, grčili u kandže i vijugali kao zmije, dok su klinci gledali otvorenih usta i nasmejanih očiju, slušali i pljeskali, zapitkivali i vriskali. U glas su nam prenosili, kao da nismo svi zajedno tu na tvrđavi, kako je deda jednom davno spasavao guštere iz lavlje jazbine.
„A taj lav je bio mnogo gladan.“
„I onda mu je tražio neku drugu hranu da ne pojede guštere…“
„I on nije imao šta drugo da mu dâ, i onda mu je dao ruku.“
„A onda je taj loš lav pojeo i ruku i guštere.“
„Samo jednog nije.“
„I gde je ti je sada taj gušter deda, je l’ možemo da ga vidimo? Šta jede? Je l’ spava sa tobom u krevetu? Mi imamo psa i zove se Maks. Njemu mama i tata ne daju da spava sa nama u krevetu.“
„Sada je odrastao i živi daleko, daleko ‒ tamo gde ima puno guštera“, rekao je.
„A nema lavova?“
„Sa lavovima se nikada ne zna. To niko ne može da obeća.“
„I ti sad nemaš ni ruku, ni guštera?“
Ćale je otvorio usta i držao ih tako dugo otvorena da sam pomislio da više nikada neće progovoriti, a onda se brzo snašao i kao mađioničar izvukao smotuljak iz džepa.
„Ali sam dobio nagradu.“
„Šta je to?“, pitao je Žarko i razgledao odlikovanje na dedinom dlanu.
„To se zove Medalja za hrabrost.“
„Medalja? Kao na Olimpijadi?“
„Pa. Ovu dobiješ i kad izgubiš.“
Dok sam kasnije te večeri vozio ka granici, posmatrao sam Žarka u retrovizoru. Dugo je premetao odlikovanje po rukama i zagledao ga pod isprekidanim snopovima svetlosti auto-puta sve dok nije sklopio oči i tiho zaspao.
„Misliš da mu je okej u domu?“, pitala me je Lejla.
Rekao sam: „Ne znam“. Rekao sam: „Valjda.“
Rekao sam: „Bar neće umreti sam.“
„Ko neće umreti?“, pitala je tek probuđena Alma.
Pravili smo se da je nismo čuli.
„Sanjala sam lavove“, rekla je.
Sutradan, dok smo čistili unutrašnjost automobila od mrvica, lepljivih fleka i ostalih tragova koje klinci uvek ostavljaju za sobom, video sam da je ćaletova medalja zapala ispod sedišta.
„Šta si se ukipio?“, pitala je Alma.
Nagnula se da vidi u šta gledam. Ispružila je ruku, a onda je povukla. „Jesi li hteo…“
„Ne znam šta sam hteo“, rekao sam. Ostao sam dugo u tom nezgodnom položaju i posmatrao kako senke lišća javora na vetru klize preko odlikovanja.
Nikola Petrović
Nikola Petrović, rođen je u Beogradu, 1978. Prozu i kritičke prikaze objavljuje u periodici, zbornicima i na književnim portalima. Dobitnik je nagrade Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! 2019 za zbirku priča "Papir brzo gori" (Treći trg, 2019).
Kontakt: nikolinmail@gmail.com
Goodreads autorska strana: https://www.goodreads.com/author/show/4844539.Nikola_Petrovic
ažurirano: 04/02/20
