Aida Šečić Nezirević

 

 

Naš zeleni stojadin ostao je njuškom zakopan u snijegu. Orhan je bio nervozan i na moje uporno zvocanje ponavljao jedno te isto:

„Pusti me, ženo, pusti, riješiću.“

Izašla sam i zapalila. Oko mene je blistala samo bjelina. Orhan je nešto pokušavao, razgrtao snijeg rukama i na kraju odustao.

„Daj i meni jednu“, zamolio je.

Pušili smo naslonjeni na poluzatrpani auto.

„Gledaj, dušo“,  počeo je moj muž oprezno, „noć pada… eno, neka svjetla u daljini…“

„Vidim“, prekinula sam ga nestrpljivo.

„Dakle, ostanemo li u ledenom automobilu, postoji velika šansa da nas nađu… znaš…“

„Znam.“

Krenuli smo kroz prtinu. Noć i snijeg su padali na nas, udruženim snagama.

 

**

Na taj smo doček Nove ‘91 krenuli neplanirano. Naš Dino imao je tek godinu i pol. No, aranžman je bio povoljan, a moja majka voljna da pričuva dijete. Hotel „Nimfa“ u Živogošću dočekao nas je s osmijehom. Nezaboravna tri dana.

Pred sam polazak zapuhao je jugo.

„Sritno“,  rekao je recepcionar hotela pružajući nam dokumente, „javili su na vijestima da je u Bosni nevira.“

Prešli smo nekako kuprešku visoravan i stigli do Šujice, gdje je mećava postajala sve jača. Tad je stojadin počeo štucati.

 

**

Svjetla u daljini bila su, zaista, splet kuća. Prišli smo jednim vratima, bijeli kao dva jetija. Orhan je pokucao.

„Ko je?“, muški glas je bio dubok i oprezan.

„Mi smo, putnici“, rekao je Orhan.

„Šta oćete?“, nastavio je muškarac kroz zatvorena vrata.

„Pomoć“, zastenjali smo uglas.

Vrata su zacvilila i provirio neki krupan brkajlija.

„Ah! Pa, što vas je zadesilo?“

„Auto nam je stao.“

„Hm.“

„Molim vas“,  prostenjao je Orhan, „možemo li ući da se ugrijemo?“

„Stipooooo, ko je toooo?“,  prolomio se hodnikom ženski glas.

„Nekaki ljudi. Kažu, auto im stao.“

„Pa, nek uđuuu.“

I tek tad se čovjek pomjeri, a nas dvoje stidljivo uđosmo unutra. Tipična bosanska provincijska kuća. Hladan hodnik, s gomilom cipela na polici i puno vrata. Stipo otvori jedna, a mi se nađosmo u velikoj pretoploj sobi.

Lica nekoliko generacija buljila su u nas.

„Ajte, sjedte“,  rekla je domaćica, jaka žena četrdesetih godina za koju smo kasnije saznali da je supruga brkatog Stipe, „Ano!“, obratila se mladoj djevojci s bebom u naručju, „daj babi dite a ti ajd pogrij graovu čorbu i iznesi pogaču.“

Djevojka je ustala, a starica s licem naboranim kao zgužvan papir prihvatila djevojčicu.

Domaćini su nam postavljali bezbroj pitanja. Ko smo. Odakle smo. Čime se bavimo. Kad su nam glave gotovo počele padati od umora, domaćica Marija nas je odvela u potkrovlje, u sobu s velikim krevetom i ormarom u uglu.

„Neće vam bi ladno“,  rekla je, „jorgani su debeli. Laku noć.“

 

**

Ujutro je domaćin Stipo odveo Orhana nekakvom majstoru. Trebalo je stojadina došlepati do automehaničara, koji bi onda pogledao kvar.

„Trajat će, bome“,  rekla mi je domaćica Marija, „ostani ti, gospoja, sa mnom ovdi. Napravit ćemo ručak i popit kavu.“

Prihvatila sam. Bilo mi je ugodno u toj tradicionalnoj kući, s tim suzdržano ljubaznim domaćinima. Marija je gulila krompir i rado prihvatila moju pomoć. Baba je plela, a kćer, mlada Ana, igrala se s bebom.

„Kako je slatka tvoja mala sestra“,  rekla sam, „kako se zove i koliko je stara?“

Marija se nakašljala, a baka uzdahnula. Ana je učtivo odgovorila:

„Zove se Ivana. I napunila je osamnaest mjeseci.“

„Baš kao moj sin Dino“, rekla sam.

Poslije, dok je u malo izdvojenoj ‘kujni’ stavljala krompire u rernu, a ja rezala sir, domaćica mi je šapatom rekla:

„E, moja gospoja. Sve mi neugodno da ti rečem a eto, reću ti. Moram nekom, da puknula ne bi. Nije mala moja. Anina je. Moje unuče.“

Zastala sam i pogledala je. Valjda iznenađeno.

„Znam šta misliš. Da je mlada i neudata. I jes. Dvaest i jedna joj je. Oće pa oće u Sarajevo. Pravo studirat. Ja joj govorila: ‘A ti nije bliže Split?’ ‘Jee, al ja oću u Sarajevo’. Kaže Stipo moj: ‘Pusti je, bogati’. I ajd, eto, ode. Kad namalo veli, trudna. ‘S kime, oči ti ispale dabogda’? A ona se još ponosi: ‘Pa, mati, s dečkom mojim. Uzet ćemo se’. Auuuu! I pitam ja nju: ‘A kako ti je ime tom dečku, Ano?’ ‘Samir’, kaže. E, sad, gospojo moja draga, nemoj se ti uvridit zbog ove moje priče. Jasno je meni da ste i vi muslimanske vire. Volim ja muslimane, imali smo komšije tamo otkle sam ja rodom, od Duvna. Dobri ljudi, ama ko svoji smo bili. Al za udadbu i ženidbu, svak neka svoje gleda. I ti si tako, i ja sam. I matere naše. Jel pravo, bogati?“

Klimnuh glavom, ona nastavi.

„I velim ja Ani mojoj: ‘Tiš se očistit’. A ona će: ‘Ne mogu. Noseća sam pet mjeseci’. Šamarčinu sam joj svezala takvu da nije zadugo na uho čula. I bolje što nije, klela sam je na sav glas. U mene Stipo blag, i previše. Kaže on: ‘Pusti, Maro, dica se vole.’ Al ja ne dam. Fala Isusu da sam podebela, pa sam obznanila susjedima da sam ja noseća. U četrest i petoj, taman prid klimaks. I kažu meni ove jezikače ovdašnje: ‘Kud, Maro, sad dite?’ A ja njima odbrusim: ‘Šta ćete, ja još zamamna mom Stipi, pa mi rado u čaršafe dođe’. A srce mi se kida, gospojo. Uglavnom, u Splitu se i porodila. Imam ja rodicu jenu, pa smo tamo bile. Ani sam rekla: ‘Kad mala dvi napuni, moš se studiju vratit, al u Split.’ A tom tvom u Sarajevo piši da si mrtvo dite rodila. I odma prekini svaki kontakt. Ne budeš li, Bogom ti se kunem, daću malu u sirotište.’ I pošutila se Ana. U kući je s njom stalno. Ufatim je nekad, suzu briše. A što ću joj ja. Vako je najbolje.“

Orhan i domaćin Stipo vratili su se oko dva popodne. Ručali smo, a pri izlasku iz kuće pozdravilo nas je i sunce. Krenuli smo prema Sarajevu.

 

**

Godinu kasnije Stipo i Marija dolazili su u Sarajevo. Da vade nekakve papire oko imovine. Znali su da radim kao učiteljica, znali su i u kojoj školi. Došli su pred zbornicu pozdraviti me i zahvaliti za paket lijekova koje im je moj suprug, ljekar, poslao. Baba je, nažalost, pokojna, rekli su mi. Ana se vratila na studij u Split.

„A Ivana?“,  upitala sam.

„Naša mala kćer je dobro“, rekao je Stipo.

Marija mu nije rekla da mi je otkrila tajnu.

 

**

Devedeset druge je počeo rat. Onda je došao postratni period u kojem se, opet, nije imalo vremena  razmišljati o starim vremenima. ‘Prije rata’ bilo je kao ‘prije nove ere’. Davno i daleko… Živjelo se brzo, stresno. Poslije Dine dobila sam još jednog sina – Kenana. Djeca su rasla. Orhan i ja bližili smo se pedesetoj.

A onda sam u ljeto 2007. dobila pismo Ane Matošević.

Jedva sam je se sjetila. Barem sat vremena valjala sam po usnama to ime dok nisam zazvala pred oči njen krhki tamnokosi lik. Šta li želi od mene Ana Matošević, djevojka čiji su nam roditelji pružili sklonište jedne januarske noći prije rata? Obavijestiti me o nečemu, možda o smrti svojih, sad već starih, roditelja? Ali, zašto bi o tome obavještavala ženu koju su njeni roditelji vidjeli svega dva puta i razmijenili s njom tek nekoliko telefonskih poziva?

Otvorila sam kovertu. Nije bilo riječi o smrti.

Poštovana i draga Amra, pisala je, tražim Vašu pomoć jer ste Sarajka, muslimanka i živite u lijepom sjećanju moje majke. Bili ste vrijedni njenog povjerenja, a ona ne griješi u procjeni.

Pronašla je, naime, preko fejsbuka, oca svoje kćeri. Samira. Živi u Sarajevu, kao i prije rata. Da, sad je oženjen (a to je, piše, i slutila, i bila na to spremna). Poslala mu je poruku.

 … u kojoj ga obavještavam da sam mu lagala. Da je naša kćer Ivana živa i zdrava. Da ima osamnaest godina i da ga želi upoznati. I njega i svog brata. Moji su se roditelji s time morali složiti. Već odavno sam odrasla žena i davno sam Ivani priznala da mi nije sestra nego kćer.

Samir je pristao na susret. A Ana je mene molila sljedeće:

Molim Vas da odete sa mnom do dogovorenog mjesta. Zove se park At-Mejdan. Budite uz mene i budite podrška mojoj djevojčici. Ljubim Vas. Ana

 

**

Vozile smo se u tišini, obalom Kulina bana. Divile su se Sarajevu. Ana je tvrdila da je u njemu provela najljepši dio mladosti, a Ivana žalila što ‘tu ljepotu vidi prvi put’.

„Nadam se“, osmjehnula sam joj se u retrovizor, „da ćeš sada dolaziti češće.“

Stigle smo na odredište i njih dvije su, zagrljene i slične kao blizanke, krenule prema krupnom proćelavom muškarcu. Posmatrala sam taj susret iz automobila, kao da gledam film.

Samir i Ana, sad dvoje stranaca koje vežu samo taj trenutak i djevojka koja ih gleda, pružili su ruku jedno drugom. Nisam htjela zamišljati neki drugi scenarij. Šta bi bilo da nije bilo rata… Ili da je Ana odmah priznala čovjeku koga je voljela da je rodila živu i zdravu kćer… Ili, da su im Anini roditelji dozvolili da se vjenčaju…

Bilo je glupo misliti o tome. Samir je čvrsto zagrlio Ivanu. A ona je stavila glavu na njegova prsa. Njegov sin nije došao. Trebaće, očito, vremena da prihvati neko drugo dijete, neku drugu ženu, iz druge ere života svoga oca.

Ipak je ovaj film imao sretan kraj.

 

**

Nekoliko mjeseci kasnije, moj sin Dino predstavio mi je Tatjanu. Odredili su datum.

„Dobro došla u porodicu“, rekla sam i srdačno je poljubila u obraz.

 

 

  Aida Šečić Nezirević

Aida Šečić Nezirević (rođena 1978.) po struci je lektorica južnoslavenskih jezika. Objavila je zbirku pjesama "Lutke" za koju je 2011. godine dobila nagradu Fondacije Fra Grgo Martić za najbolji poetski prvijenac. Za pjesme i priče nagrađivana je u regionu i inostranstvu (Španija, Francuska). Njena „Silvijina priča“ uvrštena je u (neobjavljenu) knjigu Lapis Histriae 2019. Piše i za djecu. Godine 2012. učestvovala na Sarajevskim danima poezije, a 2018. godine na književnom festivalu „Na pola puta“ u Užicu, Srbija.
www.aidasecic.wordpress.com

 

ažurirano: 05/03/20