Imer Topanica

 

 

Krici. Mitraljeska vatra. Molitve koje probadaju nebo.

Jadna žena. Učinilo joj se da je njena životna greška bila to što je dozvolila mužu da se pridruži ratu i što je ona sama došla sa decom da nađe utočište kod svojih. Gde joj je bila pamet? Kuda da krene sada, kada svi beže glavom bez obzira? Kuda god da krene, iz nekog pravca su šikljali  plameni jezici, iz drugog gusti dim. Kuće su se urušavale u plamenu, postajale gar i pepeo.

Šćućurila se u konaku Mejremine porodice, u niskoj kolibi, pokrivene kamenim pločama iznad lima. Okrenula se mališanima i pretećim glasom rekla:

„Šutite! Ni glasa da nisam čula!“

Zajedno sa domaćicom koja joj je pružila utočište, kroz uski prozorčić nade, zaštićen baštom sadnica, pogledale su bez i jedne reči kako ispražnjuju selo od ljudi, a kuće pale.

Težak zadah dima širio se na sve strane. Na nebu se nije mogao videti ni komadić lica. Oni su, mrtvi pijani i drogirani, pevali, urlajući četničke pesme.

„Nemoooj, blagi Bože! Sada će nas naći!“, užasavala se Mejrema.

Ali, oni su već slavili čišćenje još jednog sela. Dvema ženama zatočenim u kolibi ledila se krv u žilama i prenule bi se na noge, čas jedna, čas druga, žmirkajući očima kroz maleni prozor. Gledale su prema štali, gde su oni cele večeri klali stoku za svoje bančenje. U neko vreme, kada se ponoć približavala, oni odlučiše da se povuku u svoje jazbine, pustoš sela se spustila u ruke krvave noći. Nakon sve te kobi, nije ostalo ništa osim ognjišta, koja su tako usamljena zjapila na opustošenom mestu.

Obe su ih videle svojim očima kada ostaviše samo kravu zatvorenu u štali, a jadno tele vezaše napolje. Zatvoriše vrata štale i odoše pevajući za svet bez Albanaca kao suseda. Više im nije trebala stoka za meso, ali ne odvojiše oni džabe kravu i tele. Ostaviše ih da muču o kobi nepostojećeg sela.

Satima kasnije, kada su se neke vatre već bile ugasile, tužno mukanje još je probijalo teški vazduh. Dok je slušala jadne životinje kako muču bol, zatim jedna strah, a drugi stravu, pomišljala je da ustane i ode do štale, da otvori ta vrata i da ponovo spoji kravu i tele. Ali Mejrema ju je vukla za rame, i reče joj:

„Zar si poludela? Je l’ hoćeš da nas otkriju?“

Podsećala ju je da, da bi se spojile sa izbeglima u šumi, osim što je trebalo probiti obruč, treba pronaći i rešenje za iscrpljene mališane. Ohrabrila ju je kazavši joj da će još pre svitanja, i čim sakupe dovoljno hrane za sve, sa preostalom snagom i potrebnim komadima hrabrosti, krenuti prema šumi.

Iscrpljene, napokon, pošto im je mrak dobro otežao veđe, legoše da spavaju. Mališani su već plivali snovima, čini se ne tako grozomornim, otkad se pucnji udaljiše i prorediše, a zatim i sasvim utihnuše. Ona legne na dušek iskrzan od zuba vremena, koji je jedva držao dvoje njene dece. Nije imala čime da se pokrije, osim stravom, koja joj je izazivala jezu do srži. Šta će doneti sutrašnji dan, sam Bog će ga znati.

Nad užasom i jezom kolibe napokon se spusti tišina. Sada se i vapaj dveju životinja činio dalekim. Muuuu… Muuu. Tako ih slušajući, u neko vreme utonu u san. Ali, to mukanje joj uđe u san i pretvori joj se u reči naricanja.

Muuuuu,

muu

mu

mu, o majko,

Šta će sa mnom?

 

Muuu,

nek mi se svetlost gasi

sine, meni,

koja ne može da ti pomogneee.

Ti dok stenješ,

Ja se razboljevam.

 

Muuuu,

blago majci,

odgovori mi:

je l’ mi se učinilo,

ili hoće

da me dokrajče

u komade da me iskidaju,

da se po meni

valjaju?

 

Muuu,

sine moj,

drugo ne želim,

neka nasrnu na mene

da me raskinu.

Bez tebe meni,

moj živote,

kako ću dočekati godinu?

Muuu!

Mene odvedite!

Mene zakoljite!

Meneee!

 

Moli se majko,

moli se za mene

oh, majčice moja

ako možeš, spasi me,

mene,

muu…

 

muuuuu…

muu…

 

 

**

Kao da je čula bat kopita teleta koje je trčalo i vrtelo oko štale. Napokon ga je zatekla šćućurenog u kutu iza nje. Videla je kako je razjapljenim očima gleda tužno. Zato mu se osmehnula. Ono je sagnulo glavu i lagano počelo da joj prilazi. I ona je htela, ali kada je pokušala da napravi korak, primetila je, uz veliko čuđenje, da ne može da se pomeri s mesta. Noge su joj se bile zakopale u zemlju. Nije se uplašila, od bojazni da ne uznemiri tele. Pružila je ruku i sa dva prsta  teletu pomilova njušku. Začudo, ona poče da se pretvara u ljudski nos. Tele se pretvaralo u…

Došla je k sebi. Shvatila je da joj se telo kupa u znoju i prepoznade lice koje je dirala. Bilo je Mejremino.

„Ustani! Treba da ideš i sakupiš jaja, tek što sunce nije izašlo, jer je kasnije opasno da nas neko ne vidi.“

Prođe dosta vremena, pre nego što se oporavila. Zatim je upitala:

„A ti… ti gde si krenula?“

„Idem po pomuzem kravu.“

„Kravu? Da l’… da idem ja? Ne mogu, a da je ne spojim sa teletom. I u snu sam ih videla.“

„Da to nije previše posla? Ostavi, idem ja po jaja, odnećemo im samo jaja u šumu.“

„Al’ mleko mi traže i deca.“

„Ustani onda, ajd’ dok nije osvanulo da to završimo.“

 

Ustadoše i obukoše se. Uze vedro za mleko. Domaćica joj dade svoju odeću i sada je već i ona ličila na ženu Aškalijku. Učinilo joj se da je tako stekla hrabrost da izađe napolje.

 

**

Zaletela se da preskoči ogradu. Upravo tada sa platana do štale začu se graja vrana i udarci crnih krila. Ukočila se na mestu. Srce joj je snažno lupalo. Zloslutne ptice odleteše u polumraku koji se slegao na ivici zlokobne šume, upravo iza reda kolibi koje su se leđima naslanjale na nju.

Napravi nekoliko koraka i stade da ponovo osluškuje. Kao srna, obazrivo je pratila pogledom svaki pokret, svako pomeranje. Žmirnula je i kroz zavesu sumraka razabrala kuće u raspadanju. Vrata i prozori spaljenih kuća, kao šupljine u lobanjama od kojih je očekivala da joj kažu nešto strašno, pojavljivali su se povremeno među oblicima magle. Stresla se. Setila se sna. Ponovo se za tren zamislila, da se vrati nazad ili ne. Začudo, poželela je da joj Mejremina molitva pomogne  da odluči. Okrenula je glavu i pogledala da je negde slučajno ne vidi, ali s one strane ograde sve je bilo utonulo u onaj sivi dim, gde se više nije moglo razabrati da li to dolazi jutro ili se noć ponovo vraća.

Okuražila se. Setila se svoje dece koju je ostavila u snu. Upravo tada se jasno čulo mukanje krave iz štale. „Bože blagi…“, šapnula je u sebi molitvu i naredila nogama da se pokrenu. Pojaviše se tik ispred nje stara vrata štale, iskrivljena od toplih sezona i isprana od hladnih. Srce joj je snažno kucalo. Podigla je zasun i otvorila ih je. Cijukanje vrata je pozva u utrobu mraka sa mirisom balega. Trebalo joj je nekoliko sekundi da joj se oči priviknu na taj mrak.

Nešto se pokrenulo. Krava? Nije joj se učinilo da je krava. O Bože, dva krupna muškarca nasrnuše na nju i uhvatiše je. Krik joj stade u grlu. Kofa joj ispade iz ruku. Nije znala ni što se to dešava. Sva se prepala od straha. Oni je povukoše po zemlji. Jedan od njih, bradonja, crnomanjast i sav u znoju, ispljunu opušak cigarete, uhvati je za kosu i potrese je. Krupna šaka poče da joj otkopčava i silom skida košulju. Udahnuvši, pokušala je da mu se suprotstavi. On je uhvati za vrat i stegne ga. Oduzevši joj sasvim dah, pusti je:

„Šiptarska kurvo!“

Tresnu joj glavu na zemlju i poče se histerično smejati.

Drugi, sa neurednom uniformom, obrijan, sa očima kao u mrtvaca, vukao joj je suknju ispod nogu. Iza njega, okačeno glavom nadole, stajalo je telo zaklanog teleta. Vide ga, jer je svitalo i svetlo se probi kroz pukotine na zidu štale kako bi zasvetlucalo na kasapskom nožu zabodenom u butu životinje. Užasnuta od prizora muškarca nad njom, od zadaha rakije, smrada njegovog znoja, pokušala je ponovo da se iskobelja iz njegovih kandži, ali opet, bilo je sasvim nemoguće to učiniti. Bio je snažan kao bik. Kada mu na ruci razabra šest prstiju, učini joj se da su je podsetili na nešto. Osetila je prljave nokte kako joj uranjaju u belo meso obeju podlaktica koje je držao snažno jednom rukom kako se ne bi vrpoljila.

„Hajde kurvo, daj!“ drao se dok je drugom rukom otkopčavao svoj kaiš.

Drugi se bio povukao i govorio mu je odozgo. Ona nije shvatila šta govori. Ali je prepoznala jezik: govorio je na ruskom.

Jauknula je iz sveg glasa od jakog bola usled prodiranja. Osetila je na grudima vlagu tuđeg znoja kako joj se lepi kao močvarni lišaj. Jedna šapa joj je pritisla glavu koja joj je uronila u balege na slami. Između šest prstiju šake zveri, gledala je zastrašujuće lice silovatelja, koji je divljao u svom zadovoljstvu. Jasno mu je razabrala okrvavljene oči. Oči đavola. Osetila je kako joj se strah razgranava po koži kao krošnja drveta. Sve joj se smračilo.

Pošto se prvi iskalio, pozvao je drugog. Ali ona, tek što je malo pridigla glavu, a u svom naumu da se nekako iskobelja i pobegne, ispovraćala je na grudima sve što je imala u stomaku. Drugom se zgadilo. Besan, udario ju je snažno u stomak i ona više nije znala za sebe. Ponovo joj se smračilo.

 

**

Došla je k sebi. Nekoliko koraka dalje, primetila je dvojicu đavola. Crnomanjasti je nosio crnu uniformu, a drugi, Rus, koji je bio samo u pantalonama, imao je dva redenika sa mecima oko tela, zajedno sa velikim krstom oko vrata. Pušili su i razgovarali sa nekim putem toki-vokija. Primetiše da se razbudila.

„Brzo, kasnimo!“, čuo se iz opreme glas s one strane.

Ovi kao da su tražili odobrenje, ali je glas postajao oštriji. Bio je izgleda neki hitan slučaj. Toliko je uspela da shvati. Podigoše se, obukoše jakne, uzeše oružje i, dok su izlazili, jedan od njih se seti nje. Priđe joj i udari je nogom u stomak. Ona nije stigla da pusti ni glasa.

„Ovde čekaj, odmah se vraćamo!“ reče joj na ruskom, ali ona to nije razumela.

„Tako ti Boga, deca me čekaju!“, molila ih je na albanskom.

„Videćemo, imaćeš decu i sa nama. Ha-ha-ha! Zar ne vidiš?“, sprdao se na svom jeziku crnomanjasti koji je shvatio njeno preklinjanje.

Upravo tada, ponovo se neko drao na toki-voki, toliko da im ne da vremena da se dosete još kakve svinjarije. Izađoše. Ona ustade, pokupi prnje i obuče se kako je mogla. Hitro je isekla nekoliko komada mesa sa jadnog teleta, pokupila komade svoje boli i izašla malo posle njih.

Oružana paljba i granate povremeno su razdirale nebo. Dim se mešao sa oblacima. Kletva sa molitvama. Zadah žarišta joj je otežavao disanje, kao i bol koji joj je nadirao iz dubine utrobe i širio se celim telom, koje joj je tako ogavno smrdelo da je počela da mrzi sebe. Iskrivljena od bola, jedva je uspela da se približi ogradi. Preskoči je sa velikom mukom. Izdaleka je čula glas:

„Stani kurvoooo!“, vikao joj je crnomanjasti.

Ali ona ne stade. Munjevito joj kroz mozak prođe misao o deci. Skupila je svu snagu i pobegla u obližnji šumarak.

Samo nakon pola sata, približavajući se oprezno, vratila se u baštu gde su se poslednje senke šćućurivale u strahu. Pre nego što uđe u kolibu, duboko je udahnula i odlučila da ostavi van, i u prošlosti, sve što joj se dogodilo. Nije htela da joj deca čitaju u očima sav taj užas. Snažno gruvanje u selu preko reke potreslo joj je tlo pod nogama, ali je ona hodala posred bašte sa sadnicama prema ustašcima kamene kolibe. Unutra su je čekali svi.

„Jesi li pomuzla kravu?“

„Ne… nisam mogla!“

Dvojica mališana potrčaše kao ptići ka njoj, ali ona je izbegla njihov zagrljaj. Gadila se prljavštine koja joj se nataložila.

„Stani, mamino, jer… dirala sam kravu. Moram prvo da se okupam.“

Pronašla je hladnu vodu. Okupala se cela. Nova odeća koju je obukla, pošto je pokrila sve sem lica, nekako ju je smirila. Stavila je i maramu na glavu, vezala je ispod kose i vratila se u sobu. Zagrlila je decu. Dugo. Jako. Radoznala kćer prstom joj dodirnu lice i upita je zašto je krvavo.

„Bežeći kroz drače… eto, spremiću vam teletinu – pokušala je da promeni temu.“

„Zašto si, majko, zaklala tele?“

„Oh, oni su ga zaklali, nek ih Svevišnji satre!“

Mejrema im stavi na sofru tri kuvana jaja. Žene razmeniše značajne poglede. Iz posekotine na obrazu još uvek joj je curila krv. Ogrebotine na vratu su joj otekle, ali nisu više krvarile. Mejrema joj pruži krpu, koju je ona vezala okolo i pokrila vrat. Na hiljade nevidljivih rana joj izbiše u srcu. Nije se mogla suzdržati, briznula je u plač. Mejrema je zagrli. I deca počeše da plaču, ne znajući zašto.

 

**

Hodala je pored muža. Nalazili su se upravo na mostu koji je vodio u severnu stranu grada, koji je podeljen već jedanaest godina. Među troje-četvoro ljudi na tom mostu, osetila je kako je snaga izdaje.

„Ako ti bude platio, odmah mu prodaj! Uopšte nemoj da dužiš! Koliko se godina on raduje, a mi ne.“, govorila je mužu, kada je izdaleka, s one strane mosta, primetila policijske uniforme.

Postala je sva kao vosak bleda kada su se približili policajcima.

„Gde?“, upitao ih je policajac koji se isprečio pred njima, pošto je lagano ispustio duvanski dim iz dubine grla.

„Idemo da obiđemo kuću. Da pogledamo.“

„Aaaa, bez brige komšija. Mi gledamo kuću!“, reče im policajac osunčanog lica.

Nosio je uniformi domaće policije. Okrenuo se zatim prema njoj da je pogleda. Ona je držala glavu sagnutu. On podiže ruku da približi cigaretu usnama. Šest prstiju. Ovog puta je bila sigurna na šta su je podsećali. Težak zadah znoja drugoga izazva joj gađenje. Strah, stari prijatelj, pokuca joj na srcu. Jedva je skupila hrabrost da podigne glavu i pogleda ga. Da. Bio je upravo on. Bio je puniji, bez brade i malo osedeo, ali ipak on.

„Idite! Obiđite kuću!“

Kada je, nakon nekoliko koraka, muž upita šta joj je to bilo, što je posrnula, odgovori mu da je izgleda od vrućine i sunca. Pošto napraviše još nekoliko koraka, ona okrenu glavu još jednom prema policajcu. Palio je cigaretu. On je primeti. Jasno mu je razabrala okrvavljene oči.

 

Prevod: Anton Berishaj

 

  Imer Topanica

Имер Топаница е познат поет и прозаист. Автор е на две книги: романот "Патници" (Принци, Тирана, 2013) и збирката поезија "Сноп светло" (Рокулија, Приштина, 2014). Со години се занимава со новинарство. Негови песни и раскази се објавувани во познати книжевни списанија, како: Јета е ре, Верби, Илз, Академиа, Оаза и др. Мошне скоро треба да се објави неговата трета книга по ред, збирката поезија "Недоволни белешки".
Контакт: i.topanica@gmail.com, https://www.facebook.com/imer.topanica

 

ažurirano: 05/03/20