Vladimir Tabašević
Ostajemo sami, vetrovi i terijeri trče šumom, laju. Dok si rekao piksla, neko se nekome dao, da mu ovaj vidi šta to jede njegovu dušu. Neko nekome pao u ruke i tu hoće da ostane, suv i spreman na smrt. Tako dani prolaze. U šumi stoji zamka u koju je moguće staviti svog sina kao minu. Tamo su velike ljuljaške sa kojih je moguće pasti i ostati nepomičan, zauvek. Tamo negde koprivom leče reumu, starci, dovoljno zauzeti krivom kičmom i tvrdo vezani za život rešenošću da pop nikada neće zameniti pleh muziku na njihovoj sahrani, i rat im je, zbog toga, tiši nego drugima. Pas napada kokošku sredom, i samo sredom, ali to niko ne primećuje. Hiljade stvari postoji mimo nas. Čovek često pomisli da je dovoljno da bude go pred nekim. Samo go. Devojka je blizu momku, ljubav će tu ostati suva, kao smokvica, netaknuta. Terijeri trče šumom, laju. Neko je šumar i pijan je. Čuje se testera u daljini, negde, čuje se rafal. Pored nas, bivši rudari, koji u sebi nose jamu, i sećanje duboko, presušilo, i oni ratuju. Tamo negde, na groblju, u suzama udovica svetu pokazuje svoju bol. Tamo negde, neki monah nije siguran u svoju odluku, a ne zna ni da li je odveć kasno za tu nesigurnost. Hrt stoji pred gazdom, mršav, i potvrđuje se kao hrt, kroz tu mršavost. Kroz tu mršavost, pokazuje se i rat. Svet jednostavno nije moguće saznati ili opisati. Hiljade televizora gori, vri, i odatle se u glavama slike množe, koje onda neko sanja i kombinuje sa svojim sećanjima i svojim mitovima. Neko sumnja u sebe, nekome sin, adolescent, prinosi povređen gležanj. Sve nam izgleda kao da postoji zapravo, a u stvari postoji samo da bi nam izgledalo tako. Možda jedino rat u sebi ima dovoljno stvarnosti i, eventualno, medvedi dok u potoku čekaju na ribu. Možda, ipak, jedino ovaj prokleti rat. Vojnici kao šibice, glavama češu se o zemlju, približavaju jedni drugima, kriju se, pokisli, traže kresivo da bi se glavom protrljali, traže malo toplote, makar i glavom platili. Majka koja čeka, tamo, sa vatrom u sebi i čirom, koji se kao papričica doktorima pokazuje na ekranu, samo ona još možda sa tim sinom na kog čeka drži se u realnosti kao beba za palčeve dok je proveravaju kakva nam je na ovaj svet stigla. Majka, i sin u ratu.
Ja sam rat osetio sa strane, iskosa, taj rat koji mi je kao detetu stavljao pacova u snove da mi cvili i progrize san. Otac je puštao brkove i spremao se da državi dâ ono što država od njega traži, život i telo u njemu, obučene u uniformu, kao da je sav, umesto svoje prirodne mršavosti, postao ta država, jaka kao stena, teška kao tuč. Otac je otišao, šištali su meci, zastave su puzale ulicom, riblja koska u grlu je ostala nekom dečaku, i upecan je bio, mlad, kao trešnja, upecan, sunce nečije. Rat je na note počinjao i prestajao, navaljivao na države. U ratu su stvari drugačije, i možda ih jedino papir i pisanje mogu podneti, kada rat prođe, da se kikice upamte, kikice devojčice koja je nestala u reci, da se upamti i još dosta toga, i da onda iscuri, pred nas, to pamćenje. Otac je bio sklon flaši, i umeo je to da prizna i sebi, jer rat je vreme da čovek sebi prizna te stvari. Negde se čuje pesma, pobednička, žena čeka na muža, prepuna života od tog čekanja. Otac naivno izusti „pobedićemo“, izusti sebi i svojima, preko kojih je i upoznao sebe. „Niko“, kaže on, „niko nije sposoban da promeni stil pucanja, vratiću se, živ, zdrav i napucan.“ Sa trešnje je brao i gledao kako mu trešnja prkosi i seća ga na mir i spokoj. Nekada je, usred noći, u kasarni, kao puh, sanjao o tome da se o tu trešnju obesi, sa nikad napisanom porukom u džepu. Nekada je bio pijan toliko da je izlazio i pucao u nebo, tražeći odgovor. Poverovao je u boga preko noći, naglo. Sliku je imao, sliku sina, malog kao šnita hleba, imao je sliku u džepu i suzu u oku, da podmaže. Nikome nije bilo jasno zašto gleda u nebo, sam kao vepar. Hteli su da ga režu pitanjima, kolege saborci. Ali nikome nije stalo do toga toliko da bi zaista i potegao jedno pitanje, veliko i nazupčeno. Ne. Svi su, uglavnom, imali svoje načine da u ratu budu, bar nakratko, oni ljudi koji su bili pre rata. Toliko da ne zaborave te sebe koji će nekad postati opet. Jedan je ubio pile, svojom rukom, teškom kao teška bolest. Drugi ga je očerupao, nožem skratio noge, glavu otfikario, i glad u sebi pustio da dalje radi svoj posao. Curela je, iako kratko, krv crvena kao da moli. Straža je zamišljena. U svojim dlanovima čovek-ratnik traži predskazanje, sreću i istoriju koje se ni ne seća, ali u ime koje mora položiti svoju glavu, na izvolte.
Dolazi paket pomoći, hrane, pelene i konzerve. Ja sam u ćebetu, mama me čuva i krije od rata. Jednom ću porasti, a u mom sećanju stajaće geleri uspomena na maminu ruku koja je hladna drhtala po meni, bela od nemoći. Babe su tu, velike kao da svojim telima štite nas decu koja nekad imamo snage i da se zaigramo. Nekad.
Vojska ratuje, pešači, udara čizmom u zemlju kao da želi nekog da probudi, nekoga ko je duboko dole, i ko spava, ceo u magli košmara. Udaraju i koračaju vojnici, svete sile stvarnosti. Ranjenicima nešto malo crvenila nazire se kroz zavoje, javlja se, ista ona molitva, pileća, krvava. U ratu, pričaju se priče. Posle rata, decenijama zatim, priča se o ratu, a ne o tim pričama. Vojnici tumaraju, troše ritam, i kao stonoga, kreću se, nekud. Otac ima misao, kao ježa, dok korača ka slobodi svog naroda. Naroda koji da je zaista njegov, mogao bi naći put do slobode, takav da crvenim molitvama ne ukrašava drugi narod, druge vojnike, njihove ruke, ramena, trbuhe i potiljke, i da na njega ne pušta neku svoju glad da ga načne, jer mu je glad da se načne drugi narod kao pile, neizdrživa. Ali otac korača, iako bi, radije, i on svoju drhtavu ruku položio na svog sina, da makar zajedno idu u nepoznato. U nekoj olupini autobusa ostala je žena, u dimu i beznađu. Dete joj je progutalo kliker, ko u inat. Na drugom frontu poginuo je stric, visok, matematičar. Nečiji stric, profa, čiji život je, izgleda, imao svoj neki algoritam. Kuća u kojoj se krijemo i sama je dovoljno skrivena da čovek pomisli da će neprijatelj baš na nju nabasati, greškom. I taj strah, to je rat. Strah da te neprijatelj ne pronađe, slučajno. Neki deda puši lulu, duvan sabija i pritiska, kao da vraća loše snove dole, ispod.
Ringišpili su prekriveni, bože, ceradom, prazni, čekaju mir, kao da znaju da mir mogu samo oni čekati, i kao da znaju da se na mir može samo čekati, da se mir ne može i napraviti. Kafa dok vri, miriše, i taj miris svako oseti kao početak nove nade. Jabuke su crvene, puca im se, toliko nabrekle, da je bol gledati ih kako u ratu žele i one neku lepotu. Deca ih uberu, i jedu samo da bi se gađala. Da bi ih bacila u pravcu drugog deteta, u pravcu drugog crvenog srca. Dani postoje sad već smireno, kao da nije osnovna briga ponedeljak ili utorak. Nažalost, jedino u ratu dani postaju ono što jesu – svetlost i mrak. U miru, dani su imenovani, podeljeni, svakom je namenjena nekakva funkcija. Rat je lep zbog toga što dani tek tad jesu samo svetlost i mrak, smena ta dva, i ništa više od toga. Mrak je u ratu, razume se, strašniji, ali mrak i noć, u ratu, nikada nisu neko imenovano jutro, na primer, petak jutro. Čovek, samo u ratu, nažalost, ume da ne imenuje stvari. U miru, čovek imenuje, deli, kasapi, čovek seče i pregrađuje, namešta, pravi porodice, grupe, onda lovi. U ratu čovek jedino može da prozre prazninu svog imena. Tek u ratu, čovek shvati da nisu njegovo ime i on, zajedno, skupa, nego da je on sam, a da je u ratu, zbog imena svog, da država leži na njemu, da rat leži na državama, da rat ne odustaje, da je rat, rat nekakvih naroda koji nisu ništa drugo nego očevi i sinovi, koji nisu ništa drugo nego ljudi, ali na kojima leže imena, vlastita, a, u stvari, ničija, imena Petar, Ivan, Amir, Aida, Marin, Jovan, Nermin, a majke i žene, prečesto, iz rata dočekaju da im se vrati samo ime, prazno, bez čoveka, ničije.
Ja sam rat osetio sa strane, iskosa, taj rat koji mi je kao detetu stavljao pacova u snove da mi cvili i progrize san. Otac je rat osetio neposredno i ostao je, nakon toga, samo ime, prazno, ničije, kao i ja što sam ostao, nakon rata, prazan i ničiji.
Vladimir Tabašević
Vladimir Tabašević (1986) rođen je u Mostaru pod punim imenom Bošnjak-Tabašević Vladimir, od oca Hrvata i majke Srpkinje. Uoči građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, sa majkom prelazi u Beograd. Učiteljica mu u prvim razredima osnovne škole samoinicijativno iz imena briše očevo prezime Bošnjak. Autor je knjiga poezije Koagulum (2010), Tragus (2011), Kundak (2012) i Hrvatski kundak (2014) i romana Tiho teče Misisipi (2015). Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa Prezupč (prezupc.com). Živi na periferiji Beograda. Možete ga naći i na www.facebook.com/ljubica.milinic
ažurirano: 01/02/20
