Željka Horvat Čeč

 

 

Dedu smo zvali Deda iako nije bio deda nikome od nas. Nismo znali je li on uopće deda. Ima li negdje u nekom gradu ili selu djecu i unuke. Kako se ponašao prema djeci, zaključili smo da nema.

Deda je govorio da smo „gamad“ i „štetočine“. Par puta nam je rekao i „štakori“. Ponekad nas je gađao drvcima naslaganim kraj kuće. Bila su to mala drvca, dugačka kao naša šaka, ne veća od toga. Nikada nas nije gađao velikim drvima ili kamenjem. Prijetio je, ali ih nije bacao. Samo trješčicama i sitim kamenčićima kakvima se pokriva dvorište da ne moraš kositi. Tako smo mi napravili i sada ti sve pucketa pod nogama kada hodaš od dvorišnih vrata do ulaza u kuću.

Smijali smo se dok smo trčali kraj Dedine kuće, bila je to neka igra. On viče, mi se smijemo i trčimo, a kasnije prepričavamo kome je skoro doletilo. Prijetio je i da će nam zvati roditelje, ali nismo mu vjerovali.

Meni je jednom rekao „ti si od komunjara“, a ja sam se pravila da ne čujem. Baba Štefa je često vikala na Dedu neka nas pusti na miru. Nas je upozoravala neka se igramo ispred svojih kuća i da ne pričamo kada prolazimo kraj njihove kuće jer Dedi smeta buka.

Dečki i ja družimo se od početka ove školske godine. Prošlo ljeto su me gađali žabama. Ponekad kada su me gađali ja sam sklopila oči i bojala se da će me ubiti jer su govorili da smo izdajice.

U školi smo na kraju školske godine na mali papirić morali napisati tko nam se od ljudi sviđa.

Ja sam napisala Isus i Tito. Učitelj mi je rekao nakon sata da će pozvati mamu i tatu u školu jer zajebavam. Renato je napisao Žli deda, ali njega učitelj nije opomenuo. Sanja kaže da je sigurno htio napisati Željana, ali se predomislio i onda napisao Žli deda jer je jedino to mogao napraviti od Ž. Zašto bi inače to napisao. „Pa, da zajebava“, rekla sam joj potiho. Htjela sam reći učitelju da volim ljude koji čine dobro, a bilo je glupo napisati mama ili tata. Samo sam mu rekla oprostite. Kasnije smo se smijali, ali onome „Žli deda“. Nisam im rekla za Isusa i Tita.

Od svih curica u selu samo ja ne vrištim pred žabama, zato su me dečki primili u svoje društvo. A kada mi vade krv u bolnici, uvijek se srušim. Od kad se družim s dečkima ne bojim se kada bacaju skakavce ili žabe.

Na kraju škole dečki su otrčali do bare, a ja sam morala na završni ples kod Sanje. Mašemo rukama i nogama i pjevamo engleske pjesme. Ne razumijem baš što pjevamo. Ne razumijem ni zašto lovimo skakavce i žabe. U mislima mi je bio Joža i sjekira i onaj prvi stražnji krak žabe koji joj je odrezao još prošlo ljeto. Bila sam uvjerena da tako počinju i ubojice ljudi.

A zašto je onda čovjek stavio mačetu tati odmah pod vrat?

Kada plešemo često griješim. Kažu da je to jer nemam ritma. Baka Štefa često pije kavu kod Sanjine bake. Ona kaže da nisam za ples jer se previše družim s dečkima i jer stalno igram nogomet. Taj nogomet mi treba zabraniti jer ću inače imati ružne noge. „Cure moraju imati lijepe noge“, kaže baka Štefa.

Meni su moje noge normalne. Stoje ravno, imaju koljena i koju modricu. Modrice su od šume i nogometa, ponekad i od bobica kojima se gađamo s praćkama. Praćke radimo kod zadnje lampe jer tu nema kuća i blizu je naša bara i drveće.

Opet su došli oni naši cigani i srušili nam kućicu na stablu. Oni se boje žaba i kukaca, zato ih gađamo njima. Mi kažemo ovi naši cigani kada mislimo na cigane iz naše škole. Cigani u našoj školi su fini, imaju najljepše šuškavce, nike tenisice, i najveći džeparac, a roditelji im imaju tvrtke i kažu da su muslimani iz Bosne, a ne cigani. Njima nitko ne govori izdajice i komunjara, samo ponekad potiho netko kaže cigani, a njih čak i to smeta. Nitko ne zna zašto su došli u naše selo. Lazar i Sanja su došli jer su bili iz nekog mjesta gdje je bilo rata i ostali su bez kuće pa su sada izbjeglice. Možda će uskoro otići dalje, tako kaže Sanja. Izbjeglice popunjavaju prazne kuće u našem selu. Zanima me plaćaju li stanarinu ili su im ljudi dali da žive u njima besplatno.

Sanjin tata je jednu večer zvonio na naša vrata. Smrdio je po pivu i pričao nerazumljivo. Mama me potjerala u sobu. Drugi dan je u našu kuću donio čahuru od topa u znak isprike. U toj čahuri je brat držao sliku od cure i neka pisma.

Sa Sanjom se nitko na početku nije htio družiti. Nisu se ni sa mnom, pa su me prihvatili dečki iz ulice. Sve je više čudne djece u našoj školi. Neki su došli na kratko vrijeme i već su otišli u Austriju ili Njemačku. Kuća preko puta naše je opet prazna. Ostao je razbijen prozor na prvom katu. Možda će ga iduće izbjeglice popraviti.

Izradili smo pištolje od dasaka i kvačica i gume. Punimo ih čepovima od pive. Tata kaže da je to opasno pa mi je dao praćku u koju moram stavljati žuta plastična Kinder jaja. Svi dečki imaju majice na Cro Army. To su dobili jer su sakupili album samoljepljivih sličica kojima smo tapkali ispred škole.

Joža je rekao da sam poganin. Ponekad mi kažu da ću u pakao jer nisam krštena. Našim ciganima to ne govore jer su oni muslimani. Pravim se da mi ništa ne znači kada mi to govore. Navečer u krevetu vježbam biti ninja, stisnem zube i napravim opasan pogled.

Sada se sramim što sam plakala kada je došao čovjek koji je rezao tati vrat i rekao da nas sve treba zaklati jer smo protiv Hrvatske. Ali to je bilo prije 5 godina i tada sam bila mala. Policajac je rekao da je to zbog politike. Mama kaže da moramo šutjeti o tome i da mi nismo protiv Hrvatske, iako ne idemo u crkvu. Svi smo preživjeli, ali dva puta zaključavamo vrata. Svaku noć sanjam da se Čovjek vraća i želi nas ubiti. Ako zaplačem u snu, opalim si šamar da očvrsnem. Ne plačem.

Takvih ljudi više nema. Mama kaže da je i Deda bio u ratu i da zato ne voli buku. Renato kaže da je on prestar da bi bio u ratu. Po našoj ulici više ne prolaze džipovi i mi ne vičemo Ha Ve i ne dižemo dva prsta. Sada kada više nema škole igramo graničare ispred Dedine kuće.

Našim ciganima više nitko ne govori cigani. Zovemo ih imenima. Ostat će ovdje zauvijek.

Sada sam samo ja nevjernik. Kažu da neću ići u nebo jer ne idem u crkvu. Ali svejedno se ovo ljeto igramo svi zajedno. Najzabavnije su lovice blizu Dedine kuće.

Sanja mi je rekla da je Renato rekao da mu se sviđam. Sigurno zbog nogometa i jer sam mu dala svoju Cro Army majicu prošle godine. Sanja kaže da nije zbog toga nego da se zaljubio.

Ove jeseni ćemo u 5. razred i neki već imaju curu ili dečka. Mama kaže da je to novo doba za djecu. Sada smo veći. Više se nećemo gađati žabama i skakavcima.

Tko zna hoće li i ove školske godine Deda trčati za nama ili će i za njega ovo biti novo doba.

 

 

  Željka Horvat Čeč

Željka Horvat Čeč rođena je 1986. u Čakovcu. Objavila zbirku priča Kauboj u crvenom golfu, zbirke pjesama I zvijezde se smiju krhkosti i Moramo postati konkretni (finalista nagrade Kamov; Booksin izbor 6 najboljih knjiga objavljenih u 2015. godini). Uvrštena u antologiju mladih pjesnika regiona Meko tkivo i dobitnica je nagrade Ulaznica 2013. godine. Pjesme su joj prevedene na engleski, njemački, francuski i švedski. Živi u Rijeci, organizira književne tribine Pisac i građanin, a za 2016. priprema knjigu proze radnog naslova Crtice sa sela, bez svinje. Objavljuje u književnim časopisima i nastupa na raznim festivalima. Možete je naći na www.zhecec.com i www.facebook.com/zhcec

 

ažurirano: 28/02/20