Maja Slavnić
Imam tog nenormalnog psa. Seksualno frustrinanog, kao što je onaj kog je Safran For maltretirao u Ukrajini. Psi moraju da šetaju. Ovaj moj bar tri puta na dan, jer tada manje, malo manje, naskače i dahće na tabure, sušilicu za veš, komšinicinog malog od šest godina. Moj pas se zove Deda. S tri meseca ličio je na dedu, imao je žute brkove, žute zube, dlaku nežnu kao četka za tepih i te oči kao da je već vekovima živ.
To jutro kad smo ga prvi put sreli, otišli smo u park pored autobuske. Taj park je azil drugačijih duša u mom gradu. Na jednom mestu, klupa pored klupe, sede roditelji s hendikepiranom decom. Smrdljivci koje je sramota da svoju drugačiju decu vode u druge gradske parkove. Zato što „normalni“ ne dolaze u ovaj park, u koji dolaze gejevi u potrazi za pārom, prostituke u potrazi za poslom, narkomani, beskućnici… I da – ljudi s psima. Jer je to jedini park u kom smeš da pustiš psa sa povoca. Šta briga gradske oce ako se pas posere, a komunalci ne počiste. Tu ionako dolaze samo pederi.
To jutro kad smo ga prvi put sreli, Deda nije bio dobre volje. Danima ga je mučila probava. Umesto granula jeo je rižu. Nije mi čak nijednom zaskočio nogu. Imao je muke. Pustila sam ga s povoca i zvonio mi je telefon. Dok sam razgovarala, Deda je odšetao do prve klupe, na samom ulazu u park. Na njoj je sedeo čovek u sivom kaputu, sa nekoliko kesa i s leve i s desne strane. Mislila sam da je Deda opet otišao da prosi hranu, jer jede samo onu jebenu rižu danima. Zvala sam ga da se vrati, nije se potrudio ni da me pogleda. Čovek u sivom kaputu nešto mu je pričao, videla sam. Završila sam razgovor i krenula da povratim autoritet nad Dedom, koji je već uveliko legao preko desne patike čoveka u kaputu. Nije naskakao na njegovu nogu, samo je mirno ležao. Čudno, pomislih. „Izvinite“, rekoh. „’Ajde, Deda, idemo…“
I onda su nam se prvi put susrele oči. Meni i čoveku u sivom kaputu, dok mu je Deda ležao na stopalu. Te oči, toliko plave kao grčke plaže sa šest instagram filtera. Te oči ne-možeš-u-njih-gledati plave. Te oči što bi svaka ambiciozna pevaljka za njih dala šest honorara sa gastarbajterskih svadbi. Samo da može da ih kupi, kô sise. „Išô bi’ ja, sine, samo nemam gde…“, izgovoriše oči.
Shvatila sam. Čovek je mislio da se njemu obraćam. „Ne, ne… pas se zove Deda. Nisam…“ „Znam, samo sam hteo da kô bude malo smešno“, rekao je čovek u sivom kaputu. Prvi na svetu koji nije pitao što se Deda zove Deda. I tako je počelo. Naše druženje. Na toj klupi u parku punom kereće kake.
To jutro kad smo ga drugi put sreli, sedeo je na istoj klupi. Deda je potrčao i seo mu na patiku. Pričali smo o vremenu. A onda je, dok je češkao Dedu između ušiju i preturao po onim svojim kesama, tražeći nešto što bi mu turio u usta, rekao: „Lepa je ova vaša Vojvodina. Sita, zelena, ravna… Gre’ota bi bilo da se i ovde ratovalo, gre’ota tih njiva, te plodne zemlje. Nema ništa sramnije pred bogom nego liti ljudsku krv na zaoranu zemlju. Ona traži seme. Da je ovde seme krvi posejano, bogohulno bi bilo. Sramota bi bilo…“ „Da, rekoh, imali smo sreće.“
„Slušaj sine, nemam ja ništa protiv sreće. Ali nije sreća za svakog…“ I tako je počeo tu svoju priču čovek u sivom kaputu. A Deda i ja smo slušali. I ćutali. Zvao se Borislav Stojić, imao je 78 godina. U selu Kravica, kod Srebrenice, rodio se i umro. On kaže da je u tom selu i umro onog dana kad je iz njega pobegao.
Bilo me je sramota što do tog dana nikada nisam čula za tragediju u Kravici. Nije ni Borislav puno pričao tome. Samo je rekao da je bio Božić i da su krvavi psi rata ušli u selo i pobili ljude. Koga su stigli, koga su hteli. Zašto njega nisu – ne zna. Kaže, bio je u svojoj kući, a kad su se pucnji i krici zaorili, znao je šta je. Legao je u krevet. Hteo je, kaže, da zamoli tog što po njega dođe, da ga zamoli, onako ljudski, da ga u krevetu ubije. „Tako umiru gospoda“, rekao je. „Uvek sam želeo da umrem u krevetu i da imam gaće na sebi. Sramota je drugačije.“ Nisu došli po njega, ne zna zašto. „Zašto su preskočili moju kuću, to samo bog dragi zna i ćuti. Ćuti evo dva’es godina“, kazao je.
Onda mi je ispričao kako je noću bežao kroz šume. Kako je sedam dana hodao sam kroz te šume dok nije došao do reke, pa do ljudi. Iz kuće je poneo samo nož i malo slanine. Bilo je hladno, jako hladno u toj šumi. „Smrze su se meni noge, sine. Evo, ova što na njoj leži ovaj tvoj Deda, čet’ri promrzla prsta su mi odsekli. Al’ nije ta hladnoća što jede prste ništa spram one koje u srcu imaju oni što pobiše Kravicu, što zaklaše Srebrenicu, što ubiše Bosnu“, rekao je Borislav.
To jutro kad smo ga treći i poslednji put sreli, bio je 8. mart. Sedeo je sa svojim kesama, mahnuo meni i Dedi i pozvao nas rukom. Pružio mi je kutiju jaffa keksa. „Srećan ti 8. mart, sine. Izvini što nije više. I izvini što te ja prošli put utuših s tom mojom pričom. Nisi ti to trebala slušati. Bolje da sam ti pričô kako mi je Mira, što nam tamo u Domu daje lekove, jedno godinu dana pomagala da preko tog vašeg interneta nađem kuma. Umro mi je kum, al’ sam mu decu našô, što sam ih voleo ko svoje, jer nisam svoju imao. Ni ženio se nisam. Ta njegova deca u Švedskoj sada žive. I plakala mala Milada kad sam je našô. I radovala se. I rekla da je kum moj molio boga da sam živ ostô. I da je puno o meni pričô, i na dan kad je umro. Eto, sine, oni su muslimani, a vole me još. Znaju da nisam kriv…“
Zašto ga više nikada nismo sreli – ne znam. Mislim da ga je bilo sramota što mi je ispričao svoju priču. Tu priču zbog koje samo njega na ovom svetu ne sme biti sramota. Mislila sam da Deda i ja obiđemo te domove po gradu, nema ih puno. Nisam. I mene je bilo sramota. Što nisam znala šta da mu kažem. Što nisam znala šta da pitam.
Deda više nikada nije nikome u parku legao na stopala. Možda zato što imaju sve prste na nogama, a ne znaju da vole. Da oproste. Da čestitaju sinu 8. mart. Da pomaze nečijeg isfrustiranog psa. Da osvetle nečije jutro, nečiji dan. I svaki put kad se društvom napijem u gradu, ja se setim onog tviteraša koji je rekao: „Toliko sam se napio, izdao sam Kosovo.“ Zato što nijedno Kosovo, nijedna Bosna, nijedno selo u Baranji ne vredi ničijeg života. Ne vrede nijednog Borislavljevog prsta, da se ja pitam. Vrede samo ljudi koji umeju da vole. Čije je srce toliko toplo da ih nikada neće moći zalediti hladnoća mržnje. Lepo spavaj, Borislave. Znam da nisi opet umro.
Maja Slavnić
Maja Slavnić je po trećinu života provela u Vrdniku, Beogradu i Novom Sadu. Bivša novinarka. Poslednjih deset godina istražuje tajne PR-a. Puno čita, malo piše. E-mail: maya.slavnic@gmail.com
ažurirano: 01/02/20
