Jelena Vukotić
„Nisam ja ženski Petko“, kaže mi dok odbija da nosi buketić belih rada koje sam nabrala na putu do Konjičkog kluba. Bilo je proleće i sve je mirisalo na novi život prirode. Livada kroz koju se provukla popločana staza osula se žutim i belim cvetovima. Maslačke nisam brala, od tečnosti iz njihovih drški ostajale su mi fleke po rukama. Bele sam rade otkidala dok mi prsti ne postanu kratki za obim buketića. Posle toga tražila bih nosača. Baba, sa kojom sam najčešće šetala, rado mi je pomagala. Bila je domaćica i činilo se da ima sve vreme ovog sveta iako svako ko je vodio kuću zna da je to zabluda badavadžija i lenština. U moru svojih obaveza nalazila je vreme za mene pa su naše šetnje bile pravi rituali. Verovala je da me time što mi čini po volji uči ljubavi. Cveće bismo na kraju stavljale u rasparnu čašu pa u prozor.
Ljuta što neće po mom, razapeta između želje da bele rade odnesem babi ili ih bacim kraj puta kako me ne bi opterećivale nošenjem, koračam par koraka ispred. Pogledam ga par puta mrko. Ne popušta. „Kakav si to deda…“, govorim u sebi. A bio je sjajan deda. Ratni podoficir u penziji, zaljubljenik u fotografiju, prirodu i loto tikete koji su mu donosili sitne radosti i mogućnost da me tu i tamo časti velikom količinom slatkiša.
Tako prećutno posvađani stižemo kući.
„Baba, dete ti je nabralo tratinčice al’ ispadoše joj uz put“, govori kod kapije i smeška se ne bi li me isprovocirao.
„Zlato moje, nema veze sutra ćemo ubrati druge“, kaže mi baba nežno, a ne zna da sam kao prava nevaljalica, besna što nije hteo da mi pomogne, bele rade pobacala svuda po stazi u perivoju.
Samo pola sata kasnije izmireni pijemo kakao i gledamo crtani film. Nakon toga on gleda dnevnik. Tada izlazim iz njegove sobe jer on voli tišinu, a ja da pitam. Mnogo zapitkujem o svemu, nekad i o stvarima koje su mi jasne samo da održim razgovor s njim.
*
„Kada će te pustiti kući?“ pitam ga dok sedimo na bolničkom krevetu s koga moje bucmaste noge vise kao nemarno okačen veš naše komšinice Magde koja jedina nije odustala da rublje prostire u zadnjem dvorištu zgrade. Čak ni onda kada su se svi složili da je to neukusno i štrikove za veš razvukli na svojim terasama. Ne voli što ga to pitam. Namešta plavi frotirni bade mantil, pije vodu, odlaže odgovor.
„Ne znam“, kaže konačno. U neznanju je sigurnost.
Posle mi pravi čovečuljka od narandžine kore i dajući mu glas govori mi da slušam mamu i tatu jer je to znak da sam dobra devojčica, a on će već doći.
Mami u poverenju govori da je toliko loše da ne zna da li će ga pustiti.
Na izduženoj bolničkoj terasi tata nas fotografiše. Ne znam zašto je tog dana poneo aparat. Znam samo da se na fotografiji ističe njegov plavi bade-mantil, seda kosa i moja žuta haljina. Nabasam s vremena na vreme na nju i odmah osetim miris bolničke sobe razređen mirisom sveže oljuštene narandže.
*
„Hoćeš li da šetamo do Konjičkog kluba?“ pitam ga. Vratio se. Oteo se groznoj bolesti koja je došla da ga slomi. Deluje umornije, ali ipak svakog jutra ide u grad, pije kafu sa mlekom u Neboder kafani i šeta pola sata perivojem.
„Da bereš tratinčice?“ izaziva me
„Ne, da gledamo konje. Mama mi je dala džeparac, možemo i na limunadu.“
„Ne mogu danas. Još sam veoma umoran.“
Spava pola dana. Strpljivo sedim pored njega i čitam novine koje je odbacio. Prvo sričem naslove, potom čitam kraće članke. Žurno prelećem preko čitulja, plaše me fotografije neživih ljudi. Novine je kupovao svakog jutra. Do ručka koji je, bez odlaganja, uvek bio u isto vreme čitao je sport, nakon ručka političke teme.
„Lakše varim ove gluposti punog stomaka“, govorio je i odmahivao glavom sve razočaraniji i uvereniji da je njegova generacija zalud trošila živote na stvaranje saveza tako krhkog i prividnog. Ideali su mu se ugasili.
U novinama srećem reči kao što su nacionalizam, separacija, okupacija, puškaranje, rat… Sve strašnija od strašnije, ne znam šta rade u našoj svakodnevici. Počelo je daleko od nas, ali slutim da se i nad nama nadvija neka mračna sena.
„Misliš li da će biti rata?“ pitam ga zabrinuta zbog onog što sam pročitala još neprobuđenog jedva otvorenih očiju.
„Odakle ti to?“
„Iz novina.“
„Mani se toga, lepa moja, nije to za tvoju glavicu. Pusti velike nek o tome prebiraju, a ako bude sreće ništa se loše neće dogoditi.“
Baba nam za užinu kuva lipov čaj, iz kaljave peći vadi pršut koji seče na tanke listove. Iz kuhinje dopire miris prepečenog hleba. Ništa nije tako ukusno kao lipov čaj sa puno limuna i šećera, dobro slan pršut i hleb koji krcka pod zubima. „Mmmm“ gladim se po stomaku. Deda i baba se smeju.
*
Nije da nisam primetila da se mama i tata zaverenički pogledaju i prekidaju razgovor kad uđem. Ipak, verovala sam da je to problematika koja se tiče samo odraslih i nisam pokušavala da saznam razlog te tajnovitosti.
„Selimo se“, kaže mi mama. Izvela me je u šetnju. Lakše joj je da budemo vani. Perivoj je žut od lišća. Osećala sam se kao da me je neko jako udario u stomak, a onda se, pre nego sam došla sebi, pejzaž par puta okrenuo oko mene.
„Zašto?“, prodorno gledam u majku. Hoću da isisam iz nje svu istinu koja se tiče saopštene vesti. Ne trebaju mi bajke tipa biće nam divno, imaćeš nove drugare i slično. Znam da odrasli često lažu.
„Moramo, tata je dobio premeštaj.“
Tata je premeštaj tražio i to nije jedina laž koju smo štiteći jedni druge progutali.
*
Zimski dan razvukao se siv od magle i dima iz razularenih fabričkih dimnjaka. Još se u fabrikama proizvodilo punom parom. Vazduh je mokar. Sa radija čujem da bi do večeri mogao pasti sneg.
Kamion je prethodne večeri odvezao sve ono za šta smo mislili da nam je neophodno. Auto je spreman za polazak. Baba i deda stoje kraj kapije.
„Ne brini doći ćeš na leto“, kaže mi deda. „Pričaću ti tada kako sam preživeo Srem i upoznao tvoju babu.“
„Hoćeš mi reći i što su te njena braća tukla?“, pitala sam, ushićena i spremna da konačno uđem u svet odraslih koji su među sobom prepričavali dedina svetla i pomrčine od Sremskog fronta do mirne luke sa mojom babom.
„Obećavam“, kaže. Čujem da mu glas poigrava. Ipak se smešim zadovoljno. Želim da misli kako mu verujem.
*
Odjednom one strašne reči iz novina postaju žive, opipljive. Svakodnevno nam prolaze kroz uši, trepere pred očima, kaljaju nas.
„Zašto ih nismo poveli sa nama?“ pitam kroz plač.
„Deda nije želeo da krene“, kaže mi tata
„Šta će sada biti?“, pitam. Oboje sležu ramenima. „A baba?“
„Babi je sad tamo sigurnije“, kaže mama dok traži pravu reč. „Ona je sad tamo među svojima.“
„Ko su ti svoji?“ zbunjena sam „Šta smo mi ako je ona među svojima?“
Nemaju snage da mi odgovore na pitanje. Sama sam.
*
Deda je otišao u zoru koja je iskidana fijukom granata najavila početak novog dana. Grad je mirisao na garež, barut i ustajalu vodu. Nikad mi nije ispričao zašto su ga babina braća izudarala nakon što ju je pozvao na ples, a ona ipak pobegla kroz prozor i provela se s njim kao nikad u životu. Ni kako je u Sremu na frontu neki Spasoje već ozbiljno ranjen legao preko njega i spasio ga sigurne smrti. Dan kad je gledao kako se ruši ono za šta su on i slični njemu prolili krv, a nesrećni Spasoje položio život bio je poslednji koji mu se pisao.
Baba nije znala da li da zove popa, velečasnog ili da ga sama uz dva pogrebnika položi u večni san. Vezana za njegov grob, ostala je među tim svojima. Vremenom sam počela da razumem sumanute podele na osnovu kojih je pola mojih ovde a pola tamo negde.
*
Leto koje smo čekali nikad nije došlo. Došlo je trideset drugih, a meni je trebala decenija da odem na mesto na kom počiva. Uz lipov čaj iz termosa i sendvič koji sam napravila pred put pročitala sam mu stare novine. Prvo naslove, pa kraće članke. Na kraju i čitulje. Smrt se zavukla među naše redove onog dana kad ga je odnela. Više nije imalo smisla plašiti je se.
Jelena Vukotić
Jelena Vukotić (Karlovac, 1982.) piše prozu. Završila je Filološko-umetnički fakultet u Kragujevcu. Nagrađivana je na konkursu biblioteke Braća Nastasijević iz Gornjeg Milanovca i na FELIS-u iz Lazarevca. Priče i eseje objavljuje u časopisima i zbornicima u zemlji i regionu. Čeka da neko pročita rukopis za njen prvi roman.
Kontakt: jecajovanovic@gmail.com
ažurirano: 21/03/25
