Jeton Musliu
Brzo oblači kaput. Nabranih obrva i iskolačenih očiju, lice mu još više odražava nervozu. Bila je to luda noć. Prema krevetu ne želi čak ni da pogleda!
Ne želi ni da pogleda u stranu, gde se sinoć razbilo ogledalo, i gde su neke fotografije koje su visile u ramovima pale na pod.
On možda i ne zna šta se dogodilo. Bio je pijan!
Moja glava je, nevoljno, i autorka i svedokinja.
Iza njegovog smrknutog lica krije se gnev ljutog deteta. Deteta kome roditelji ispunjavaju svaku želju, a ono ničim nije zadovoljno! I na kraju razbija sve pred sobom.
Nervozan, pokušava da stigne na posao. Ispod kaputa je obukao uniformu, a ispod nje košulju koja na levoj strani ima grb policije, na kome dominira plava boja. Kažu da je plava muška boja, mada je nose i žene.
Nju sam mu sinoć opeglala. Nakon što se ogledalo razbilo i fotografije u ramovima pale na pod.
A sada, ne ustajem iz kreveta. Nije da neću, nego ne mogu! Kako god, nije ovo prvi put da nemam snage da se pridignem.
Ali, više nego telo, srce je to koje mi ne dâ da ustanem.
Ostajem u bračnoj postelji, pet godina staroj. Pokrila sam se jorganom i preko glave, kako to često radim kada mi glava razbije ogledalo i fotografije u ramovima skrši na pod.
Tako ostajem satima, u dvosobnom stanu s kuhinjom, na sedmom spratu. Tu, gde sunčevi zraci miluju prozor dnevne sobe u kojoj sedim samo dva sata dnevno. Ostatak dana sprečava ih da prođu zgrada preko puta, udaljena svega nekoliko metara.
Zato ležim u krevetu, nasilno razbarušene kose, s polovinom lica priljubljenom uz dušek, dok drugu polovinu pokrivam rukama.
Ispod jorgana sam! Budna, ali ni da pisnem. Ne želim da izgleda kao da sam budna.
Ali mogu da čujem pokrete u sobi koje pravi moj muž… Ma, muž i po!
Bez glasa sam i bez pokreta. Pokušavam da nađem mir svojim ćutanjem.
On nastavlja da se vrti po sobi i da se kreće kao lud.
Njegovi pokreti liče na poskakivanje tela obezglavljenog pileta, koje sam videla jednom kada sam, kao dete, bila kod bake na selu. Svoju sreću zbog mene ispoljavala je žrtvovanjem jedne duše. Kada bi sekirom piletu presekla vrat, glava bi mu odletela u dalj, krv bi prštala, a telo bi poskakivalo gore-dole. Krvava gozba!
Kao dete, mislila sam da mi se čak i pile obraduje što dolazim. Da će nakon ove „predstave“ glava ponovo pronaći telo i sve će biti po starom. Ne lezi vraže! Dok nisam shvatila istinu, mnoga pilad su mi se tako „obradovala“!
Isprva sam bila očajna, ali kasnije sam se navikla da živim sa tim osećanjem.
Princip „navikavanja“ odlučila sam da primenim i sa mužem.
S vremena na vreme, krišom ga pogledam iz jednog ćoška jorgana.
Sav je besan! Navukao je crne rukavice da se zaštiti tamo napolju od rane jesenje hladnoće.
Ne razgovaramo od sinoć. Doduše, nije baš da razgovaramo ni drugih večeri.
U celom ovom paradoksu nema ničeg posebnog. To se dešavalo i ranije!
Prošle nedelje, spremljena večera – nije po njegovom ukusu.
Jednom jer sam ga zamolila da izađem s komšinicom na kafu.
Kakva komšinica? – kratko mi je rekao – Zar s onom prostitutkom?
Spisak razloga zašto moram da ležim ovako, s bolovima u telu, izgleda kao da nema kraja.
Počeli su pre pet godina, kada sam se udala, kao Albanka, s tradicionalnom svadbom, punom pompe i spektakla.
On je jedinac, pa je na svadbu trebalo da bude pozvano što više ljudi.
Najbolje od svega, bio je policajac!
Biću žena policajca! – mislila sam – Biću uvek zaštićena.
Eh, koliko puta sam za ovih pet godina sebe udarala pesnicama po glavi zbog takvog razmišljanja. Kakva budala!
Kasnije sam se udarala pesnicama i zbog pesama koje su mi pevali na svadbi. U kojima me porede sa suncem i mesecom. Čak me je tako opisivao i on, tada moj voljeni, potom muž, a sada omraženi. Upoznali smo se u baru. Bio je visok i crnomanjast. Takav je i ostao. Samo što nisam znala da mu je, za razliku od tena, duša mračna kao zift. Sve je počelo s jednim ponuđenim pićem.
Sada kada razmislim, sve mi liči na pozorište. Čak s visokim nivoom pripreme.
Ne bih nikada pomislila da će od sutradan, čim prestane muzika i završi se svadbeno veselje, nestati i mesec sa kojim su me poredili, a sunce, kome sam dan ranije svojom lepotom zasenjivala zrake, za mene više neće izlaziti.
S venčanicom koja visi u sobi, okačila sam i svoju budućnost o klin.
Policajac koji bi trebalo da spasava ljude, počeo je da mi ubija nadu u srećan život.
Kako bih volela da nisam privhatila ono piće u baru!
Pet godina od svatova koji su krckali pečenje, njihovih grimasa bez ikakvog povoda, ali kojima su se pretvarali da su srećni zbog mene i moje sudbine, i muzike do neba, eda bi sada još glasniji bio moj vrisak iznutra.
Koliko puta sam zavidela lopovima. Oni kradu, ali možda mogu i da pobegnu!
Kako bih volela da sam takva. Lopov. Da pobegnem! Da se izgubim. Ne mogu više da izdržim da budem njegov plen.
Ali ne! Gde da odem? Zauvek sam mamac. U klopci sam.
Za udaju, osim jedne narukvice i koverte sa nešto novca, koliko za jedan ručak, porodica mi nije dala ništa. Jednostavno je. Ja sam žensko!
Prokleta sam. Tradicija me je proklela. Tradicija koju ljudi vole da prenose s kolena na koleno. Pa makar bila i prokletstvo.
Rekli su mi da ću u mužu naći imetak. Našla sam nasilnika pod krinkom zakona.
Stoga, jedino rešenje koje imam jeste da se pokrijem jorganom preko glave.
Možda mi jorgan izleči modrice na telu, izašle od sinoćnjih udaraca.
Ispeglana košulja koju je upravo zakopčao, jeste razlog za ožiljke na mom telu. Košulja je zakon i sila kojoj se moram pokoriti.
Košulja je nemi svedok toga što jutros ne mogu da ustanem.
Zaboravnost uma da je treba opeglati platili su moja glava i telo.
Sad žuri. Vrti se po sobi i stanu. Traži službeni pištolj. Mrmlja kroz zube. Razumem da psuje!
Naučila sam šta kaže i kada ne izgovori čitave reči.
Odjednom, nemirnih živaca, udari u zid s desne strane sobe. Tamo gde bi trebalo da je komšinicina soba, one koju on naziva prostitutkom!
Crven u licu, nervozan, viče: „Dosta više, poludeću zbog tebe!“ Osim njega, niko za nju ne kaže da je prostitutka. Devojka je u tridesetim godinama, ćerka je Albanca i Bošnjakinje iz Prizrena.
Živi sama u Prištini, radi i oblači se sa stilom. Uveče se zabavlja s drugaricama i ujutru peva pre odlaska na posao.
Koliko volim njen život, dok sam sama vezana za ovaj krevet u kome nalazim utehu. S čvorom skupljenim u grlu, obrazi mi gore od suza, a glas ne uspeva da izađe. Ali uzalud, ni oni me ne bi spasli iz ove provalije. Moja sloboda prevrće se ispod ovog jorgana.
On nastavlja da psuje „prostitutku“, život, mene i ceo svet.
Nervozan, ne može da nađe pištolj. Ne zna gde ga je ostavio ili ga je izgubio. Sinoć je došao pijan, što se inače često dešava. Pije dok mu ne pukne stomak!
Nema mesta koje ne proverava, lupajući, psujući i kunući pritom.
Ne mrda se! Odjednom, vraća se u sobu. „Ustani, kučko, nađi mi pištolj“, vrisne i skine mi moju jorgan-slobodu.
– Otkud ja znam? – kažem ispod glasa. Ne dovršivši rečenicu, zgrabi me za levu ruku, modru od sinoćnjih udaraca.
– Ti si videla gde sam ga ostavio – kaže i pre nego što završi, povuče me, tako jako da nemam vremena da premestim noge s kreveta na pod.
Za nekoliko sekundi, nalazim se ispružena na podu. Jedva skupim snagu, ustanem i krenem ka krevetu. Opet tražim svoju slobodu, tamo ispod jorgana.
Ležem kao bez glave i pokrivam se. Čujem njegovo teško disanje, kao da će ispustiti dušu, i tri brza koraka koji idu ka meni.
Osećam drmanje kreveta. Iz usta mu, bez jednog zuba pri sredini donje vilice, i dalje izlaze psovke.
Na licu osećam težinu njegovih ruku sa crnim rukavicama, dok jorgan, moja slobodica, počinje da postaje moj grob. Više ne mogu da dišem.
Koliko god se trudim, ne uspevam. Pluća žele vazduh. Počinjem da tražim vazduh rukama. Izvlačim ih ispod pokrivača i dodirujem njegovu glavu nada mnom.
Jorgan, moja sloboda, sada me guši. On ga je blokirao s obe strane.
Dodirujem mu lice. Užasava me brza pomisao da je to možda poslednja stvar koju ću dodirnuti u životu. Udaram pesnicama po krevetu, s onoliko snage što imam.
Uspevam da mu odgurnem ruke. Zbacam jorgan sa sebe i jedva dišemo. Pluća žele vazduh. Na samoj su granici svojih mogućnosti. Oči su mi širom otvorene. Grudi se penju gore-dole i skaču više od pileta kome je baka odsekla glavu. Pluća žele vazduh i neprekidno udišu. Gledam okolo. Sama sam, sedim na krevetu.
Odjednom čujem glas koji kao da promuklo dolazi iz zida sa desne strane sobe. To je moja komšinica koja, kao i obično, pre odlaska na posao glasno peva.
Pogledam na sat, 6 i 45 je. Vreme je za posao!
Bože, kakav košmar. Bio je to san! Ustajem trčeći. U 7 sati, kao i obično, idem s komšinicom na posao. Bavimo se prodajom avionskih karata. I prijateljice smo. Jedna drugoj govorimo mnoge stvari. Jutros ću joj priznati da ju je čovek u mom košmaru nazvao prostitutkom. Smejaćemo se! Ali ću joj se zahvaliti što svako jutro peva. Posebno danas! Ovaj košmar ću prepričati i roditeljima kada ih budem posećivala za vikend. Zahvaliću im na imetku koje su podelili sa mnom jednako kao sa mojom dvojicom braće. Misli mi je prekinula poruka na telefonu od „prostitutke“.
„Za deset minuta čekam te kod lifta“.
Mislim se: zaista imam sreće!
Prevod: Đorđe Božović
Jeton Musliu
Jeton Musliu (1980.) diplomirao je novinarstvo i masovne komunikacije u Prištini. Ima i master iz elektronskih medija. Radio je za pisane i elektronske medije u zemlji, regionu i Evropi. Dobitnik je više nacionalnih i međunarodnih nagrada za istraživačko novinarstvo. Godine 2009. proglašen je novinarem godine na Kosovu. Trenutno je urednik informativnog programa na Javnoj Radio-televiziji Kosova (RTK). Poseduje želju za pisanjem, ali ne i hrabrost da objavljuje. Kratka priča za Biber prva je iz oblasti književnosti koju se usudio da pošalje u javnost.
Kontakt: jeton.musliu@live.com, FB @jetonmmusliu, Instagram @jetonmmusliu/ jmm_rks, Linkedin Jeton M Musliu, X Jeton Musliu
ažurirano: 13/03/25
