Marija Krtinić Veckov
Valja popiti pre rata. Skliznula mu je rakija niz grlo čim su sirene proglasile vazdušnu opasnost. Voditelj Dnevnika ugodno je poručio da ostanemo mirni pre nego što se izgubio iza crnog stakla.
Crk’o dabogda, opsovao je i pritisnuo crveno dugme. Zatim je pogledao pravo u mene i rekao da u našem televizoru žive veštice. Nisam sasvim sigurna da li je baš tako bilo, ali sam jasno zapamtila njegovu rečenicu:
Rafali zveckaju umesto praporaca. Kriju se iza stakla kao topli pliš unutar jakne. Nevidljive i nedodirljive, ušuškale su se u toj kućici od čokolade kao slepi mačići uz majku i samo se povremeno, kao priviđenje, ukažu kroz debelo okno.
Njihova vatra nikoga ne štedi.
Možda to one i sada mešaju slike u mom sećanju kao čudne napitke u svom ognjištu. Krila slepog miša udružuju sa dlakom koze, noktom nosoroga, šarenom zvečkom, mirisom lenje pite, pa smutljivice, kakve su, mogu da prestrave ili razgale, kako je njima po volji.
Zato valja televizor držati ugašenim, dodao je.
A negde, ne tako daleko, deca jedu koru smreke. I to je kazao. U to sam sigurna.
Prave supu od iglica i srču je zaistinski. Ne kao što smo Micika i ja pravile sarmu od peska uvijenu u list lipe pa je kobajagi probale. Njene bobice im daju nadljudsku snagu da prežive i ono što se inače preživeti ne može. Udar meteora ili bušnu gumu na biciklu, bol zbog oguljenog kolena, tugu zbog pokvarenog ringišpila.
Ponovio je i da nekada tako, zbog neke velike teskobe, ne iz zabave, kad svet postane vatra i sve gori, i grad bude ruševina a selo pepeo, i dim sakrije kuću, pa dan više nema drugu boju osim sive, deca umesto marmelade u svoj stomak moraju da polažu mahovinu. Skidaju je sa severne strane drveća, vodu piju iz obližnjeg potoka. Ako ga nađu. Kazao je i da je nekada dovoljno samo par gutljaja vode da ne budeš žedan čitav dan, živ mi ti. Naš organizam čini 70 posto vode, zato nam i ne treba puno, sami sebe regenerišemo, kao ptice koje zimi jedu crva ili dva tek ponekad, ne čak ni svaki dan, ili skupljaju mrvice na našem simsu pre nego što ih odnesu vetar ili mravi, pokrije sneg.
Sećam se i da je spomenuo da ptice imaju šuplje kosti pa da zato mogu da lete, klize kroz vazduh kao jegulje kroz more, stoje na svoje dve mršave nožice obavijene oko kablova tako vazdušaste kao balon vrpcom uvezan u granju. Čovečije su pak pune srži, ne može ni pas svu da je istera jezikom napolje. Zato hoda. Puno hoda. Može otići daleko, na kraj sveta, sa svoje dve noge, da ga niko ne nađe, samo da jede koru smreke i poneki plod. I da pije vodu sa izvora.
Tako sam i ja jednom… zastao je da proguta pljuvačku, pa nastavio malo tiše da govori, kao da mi pripoveda priču za laku noć, a ne onu koju ja nikada dotada nisam čula – o njegovom detinjstvu, samo što sam to tek kasnije shvatila, kad on već odavno nije bio tu da mi je još jednom ponovi, i kada bajke više nisu mogle da me uspavaju. Samo zvuci granata na koje sam se još tada, kao malena devojčica, navikla. Baš kao i deda.
Kazao je…
Jednom su tako svoju decu ostavili vojnici sa zvezdom među očima i majke sa puškama na ramenima i mlekom u grudima da gule smreku i kuvaju bobice, ostavili su ih sve zajedno u dubokoj šumi da stariji čuvaju one njima do uva a ovi one njima do brade i tako dalje. Ostavili su ih na neko vreme, na tren ili na mesec dana, do juče ili do sutra, da se paze, dok oni paze na ceo svet, a starice uvijene u crne marame plaču. I strugala su deca smreku, i brala su bobice, kuvala su supu od kopriva i pila vodu sa izvora, skupljala šišarke i njima hranila divlje svinje… možda jedan tren, možda dan, možda mesecima… dok ih nisu u mraku velikom kao država našli neki drugi vojnici čije su teške čizme ranjavale zemlju i terale jezu u kosti. Na glavama su nosili šlemove, u džepovima crno-bele fotografije. Pričali su nekim nepoznatim jezikom, jezikom buba, i bili su ljuti, bili su srećni, bili su pijani. Davali su im da pucaju, u konzervu, u nebo, u smreku, a delili su jednako batine svima ko mandarine na kriške, dok su ih vodili još dublje u šumu, gde nije bilo ni dana ni noći, samo tame i povremenog šištanja, nekog čudnog šištanja, poput pištaljke sudije na fudbalskoj utakmici, od čega je jači bio samo smrad, kao u klozetu iza škole. Tu nije bilo ni potoka ni smreke, ni malih prasića koje sa grane nadgleda napola istruleli kostur divljeg vepra, samo gladi i žeđi gadnije nego kad posle dugog dana trčeći stigneš kući. Sunce se probilo do njih tek kada je šištanje prestalo i kada su ti nemušti vojnici i njihovi prijatelji šumu ogradili bodljikavom žicom, oštrom kao ježeva leđa, a i tada ga nije bilo često. Umesto sunca, grejale su ih priče o trešnjama, velikim i crvenim, dalekim kao mesec, priče o šećeru u kockama, krpenim lutkama i loptama, perjanim jastucima, majčinom mleku… i suze krupne i dosadne kao kapljice vode sa pokvarene česme. A kada je padala kiša bilo je hladno i bilo je blato kao za jesenji vašar, i po tom blatu valjali su se i trčali i igrali šuge dok neko od njih ne ode u bolnicu da se ne vrati. I kao za vašar bilo je dece oko kazana iz kojih nisu vadili šećernu vunu na drvenom štapiću, niti mekike masne kao lanac na biciklu. Unutra su bile samo mrvice i providna supa, obična obojena voda posuta trunčicama, kao hrana za ptice. Zveket limenih činija koje nestrpljivo čekaju da se napune, ta deca i danas čuju, pred ručak, u krevetu, pod zemljom.
Jednom su neke od njih odveli još dublje u šumu, sa lopatama u rukama, džakovima na leđima, da kopaju i nose, nose i kopaju, dok ih sve ne poređaju u sanduke napravljene od smreke da leže kao zapakovane lutke u izlogu prodavnice. Neke su okupali i preobukli, i nadenuli im neka nova imena, i nisu se više sećali ni koliki je bio sneg na dan kad su se rodili ni da li su preležali zauške. A neka su tek tako nestala u potoku, odnela ih voda da plivaju u velikim, plavim prostranstvima zajedno sa zlatnim ribicama i meduzama, u trbuhu sivog kita.
Bilo je i onih koji su (kao i on) sa svoje dve noge, čije su kosti ispunjene srži a ne vazduhom, trčali, hitro trčali, uvijajući svoju putanju kao „kec“ u kolu dok su oko njih padale petarde, pa hodali, iscrpljeni hodali, koracima dugim ko godina, do same ivice šume, ne bi li našli one vojnike sa zvezdom među očima, i ne bi li i njima spala s neba pravo na kapu jedna crvena značka s pet krakova.
Tamo su kad zagusti bacali bombe duge kao ćureći batak i gledali kako majke uspavljuju bebe jednim pokretom ruke pre nego što puste glas. Smrad su zamenili miris baruta i sveže krvi, koja je izvirala iz svih rupa kao iz raščeprkane kraste, i zavoji, zavoji, zavoji, posvuda, kao pelene za bebe na štriku u sred dvorišta, rašiveni na krajevima oko ušivene kože, opšivene glave, došivene ruke, i siti pacovi koji proviruju iz praznih vreća u koje su usput ubacivali mušmule, spremne da puknu ko puška od slatkoće pre nego što istrule u rakiju.
A neka nova deca, svi jedni drugima do uva ili brade, ostajala su za njima da gule smreke i kuvaju bobice, skupljaju šišarke za male prasiće siročiće, dok gori kuća i gori škola i gori cvet, a starice uvijeni u crne marame plaču.
Ispričao mi je sve to dok smo išli ka podrumu, i dok je pre toga redom slagao u torbu moje gaće, čarape, potkošulje, haljine, pantalone, bojice, gumice za kosu… ne objašnjavajući nijednog trenutka zašto sve to radi. Iz usta su mu izlazile samo neobične slike. Mračne boje i maleni junaci razvlačili su se kao tvrde karamele među njegovim keramičkim zubima dok je preko hleba mazao margarin i ređao salamu. Na vrh prtljaga spakovao je nekoliko konzervi mesnog nareska i dva sendviča uvijena u ukrasne salvete zaostale od Nove godine. Pazio je na njih dok je povlačio rajsferšlus ka sebi. Veštačka vilica klepetala je kao školsko zvono za odmor i kada mi je oblačio jaknu i obuvao cipele. Bujica reči, činilo se, godinama se taložila u njegovom grlu pre nego što se izlila preda mnom.
Ni kasnije, dok mi je na starom, pocepanom dušeku koji smo dobili u podrumu, pripremao postelju, nije prestajao. Nije dozvolio nikome od uznemirenih suseda da ga prekine dok je ispredao tanke niti priče samo za mene. Delovalo je da su ljudi oko nas za njega samo vetar, dosadni povetarac tokom hladnog i tmurnog dana koji je vešto ignorisao, kao dete koje se zaigralo poziv roditelja. Jedini zvuk koji je nadjačao dedin glas bila je plastična beba Micika kada je tresnula iz njegovih ruku sputanih tremorom pravo na pod umesto na parče sunđera koje se tren pre toga zabelelo kao da je po njemu prosuto mleko a ne čaršaf. I dok mi je oblačio čistu pidžamu pa preko nje debelu trenerku, a zatim češljao dugu kosu da bi je odmah potom gurnuo pod vunenu kapu, govorio je o deci u logoru i ratu, koja su u tom trenutku za mene bila tuđa i daleka kao crteži u slikovnici. Dok je pokrivao i Miciku i mene starim ćebetom sve do brade da ne ozebemo, i kada je seo na oronuo beton ogrnut samo kožnom jaknom, sa kačketom spuštenim do nosa, šaputao mi je o sebi i svojim gladnim i sirotim prijateljima i slučajnim vojnicima, terajući od nas tišinu i strah koji se širio podrumom. A onda je pustio da me prigušeni zvuci pucanja stakla i rasipanja maltera uspavaju, ne izgovorivši više ni reč.
Marija Krtinić Veckov
Marija Krtinić Veckov (Smederevska Palanka, 1986.) diplomirala je Opštu književnost i teoriju književnosti u Beogradu. Godinama je radila kao novinarka kulture u listu Danas. Autorka je zbirke priča „Materice“ (Treći Trg, Srebrno drvo i Studentski kulturni centar Kragujevac) i zbirke pesama „Zazidana“ (IP Prometej). Dobitnica je nagrada Laza K. Lazarević, Trenutak kada je meni počeo rat, edicije Prvenac, te bila u užem izboru za nagrade Novica Tadić, Mak Dizdar, Milica Stojadinović Srpkinja i Vitalove nagrade. Živi i radi u Norveškoj.
ažurirano: 21/03/25
