Marijana Čanak
U kući je tiho kao u plišanoj kutiji. Stara se sprema za put. Kreće se sporo, stopala su joj kriva, na oba čukljevi veličine šestog prsta. Ona to zove kost. – Imam ovu kost – kaže – pa mogu samo u ravnu obuću. A nekad nisam znala bez potpetice hodati. Niti bi‘ iz kuće bez naušnica izašla. Ništa već dugo ne nosim, samo sat. – Za staru je sat narukvica, nakupila je celu kolekciju. Sat na njenoj ruci pokazuje 22:05. Uzima hoklicu, bešumno je prislanja uz ormar, lagano se popne, otvara vratanca, pa stane preturati po policama. Iz ormara pucketa, škripi, stara negoduje. – Nos‘ te đavo, šta cviliš – kaže – Svoje uzimam, ne tvoje. – Na visokoj polici čuva netaknute rolne platna, ispod su trake, lastiši, čipke i vrpce, pod njima kutije s koncima, dugmad kao patvoreni dukati i čiodine glave. Na dnu je šivaća mašina. Nečujna kao usnula mačka. Okamenjena. Stara je godinama nije takla. Izvadi nekoliko krojačkih listova, kredu, metar i škare, pa sve to poređa po stolu. Bira kroj za haljinu. Ima sigurno pet godina kako nije kroj izvadila, ako ne i više. – Nisu mi oči ko nekad – govorila je odbijajući poslove – Ma šta je to za tebe – mušterije su se vraćale i nagovarale je – ti to možeš i žmureći. – Neko vreme je prihvatala sitne prepravke i porube, a onda ni toliko. Sad je napravila nagodbu sama sa sobom. – Sašiću ovu haljinu makar oči na njoj izgubila – zarekla se.
Prethodnih dana obilazila je butike, tražila, prevrtala, pravila se da ne primećuje kako prodavačice kolutaju očima na svako njeno pitanje ili opasku. – Boje i dezeni da ti pamet stane, a haljine nikakve – kaže u sebi – Jedna predugačka, druga preširoka, treća nezgrapna ko džak. Ovde predubok dekolte, tamo gola leđa, vamo oštri šlicevi. Rukava il‘ nema, il‘ se vuku po zemlji. Pipnem, ono tanko ko paučina ili kruto ko plastika. Kakav je ovo materijal? – Rejon, gospođo. – Ma idi k vragu. Rejon je zapaljiv ko barut – misli se – A ovo, pa u ovome se ne može hodati. – To je svečana haljina, gospođo, nije za šetnju. – A za ples? Za ples je dobra kol‘ko i tesna cipela. – Prodavačica nezainteresovano slegne ramenima. – Ne znam šta ste zamislili u svojoj glavi – kaže – Biće da toga odavno nema – zaključi stara, pa pođe kući rešena da sama napravi haljinu.
– Neće to biti teško – klima glavom – pogoditi pravu meru. – Lagano vuče kredom po platnu, miče usnama kao da čara. – Nema dana da te ne spomenem. Došla bi‘ ti ja ranije, al‘ nije se moglo, neimaština nas snašla velika. Sad je dobro kako je bilo. Samo što smo stari. Ja obnevidela, a otac ti gluv, mogao bi među topovima spavati. Videćeš za koji dan kad ti dođemo. Sve se mislim hoćeš li nas poznati. Ova daljina… Predugo to traje. Al‘ niko još nije mater zaboravio, pa neće ni mene moja Danka. Kad god to kažem, tvoj se otac ljuti, odmahne rukom, frkne. Pogleda me ko da sam izlapila. Ludo pa živi, tako mi kaže. Razljutio se i pre neki dan, kad sam mu rekla da ću ti poneti haljinu. Mrko me pogleda, kaže: baš joj to tamo treba. Neka ga, nek ronda, neću mu više ništa ni govoriti. Kad si žensko, uvek fali nešto za obući. A šta on o tome zna, nek gleda svoga posla. Smanji prtljag, kaže, tovariš ko da se nećemo vraćati. Jezik pregrizo. Što se ne bi‘ vratili. Ništa veliko ne nosim, samo osnovno. Nešto hrane, ti ćeš mi reći šta bi htela, ne može se na onim njihovim čorbuljcima živiti. Kakvog mesa, kruha, mogu nam i štrudlu zamesiti. Kave ću poneti. Prave kave, ne onog njihovog mlevenog kestena, jebo i‘ kesten. I cveća. Znam da se to ne sme, al‘ nekako ću već sakriti seme. Ko će babu pretresati na granici! Poneću hortenzija iz našeg vrta, pa da i‘ kod tebe posejemo. Pamtim, kad si mala bila, kako si im volela trgati cvetove. Potrgaš, pa zagrizeš ko jabuku. Nisam te nikad grdila. Opet će grm procvetati, a ti si jednom dete i nikad više.
Krojila je do kasno u noć, čiodama povezala komade platna, pa se zadovoljno zagledala u haljinu. – Dobra će ti biti. Pravo dobra – klima glavom. Platno je pod rukom meko i sklisko, neosetno se miluje s kožom, leluja kao mlad vetar. Traži telo da poprimi pun oblik. Vitko telo. Haljina je crna kao nedozreli dud i crvena kao zgnječena trešnja. Do zemlje duga. Tri reda karnera, blago strukirana, dodaće joj tanušni pojas za vezivanje i skriveni cibzar na ramenu. Umesto visoke kragne ležerne trake za mašnu. Lepršavi rukavi uhvaćeni u naglašene manžetne kao u narukvice. Tu će prišiti sitnu zlatnu dugmad. Po osam na svaku. Pridodaće i dva zlatna bešumna zvončića na krajeve pojasa. – Onda ti nikakav nakit ne treba – misli zadovoljno – Možeš neke manje naušnice ako misliš pokupiti kosu. Za cipele znam da ti ne trebaju, vazda si volela bosa plesati. Ima tu još posla, ali nije meni teško. Sutra ću šiti, ajmo sad leći. – Na satu stoji 22:05. Stara pogasi svetla i zavuče se u krpe.
Kako joj glava dotakne jastuk, tako utone u san. Sanja kako bere jabuke s patuljastog stabla u vrtu i trpa ih u pletenu košaricu. Odnekud se tu stvore dve mlade cure obučene ko starice, pozdrave je i pitaju zna li koliko ima sati. Stara primeti da joj je zapešće golo i oblije je nelagoda. – Ne znam, boga mi – kaže – biće da je blizu podne. Njih dve se osmehuju kao po komandi. – Bliži se sudnji dan – kaže jedna. – Bog je već odredio dan i čas – doda druga – kad će okončati ovaj zli svet. – Vreme ističe – nastavi prva. – Ali On ne želi da iko umre, želi da preživimo kraj sveta. – Da živimo u raju na zemlji – zaključi druga. Stara ih gleda sumnjičavo. – Večni život – kažu uglas, pa pružaju bele ruke kao da je dozivaju. – Da nikad ne umrem? – pita stara. – Njih dve potvrde s osmehom. – Nos‘ vas đavo – stara puhne u nedra kao da odagnava kletvu. Vadi jabuke iz kotarice i svakoj pruža po jednu, one se nećkaju. – A što ne bi‘ umrla – pita glasno – kad kucne čas? – Jedna uzme jabuku, drugu proguta zemlja. Stara se okrene na drugu stranu, do jutra će noćne slike iščiliti kao da ih nije ni bilo. Spava mirno.
Narednog dana sedi za mašinom, među zubima drži rezervnu iglu i šije. Od jutra do pred mrak. Mašina pravi ujednačen zvuk, vibrira joj preko papučice uz nogu, materijal je poslušan pod prstima, konci se ne mrse, igle ne pucaju. Spokojna je dok radi. Onda se seti kad je poslednji put uzela tako složen kroj. Ona to zove filmska haljina. – Teška za šivenje, laka za nošenje – imala je običaj da kaže. Poslednju takvu pravila je jednoj tihoj ženi, oniža je bila i zdepasta, prepoznatljiva po žutoj koži. Zbog kože su je zvali Žabica. Njen muž došao je da preuzme i plati haljnu. Kad mu je stara rekla cenu, njega nešto žacne, pa kaže: – Za te pare, mogao sam novu ženu kupiti. Doduše, golu. – Stara pegla, pravi se da ne čuje. – Sudija – pomisli – a škrt. – Golu, golu – on nastavlja – Haljina ionako ničemu ne služi. Osim što traži da bude skinuta. – Stara je odbila njegov novac, haljinu je iznela na pijacu i tamo prodala. Sad se smejulji kad na to pomisli. Sutra će peglati, složiće stvari u malu putnu torbu, spremna je.
Putuju autobusom, iza stakla piše slobodna vožnja. Stara i njen čovek zajedno se primiču stajalištu. Ona ga drži pod ruku, on nosi torbu, hodaju ćutke i izgledaju kao da se ne primećuju, onako kako ne primećuju delove tela koji im ne zadaju bol. Govore dobro jutro, provlače se između sedišta, pokušavaju da pogode manje sunčanu stranu. Kad se sedišta popune, vozač pita jesu li svi poneli pasoše, ljudi zabrundaju, autobus krene. Stara sedi do prozora, gleda kako promiču stabla, betonski stubovi i kuće. Uzdahne. Sunce titra po naborima kože na njenim rukama. Slike se vraćaju. Nije imala ni 40 kad su odavde otišli vozom. Bio je april, još joj miriše na pokošenu travu i nedovršen ručak na šporetu. Nisu poneli ništa sem onoga što su imali na sebi. Vozili su se u stočnom vagonu. Bez prozora, vode i zraka. Danka tek što se zadevojčila. Koliko je prošlo otkako se rat završio? Nije se završio, utihnuo je. Stara pokuca noktom po staklu svog ručnog sata. Kazaljke se ne miču. Poklopi ga dlanom, pa zadrema. Put je ravan, ne trza se puno.
Stižu za manje od tri sata. Izlaze tiho, povorka hoda ka sivoj pustoj zgradi. Nekad se u njoj proizvodila svila, nekad je zjapila prazna i neupotrebljiva. Jednom su je ogradili bodljikavom žicom i pretvorili u mučilište. Stara pamti da su bili nastanjeni u baraci broj šest. Sa još osam stotina duša. Sve zajedno ih teraju na kupanje. April je vreo kao jul, Danka drhti. Jedan je stražar grabi za golo rame i izvodi iz kupatila. Drži je nagu pred obučenima, škljoca foto-aparatom i smeje se njenom stidu. Triput su je tako izvodili. – Od toga se razbolela – pričala je stara posle. – Dobila neku stravu i pala u postelju. Umrla od srama šta s njome zlotvori rade. Ceo je logor za nju znao. Kako je lepa i stasita bila. – Dok neko iz povorke stavlja venac na spomen-ploču, stara obriše pesak iz očiju, pa se zaputi ka groblju. Tamo je kamen s Dankinim imenom, pod njim će joj ostaviti novu haljinu.
Marijana Čanak
Marijana Čanak (Subotica, 1982.) završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku i prva laureatkinja nagrade „Voja Čolanović“ za najbolju pripovedačku knjigu (2023.). Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002.), zbirku priča „Pramatere“ (2019. prvo izdanje, 2023. prošireno izdanje), roman „Klara, Klarisa“ (2022.) koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade, zbirku priča „Put od crvene cigle“ (2023.) i roman „Svetlo trojstvo“ (2024.).
Kontakt: https://www.marijanacanak.com/
ažurirano: 17/03/25
