Danijela Repman
Uveče se priviješ uz mene. Sklopiš oči. Ja upletem dah u tvoju kosu. Voliš kad te uspavljuje moj glas. Počnem priču.
Zamisli reku. I dve obale slične kao levi i desni dlan.
Na jednoj obali je kuća u kojoj sam proveo detinjstvo. Čak i sada, u mraku ove sobe, iako udaljena godinama i kilometrima odavde, stoji preda mnom, osunčana i široka. Uvučena u bagremov šumarak, na parčetu zemlje tek malo višem od obližnjeg močvarnog tla, kao da je sazidana na samom kraju sveta. Umotala se kao puzavica oko uskog visokog dimnjaka od opeke. Iz njega i leti i zimi izlazi gusti dim sa konfetama sivog pepela. Dvorište je sa svih strana opkoljeno prošćem. Ti nezgrapni šiljci su mi ostali urezani ispod rebara kad sam jednom nespretno pokušao da ga preskočim u trku. I danas osetim bol kada duboko udahnem.
Ispred kuće je bunar. Dubok je. U njemu se prelama glatka crna površina vode. Na putu do mosta putnici zastaju da se napiju vode i umiju. Neki od njih dođu da nas pozdrave. Majka tada požuri da očisti grančice i lišće sa stare plastične mušeme koja stoji na rasklimanom stolu ispod oraha. Noktom sastruže zaostalu krljušt od poslednjeg čišćenja ribe. Donese čistu pepeljaru. Plastične stolice izbledele od stajanja na suncu prebriše ovlaš vlažnom krpom. Rastera kokoške i mačke da se ne vrzmaju gostima oko nogu.
Dok majka kuva kafu, otac iznosi piće. Komšija Zvonko pije dudaru. Jovan hladan špricer sa više vina nego sode. Tibor je lečeni alkoholičar pa zbog njega majka u vratima frižidera drži nekoliko malih staklenki koka-kole koje ne smem da pijem bez dozvole. Najviše se obradujem Hansu, očevom prijatelju iz detinjstva. On retko dolazi, ništa ne pije, posedi najviše pola sata, ali nam uvek donese iz Nemačke, gde sada živi, kilogram neke krupno lomljene kafe koju majka kasnije danima melje na ruke i limenu kutiju sa medenjacima. Ja dobijem uskršnje zečeve od mlečne čokolade. Otac kaže da od malih nogu treba da naučim šta je kapitalizam. Jer je i taj zec jedan od kapitalističkih simbola. Spolja je sve svetlucavo i primamljivo, a iznutra šuplje kao kanalska trska.
Kad Hans ode da poseče bršljan i počisti trulo lišće sa svoje porodične grobnice u obližnjem selu, otac promrmlja kao da se boji da bi ga on mogao čuti: „Džaba mu i novi automobil i sav novac, kad još uvek pati za ovom našom ravničarskom prašinom.“ Majka samo klimne glavom na to, uzdahne i pažljivo skloni sa stola prstima ispeglane tanke staniolske folije u koje su bili umotani čokoladni zečevi. Udene ih u staklo na kredencu pored razglednica koje su nam poslali rođaci sa letovanja.
Kada ne pecam na reci, igram se rata. Naberem nekoliko velikih listova čička i napravim od njih šlem za glavu. Imam drvenu pušku na koju sam dodao nišan – stari zarđali ekser. Ja sam partizan. Nemci su kokoške, guske, grablje naslonjene iza kuće, snopovi kukuruzovine, prevrnuta kolica pored šupe za drva. Nišanim ptice koje preleću naše dvorište. Zamišljam kako ih obaram u letu. Iskačem iz žbunja pred neprijatelje i pucam. Učitelj Braca kaže da se na kilometar od naše kuće odigrala velika bitka. Mnogi borci su u njoj časno izgubili svoje živote. Priča o neustrašivim ratnicima koji su u novembru, usred noći, goli preplivali hladnu reku držeći u rukama puške. Moj otac je stariji od njega i kaže da je učitelj Braca ili glup ili naivan ako i sam veruje u to što priča. I da nekad baš mnogo jede govna. Ne zna nos da obriše, a ne kako je bilo u ratu. Ratnici? Pa to su bila većinom deca. Svojim je očima video. Mnogi su imali petnaest, šesnaest godina. Ma igraj se ti, sine, kolko hoćeš! Rata više neće biti. Nama je sada ostalo samo da se izborimo sa sopstvenim demonima.
Nedaleko od naše kuće, u čast poginulih boraca, podignut je muzej. Na obali preko mosta, isto u njihovu čast, veliki spomenik. Iz visokog stuba od belog mermera izranja skulptura u bronzi. Na njoj stoji žena-džin. Ima široka ramena, snažne ruke, velika muška stopala. U jednoj ruci drži spušten mač. U drugoj, iznad glave, ponosno je podigla petokraku. Otac kaže da se zove Julka. Spušten mač je simbol mira, objasnio mi je. Petokraka je simbol slobode i pobede. Uvek me podseća da je važno da naučim da čitam simbole. Da rastumačim šta je neko rekao, a šta je u stvari hteo da kaže. I da zapamtim – to što neko nešto kaže, ne mora biti istina. Kada popije koju čašicu više, otac doda još i par rečenica o malim ljudima, nepravdi i besmislu. O kolonama tenkova i zaprežnih kola koja su tonula u blato. O šaci jada. O davljenicima i ranjenicima. O krvavoj reci i leševima. O ljudskom slepilu i kratkoj pameti. O svom ocu koji se iz te bitke nije vratio.
Deda je bio paor. Moj otac je odlučio da bude kondukter. Preko nedelje se oblači kao gospodin-čovek. Čak i kad treba da ide kod lekara, ne skida sa sebe konduktersku uniformu. Uvek ima hemijsku olovku u džepu svetloplave službene košulje. U jednom danu prelazi kilometre i kilometre puta vozeći se sa fabričkim radnicima, školskom decom i babama koje nose jaja i cveće na pijacu. Zvecka gvozdenjacima u džepu i čas je sa jedne strane reke, čas sa druge. Vikendom se preobuče u svoga oca i postane paor. Na drugoj obali je naša njiva i jedan mali vinograd od čijeg grožđa otac ne uspeva da napravi dobro vino. Uvek je kiselo pa mora da dodaje u njega stoputslatko[i]. Kad obilazimo letinu, idemo čamcem preko reke ili biciklima preko mosta. Ja najviše volim kada radimo na njivi. Tada me otac vozi na blatobranu malog fergusona, a majka mi iz vrata frižidera da koka-kolu. Njiva je velika. Ne mogu da je odjednom obuhvatim pogledom. Otac jedne godine poseje kukuruz, druge pšenicu. Nekad suncokret. Zvonko onda među njihove krupne žute glave stavi svoje košnice. Imamo meda preko cele godine.
Otac kaže da treba da cenim što sam sin konduktera. Mogu da idem u školu suvih nogu kao kao da sam gradsko dete i sve mi je na izvolte. On je bio ratno siroče i o tome je mogao samo da mašta. Bicikl je za njega bio misaona imenica, a kamoli autobus. Nekad mu je žao što se kasno oženio pa nema čopor dece da i njih školuje kao mene. Imao bi zašto da napravi još jednu kuću. Ona bi bila na drugoj strani, u samom podnožju vinograda. Da nema ovog šumarka ispred kuće mogli bismo da mašemo jedni drugima preko reke.
*
Dan je bio sunčan. Otac je doneo iz grada tri parčeta doboš-torte. Saopštio nam je da je bio kod lekara. Vesti nisu dobre, ali ne brinite. Uvek može gore. Uštedeo sam bar dovoljno novca za pristojno grobno mesto. Sa leve strane gde nam je kuća ili sa desne gde su njiva i vinograd? Ni on, ni majka, nisu mogli da odaberu stranu. I jedna i druga bila je jednako njihova i jednako važna. Bacaćemo novčić, rekla je majka. I novčić je odlučio. Neka bude desna obala!
Otac je ostatak dana presedeo pod orahom ćutke. Majka je nekoliko puta ispred njega praznila pepeljaru. Uveče je zvao Hansa telefonom. Dugo su razgovarali.
*
Otac je bio u pravu kad je tvrdio da su priče iz istorijske čitanke lažne. Rat nije kao na filmu. U stvarnosti je sve drugačije. Promene se dešavaju tromo. Zlo ispočetka tinja sporo kao mokra cepanica i tera suze na oči. Kad se razbukti požar, više nema nazad. Siguran sam da je naslutio. Nekoliko godina nakon njegove smrti pored naše kuće prolaze tenkovi i vojni kamioni. Ljudi opet idu sa leve obale na desnu, sa desne na levu, moraju da odaberu stranu. Tenkovske gusenice oru put do mosta. Stenju kamioni natovareni municijom. Od tih zvukova podrhtava i naša kuća.
Iako Zvonko živi preko mosta, prestao je da gaji pčele na našoj njivi jer je ostala u parlogu. Majka je stavila poklopac i katanac na bunar. Boji se naoružanih ljudi. Tibor je prestao da nas posećuje. Jovan je otišao u dobrovoljce. Ja, kao ni moj otac, nisam znao na koju ću stranu. Nekoliko dana pre nego što su me pozvali na regrutaciju, po mene je došao Hans. Otišao sam u Nemačku. Majka je ostala. Čekala je da dođe vreme kada će bez straha moći da prelazi preko mosta i obilazi očev grob. Pisala mi je i da se nada da ću moći da se vratim kad uklone bodljikavu žicu i povuku naoružane vojnike sa mosta. Kad sve opet bude kao pre.
*
Nekad mi šapneš na uvo pred spavanje: erzähle mir etwas über dich! I dok ležiš pored mene sklopljenih očiju i uspavljuješ se rečima jezika koji ne razumeš, ja prećutkujem ime jedne mutne reke urezane u mrak iznad naših polugolih tela. Neuporedivo je veća od ove sobe, od ovog grada, od ove priče. Negostoljubiva je i divlja kao pas na lancu, a ja pokušavam da je ukrotim. Nekad je mazim po bedrima, tepam joj, hranim je šećerom. Nekad je grizem divljački, kidam joj kožu, uranjam u nju stisnutih pesnica. Pušta me da osetim svaki njen delić kao sluzokožu unutrašnjosti svojih obraza. Mogu lako da uočim i najmanju promenu. Otvorenih očiju ponirem u njenu dubinu. Predajem se i prepuštam. Nestajem u njenom krvotoku. I više nije važno ni ko sam, ni prema kojoj me obali nosi. Sve oko mene postane veliko i nedeljivo kao pre. Reka više nije granica koja deli, već put koji spaja dve obale.
[i] saharin
Danijela Repman
Danijela Repman (Sombor, 1976.) završila je master studije komparativne književnosti. Objavljene knjige: „Cikličnosti“ (1997.), „Tragom rasutih trenutaka“ (2014.), „Mesto za savršen beg“ (2015.), „Kvadratno disanje“ (2018.), „Šećer, led i varikina“ (2021.), „Stolica bez naslona“ (2024.). Priznanja: finale 14. festivala europske kratke priče, Zagreb-Rijeka (2015.), nagrada Vranac za najbolju kratku priču (2016.), prva nagrada Beogradskog festivala za poeziju i prozu (2018.), prva nagrada na 4. konkursu Marija Jurić Zagorka (2024.).
Kontakt: danijelarepman@gmail.com
ažurirano: 10/03/25
