Mehmet Elezi
Da se izrazimo jezikom medija – koji u slučaju jednog razornog zemljotresa, na primer, kažu da su poginule dve osobe a trinaest ih je nestalo, i ovih trinaest ne imenuje mrtvima iako su sedam lakata pod zemljom – dakle, da se izrazimo jezikom medija, kažem da bi se od četiri žrtve te nedelje u kampu, on mogao nazvati nestalim. Kamp je bio smešten tik uz polje zasejano pamukom, u podnožju brda s netaknutom hrastovom šumom, uvek uzburkanom vetrom koji je duvao s mora. More je bilo blizu. Odatle se ne može videti, smetaju pojasevi topola i priobalnih borova. Ali se oseća slani miris. Kao i disanje, dok sanjaš pod mesečinom.
Kako i na koji način je nestao, tu se plete misterija. Sve u vezi s tim čovekom bilo je neobično, od prvog dana kada su ga doveli ovamo, zajedno sa ženom. Krupan kao medved, s glavom uvučenom među ramenima i sa izuzetno lepim očima, širokim sve do slepoočnica, zanosnim. Kose nekada boje plamena, sada zagasite, boje pepela. Ne zna se ko je bio više odgovoran za to gašenje – prašina, izgaranje na suncu, mraz koji se taložio godinama, ili sve zajedno? Njegova žena bila nešto drugo. Kao da je bila oslikana svetlošću ranog svitanja. Kao da je bila isceđena iz šumske rose. Kamp nikada nije video tako sočnu mladicu. Njen bolni deformitet nije ništa drugo nego božanska mera da je zaštiti od uroka, primetio je neko, govoreći sam sa sobom.
Soba u koju su ih stavili štrčala je kao izbočina – prišt na leđima barake s drugim stanarima. Nije imala prozore. Četvoro ih je bilo unutra. Par i dva kudrava šteneta, jedno belo, drugo crno. Oba su verno pratila muškarca, gde god bi krenuo. Za njim kada su čistili kanal s blatom do kolena, s trnjem i čičkom. Za njim kada su okopavali kukuruz, s užarenim sunčevim pokrivačem nad glavom. Za njim i u kasnim satima, kada je izlazio na brdo, seo na neki panj ili jednostavno na travu, uživao u plavoj tišini noći i posmatrao zvezde, koje su žurile prema moru. Nije se znalo zašto je bio u zatvoru, ali je suština postala jasna kada su par odveli u barake sa političkim zatvorenicima.
Nestao je. Oči stanara kampa postale su uplašeni vrapci. Poskakivali bi i ispitivali jedni druge ćutljivim pogledom ima li kakvih vesti. Plašili su se reke. Posebno reke. Reka koja teče uz kamp nema mnogo vode, ali je varljiva gde najmanje očekuješ. Kada padne kiša ili kada se topi sneg s planina, pretvara se u čudovište od mulja, koje se polako vuče poput puža. U tom mulju se ne razaznaje gde je vir a gde prelaz. Strah da ga je progutala voda postao je sasvim opipljiv nakon jednog detalja koji se odmah proširio. Na obali, na mestu gde rečno korito pravi lakat, viđeno je jedno od štenadi, ono crno. Išlo je i vraćalo se, malim i brzim koracima, s nosem uronjenim među kamenčiće, njušeći.
Policijski časnik Bardoš Guci, postavljen ovde ražalovanjem u službi, dao je prednost ovom tragu. Najverovatnije se utopio, čemu govore u prilog tri solidne činjenice. Prvo, pogoršano duševno stanje, ono što mu se dogodilo sa suprugom bilo je za njega neutešno. Drugo, crno štene sa kretanjem uz obalu, njušeći uz vodu. I treće, skriveni vir u reci, bujica ili vrtlog, za koji su meštani govorili da nosi sve pred sobom kao ala i da, uvek kada se probudi, proguta neko živo biće, čoveka ili životinju, kako se ukaže prilika. Treba nastaviti potragu za telom, rekao je. I treba istražiti kako je do smrti došlo, je li samoubistvo ili nesrećan slučaj. Mogućnost zločina od strane trećeg lica, ne izgleda uverljivo. Iz više razloga.
Sasvim neočekivano, kada je izgledalo da se pometnja stišava, ocrtao se drugi scenario. Drugo štene, ono belo, pregazio je automobil na stanici odakle polazi autobus za grad K. Svedoci su rekli da se keruša barem dva sata vrtela i uvijala oko nogu dragovoljnih prolaznika. Gledala je suznim očima ispod krznene ćube, kao da moli, njušeći im cipele redom. Tražila je vlasnika, šta drugo. To znači da je njen vlasnik stigao dotle, a zatim mu se gubi trag. Najjednostavniji razlog kaže da je ušao u autobus. U autobus koji ide u gradić K. Gradić K. vrlo je blizu granice. Odatle je utekao. Ne, samo to ne bi smelo da se desi, rekao je Bardoš Guci. Samo bekstvo, ilegalan prelazak granice, to ne. Bekstvo nekog zatvorenika iz zone koju je pokrivao bila bi loša vest za njegovu karijeru, koja je počela da ide nizbrdo. Nije moguće da se to desilo, rekao je. Ono drugo više govori. Ono, crno štene kod reke. Njegovo ponašanje ukazuje da je muškarac mogao da se utopi. Đavo ga pojeo, nije mogao da se podeli na dvoje, pa da polovina završi u reci a druga polovina na suprotnoj strani, ka granici. Bilo mu je žao što je rekao da je mogao da se utopi. Ne, ne. Daj bože da se nije ni utopio ni pobegao. Možda je negde ovde. Slomljen zbog onoga što mu se dogodilo.
Vratio se dosijeu preminulog. Ponovo se osećao loše što ga je u sebi nazvao dosijeom preminulog. Mogao bi biti i živ. Daj bože da je živ, reč smrt se ne izgovara. Možda je otišao kod nekog poznanika, ovde u okolini. Jedna administrativna kazna za napuštanje kampa bez dozvole i stvar je zaključena, opravdana u uslovima duševne krize, posle svega što mu se desilo. Ima problema sa govorom, ali nije gluvonem, pisalo je u dosijeu. Reči izgovara s poteškoćom, više mumla nego što govori. Hm, hm, slegnuo je ramenima Bardoš Guci. A šta ako? Šta ako je bio angažovan na nekoj misiji i pretvarao se da ne može da govori, da bi prikrio tragove? Delovalo mu je kao da je došao do otkrića. Možda sam i prvi koji postavlja ovu mogućnost. Ali odmah je promenio mišljenje, zašto priča kao budala, prekorio je sebe. Kakvu misiju bi mogao da ima on, niko i ništa, i kome je uopšte stalo do ovog trulog kampa, u nekadašnjoj močvari, misliš li da ovde radi podzemlje kao u filmovima? Evo, na vreme je odbačena sumnja, rekao je prelistavajući dalje dosije. Naime, dvojica saradnika – neobično, jedan je imao pseudonim upravo Crno Štene, kakva podudarnost! – dakle, dvojica saradnika su ga dugo pratila, u različitim okolnostima, ne znajući ni jedan za drugog, i prema informacijama koje su prikupili, njegovo ponašanje je bilo autentično, nije se pretvarao. Jedan od njih, onaj s pseudonimom Crno Štene, razjasnio je kako mu je bolest u detinjstvu oštetila moć govora, to je sve.
Vratio se trećoj mogućnosti, zapostavljenoj, mogućnosti ubistva. Neka svađa ili stara intriga, vezana za suprugu. Ali kakva intriga može biti ovde. Čak i da ju je bilo, zatvorile su je šine na pruzi. Tri dana pre nego što je nestao, njegovu lepu ženu je pregazio voz. Nije čula klopot voza, koji joj je dolazio iza leđa. Ni upozoravajući pisak lokomotive. Šta može da čuje gluvonema osoba? Muž joj je briznuo u plač kao dete. Sav onoliki kao div, skupio se i postao malen kao pile. Udario je zemlju pesnicom tako jako da se zemlja pretvorila u jamu i gejzir crne vode. Bardoš Guci je bio zaprepašćen. To nije dolazilo do izražaja. Ona je išla kuda god je htela po kampu, radila je šta joj je bilo volja, on joj ništa nije branio. On je čak odrađivao i njenu normu. Svaki dan dve norme. Dve i malo više, jer bi mu brigadir oduzimao na merenju. A sada je plakao i plakao kako nikada nijedan muškarac ne plače. Jecaji su odjekivali kao na kraju sveta.
Zašto je uopšte ovaj čovek bio u zatvoru, koja je tačno bila optužba? – prisetio se Bardoš Guci. I to punih pet godina, dan za danom. Onda internacija. Zatvor, evo, zbog neprijateljske aktivnosti. Zbog propagande protiv narodne vlasti. Kako je mogao da vrši propagandu protiv vlasti čovek bez škole, koga skoro da ne razumeš šta govori? Jednostavno ne može da priča, jedva prevrće reči preko jezika, teško se razume ili se ne razume uopšte. Njegov govorni aparat je osakaćen. Koristio je svoj deformitet da njime maskira otrovne reči, zabeležena je u dosijeu izjava jednog informatora. Polureči se mogu shvatiti i ovako, i onako. Bardoš Gaci se gorko nasmešio; to je bila zlonamerna izjava. Možda je ovaj bacio oko na njegovu lepu ženu? Ponovo je čuo muškarčeve jecaje. Njegovu neutoljivu tugu, koja je odjekivala kao u nekoj onostranoj pećini. Odgurnuo je dosije u ugao. Stavio je šešir na glavu i čvrsto ga pritisnuo, do ušiju. Izašao je, ostavivši vrata otvorena, skrštenih ruku. Hodao je rastrojeno. Na obali reke primetio je crno štene. Ono je dolazilo i odlazilo, panično njušeći kamenčiće. Ne, nije to crno štene. Crno štene je odnela voda. Eno nečeg okruglog u reci kako se vrti. Da, to je crno štene, nosi ga struja gde joj je ćef. Okrugla stvar se vrti, izgleda kao šešir. Ne, to i jeste šešir. I to je moj šešir. Moram da spasem čoveka koji se davi ispod tog šešira. Dok ga nije usisao vrtlog.
I pustio se niz slepu vodu, tako obučen, kakav je bio.
Prevod: Đorđe Božović
Mehmet Elezi
Mehmet Elezi (1949.) je novinar, lingvista, diplomata. Diplomirao je albanski jezik i književnost na Univerzitetu u Tirani, a zatim specijalizovao filozofiju. Autor je 12 romana, nekoliko zbirki priča, poezije, eseja i političkih analiza. Autor je „Rečnika albanskog jezika“, sa 41.000 reči koje se ne nalaze u rečnicima Akademije nauka, kao i nekoliko knjiga o pitanjima savremenog albanskog jezika. Radio je kao novinar i direktor u albanskoj štampi. Potom je bio ambasador u Švajcarskoj i Lihtenštajnu. Živi u Tirani.
Kontakt: mehmetelezi@gmail.com, FB elezimehmet
ažurirano: 12/03/25
