Antonela Marušić (Nora Verde)

 

Sjedio je u kafiću i gledao kako iz kombija iznose kartonske kutije i crne vreće. Slagali su ih pred ulaz u zgradu i vraćali se po još. Vojničke, ulaštene čizme kretale su se brzo i uigrano, izgledalo je kao da na tih nekoliko metara prostora izvode neki gluhi, zlokoban ples. Nije htio podići pogled, nije ni morao. I dalje su mu u glavi lebdjela njihova lica.

 

**

Friško otisnute fotke iz sjećanja kasnije tog dana isprala je jackie cola, te je večeri sigurno litru i pol tog sranja salio u sebe. S Ljutim i ekipom došao je u Ziggyja i sljedećih sat vremena ga nisu mogli nagovoriti da išta popije. Šutio je, palio i gasio jednu po jednu cigaretu, grlo ga je peklo, ali nije mogao stati. Onda se Ljuti negdje izgubio. Za sat vremena vratio se s bocom Jack Danielsa i stavio je na šank. Cijeli je kafić s divljenjem gledao u tu bocu najboljeg viskija, koji se za vrijeme rata nije moglo jednostavno nabaviti. Onda je divljim, revolveraškim stilom otvorio plastičnu bocu cole koja se raspljuvala svuda uokolo. Nagnuo se preko šanka i zgrabio najveću čašu, onu s najdebljim staklom koja se skoro nikad ne bi razbila kad bi pala na pod, samo bi se okrhnuo komadić na vrhu. Ulio je tri prsta viskija i prst cole i čašu gurnuo pred Cipla.

Koktel je popio za deset minuta, ostalo je smlavio do kraja večeri. Viski nije pio nitko osim njega, svi su ostali trusili pive i travarice. Valjda je takav bio interni dogovor, da se njemu ostavi cijeli viski, kao neka odšteta za ono što mu se dogodilo.

 

**

Vijest da su Ciplu upali u stan došla je tog jutra radio vezom od Ljutog. Do navečer su već znali svi u brigadi, ali se nisu mogli odlučiti tko će mu reći. Na kraju je karta pala na Borisa, simpatičnog i smirenog dečka, koji je s Ciplom te noći raspoređen na čeku. Njihov je zadatak bio da u smjenama čuvaju prilaze Pakovom Selu, da se neka diverzantska skupina četnika ne prišulja i pokvari im posao.

Boris je iz sata u sat odlagao. Cipal se raspričao o svom starom, umirovljenom poručniku JNA koji se iz Splita prije par godina preselio sa starom u neko selo u Bosni i Ciplu ostavio stan. Otkad je počeo rat, otac ga je stalno zvao i nagovarao da proda taj stan, ode u Sloveniju kod nekih rođaka i tamo počne ponovo. Bojao se da će ga kao Srbina u Splitu likvidirati i izbaciti iz stana, ali njemu nije padalo na pamet otići. Tadija Petrović Cipal bio je zakleti panker i anarhist, osnivač najstarijih punk bendova u gradu i čovjek koji je najveći dio života proveo po podrumima za probe i na Matejušci, staroj ribarskoj lučici na kraju rive, na kojoj je oduvijek smrdjelo po smeću i sumporu, a debele ciple moglo se sa zidića vidjeti kako kruže u mutnom moru. Zato su ga i nazvali Cipal, iako su ljudi znali da mu je stari Srbin i da se zapravo zove Tadija. Borisu je rekao da bi za njega bijeg iz Splita bio gori od smrti i tu se nije imalo što reći. Ujutro, pred kraj smjene, Boris se ohrabrio.

„Ciple, iman ti nešto za reć“, rekao je i uvukao dim duboko u pluća.

„Šta? Sigurno ste mi složili neku pizdariju ti i ovi naši gori…“

„Ma nije to. Nego… ušli su ti jučer u stan. Navodno neka trojica iz vojne pandurije.“

Boris je na jutarnjem svjetlu jako dobro vidio kako mu je suborac problijedio.

„Kako to misliš?“ pitao je Cipal i odmah ga zasuo kišom pitanja.

Rekao mu je sve što je znao; da su im susjedi pokušali objasniti da je to stan gardista, ali ovi se nisu dali, stalno su ponavljali da je to vojni stan i da je stvar gotova. Bili su naoružani i pijani, ovi su se prepali i odustali od natezanja, onda su odlučili javiti njemu u brigadu.

„Zapovjednik sve zna, pušta te odma danas da ideš doma to riješit. N’eš sam, idu s tobom dva naša momka, koja god ti odabereš“, objasnio mu je Boris.

Ciplu je tijelo trnulo od šoka, ali nije dao da se to vidi. Bilo mu je drago da se ekipa iz brigade zauzela za njegov stan, ali bio je već umoran od frke i krvi na bojištu. Rat je i ovakva sranja sa stanovima događaju se po cijelom gradu, ali zašto baš njemu, mislio je. Njega svi znaju, nikad se nikome nije zamjerio, nije on tamo neki Srbin koji priča ekavicom i provocira.

Istog dana popodne stigli su u grad, on, Bego i Vele. Ljuti je inzistirao da dođe i on. Stigao je zadihan, u kožnjaku i zgužvanoj crnoj majici na bijele fleke. Bego i Vele zurili su u njegovu frizuru koja je izgledala kao gnijezdo u kojem se legu ptići.

Cipal nije bio razgovorljiv, samo je upadljivo žmirkao na lijevo oko, dobivao bi taj tik svaki put kad je bio jako nervozan.

Pred zgradom u kvartu još su jednom ponovili ranije dogovoren plan.

„Probat ćemo sve riješit na finjaka, da ovi svate da je Cipal naš i da nemaju tu šta radit“, rekao je Bego, koji se nekako spontano postavio kao šef ekipe.

„Dobro, ali šta ako nas odjebu“, pitao je Vele, popravljajući uniformu. „Zauzeti stan se ne pušta tek tako.“ „Onda ćemo malo vršit pritisak“, odgovorio mu je spremno i dodao: „Nije mi frka potuć se ako triba.“ Cipal je šutio.

„Šta ti kažeš, Ciple, a?“ pitao ga je Vele.

Cipal se nevoljko nasmijao. „Ništa, idemo gori šta prije“, rekao je cupkajući.

Na vratima stana ih je dočekao karton na kojem je crnim flomasterom pisalo: „Hrvat zauzeto.“ Ljuti ga je jednim potezom zgulio i bacio sa strane. Iz stana se čula glasna muzika i muški glasovi. Cipal je pozvonio, jednom dugo i dva puta kratko.

„Ko je?“ pitao je glas iza vrata.

„Vlasnik stana“, rekao je Cipal.

„Ma nemoj me jebat“, čuli su i vrata su se otvorila. Pred njima je stajao krupan čovjek u sivoj maskirnoj uniformi, s frizurom na četku.

„Šta oćete?“ pitao je oštro.

„Oćemo razgovarat“, rekao je Cipal.

„Aj ulazi.“

Slijedili su ga niz hodnik i ušli u dnevnu sobu. Tamo su na kauču sjedila izvaljena još dvojica. Na stolu su stajale otvorene boce pive, pobacane crne beretke i kasetofon iz kojega je treštala muzika s radija. Uza zid su bila naslonjena dva kalašnjikova. Ovaj koji ih je uveo, prišao je dvojci na kauču i nešto im govorio ispod glasa. Jedan od njih, najmršaviji, s upalim obrazima, podigao se i stao pred Cipla i ekipu.

„Koji je od vas Tadija?“

„Ja sam“, rekao je Cipal.

„Doša’ si po stvari, a? Pun je ormar nekih sranja, ploča i kazeta. I starih cokula, kožnih jaketa. Sutra dođi po to, sad tu imam ekipu, pijemo.“

Cipal ga je gledao ravno u oči.

„Gospodine,“ rekao je kipteći, „ovo je moj stan. Imam papire i sve šta triba.“

„Ma ne seri, nije ovo više tvoj stan, zaboravi to, jesi me razumija“, zaderao se.

„Mi smo iz Četvrte gardijske, on je dragovoljac hrvatske vojske“, rekao je Bego i približio mu se.

Mršavi se počeo smijati, a onda se naglo uozbiljio.

„To šta je gardist, ne minja ništa, i dalje je Srbin, a ovo je vojni stan.“

„Nije Srbin!“ viknuo je Ljuti i zabio ruke u džepove.

„Mo’š mislit, moj kurac je Splićanin. I šta će mu ta šigureca na uvu? Nema love za pravu mušku naušnicu, pa je stavija to govno. Aj, odjebite odavde.  Pričan s vama samo zato šta ste iz garde, nemojte se zajebavat.“

„Eeeej, odbij s tim, dečko je naš, nemate prava bit tu“, podigao je glas Bego.

„Ti ne seri, je li Srbin ili nije, nek sam kaže“, zagrmio je.

„Ja sam Splićanin“, mirno je rekao Cipal.

„Ne laži, ćaća ti je Srbin, bija je oficir JNA. To mi je dosta, aj briši“, rekao je, prišao stolu i otvorio novu pivu udarcem o rub stola, čep se otkotrljao Ciplu pred noge. Piljio je u taj okrugli komadić lima, dok nije naglo podignuo glavu.

„Jebenti stan, prokleti, jeben i ćaću koji mi je ga je ostavija“, urlao je Cipal i žile su mu na vratu poiskakale.

Mršavi je nagnuo pivu, otpio gutljaj i nacerio se.

„Uzmi ga, ko te jebe, ako ćeš tako bit sritan! Ajmo ća odavde!“ viknuo je i okrenuo se prema svojima.

Bego je prišao Ciplu i odgurao ga nekoliko koraka dalje, u hodnik.

„Nisi normalan, koji ti je kurac?! Uzeće ti stan, di ćeš živit?“

„U pički materinoj! Ajmo ća.“

„Frend, smiri se. Ovi su debili žešći, ali jebat ćemo im mater“, rekao je Bego i zapalio cigaretu.

Cipal je spustio obje ruke prijatelju na ramena.

„Bego, meni ovo ne triba. Neću da padne krv, molin te ka brata, ajmo!“

Bego je pustio da mu nakupljeni vršak pepela padne na pod. Šutio je, tamo u sobi su opet pojačali muziku.

„Kako oćeš“, rekao je i vratio se po Velu i Ljutog. Cipal je izašao van. Tresao se.  Prošao je dlanom po izlaznim vratima svog, sada već bivšeg stana.

 

**

Noć nakon pijanke u Ziggyju probudio se na kauču kod Ljutoga na Zenti. Izvukao se na prstima iz sobe, obukao marte i izašao van. Spustio se dolje u lučicu, među bijele brodice i jahte. Bilo je tiho, čulo se samo kako, nošene vjetrom, zveckaju sajle na jarbolima brodova. Mamuran je čitao imena ispisana na provama: Pjero, Danica, Zvonimir, Marina, Nadalina, Ivan, Laura, Mala vila… Da bar ima neki ovakav brod, bio bi mu stan i utočište. Došao je do kraja mula i sjeo na pod, prema suncu što je tek izlazilo. Zatvorio je oči.

Cipal je zamišljao da je riba, i to baš ona po kojoj je dobio nadimak. Da pliva tamo oko trajekata i katamarana u gradskoj luci i gušta kao svaki cipal u kalafonji, skuplja zalogaje koji su iz ispali iz kljunova nespretnim mladim galebovima. I svi ga puštaju na miru.

 

 

  Antonela Marušić (Nora Verde)

Antonela Marušić rođena je 1974. godine u Dubrovniku, Hrvatska. U statusu slobodne novinarke trenutno surađuje s nizom hrvatskih neprofitnih medija i portala. Književne radove piše i objavljuje pod literarnim imenom Nora Verde. Autorica je prozne knjige Posudi mi smajl (Meandar 2010) i romana Do isteka zaliha (Sandorf 2013). Trenutno radi na zbirci kratkih priča pod radnim naslovom Poligon za nevozače. Živi i radi u Zagrebu. Članica je Hrvatskog društva pisaca. FB page link: www.facebook.com/NoraVerde123

 

ažurirano: 28/02/20