Miloš Perišić
On ne učestvuje u kafanskim razgovorima, uvek samo ćuti, u njegovom prisustvu kafana ne miriše na dim već na nevidljivu opasnost. Izgleda hladan i grub, ali on plače kada vidi životinju zgaženu na putu. Nije ni to lako, poserem ti se na takav život.
On uglavnom tiho posmatra – ili zadimljeni prostor oko sebe ili vrtlog koji pravi dok nezainteresovano vrti čašu u krug. U drugoj ruci mu je brojanica od perli ćilibara koju želi da sakrije jer se stidi što je verujući, kao da je uzdanje odlika slabih. Iza zamagljenog pogleda plen je njegovih plemenitih crnih očiju neka neuhvatljiva zvezda, bez imena i broja, bez istorije i sudbine. Dok prinosi čašu usnama, ta udaljena svetlost još uvek treperi, možda ga i mami, ali uzalud, jer ne samo da nema on više kud, nego nema ni potrebe za životom usidrenijim od ovoga. Može samo da pogleda mene kroz stakleno dno, i čini to toliko brzo i jedva uočljivo, ne želeći da naruši moj nemušti mir.
Možda me žali što se nisam skrasio. Ja nemam ženu – kao on. Niti sinove fudbalere-petliće. Ja nemam prijatelje koji drže kladionice i perionice, koji imaju žene koje prave ketering za posne i mrsne slave, i isto tako sinove fudbalere-petliće.
Jednom je njegova žena rekla da je „Vitalov“ margarin bolji za posne kolače od „Dijamanta“.
Ne, to nije moj život, nije ni nalik njegovom, dva smo sveta različita, ali on uvek stane zatečen i zadivljen predamnom kao mironosica na grobu, kao da sam pomerio kamen sa ulaza u pećinu u kojoj su sahranjena gluva sećanja njegova na mladost izgubljenu na Košarama.
On nikada ne priča o tome, ali u kafani ionako već znaju sve detalje njegove golgote. Znaju od čega je bolovao na Kosovu, i broj čizama koje je nosio, i ime Albanke koja bi ga ponekad nahranila, hladno ali postojano, kao po dužnosti ili zbog kakvog otkupa duše.
– Evo, da jedeš, ne možeš da ne jedeš. – rekla bi puna mržnje, gurajući mu obilan obrok u ruke, koji on uzima, preplašen ali gladan.
Čak i upitan o tome, on će samo klimati glavom kao da se slaže, kao da kaže: jeste, tako je, nije nas otrovala, ali hajde sad da promenimo temu. Ne želi da ga ti razgovori odvedu još dalje od njegovih sinova, i njegove oranice, i njegovog novopronađenog boga, i to onog starozavetnog, krvoločnog dede-namćora.
U našem selu veruju da se starozavetni starac razbesni kad veš-mašina radi na crveno slovo, i da se rad na praznik prašta ako je u firmi, jer to je na dušu privatniku–tlačitelju.
E, takav je njemu po meri, to je njegov bog, jebo ga bog.
Isprva me nije ni zanimalo da slušam o njegovim košmarima, iako bi se samo meni poveravao, i to biranim rečima, vodeći računa o leksičkim i fonetskim zakonima, jer me poznaje površno, ne zna da mene baš mnogo zabole dupe.
Nikad ne bi pričao sa mnom pred drugima.
Zato što se stidi mog društva.
Gledao sam ga i pokazivao prividno interesovanje za njegove reči, zamišljajući kako grubom šakom maže tvrdi stoni „Vitalov“ margarin na parče hleba i kako bunovni dečaci jedu pred polazak u školu.
To je najlakši doručak koji može da im napravi.
Ali dvadeset godina sanja tenk, i uverava me da je to potpuno prirodno kada se vratiš iz rata. Slika je to u sepiji, i u njoj se velika borbena mašina nadvija nad njim i oživljava kao kakva naivna animacija crno-belog filma, a on je uvek dole, puzi na zemlji, i nekim čudom uspeva da izmakne stalnoj pretnji da bude pregažen.
Danas, na očevoj zemlji, on stoji uspravno ali bogobojažljivo. Posadio je po njoj bademe, ali nije savremena organska proizvodnja o kojoj mu govorim.
Kada ih kao i drugi ljudi poliva konvencionalnim insekticidima, ja zatvaram vrata od kafane jer bube u talasima naviru da se sakriju od otrova.
Bio sam jednom u njegovoj magazi koja mi je mirisala na holandski bitterkoek. Ambari puni koštunjavog voća mirisali su i na marcipan.
Dok podnosim njegov intenzivni mračni pogled muškarca Škorpije, rođenog na dan Svetog Dimitrija, u vreme ucvetalih hrizantema i prvih jesenjih mrazeva, vidim strah od slobode, i dok ga gledam u oči, u tom trenutku ne samo da mu se učinio dodir života u kome bi me slobodno voleo i venčao se sa mnom i proživeo, najviše letujući na hrvatskom primorju, sa decom rođenom iz epruvete u koju smo obojica ejakulirali, ali koja su ipak njegova jer on je lepši i ima tu patinu jugo–seksepila Gorana Bogdana, već mu se prikazalo i kako umiremo zajedno, mada prvo ja, pa za mnom on, posle godina i godina crnine koja je davila u gorkom sećanju na bivšu sreću, kada me sa ustavnim pravom ožali kao roda rođenog.
Ali on je okovan u život kakav su rekli da bi mu valjalo, previše je prizeman da bi se tek tako poveo.
– Zar ti baš ni malo ne miriše na cijanid? – nervozno češe osip na ruci.
– Život? – pitam zabrinuto, plašeći se da ne digne ruku na sebe.
Često mi deluje kao da je na ivici.
– Ne – odmahuje rukom smešeći se – Magaza puna badema. Najjače miriše u svitanje. Sve miriše najjače u svitanje, jedino što jutra nekada umeju da budu daleko, kao u Getsimanskom vrtu. Toliko daleko da bi se čovek zaželeo čak i tog mirisa cijanida. Neka etarska ulja najbolja su iz cvetova ubranih u rano jutro, kao na primer lavanda i jasmin.
Svrab mu ometa plemenite misli i sad već češe ruku kao razbesnela životinja. Dvadeset godina posle rata traje njegova borba kroz učestale psihosomatske poremećaje.
Govorili su na RTS-u o čudotvornom melemu za kožna oboljenja koji prave monasi tumanskog manastira, i kažu da pomaže kad se nanosi uz molitvu.
– Kad sam bio dete, spavao sam u magazi. Ovde je uvek toplo i suvo, zato što je cela od drveta, žita u ambarima moraju da se suše. Uvek je mirisalo na karamelizovanu pokošenu travu, volim taj miris, podseća me na dedu jer mi je leti davao da spavam pod otvorenim nebom. Kasnije, ‘99 – nastavlja tiše – isto smo tako spavali pod vedrim nebom – ta sećanja ga siluju.
Albance na primer ne mrzi. Kad Albanija igra protiv nekoga, navija za Albaniju. Ali mu na pomen Kosova od besa iskoči vena koja mu čelo podeli na dva dela. Kaže da je srce Srbije ovde gde smo mi, kod Aranđelovca i Topole, tu su kuće male, krečene u belo.
– Znaš li ti u kom delu tela je srce? Kosovo je dole. Kad je srce bilo u petama? – prelazi prstima preko molitvenih perli – Mitizovana politika… – kaže posle kraće pauze – … hiperbolisani sentiment, i ovaj naš savremeni život u epici, u davnoj prošlosti… Ima li kraja nasilju koje nam decenijama donosi taj istorijski spin?
Kad su mu jednom tiho javili da je na nišanu, on je zastao kao da je nagazio na minu i nekontrolisano se upišao u gaće. Nikada to sebi nije oprostio.
Kao što ne oprašta ni ravnodušnim sakupljačicama što se raziđu sa plantaža, kad hladnokrvno izbroje pare od nadnica. On ostaje da sumorno gleda za njima. Kad sa stabala opadnu poslednji listovi, on nema gde da sakrije napade panike.
– Koje napade panike? – pitao bi kao da ne zna o čemu govorim, iako sam primetio da ponekad krišom stavi desnu ruku na levu stranu grudi, i diše polako, kako bi se srce umirilo od osećaja topline i sopstvenog dodira.
Tako radi i u kafanskim svađama kojima ponekad prisustvuje, kada mu se oči ispune suzama gneva dok šake steže u pesnice.
– Trebalo bi da se oženiš – prekida mi tok misli, gleda me čežnjivo, iako zna da će kad-tad morati da digne sidro, jer ja neću prvi na njegov ukotvljeni život. I pored sitnih radosti, sve bi sa njim bila Via dolorosa, nikad to ne bi bili dani buduće sreće.
Znam da se stidi zbog vlastite nesigurnosti pred mojom otvorenom seksualnošću.
Sramota ga je zbog pritajene zahvalnosti koju duguje ratu u koji je otišao kao feminizirani dečačić, a iz koga se vratio kao zreo, prosedi muškarac, sa ožiljcima, bez kabaretskih gestova i mimike.
Sramota ga je pred saborcima jer nikada nije delio kosovski sentiment, niti njihovu ljubav prema huškačkoj pesmi Danice Crnogorčević.
Želim da mu kažem da život nije sindrom, ali mi ga je žao. Vidim da bi ušao u mene kao Isus u Jerusalim.
– Voleo bih da te odvezem kući – priznaje mi brzopleto i uplašeno dok na satu gleda kako mu vreme izmiče, veliki je to korak za njega.
Jasno mi je da mu značim više nego on meni, kao što mu i hanuma znači više nego on njoj.
– Tebi najpre treba pomoć – poželeh da kažem, i da ga pitam zar kučki ne smeta život bez erekcije, u kome nikada nisu potražili lekara, verujući da psiholozi prodaju maglu.
– Belanca se bolje mute u sneg kada im se doda malo soli – čuje je iz kuhinje, dok leže u krevet u kome se bori sa rafalnim trzajima leve noge, u kome ga progone snoviđenja o zaglavljenom tenku koji od ptica čuva telo njegovog mrtvog druga, iz koga ga budi neobjašnjiva studen kao da spava pokriven ledenim treptanjem zvezdanog neba.
Dok tonem u san vidim ga kako se ipak vratio pod mesečinom okupane bademe, na svoju Maslinovu goru.
U cik zore će se šetati kroz redove kao tamna masa, kao sena, kao pola čoveka.
Čeka da svane, da se pomoli dok donosim vatru ljudima.
Samo da otvorim kafanu i da popijemo kafu dok gleda u plavo prostranstvo mojih očiju.
Ne traži on više.
Samo da pun nade svakoga dana dolazi da mi oda počast i da mi se pokloni kao Tri mudraca obećanom spasenju.
Ništa više.
Miloš Perišić
Miloš Perišić je rođen 1992. godine u Aranđelovcu. Više od deset godina živeo je u Amsterdamu, Rimu i na jugu Francuske. Sa pričom „Reči“ osvojio je treće mesto na međunarodnom književnom konkursu Biber 05. Nagradu Leposava Mijušković za najbolju LGBT prozu na srpskom jeziku dobio je 2022. godine za pripovetku „Rutava Mara“. Na jesen 2024. istoimeni film ušao je u predprodukciju. Autor je lirskog romana „Opatija Svetog Vartolomeja“.
ažurirano: 25/03/25
