Simon Marić
Nosiš breme svog naroda, ni kriv, ni dužan. Neko je nekome nekada učinio nešto i sada si ti taj koji oseća krivicu ili srdžbu, amanet koji su ti ostavili drugi pripadnici tvog plemena, često nepoznati, mnogi već odavno mrtvi. I ma koliko se trudio da ga sakriješ ili odstraniš, ne uspevaš – masno tkivo istorije ostaje na tvojim leđima.
Imena
Ležao sam na krevetu, gledao spisak sa svim tim imenima koja će tek sutradan dobiti lica: Hong (Koreja), Olga (Nemačka), Aleks (Kanada), zatim ja, a onda još jedno iznenadno –ić. Pomislio sam kako od Balkana nema bekstva, čak ni u Japanu; kako na to mora da misli i ona, ta Ivana, možda u istom ovom trenutku. I razmišljamo kako smo taman došli u svet u kome se o nama ne zna ništa, gde će naše nasleđe živeti samo kroz odgovore na neka bazična pitanja, kad eto ti sad, dvoje –ića, koji ni ne poznajući se, već sve znaju. I sada, kada nam se susretnu bremena, uvek će se naći neko, možda baš ovaj Met (Amerika) koji će nas pitati: Didn’t you guys use to kill each other off? I naše nasleđe oživeće kroz odgovor na to bazično pitanje.
Sedimo u hali Centra pitajući se ko je ko. Povezujemo lica i imena, stvaramo čitave male mitologije. Ona tamo crvenokosa – ne, to nije Ivana, lice joj je nekako istočnoslovensko, rusko; onih par devojaka su Azijatkinje; ona sitna u uglu, e to je možda ona. Naše maštarije raspršuju se kad radnici Centra konačno pročitaju imena, tražeći od nas da se javimo i podignemo ruku. Ivanin glas čuje se tik iza mene i ja se okrećem i govorim joj „zdravo“. „Zdravo“, kaže devojka tršave crne kose, nešto starija od mene. Na prvi pogled čini mi se ozbiljna, uzdržana, hladna.
Leto
Zrikavci napolju nesnosno zriču, slobodni, dok mi sedimo u učionicama, čekajući kraj časa. Podeljeni smo po jezičkom nivou, no Ivana je bolja, naročito u pisanju, jer je mnogo godina provela u Kini. Zajedno smo samo na časovima konverzacije: Srbija ima toliko i toliko stanovika, u Hrvatskoj jedemo to i to, gostoljubivi smo prema strancima, neke naše reči nemaju vokale, nekada smo živeli u istoj zemlji, sada te zemlje više nema.
Puno njih povlači se u svoje sobe: neki već sada vredno rade na prezentaciji koju treba dati na kraju seminara. Čini se da smo u lobiju ostali samo nas dvoje – ima vremena za prezentacije, napolju je Japan. Izlazimo iz Centra spontano, ulazimo u podnevnu žegu Tađiri-ćoa, gradića koji se čini kao kakvo predgrađe predgrađa, zrikavci i dalje nesnosno zriču, a kako sunce pada, preobražavaju se u žabe. Hodamo nasumično, skoro besciljno, čudimo se malim kućama sa krovovima koji liče na krljušti riba, licima Japanaca koji se zauzvrat čude našim, prostranim poljima pirinča u kojim se ogleda nebo. Nailazimo na mali napušteni hram u kome nigde nikog nema, osim kamenih pasa na ulazu, koji liče na lavove; i unutra isto tako ništa, crvena kapija, praznina, tavanica oblepljena nekakvim trakama – naš prvi i večito najlepši japanski hram. Sedimo na klupi, ne radimo ništa – fjaka i zen samo su sinonimi.
Uveče se nekoliko nas okuplja u lobiju. Usred neobaveznog ćaskanja, neki istoričar nas, naravno, pita o ratu, i mi mu odgovaramo, promišljeno, oprezno, kao u igri šaha ili goa, gde svaki naš potez utiče na protivnikov sledeći; i nije toliko do samog odgovora, koliko do upoznavanja međusobnog bremena, njegovog obima, veličine, načina na koji se manifestuje. Ali srećom, u tom trenu nailazi Olga, crvenokosa Nemica, odvlači nas od leševa država i ljudi, i poziva nas na karaoke. Pevamo Big in Japan, čudimo se kako Japanci nikada nisu čuli za tu stvar.
Stid
Tog vikenda otišli smo u Kjoto. Ivana je odsela u nekom tradicionalnom smeštaju, a ja u jeftinom i neudobnom internet kafeu. Kako to obično biva, kada želiš da uštediš, platićeš mnogo više, i ja sam nekako uspeo da tu izgubim skoro sav novac koji sam imao. Da li ga je neko ukrao ili mi je ispao iz džepa, to nakon bezuspešne potrage više nije bio glavni problem – prenoćište je ujutru trebalo platiti, a meni je u torbi ostala tek sitnina. Dok sam razmišljao šta činiti, pala mi je na pamet Ivana koja je bila na drugom kraju grada. Poslao sam joj poruku i objasnio situaciju. „Dobro, doći ću“, rekla je, „ali ujutro“, jer već se bližila ponoć.
Nisam ni trenuo, čekajući jutro. A kada je konačno došlo, sati su se ubrzali, recepcioneri postali nestrpljivi, a od Ivane nigde nije bilo ni traga. Objasnio sam im situaciju, rekao da će uskoro doći neko da plati za mene, evo sad će, samo što nije. Zvao sam je, slao poruke, ali nije odgovarala, i već sam postajao nervozan, spremao plan kako da šmugnem u lift ukoliko se ne pojavi. Već sam ljut, jer skoro je podne, a nje i dalje nema, ostavila me na cedilu; i mislim kako su svi oni takvi, oduvek su bili takvi, pokušaj prijateljstva naših naroda samo je iluzija.
I kad eto nje, ulazi zadihana. „Pa gde si ti?“, pitam je, na šta će ona: „vani je kaos, već se satima pokušavam probit!“. Kada je platila (a namršteni recepcionisti krenuli da se osmehuju), izašli smo na ulicu, pravo u horde ljudi koje su je opsedale. Sredinom ulice išla je procesija najvećeg festivala u Japanu, na čije sam održavanje potpuno zaboravio. I dok su iz povorke izvirivali razigrani demoni sa maskama, pomislio sam kako je sada i meni potrebna jedna.
Odraz
Na svetoj planini Koja, mrtvi se dižu iz pepela i postaju drveće. Hodamo među gorostasnim kedrovima i grobovima obraslim mahovinom; sunce nam kroz krošnje osvetljava stazu, stazu omeđavaju ugasli fenjeri. Kakva simbioza života i smrti, dvesta hiljada mrtvih i čini se kao da oboje osećamo samo mir, bez mermera, bez bremena, bez slika – samo kedrovi, kamen, mahovina i komorebi, svetlost koja prodire kroz drveće.
Nailazimo na mali bunar kraj puta; kako tabla kaže, prema lokalnoj legendi, ko ne ugleda svoj odraz, umreće u roku od tri godine. I stojimo tako pred tim zlosutnim bunarom, većamo da li da pogledamo ili ne, da li uopšte smemo da pogledamo, jer ako to učinimo, znaćemo, a da li saznanje o nastupajućoj smrti išta menja? Šta bi bilo da vojnici traže svoje odraze pred odlazak u rat?
Udaljavamo se od bunara oklevajući, ali onda Ivana kaže nešto što nam je oboma na umu: „ma daj, ’ajmo zajedno. Ako umrem, barem neću sama“. I onda jen-dva-tri i istovremeno naginjemo glavu preko ivice. Potom neverica, smeh – umesto duboke jame koja guta naša lica, dobijamo bunar čije se dno može skoro rukom dohvatiti. Odrazi su naravno tu, i dok se udaljavamo, smejući se i dalje, pitam se je li tako za svakoga, ili je sam čin naše zajedničke hrabrosti produžio naše živote, dok se magični bunar drugima ukazuje dubok i crn, bez odraza, osim te refleksije neminovne smrti. Živećemo, ipak ćemo živeti, makar više od tri godine, a kad konačno umremo, iz našeg pepela nići će kedrovi.
Neprijatelji
Kao nagradu za uspešno završene prezentacije sve su nas poslali u Tokio.
Ivana i ja smo, naravno, prvo otišli u knjižarsku četvrt Đimboćo da kupimo knjige koje nikada nećemo pročitati. U čudnim skučenim knjižarama prepunim prašine, zamrznutim u prošlosti, prebiremo po policama i kutijama, izvlačimo petparačke romane na engleskom, već ofucane od upotrebe, turistički vodič Japanskog carstva iz tridesetih, slikovnicu koja se razvlači u reku. Tu je i mali japansko-havajski razgovornik, biografija Godzile, knjiga u kojoj su elementi prikazani kao ljudi. Nailazim i na prvo izdanje Bosonogog Gena.
„Ova manga je baš čuvena“, kažem Ivani.
„O čemu je?“
„O Hirošimi.“, kažem.
Prilazi nam knjižar, čuvši naš čudan jezik, i pita nas odakle smo. Srbija, Hrvatska, kažemo – nikad čuo za te zemlje; Jugoslavija, kažemo – a da, naravno, Tito, jugo, olimpijada ’84. Pa, recite mi, kako je tamo u Jugoslaviji?
Potom nas pita jesmo li par, na šta se ja smejem i na japanskom mu kažem: „Teki desu!“
Knjižar je zbunjen, Ivana se mršti, a potom na njegovo pitanje, kao i na moj pokušaj humora daje isti odgovor:
„Ne“, kaže. „Mi smo prijatelji“.
Amerika hito
Sledećeg dana odlazimo u Kamakuru, drevni gradić u blizini Tokija, u kome već vekovima meditira veliki bronzani Buda. Otišli smo nezavisno i našli se kod njega, čudeći se njegovom smirenom licu, a još više otvorenim prozorima na njegovim leđima. Za dvadeset jena Buda se može videti i iznutra.
Kamakura je poznata po hramovima, i ja predlažem da se popnemo do jednog. Vučemo se po asfaltu, sunce je u zenitu, hram je dalje nego što smo mislili. I kada konačno dopremo do njega, pred nama se pružaju beskrajni stepenici, a hlada nigde na vidiku. Ivana nešto nervozno gunđa, a ja zauzvrat nervozno gunđam zbog njene nervoze. Penjemo se tako, prepirući se oko gluposti i na kraju dolazimo do drvene kapije. Sedamo pod okrilje zvonika da se odmorimo, još uvek napeti, natkriljuje nas neko veliko, rascvetalo drvo.
U tom trenutku jedan mali dečak prolazi pored nas sa majkom, pomno nas posmatra i onda iznenada veoma entuzijastično uzvikuje: Amerika hito!
I mi se kikoćemo, i naš smeh odzvanja zvonikom, a kada smeh prestane, kao i svi dobri Amerikanci mašemo mu i kažemo hello.
Simon Marić
Simon Marić rođen je 1988. u Beogradu. Završio je studije engleskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u istom gradu. Autor je dve knjige za decu, kao i „Enciklopedije savamalskih bića“ (Everest Media, 2016.), knjige kratkih priča koja se bavi istorijom i životom ove beogradske četvrti. Na domaćim konkursima je više puta nagrađivan za prozu, a priče su mu objavljivane i u nekoliko časopisa i zbornika. Šestinu života proveo je u Japanu, a sada opet živi u Beogradu.
ažurirano: 06/03/25
