**

Friško otisnute fotke iz sjećanja kasnije tog dana isprala je jackie cola, te je večeri sigurno litru i pol tog sranja salio u sebe. S Ljutim i ekipom došao je u Ziggyja i sljedećih sat vremena ga nisu mogli nagovoriti da išta popije. Šutio je, palio i gasio jednu po jednu cigaretu, grlo ga je peklo, ali nije mogao stati. Onda se Ljuti negdje izgubio. Za sat vremena vratio se s bocom Jack Danielsa i stavio je na šank. Cijeli je kafić s divljenjem gledao u tu bocu najboljeg viskija, koji se za vrijeme rata nije moglo jednostavno nabaviti. Onda je divljim, revolveraškim stilom otvorio plastičnu bocu cole koja se raspljuvala svuda uokolo. Nagnuo se preko šanka i zgrabio najveću čašu, onu s najdebljim staklom koja se skoro nikad ne bi razbila kad bi pala na pod, samo bi se okrhnuo komadić na vrhu. Ulio je tri prsta viskija i prst cole i čašu gurnuo pred Cipla.

Koktel je popio za deset minuta, ostalo je smlavio do kraja večeri. Viski nije pio nitko osim njega, svi su ostali trusili pive i travarice. Valjda je takav bio interni dogovor, da se njemu ostavi cijeli viski, kao neka odšteta za ono što mu se dogodilo.

**

Vijest da su Ciplu upali u stan došla je tog jutra radio vezom od Ljutog. Do navečer su već znali svi u brigadi, ali se nisu mogli odlučiti tko će mu reći. Na kraju je karta pala na Borisa, simpatičnog i smirenog dečka, koji je s Ciplom te noći raspoređen na čeku. Njihov je zadatak bio da u smjenama čuvaju prilaze Pakovom Selu, da se neka diverzantska skupina četnika ne prišulja i pokvari im posao.

Boris je iz sata u sat odlagao. Cipal se raspričao o svom starom, umirovljenom poručniku JNA koji se iz Splita prije par godina preselio sa starom u neko selo u Bosni i Ciplu ostavio stan. Otkad je počeo rat, otac ga je stalno zvao i nagovarao da proda taj stan, ode u Sloveniju kod nekih rođaka i tamo počne ponovo. Bojao se da će ga kao Srbina u Splitu likvidirati i izbaciti iz stana, ali njemu nije padalo na pamet otići. Tadija Petrović Cipal bio je zakleti panker i anarhist, osnivač najstarijih punk bendova u gradu i čovjek koji je najveći dio života proveo po podrumima za probe i na Matejušci, staroj ribarskoj lučici na kraju rive, na kojoj je oduvijek smrdjelo po smeću i sumporu, a debele ciple moglo se sa zidića vidjeti kako kruže u mutnom moru. Zato su ga i nazvali Cipal, iako su ljudi znali da mu je stari Srbin i da se zapravo zove Tadija. Borisu je rekao da bi za njega bijeg iz Splita bio gori od smrti i tu se nije imalo što reći. Ujutro, pred kraj smjene, Boris se ohrabrio.

„Ciple, iman ti nešto za reć“, rekao je i uvukao dim duboko u pluća.

„Šta? Sigurno ste mi složili neku pizdariju ti i ovi naši gori…“

„Ma nije to. Nego… ušli su ti jučer u stan. Navodno neka trojica iz vojne pandurije.“

Boris je na jutarnjem svjetlu jako dobro vidio kako mu je suborac problijedio.

„Kako to misliš?“ pitao je Cipal i odmah ga zasuo kišom pitanja.

Rekao mu je sve što je znao; da su im susjedi pokušali objasniti da je to stan gardista, ali ovi se nisu dali, stalno su ponavljali da je to vojni stan i da je stvar gotova. Bili su naoružani i pijani, ovi su se prepali i odustali od natezanja, onda su odlučili javiti njemu u brigadu.

„Zapovjednik sve zna, pušta te odma danas da ideš doma to riješit. N’eš sam, idu s tobom dva naša momka, koja god ti odabereš“, objasnio mu je Boris.

Ciplu je tijelo trnulo od šoka, ali nije dao da se to vidi. Bilo mu je drago da se ekipa iz brigade zauzela za njegov stan, ali bio je već umoran od frke i krvi na bojištu. Rat je i ovakva sranja sa stanovima događaju se po cijelom gradu, ali zašto baš njemu, mislio je. Njega svi znaju, nikad se nikome nije zamjerio, nije on tamo neki Srbin koji priča ekavicom i provocira.

Istog dana popodne stigli su u grad, on, Bego i Vele. Ljuti je inzistirao da dođe i on. Stigao je zadihan, u kožnjaku i zgužvanoj crnoj majici na bijele fleke. Bego i Vele zurili su u njegovu frizuru koja je izgledala kao gnijezdo u kojem se legu ptići.

Cipal nije bio razgovorljiv, samo je upadljivo žmirkao na lijevo oko, dobivao bi taj tik svaki put kad je bio jako nervozan.

Pred zgradom u kvartu još su jednom ponovili ranije dogovoren plan.

„Probat ćemo sve riješit na finjaka, da ovi svate da je Cipal naš i da nemaju tu šta radit“, rekao je Bego, koji se nekako spontano postavio kao šef ekipe.

„Dobro, ali šta ako nas odjebu“, pitao je Vele, popravljajući uniformu. „Zauzeti stan se ne pušta tek tako.“ „Onda ćemo malo vršit pritisak“, odgovorio mu je spremno i dodao: „Nije mi frka potuć se ako triba.“ Cipal je šutio.

„Šta ti kažeš, Ciple, a?“ pitao ga je Vele.

Cipal se nevoljko nasmijao. „Ništa, idemo gori šta prije“, rekao je cupkajući.

Na vratima stana ih je dočekao karton na kojem je crnim flomasterom pisalo: „Hrvat zauzeto.“ Ljuti ga je jednim potezom zgulio i bacio sa strane. Iz stana se čula glasna muzika i muški glasovi. Cipal je pozvonio, jednom dugo i dva puta kratko.

„Ko je?“ pitao je glas iza vrata.

„Vlasnik stana“, rekao je Cipal.

„Ma nemoj me jebat“, čuli su i vrata su se otvorila. Pred njima je stajao krupan čovjek u sivoj maskirnoj uniformi, s frizurom na četku.

„Šta oćete?“ pitao je oštro.

„Oćemo razgovarat“, rekao je Cipal.

„Aj ulazi.“

Slijedili su ga niz hodnik i ušli u dnevnu sobu. Tamo su na kauču sjedila izvaljena još dvojica. Na stolu su stajale otvorene boce pive, pobacane crne beretke i kasetofon iz kojega je treštala muzika s radija. Uza zid su bila naslonjena dva kalašnjikova. Ovaj koji ih je uveo, prišao je dvojci na kauču i nešto im govorio ispod glasa. Jedan od njih, najmršaviji, s upalim obrazima, podigao se i stao pred Cipla i ekipu.

„Koji je od vas Tadija?“

„Ja sam“, rekao je Cipal.

„Doša’ si po stvari, a? Pun je ormar nekih sranja, ploča i kazeta. I starih cokula, kožnih jaketa. Sutra dođi po to, sad tu imam ekipu, pijemo.“

Cipal ga je gledao ravno u oči.

„Gospodine,“ rekao je kipteći, „ovo je moj stan. Imam papire i sve šta triba.“

„Ma ne seri, nije ovo više tvoj stan, zaboravi to, jesi me razumija“, zaderao se.

„Mi smo iz Četvrte gardijske, on je dragovoljac hrvatske vojske“, rekao je Bego i približio mu se.

Mršavi se počeo smijati, a onda se naglo uozbiljio.

„To šta je gardist, ne minja ništa, i dalje je Srbin, a ovo je vojni stan.“

„Nije Srbin!“ viknuo je Ljuti i zabio ruke u džepove.

„Mo’š mislit, moj kurac je Splićanin. I šta će mu ta šigureca na uvu? Nema love za pravu mušku naušnicu, pa je stavija to govno. Aj, odjebite odavde.  Pričan s vama samo zato šta ste iz garde, nemojte se zajebavat.“

„Eeeej, odbij s tim, dečko je naš, nemate prava bit tu“, podigao je glas Bego.

„Ti ne seri, je li Srbin ili nije, nek sam kaže“, zagrmio je.

„Ja sam Splićanin“, mirno je rekao Cipal.

„Ne laži, ćaća ti je Srbin, bija je oficir JNA. To mi je dosta, aj briši“, rekao je, prišao stolu i otvorio novu pivu udarcem o rub stola, čep se otkotrljao Ciplu pred noge. Piljio je u taj okrugli komadić lima, dok nije naglo podignuo glavu.

„Jebenti stan, prokleti, jeben i ćaću koji mi je ga je ostavija“, urlao je Cipal i žile su mu na vratu poiskakale.

Mršavi je nagnuo pivu, otpio gutljaj i nacerio se.

„Uzmi ga, ko te jebe, ako ćeš tako bit sritan! Ajmo ća odavde!“ viknuo je i okrenuo se prema svojima.

Bego je prišao Ciplu i odgurao ga nekoliko koraka dalje, u hodnik.

„Nisi normalan, koji ti je kurac?! Uzeće ti stan, di ćeš živit?“

„U pički materinoj! Ajmo ća.“

„Frend, smiri se. Ovi su debili žešći, ali jebat ćemo im mater“, rekao je Bego i zapalio cigaretu.

Cipal je spustio obje ruke prijatelju na ramena.

„Bego, meni ovo ne triba. Neću da padne krv, molin te ka brata, ajmo!“

Bego je pustio da mu nakupljeni vršak pepela padne na pod. Šutio je, tamo u sobi su opet pojačali muziku.

„Kako oćeš“, rekao je i vratio se po Velu i Ljutog. Cipal je izašao van. Tresao se.  Prošao je dlanom po izlaznim vratima svog, sada već bivšeg stana.

**

Noć nakon pijanke u Ziggyju probudio se na kauču kod Ljutoga na Zenti. Izvukao se na prstima iz sobe, obukao marte i izašao van. Spustio se dolje u lučicu, među bijele brodice i jahte. Bilo je tiho, čulo se samo kako, nošene vjetrom, zveckaju sajle na jarbolima brodova. Mamuran je čitao imena ispisana na provama: Pjero, Danica, Zvonimir, Marina, Nadalina, Ivan, Laura, Mala vila… Da bar ima neki ovakav brod, bio bi mu stan i utočište. Došao je do kraja mula i sjeo na pod, prema suncu što je tek izlazilo. Zatvorio je oči.

Cipal je zamišljao da je riba, i to baš ona po kojoj je dobio nadimak. Da pliva tamo oko trajekata i katamarana u gradskoj luci i gušta kao svaki cipal u kalafonji, skuplja zalogaje koji su iz ispali iz kljunova nespretnim mladim galebovima. I svi ga puštaju na miru.

The post Cipal appeared first on Biber.

„Ali ja sam još mali, deda. Imam samo 14 godina“, odgovori mu Špresim.

„Ne, Špresime“, ispravi ga odmah deda. „Veličina se ne meri godinama. Veličina je u srcima, a ne u kalendaru. Ja verujem da ti imaš veliko srce, kao što ga ima i tvoja majka. Rekla mi je da ste sinoć razgovarali o tvom ocu.“

„Da, deda. Ispričala mi je šta se dogodilo, prvi put mi je rekla sve, nadugačko“, Špresim se pripremio, obraćajući se dedi i razmišljajući odakle da počne.

Deda Sabri zadrhta i obli ga znoj. Čuće priču o događaju koji je i sam proživeo. I videće kako se njegov unuk Špresim odnosi prema požrtvovanoj smrti svoga oca.

„Juče mi je bio rođendan“, otpočeo je Špresim „i ti, deda, znaš da je meni 10. aprila rođendan. Čini mi se da si zaboravio, kao i uvek.“

„Oh, sine moj!“, uzdahnu starac. „Pa ti znaš, sine, da sam ja odveć star i kunem ti se da sam i svoj rođendan zaboravio. Ha-ha-ha“, smeškao se starac uglovima usana.

Ali kako da zaboravim tvoj rođendan, sine, reče starac u sebi, kada je 10. april i datum smrti tvoga oca i mog sina?!

Tada je stigla vest kako je Špat Sabrija Ramadani pao u borbi u selu Kalja, u okolini Skopske Crne gore. Kad je primila tu vest, Špatovoj supruzi Fatime, koja je bila trudna, pukao je vodenjak i donela je na svet sada već četrnaestogodišnjeg dečaka. Kada su ga doneli majci na prvo dojenje, rekli su joj: „Gospod ti je uzeo nadu da će ti se vratiti muž, ali ti je dao ovu radost, drugu nadu u životu“, i ona je tako odlučila da ga nazove Špresim.^[1]

„Mama mi je rekla da je tog dana preminuo moj otac“, nastavio je Špresim.

„Aham“, odvrati starac, tobože kao da je zaboravio.

„Rekla mi je da je moj otac pao u oružanoj borbi sa Makedoncima. I tog istog dana sam se ja rodio. Kakva slučajnost, zar ne, deda?“, upita ga Špresim lukavo.

„Slučajnost, sine moj, uistinu slučajnost“, odvrati mu deda s uzdahom.

„A zašto su Makedonci ubili mog oca, deda? Šta im je uradio?“, upita radoznalo Špresim.

Tu Sabri shvati da Špresimova majka, ipak, nije sinu ispričala sve u vezi sa smrću njegovog oca. Kao da se uplašila da će Špresim prestati da se druži sa Zoranom, prvim komšijom i drugom s kojim se sprijateljio čim su se preselili u grad, u Novu.

„Bilo je ratno stanje, dragi Špresime!“, reče mu deda, kako bi smirio unuka i kako bi mu, jednom zauvek, usadio ovaj pogled na svet. „U ratu se podižu strasti, a kada strasti rastu, padaju vrednosti kompromisa, razuma, razumevanja i tolerancije.“

„Khm-khm!“, pročisti grlo Sabri, kako bi nastavio da brižno savetuje unuka. Vaspitavao ga je da ne potcenjuje sebe, niti da podržava ponavljanje istorije.

„Svi – svaki čovek ili grupa ljudi – narod ili država – imaju svoje ideale, Špresime. Svako misli da su njegovi ideali najuzvišeniji, najsavršeniji, najbezgrešniji, najispravniji, najpravedniji i tako dalje. Ratovi, ako već moraju da se dese – ne treba da se ponavljaju. Uvek treba imati više ljubavi nego mržnje, dok, osim ljubavi, ne treba imati ničeg drugog! Nikad to ne zaboravi!“, reče mu deda, podignutih obrva.

„Da, da, deda. Čujem te“, uzvrati mu s punom ozbiljnošću Špresim.

„Civilizacije se grade decenijama i vekovima, dok, kada treba da se sruše, ruše se za dva-tri dana. To je definicija rata, dragi Cime“, kao da je starac hteo time da završi razgovor.

„Oh, deda, kako mi se sviđa kada me zoveš Cim“, reče mu Špresim i baci se dedi u zagrljaj.

„Ha-ha“, smejao se starac „Ja sam star i iz dana u dan sve više slabim. Jednog dana ću umreti i želim da mi daš besu^[2] da ćeš zauvek ostati dobar dečak. Da ćeš, pre svega, paziti na sebe, a onda i na tvoju majku; da ćeš se dobro odnositi prema komšijama i drugovima. I sutra, kada se zaposliš, prema kolegama i tako dalje, prema svima.“

„Obećavam ti, deda“, reče mu uzbuđeno Špresim. On zagrli dedu još jednom i tada poljubiše jedan drugoga u čelo.

„Cimo,  a dëshiron të vish të luajmë me top?“,^[3] iznenada se pojavi Zoran na vratima.

„Да, Зоки, одма доаѓам“,^[4] odgovori Špresim Zoranu.

„Gle, gle, zar tvoj drug Zoki govori albanski?“, upita začuđeno deda.

„Da, deda“, odgovori mu Špresim „Zar ti nisam ispričao kako smo zajedno išli u školu građanskog vaspitanja?“

„Ne. Kako se zove ta škola i o čemu ste tamo učili?“, upita deda.

„Deda, škola se zove Panbalkanika i u njoj se uče balkanski jezici, sa kulturama balkanskih naroda i vezama između njih“, završi Špresim, čitajući propagandni materijal škole. „I osnovno načelo nam je bilo da svako od nas govori jezik onog drugog, tako da što bolje usvojimo jezik“, objasnio je Špresim.

„Lepo, Špresime, lepo!“, odgovori mu deda. „Obrazujte se! Obrazujte se na pravi način! Obrazujte se građanski! Obrazujte se da budete veliki, kao što ti rekoh malopre. Da gledate napred. Da ne zaboraviš ko si bio, kao ni ko treba da budeš i da postaneš!“

„Da, deda“, reče mu Špresim i pozdravi se s njim.

„Doviđenja!“, odgovori mu deda.

„Ајде, Зоки!“,^[5] viknu Špresim.

„Dolazim“, odgovori mu Zoran.

Prevod: Đorđe Božović

^[1]   Alb. Shpresim, bukv. „nadanje“. (Prim. prev.)

^[2]   Tj. obećanje. (Prim. prev.)

^[3]   Alb. Cime, hoćeš li da dođeš da se igramo loptom?

^[4]   Mak. Da, Zoki, odmah dolazim.

^[5]   Mak. Hajde/dođi, Zoki!

The post Gledati napred znači biti veliki čovek! appeared first on Biber.

Samo da se još malo približim i sve ću joj reći… što ću joj reći? Nermina, dušo moja!

Zastala je Milana na korak od porte iza koje su živjeli ljudi koji su bili njezina druga obitelj. Čičko Adem, teta Alma, Nermina, i tko još? Ah, pa i Said koga nema više. Said s plavim čuperkom na čelu, kojim se ponosila Milana kao da je njezin stariji brat.

Tata Miloš rekao je mami Eli kad smo bili mali, da, ovako je rekao: „Ela, Adem mi je kao brat, da ga pozovemo na obiteljsku slavu.“ Mama se Ela obradovala, ona i teta Alma bile su poput sestara. A ja, ja jedinica u majke i oca, ja sam imala Saida i Nerminu kao brata i sestru.

Ali kako da kažem Nermini, dušo moja, oprosti! Oprosti!

Tata Miloš rekao je kako je Said dobar mladić i da ide dobrim putem. Tak, tak, grudi će se rasprsnuti! Prestalo je odjekivanje drvenih nanula, dok je Milana sjedila na zemlji na korak do kuće. Ali lupanje srca nije prestajalo.

Tata nas je upozorio da nije dobro u gradu, rekavši da pripazimo kamo idemo i što radimo, s kime se družimo. A čičko Adem dometnuo da se pazimo zlih ljudi koji rasturaju naša gnijezda.

Naša gnijezda? Tata i čičko Adem sjedili su pijući kavu, i slušajući vijesti na televiziji te razgovarali. Zabrinuto. Uplašeno. Uznemireno.

Said je povremeno silazio u grad. Bijaše uplašen, sve je manje govorio. Tata i mama su šaputali, da, čula sam ih kad su rekli da Saida treba nekamo sakriti, skloniti. Zašto?

Snaga ju je izdavala. Prilegla je pod stablo ispred porte. Izula je drvene nanule što joj je izdjeljao čičko Adem. Po prvi put u životu bile su joj teške. Izula ih je i stavila pored sebe. Prilegla je pod stablom ispred vrata. Nije se mogla sjetiti kakvo je to bilo drvo, a bezbroj puta klatila je nogama sjedeći na nekoj grani zajedno s Nerminom i Saidom. Možda je bila jabuka? Možda.

Tata je rekao da su ubili nekog čovjeka. Muslimana. Ne zna što se točno dogodilo. Poslije je netko šaptom rekao da su ubili nekog od naših. Od naših? A koji su naši? Nermina i Adem nisu naši? Kuc, kuc, kuc, srce je htjelo iskočiti i prileći pored nje ispod stabla.

Said je svraćao isto kao i ranije. Samo se više nije smijao. Bio je ozbiljan. I s tatom je ozbiljno razgovarao. Samo je jedna tiha riječ doprla do naćuljenih ušiju, kad rekne, štitit ću vas koliko mogu. Said će nas štititi? Od koga, od čega? Tata ga je zagrlio, željela sam ga i ja zagrliti, ali tata bi vidio da sam se sakrila iza visoke bačve u dvorištu.

Kuc, kuc, kuc, iskočit će mi srce napolje, gotovo ga više ne mogu obuzdati, samo da vidim Nerminu, da joj kažem, joj, da joj kažem, oprosti, Nermina, dušo moja.

Tata je donio pušku, vidjela sam kad ju je donio, pa ju umotao, sakrio, ali ja sam ju vidjela, jer sam se i ja sakrila.

Sjene oko kuće, kružile su oko dvorišta, tata je osluškivao, a mi nismo smjeli izići napolje. I čičko Adem je rjeđe dolazio. Samo se Said prikradao i ulazio sa stražnje strane dvorišta. Razgovarao je s tatom, i pošto bi se na kraju zagrlili, tiho je odlazio. I ja sam željela zagrliti Saida, ali sam uvijek bila negdje skrivena od očevih očiju.

Said je rekao, baš je tako rekao, da pripazimo sljedećih nekoliko dana, i ponovno je rekao da će paziti na nas. Tata ga je zagrlio i Said je otišao.

Sjene su nekoliko dana bešumno kružile po dvorištu, a Said nije dolazio, dok smo mi samo šutjeli. Pucanj, glasan pucanj rasparao je našu dušu. Tata je istrčao, uzevši pušku, izletio je napolje, ponovno se začuo pucanj, je li i tata pucao?

Rukama sam poklopila uši i kleknula ispod prozora. Zemlja se tresla.

Tata je uletio u sobu, rekavši da je pucao u sjene oko dvorišta. Ne pravi li čovjek sjenu, nema sjene bez čovjeka, tata je pucao u čovjeka?! Stišalo se. Sasvim se stišalo. Tišina je bila strašnija od pucnjave. Vrijeme je sporo protjecalo. Sjedili smo i čekali. Netko je pokucao na ulaznim vratima, a tata istrčao napolje. Čičko Adem s raširenim rukama, u dvorištu. Tata mu je potrčao ususret. Zagrlio ga, ali je on pao na koljena u dvorištu i prigušeno zazivao, zazivao, Saide, Saide, sine moj. Tata ga je gledao u nevjerici. Pa tata je pucao u sjene, nije pucao u Saida. Said je bio ovdje da ih zaštiti, zašto je on morao biti sjena!

Lupanje srca se smirilo, kao da se predomislilo, kao da se sažalilo na Milanu. Tiho, tiho je održavalo u životu nemoćno Milanino tijelo opruženo ispod stabla pored porte s visokom avlijom. Možda i pretiho da bi moglo živjeti. Usta su joj bila neznatno otvorena i na njima je bila oblikovana riječ OPROSTITE, oprosti, Nermina, dušo moja, drúgo najmilija, sestro najdraža.

Sunce je zalazilo, tihi vjetrić ćarlijao, lišće na stablu koje je možda bilo jabuka šumjelo. Sve bijaše tiho, mirno i usnulo. Zaškripila je porta, netko je provukao glavu kroz mali otvor. Jaki pisak rasparao je tišinu prostrtu naokolo.

Tata, pištala je Nermina, tata, tataaaaaaaaa…

Adem je spora koraka izišao kroz portu. Ispred njegovih nogu ležala je mala djevojčica, njegova druga kći Milana. Kleknuo je pored neživoga tijela voljene djevojčice i zaplakao glasno, tužno i gromko. Od plača ovoga čovjeka koji još nije sasvim oplakao smrt svoga Saida, tresle su se planine, iz korijena se iskorjenjivala stabla, zavijao pas u njemu. Krajičkom oka pogledao je u djevojčicu koja je ležala ispred njegove porte. Na njezinim usnama bila je ispisana neka riječ. Kleknuo je da bi bolje pročitao. Pisaše – oprostite.

Svojim snažnim rukama podigao je djevojčicu, privivši ju na svoje grudi te krenuo prema kući koju je smatrao svojim drugim domom. Za njim su krenule kao svečana pratnja njegova žena Alma i Nermina. Nermina ga je nijemo slijedila. Svi su osjećali kao da su ju napustili, nije mogla ni plakati, ni tugovati. Samo joj se kroz usne plelo nekoliko riječi koje nije mogla sastaviti u rečenicu. Nešto poput, Milana, dušo moja.

Ispred Miloševih i Elinih vrata okupilo se mnogo naroda. Odakle su došli svi ovi ljudi? Kako su saznali? Adem se još uvijek nije odlučio predati tijelo u Miloševe raširene ruke. Pritiskao je Milanu na svoje srce. Narod im se polako približavao. Stvorio se krug, krug od ljudi koji se sve više stezao. Približavali su se polako s neizvjesnim raspoloženjem na svojim licima. Adem i Miloš su se pogledali. Prepletoše ruke i napraviše postelju za Milanu. Uznemireno su pogledavali naokolo. Ljudi su se sve više približavali. Nitko nije znao što će se dogoditi.

Adem i Miloš sasvim su se primakli jedan drugome. U sredini su držali Milanino tijelo. Alma, Ela i Nermina napravile su krug s raširenim rukama oko njih. Ljudski krug sasvim se suzio. Pomiješani ljudi, i od jednih i od drugih. Raširili su ruke. Zagrlili su krug oko dviju obitelji, napravivši golemi krug, jednu novu veliku obitelj. Kao veće, jako sunce, pravilnog ritma, prave pravcate ljubavi. Milana, dušo moja.

Prevod: Borislav Pavlovski

The post Nermina, dušo moja appeared first on Biber.

Ušli su zajedno u prazan kupe, a sneg je ostao napolju. Zreo, ozbiljan sneg. Bez svetla u kućama, bez kuća, bez zemlje oko kuća. Samo sneg. Koji ne prestaje i postaje još ozbiljniji. Belo. I voz koji vozi kroz belo. I kroz crno, jer je noć – i napolju i unutra. A njih dvojica spavaju. Sami u kupeu. Mogli bi biti i sami na svetu – tako spavaju.

Da su zaista poslednji ljudi u poslednjem vozu, zaspali bi odmah. Zaspali bi odmah u svakom slučaju – da nije bilo kontrole karata i dve carine. Ali čim su ostali sami i kad se svetlo ugasilo… Takav je voz – malo je voz, malo sedativ.

Ušli su zajedno u prazan kupe i seli do prozora, jedan nasuprot drugom. Bez dogovora. Dva krupna ćutljiva čoveka koji se ne poznaju, u sličnim kaputima, svaki sa po koferom, očigledno teškim, sa kapama na kojima je znak istog bejzbol tima univerziteta u Minesoti. Nisu primetili da imaju iste kape. Niti šta znaju o bejzbolu. Ali su primetili da su seli na isti način – tako da se praznim rukavom naslone na zid do prozora. Kao da ga kriju.

Bilo je još putnika koji su zavirivali u kupe, ali svi su produžili dalje. Kad vidiš dva jednoruka čoveka u kupeu, taj kupe, nekako prećutno, postaje kupe za jednoruke, i ako nisi u toj kategoriji – produži. Nije to ni takt ni razumevanje, ti isti ljudi bi u velikoj gužvi parkirali na parking za invalide. Preko već parkiranog invalida. Ali voz je skoro prazan. (Za ovu pojavu postoji relevantno naučno objašnjenje, ali je to objašnjenje, zajedno sa ostalima, preskočilo ovaj kupe.)

Ušli su zajedno u prazan kupe u Beogradu – jer je bio prazan. I seli. Ćutke. I tek onda videli prazan rukav na saputniku. Sve ostalo saznali su slušajući odgovore na pitanja koja su postavljali kondukter i carinici. A ono što su tako posredno saznali bilo im je dovoljno. Da nastave da ćute.

Dve karte, druga klasa, do Zagreba. Kondukter misli da putuju zajedno i malo duže drži njihove karte u ruci, tek da ih još jednom pogleda. Ali i on ćuti. Takav je kondukterski život – na kakvu god bizarnost da naiđeš, ti samo pregledaš karte i poželiš srećan put. Kasnije će pričati kolegama: „Matori ljudi, a obukli se isto, kô blizanci. Jedina razlika je što jednom fali leva, a drugom desna ruka. Seli, ovako kô sad ja i ti. I gledaju se. Kô u ogledalu. Ali, bože sačuvaj da bi koji progovorio. Jok! Takvih pre rata nije bilo.“

Malo posle konduktera – carine. Jedna na izlasku iz Srbije, druga na ulasku u Hrvatsku. Ista pitanja, isti odgovori, dovoljno. Iz Beograda za Zagreb, obojica, jedan sa sahrane, drugi na sahranu. (Takvi su putnici, jednoruki, stonogi, svejedno – ili negde odlaze, ili se odnekud vraćaju. Istim vozom.) I pasoš Srbije i pasoš Hrvatske. I jeste, prvi put prelaze granicu posle rata. Ne bi ni sad, nego ta sahrana… ne, ne, nije baš bliska rodbina, ali red je. A ruku su izgubili u ratu. Svaki sa svoje strane. I sad sede zajedno u kupeu, desilo se.

Ako su i mislili da progovore, sad sigurno neće. Neprijatelji.

I nisu progovorili. Mogli su malo da se mrze, ali nisu stigli – zaspali su. I sanjali sneg. I krv u snegu. Svako svoju. Jedan san sa pasošem Srbije, drugi sa pasošem Hrvatske. A u oba – sneg isprskan krvlju. Mogli bi ih i zameniti – ne bi primetili. Sneg je sneg i naučno je dokazano da pada s obe strane granice. A ni krv nema pasoš.

A mogli bi se i probuditi. Uskoro će izaći sunce i noć će sići s voza. Iza nje će, kao otisak cipele, ostati samo malo crne prljavštine na snegu oko pruge. Tek da ospori potpunu belinu. Takva je zima u ravnici – zemlja se ovde uvek nekako probije kroz sneg, kao masna mrlja. A i kad posle nekog pahuljastog ponedeljka osvane neki težak utorak, pritisnut sa dva metra beline (a vetar nanese još dva), i kad postane jasno da zemlja nema snage da se odozdo probije kroz ta četiri metra i da niko ne može blatnjavom cipelom stati sebi iznad glave, čak i tad, obavezno, na najvećem smetu osvane crtež nacrtan toplom mokraćom. Onom žutom, bolesnom. Velikog formata. A kako, niko ne zna. Nema naučnog objašnjenja. Ni snega bez fleke.

Ušli su zajedno u prazan kupe i zaspali. A sad ih budi trzaj koji ih skoro obara. Tako je to s kočnicama – malo te zaustavljaju, malo pokreću. (Imaju li kočnice naučno objašnjenje zašto su takve? Imaju. I kako počinje to naučno objašnjenje – psovkom. A tako najčešće i završi.)

Razbuđeni, izviruju napolje. Svetla, kuće, zemlja – ništa. Samo sneg. Napolju. A u kupeu… sad ih već možda i svrbi jezik. Bar za tu psovku. Ali ćute. (Takvo je ćutanje – što duže traje, teže prestaje.)

A onda se vrata kupea otvaraju. Crn, sitan čovek sa prevelikom torbom. Drži rukavice u ruci, govori brzo i ne čeka mnogo na odgovor: „Zastoj. Smet. Ima u njemu… ne znam. Ima pet metara. Trebaće im dva dana da očiste.

„Prošao sam kroz voz, svi će peške do stanice. Ima jedno… ne znam. Ima kilometar.

„A je l’ vama to iz rata? Pa, da, gadno. Mene nisu pokupili. Krio sam se… ne znam.    Dve godine. Ne mogu svi da ratuju, neko mora i da šverca. Pa, je l’? A jesu bili navalili: Idi, moraš, važno je učestvovati… Kô da me šalju na olimpijadu. A kad smo već kod olimpijade…“

Poturi im one rukavice pod nos.

„Službene, za sledeću olimpijadu. Ovu zimsku. Trideset evra par.“

Trguje. A njih dvojica ćute.

„Ne možete da nosite kofer po ovoj hladnoći bez rukavica. Ni ruku ne možete da promenite.“

Ništa. Ćutanje.

„Dobro, dvadeset. Zato što ste gluvonemi. I ako uzmete obojica. Evo vam ih tu na sedištu, pa opipajte. Jesu kineske, al’ su kvalitet. Tople su, ne propuštaju vodu, a ovi olimpijski krugovi odozgo – oni su fluorescentni.“

Dvojica jednorukih posegnu u džep, švercer se malo trgne. Kad izvuku ruke iz džepa, u svakoj je novčanica od deset evra. Bez gledanja, kao da su ih ranije spremili. Onda samo spuste novac na sedište. A rukavice uzmu. Svaki svoju. (Sva savezništva utemeljena na parnom broju rukavica naučno su objašnjena. Na olimpijskom kineskom.) Švercer pokupi novac.

„Evro integracije, a? A sve po nama švercerima. Kakvi ljudi. Hoćete bar kape? Dva modela, za slalom i za veleslalom. Trideset evra jedna, koju god da uzmete. Od tih vaših za bejzbol otpašće vam uši.“

Ništa. Ćutanje.

„U redu, dvadeset. Ali ako kupite dve. Tu su mi u torbi. Da izvadim?“

Ćutanje. Ništa.

„Nećete? Dobro, nećete. Kakve ste cicije, mogli ste i s jednom glavom putovati. ’Ajd, uzdravlje. Paraolimpijci.“

Švercer pokupi svoju torbu i ode da trguje dalje, a dva jednoruka čoveka ponovo ostadoše sami u kupeu. Sa parom rukavica. Uslovno gledano.

Kad nasloniš dlan o dlan, levi je uvek ogledalo desnom, a desni levom. Takve su ruke – uvek su par. Čak i kad su rasparene. I uvek jedna ruka pomaže drugoj da obuče rukavicu.

A može i zubima.

Ušli su zajedno u prazan kupe. Iz snega. A sad su i izašli zajedno. U sneg. I sad se, zajedno sa ostalim putnicima, i njih dvojica, u razvučenoj koloni, probijaju kroz taj sneg prateći prugu kao putokaz. Idu jedan iza drugog i ćute. Sa dva preteška kofera. I kapama istog bejzbol tima (mada ne znaju ništa o bejzbolu). U fluorescentnim rukavicama.

Pod određenim uglom, i kad im se siluete preklope, baš zbog tih rukavica, onima neposredno iza, njih dvojica izgledaju kao jedan. Sa dva kofera. A onima na kraju kolone ne izgledaju ni kao dvojica ni kao jedan – oni vide samo par rukavica koje svetle u mraku.

Uskoro će izaći sunce i putnici će stići do stanice. Bez voza. A na stanici će ih sačekati drugi voz. (U verziji za japansko tržište. Ovde će ipak putnici sačekati voz.)

Čekaće i njih dvojica, zajedno sa ostalima. Samo to. Na stanici će biti prehladno za mržnju.

A onda će opet sesti u neki prazan kupe. I odmah će zaspati. U rukavicama. I opet će sanjati – prvo sneg i zimsku olimpijadu, a onda i bejzbol. Finale. Sanjaće sebe i onog drugog. Kako sede jedan do drugog. I zajedno viču: „Napred, Minesota!“

The post Rukavice koje svetle u mraku appeared first on Biber.

Pred velike raspade, događala su se masovna, mada neorganizovana, samoubistva. Svaka stvar u životu izgubila je smisao! Ljudi su razgovarali sami sa sobom i bili zatvoreni u sebe, sami sa svojim problemima. Samo je mali deo revolucionara i disidenata održavao vitalnost i mogao da posvedoči da je život sačuvao svoj smisao i da se i tako mogao nastaviti, s uverenjem da će se ljudi jednom ponovo vratiti u društvo. Sve je gorelo iznutra i čekalo da izađe na površinu kao duševna eksplozija. Inteligencija je bila na blistavom vrhuncu, iako su se i novi naraštaji prozlili i izolovali kao i njihovi preci! Nije prošlo mnogo vremena i javile su se velike pretnje od rizičnih Regiona. Nikada nije potvrđeno ko je bacio prvu bombu, ali jedno se znalo još od začetka: ta bomba je bačena po želji Dede, iako je ugrozila živote milijardi sinova, jedan od kojih bio je i Očev, živ bio, ali Deda je bio odlučan! Kada je eksplodirala prva bomba, eliminisala je zidove i sve što se nalazilo u Poslednjem Regionu sravnjeno je sa nivoom mora. Okolni Regioni i jedan deo Poslednjeg Regiona, koji nisu bili sravnjeni, teško su bili pogođeni radijacijom i toplim talasom velike eksplozije, koji je kasnije rezultovao gama zracima. Veliki broj ljudi umro je samo od detonacije, drugi deo od toplote atomske plazme, a u skupini koja je najviše propatila nalazili su se oni koji su preživeli i zadobili opekotine koje su uzrokovale duboke posledice! Toga dana je Poslednja Zona bila duboko u monotoniji svakodnevice, a efekat koji je prvi otkrio da se nešto dogodilo s tim oteklim bićima bilo je uništenje tehnologije i automatskih samozaštitnih radara elektromagnetnim talasom do tada neviđene snage! Nakon više meseci izolacije po tim hladnim uglovima, prikazanim na monitoru napredne tehnologije, ova utonula bića izašla su demonstrativno na ulice, vukući teška i umorna stopala, nenaviknuta na stvarni teren na kome ih je čekalo neočekivano! Od toplog talasa prve atomske eksplozije većina njih su pali na zemlju! Snažno svetlo i jedan gorući talas velikom brzinom su se proširili, obuzimajući sve pred sobom i obaljujući i jedan deo zemlje ispod debelog betona koji se slagao godinama! Poslednji Region bio je sravnjen. Neposredno nakon prve detonacije svi Regioni bili su alarmirani i pozvani na hitni sastanak! Trebalo je pronaći razlog i krivca koji je uzrokovao tu zbrku kojom je srušeno sve što je građeno godinama! Neko je nenamerno pomenuo Dedu i sve se otelo kontroli! Svi Regioni su napustili sastanak, preteći jedan drugom, i ubrzo su ulice regionā, umesto paketa sa prvom pomoći za Poslednji Region, ispunili planovi za evakuaciju i svuda su se mogle videti pripreme Vojnih Snaga za teška bombardovanja. Nije prošlo više od nekoliko sati i svi regioni su postali prah i pepeo! Epicentri eksplozija i samoeksplozija nuklearnog oružja po Regionima stvorili su oblike gigantskih pečurki i uništili sve u dosegu svojih zraka. Nakon nekog vremena, ostalo je sasvim malo ljudi i rizik od totalne eliminacije bio je bliži nego ikada ranije! Sve je bilo razoreno, a iznad svega – bilo je jasno da je na pomolu mogući nedostatak energije i velikih resursa! Na neko vreme život je zadobio potpuno drugačiji smisao, nisu postojali veliki planovi, skupe knjige i nije se uopšte obraćala pažnja na nedostatak tog sramnog fakta! Sasvim je malo vremena trebalo da život počne da gubi svoj dotadašnji smisao! Počeo je rat za egzistenciju i sopstveno preživljavanje. Sve je to bilo očekivano. Svuda su se videle obogaljene žrtve, prepolovljene, i ljudi u mukama, koji su se koprcali u najkritičnijim momentima svojih života! Sve je naokolo bilo prožeto radijacijom i sve je mirisalo na smrt i istrebljenje!

Nakon jednog dužeg perioda, ta bića na mukama okupila su se sa željom da poslednji put osete toplotu zajedništva sa svojom vrstom i umirali od straha da će iz dana u dan ići put istrebljenja u kome više neće biti sutra! To sutra, koje je toliko bilo važno, nije se naziralo ni fizički, nikada se nije moglo razaznati da li je bio dan ili je bila noć. Divlje radioaktivne kiše zagadile su sve i poslednji dani egzistencije postali su još teži onim malobrojnim bićima koja su preživela veliko istrebljenje! U svakom bombardovanom Regionu bilo je sve manje preživelih! Iako je bilo priprema za takve dane, atomska bombardovanja bila su izvan predviđenog! Dnevno svetlo borilo se sa crnim kišama, a crne kisele kiše ubile su i ono malo biljaka koje su ostale u tmini. Od čitavih regiona, samo tri planinska lanca spasla su se radioaktivne infekcije! Lanac nade, koji su uglavnom činile granitne stene, digao je glavu iznad crnih radioaktivnih padavina i neprestano se borio sa istanjenim ozonskim omotačem, uz pomoć prirodnih procesa. Čim se proširila vest o ljudima na mukama, počela su putovanja ka Lancu nade. Videla se, bolno, nada ljudi da će preživeti tu katastrofu. Većina njih bili su spaljeni i imali su opekotine po velikoj površini tela. Tužno su izgledale rane iz kojih je izbijao smrad i mirisi su se brzo proširili! Prvi put u istoriji počela je da se koristi genijalna inteligencija i kombinatorika, koju su ljudi već neko vreme ućutkivali, iz potrebe za životom počeli su se koristiti narodni lekovi i tako je, dan za danom, doveden u opasnost i Lanac nade! Oni koji su bili bez nade za oporavak, ovako su odlučili: trebalo bi da se žrtvuju i da siđu pod crnu radioaktivnu kišu, da se muški bore sa smrću! Veliki deo njih odmah je krenuo, dok je drugi deo odbio jednostrani zahtev onih koji su manje bili zahvaćeni radijacijom. Začudo, počeo je zastrašujući rat; i ono malo preživelih ljudi počeli su da se bore međusobno, krvavo ubijajući jedni druge noktima i zubima! Ranjavali su se i zagađivali su vazduh na Lancu nade smradom, tako da je i radioaktivna kiša bila prihvatljivija nego ovaj miris i ova krv koji su donosili neizlečive bolesti. Iz jednog belog oblaka nad Lancem nade počela je da pada kiša i spira krv i smrad koji su ispunili sve! Umorni ljudi gledali su sa čuđenjem u nebo, pokazujući znake masovnog ludila od mirisa te krvi i tog smrada pomešanih s kišom, pa su još više bili zahvalni za kišu! Kada je kiša prestala, pokazao se stari Lanac nade sa svim svakodnevnim prirodnim procesima i pokazalo se jedno zrnce nade da će neko ipak preživeti taj užas!

Trebalo je da prođe dosta vremena, ispunjenog užasom i strahom i mirisom gnoja i krvi, do završetka tog nesrećnog perioda! Došlo je vreme postanja i hladnoće, kada se ukazala potreba za samosvešću i egzistencijom! Svačiji problemi bili su skoro isti! Čitave generacije bile su deformisane! Nekakva bića nalazila su se po velikim kontejnerima u industrijskim kompleksima koji su bili izgrađeni nakon Atomskog rata! To nesrećno doba Atomskog rata izbrisano je iz pamćenja i niko nije tačno znao zašto su se događale te deformacije, otkuda smo došli i zašto je sve to uopšte počelo! Dešavale su se psihičke tegobe, ali iz potrebe za življenjem i novim početkom izgubljena je svaka nit sa prošlošću i nije bilo više svedoka Atomskog rata, osim kratera koji su ostali na površini nekadašnjih bivših regiona. Od vremena rata i još mnogo godina kasnije, nije napravljen nijedan Veliki plan i nije se više nijednom ukazala tako apsurdna potreba! Određene ličnosti su nestale kao da nikada nisu ni postojale. Atmosferski sigurnosni omotači ponovo su obavili Zemlju i s vremena na vreme događali su se sudari koji su plašili sve stanovnike novih regiona. Gama zraci duboko su prodrli u sve naseljene zone i izazivali tumore po telu i druge bolesti! Trebalo je dugo, dugo vremena da otpočne oporavak od te krajnje bede o kojoj niko ništa nije znao otkako je ponovo počeo novi život! Potreba za tim ponovo je, još jednom, spojila ljude!

Prevod: Đorđe Božović

* Kovanica autora. Varg e vi (alb.): varg – kolona; e – i; vi – homonim sa značenjem linija, ali i dolazak. (Prim. prev.)

The post Varg(e)vi* appeared first on Biber.

Što sve može predstavljati jedna mala, šarena, staklena kuglica? Ukras? Dar? Kliker? Ta pitanja vrzmaju mi se po glavi, dok kao putnik prolaznik prolazim ulicama Beograda. Gledam dva dječaka u sjeni kržljavog stabla, kako se veselo igraju klikera na prašnjavoj zemlji parka. Očigledno su iz različitih kulturnih sredina, ali za to ih nije briga. Njihovi veseli pogledi i uzbuđeni glasovi bude u meni sjećanja, a jedan glasni „klik“ me vraća u vlastitu prošlost.

Bila je to deveta godina mog života, a ‘93. u Osijeku. Imao sam osjećaj kao da sam poput mačke iskoristio već nekoliko godina od tih devet. Sjedio sam na prašnjavoj zemlji u sjeni javora, koji bješe okupan jarkim ljetnim suncem i igrao se klikera. Unatoč vrućini i sparini, mnogo ljudi bilo je vani. Poput kakvih guštera uživali su u sunčevim zrakama, a osmijeh se počeo vraćati na njihova lica.

Društvenost mi nije bila jača strana, tako da sam se igrao sam sa sobom. Valjalo je iskoristiti zadnje dane prije škole za razbibrigu i zabavu. Ulična pravila igre klikera nisam ni poznavao, već sam se igrao onako kako je meni odgovaralo. Male kuglice bih skupljao na jednu hrpicu, pa ih gađao velikom kuglicom ili bih ih poslagao u cik-cak formaciju i onda pokušavao čvrknuti jedan kroz tu šumu, bez da dodirne druge.

„Mogu se igrati s tobom?“

Pitanje me zateklo, kao plahu životinju. Nisam mislio da je itko pokraj mene, a još manje sam se nadao da netko želi igrati sa mnom. Pogled mi je otkrio dječaka malo tamnije puti, gotovo zlaćane, vjerojatno dobivene od ljetnog sunca. Na sebi je imao krpene patike, kratke hlačice, koje su nekada davno bile ljubičaste i jednako ispranu zelenu majicu. Lice mu bješe usko i veselo, a kosa poput one kakvu sva djeca crtaju na čiča gliše.

„Može.“

„Kako igraš, jel’ na rošu?“ upita me sretno, dok je sjedao na zemlju pokraj mene.

„Ne znam.“

„Nema veze, pokazat ću ti.“

Nije me ismijavao što ne znam pravila, već mi je pokazao kako i što treba napraviti, kao kad veliki pas uči malog njuškati. Nacrtali smo polje, izbušili rupu u zemlji i proveli sate gađajući jednu kuglicu s drugom. Kako ja nisam mogao pogoditi gotovo ništa, pokazao mi je kako da držim kliker, i koji način on koristi da bude precizniji. Bio sam strašno ljubomoran tad na njega, što mu to tako dobro ide. Godinama poslije ću shvatiti da je to bila zavist, a ne ljubomora.

Kako se naglo pojavio, tako je iznenada objavio da mora ići. Poklonio sam mu jedan kliker, koji mi je bio najmanje drag. Bio sam siguran da se ni njemu neće sviđati, ali njegove svijetlo zelene oči radosno su zasjale. Istog časa mi je baš taj, najružniji kliker postao najdraži i htio sam ga natrag, ali ga ipak nisam tražio.

„Hvala“, reče mi s osmjehom od uha do uha, a zatim potrči kući.

Tog ljeta nisam ga više vidio.

„Dean je pobjegao u Srbiju, gdje i pripada“, objavila je zadovoljno naša učiteljica prgavog pogleda i prćastog nosa na prvi dan škole. Pri tom je prezirno gledala u mene i mog prijatelja Josipa. Jedinu dvojicu koja nisu išla na vjeronauk. Kako bi upotpunila svoje zadovoljstvo, pričala nam je priču o tome kako su Hrvati na ovim prostorima od stoljeća sedmog. A onda, dogodilo se čudo. Ili bolje rečeno život, koji se voli poigrati s čovjekom. Ovaj put sudbina se poigrala s našom učiteljicom, kada je ravnatelj drugi školski sat doveo novog učenika u razred. Učenika, kojeg sam jedino ja poznavao i zbog toga ispao glavni tog dana u školi. Bio je to Ibrahim iz okolice Doboja. Dječak s klikeranja.

Zbog svoje vesele naravi i tendencije da lupi i ostane živ, postao je omiljen gotovo svima, u roku „odmah“, što je mene iznenadilo. Očekivao sam da će ga obilježiti kao da je on „njihov“, a ne naš, zbog onoga što je učiteljica pričala ranije. Tek poslije ću shvatiti da djeca djeluju po principu majmun vidi, majmun radi. Iz toga razloga, ne treba im suditi, jer se ona silom trude svojim malim glavama procijeniti što je dobro, a što krivo. A kada moralna vertikala, poput naše učiteljice, zadovoljno obznani svoje mišljenje, što drugo mogu te male glave, nego složiti se.

Ibro mi je kratkim postupkom postao najbolji prijatelj, a kako se prezivao Mujanović, ponekad sam ga zvao i Mujo. Kako je spadao među muslimane, ni on nije išao na vjeronauk, ali je volio zafrkavati njihovog učitelja, tako što bi sjeo ispred vrata učionice i glasno tulio: „Ja bi iš’o na vjeronauk.“ Kada bi ovaj otvorio vrata, Ibro bi se stao klanjati, što je izazivalo salve smijeha s obje strane vrata. Upravo zbog takvih stvari bio je svima simpatičan, ali rijetko tko se s njim družio i izvan škole osim mene. Školska godina proletjela je u treptaju oka, a kada su počeli praznici Ibro i ja smo se našli pod istim onim javorom.

„Jebote, Mujo, okupaj se“, bezobrazno je to izgovorio jedan od dječaka s kojim smo se igrali klikera, gledajući u njegov golemi biljeg na vratu.

„Budalo, to mu je od rođenja, i ne zovi ga Mujo“, uzvratim hrabro.

„Ti možeš, a ja ne, ha? Dvolični Srbine!“

Poslije toga, situacija je eskalirala. Počeli smo se naguravati i u vrlo kratkom periodu svi  završili valjajući se po prašnjavoj zemlji. Zbog prašine u očima, sigurno ničeg drugog, svi smo pobjegli u nekom svom smjeru.

„Moram u kuhinju po ručak“, objavi Ibro, nakon što smo se umili u nečijem dvorištu u koje smo pobjegli nakon tuče.

Mislio sam kako je vrijeme za rastanak i skoro sam se okrenuo da i ja krenem svojoj kući, kada je dodao: „Hoćeš sa mnom? Danas je petak, možda bude i kolača.“

„Može“, uzvratim bez razmišljanja.

Uzbuđeno smo protrčali kroz nekoliko ulica i zadihani stigli do pučke kuhinje. Ibro je ušao unutra sa svojim kartončićem za hranu, a ja sam ga pričekao ispred. Nakon par minuta veselo je izašao van i odmah stao kopati po kesi s hranom.

„Da vidimo jel’ ima kolača.“

Unutra je bio topli obrok za tri osobe, unutar spojenih metalnih lončića. U jednom je bila hladna mutna juha, u drugom nekakvi krumpiri, koji su izgledali kao da ih je već netko žvakao, a u trećem tri bečke šnicle, čiji se poh raspadao od vlage. U posebnoj vrećici sa strane bila je kupus salata i tri jabuke, od kojih je jedna bila natrula. Ništa od svega toga nije mirisalo primamljivo.

„Nema kolača“, objavi Ibro tužno, nakon što je detaljno pregledao sadržaj vrećice.

„Nema veze, ionako nisam gladan“, uzvratim suzdržano. Nadao sam se da neće primijetiti da sam i ja razočaran zbog nestašice kolača.

Dok smo hodali kućama, ponovno smo naletjeli na Ivana. Bio je na suprotnoj strani ulice u nekom društvu, gdje su ga gledali s oduševljenjem.

„Hej, pederi! Vratite se odakle ste došli“, povikao je prema nama i bacio kamen.

Nas dvojica nismo previše razmišljali ovaj put, već smo ubrzali korak prema kući. Nismo htjeli trčati, jer bi to pokazalo da se bojimo.

„I okupaj se, Smradac!“ čulo se iz daljine.

Sljedećih par ulica nismo prozborili ni riječi, a Ibrahim je tužno gledao u pod.

„Što je?“

„Znaš. Nije mi ovo od rođenja“, kaže tužno, dok je rukom pokazivao prema mrlji na vratu.

Nisam znao što bih rekao, jer nikada nisam vidio Ibrahima tako tužnog. Znao sam samo da mrzim tog balavog Ivana. Godinama poslije naučit ću da mržnja rađa samo mržnju i da ne treba mrziti čak niti one, koji ne vole nas zbog toga što smo drugačiji.

„Možda sam stvarno prljav“, doda on, nakon nekog vremena i dalje pokunjeno.

„Ma ne budali, ti si super.“

Taj događaj zbližio nas je još i više. Vruće ljetne dane provodili smo u raznim igrama, na kupanju, pecanju, „ratovanju“ vodenim balonima s Ivanom i njegovom bandom. Kada je situacija bila najbolja i činilo se da smo postali nerazdvojni, dogodio se život. Posvadili smo se u sjeni javora oko jedne staklene kuglice. Oko dječje gluposti. Ibrahim je tužno bacio kliker na zemlju i otišao kući. Znao sam odmah da sam ja kriv, ali nisam imao snage priznati mu to.

Sljedećeg dana otišao sam na vikendicu s obitelji. Tamo sam se zadržao sve do početka nove školske godine. Dok sam hodao prema školi, razmišljao sam o Ibri. Odlučio sam ispričati mu se čim ga vidim, ali nisam ga više vidio. Kako je došao u moj život, tako je iz njega i otišao. U sjeni starog javora, okupanog jakim ljetnim suncem, poput kakvog kometa, koji prolazi pokraj Zemlje u intervalu od nekoliko stoljeća. Putovi života tako se neočekivano spoje i onda opet raspletu, kao vezice na cipelama. I koliko god smo proveli vremena zajedno, opet nisam ispao ništa bolji od onih koji su nas progonili. Jedino što je ostalo jest sjećanje na vrijeme koje smo proveli zajedno i jedan zeleni kliker. Mala staklena kuglica na koju pada sjena ljudskog oblika. A ja stojim zamišljeno na užarenoj zemlji i pitam što sve može predstavljati. Prijateljstvo? Ljubav?

„Čiko!“ glas nedaleko mene trgnuo me iz stanja ukipljenosti. Pripada malenom plavom dječaku. Drugi dječak, tamnije puti i kudrave kose stoji blizu mene s ispruženom rukom. Ima oči boje staklene kuglice.

„Možete dodati kliker?“

Sa smiješkom im dobacujem kuglicu, a njih dvojica zadovoljno trče na svoje staro mjesto u sjeni drveta.

Što sve može predstavljati jedan kliker?

Ponekad i cijeli svijet.

The post Ibrahim appeared first on Biber.

U ovoj nemilosrdnoj noći, izgubljen sam u samoći tmine! Prazan dubak, žarki plamen… lud kao kiša u ovoj noći.

Udahni, skupi snagu za suočavanje sa stvarnošću, kao što se munja u plamenu odbija o vrhove planine!

Dragi razdvojen od svoje drage, granica iscrtana mačem, a s njene druge strane devojka u suzama.

U ovoj nemoj noći, izgubljena je i ona, u samoći sudbine! Napuštena, spaljena do pepeli… i sa uzvikom koji joj se od tuge otima, kao što se čuju gromovi u ovoj noći!

Nas dvoje pod istim pljuskom, lijemo suze, a ako se večeras mi ne sretnemo, barem neka se naše suze sliju zajedno.

Dvoje na istoj zemlji… razdvojeni u Koljošinu. Mrzimo se i volimo, patimo jer se ne možemo videti, vezane su nam i ruke i noge.

Zaspim, ali nemam sna! Predodređen da se borim u životu, prvo s oružjem u rukama, a zatim i u ljubavnom maratonu.

O njoj pišem pesme, koje zatim zakopavam pod zemlju… Ona nije kao druge. Njoj se u očima smeju kristali, sa lica joj trepere zraci sunca, a iz srca joj ističe nevinost…

Ali ona je Srpkinja… ćerka onih koji su do juče ratovali s našim očevima!

Da ona bude strasna ljubav… ljubav koja ubija… nedostižna. U zemlji koja je do juče bila okupana krvlju, sudbina nas je razdvojila da se nikada više ne volimo.

A ja, koliko želim da je zaboravim, toliko i želim da je volim još više.

Viđamo se ređe nego pun mesec. Njene oči uvek blistaju jače nego sama mesečina. Stiska mi ruku, preplašena, i pita: „A šta ako nas vide? Ko će polagati račune?“

I ja znam da je potpuno u pravu, ali kako bih joj razbio brige, kažem joj da noć nema svedoke… niko ne polaže račune… niko ništa nije video…

Svako će barem jednom biti zaljubljen ili voljen. Opiši mi bol koju svakog trena osećaš u njenom odsustvu, kako se volite toliko koliko se zvezde protežu po galaksijama, ali vam nikada neće dati da budete zajedno!

Vraćam se pognute glave i sedam. U prozorskom oknu, moj otac ugleda moje suze, pa i njemu krenu, nevoljno. Ali on ne zna šta nas muči. Sedam za sto i nemam apetita, moja majka oseća moju patnju i odlazi u sobu da i ona plače. Nema mnogo kako smo se vratili u spaljenu kuću, radim iz dana u dan kako bih je obnovio i kako bih zaboravio na brige. Uveče mi je najteže, jer me uvek podseti na njenu toplinu i povlačim se kao planinski vuk da zavijam i utolim bol.

Kakav je ovo svet! Svi smo prokleti. Znam koliko sam propatio kada su mi pred očima ubijali drugove jednog po jednog. Ko će mi objasniti zašto i sada patim, možda još i više? Zašto sam se zaljubio? Kažu da je ljubav blagoslov, ali ja tog blagoslova još nisam video.

Zašto i živim, kada znam da je neću imati i da samo odlažem dane pune nade… S druge strane, izjeda me pomisao kome ona pripada, kada iz dna duše mrzim njenog oca, a čitavim srcem volim njegovu ćerku!

Bože, šta se događa sa mnom, niti želim da oprostim, niti želim da zaboravim. Koliko želim da budem kraj nje, toliko želim i da budem daleko od njih. I u tom pomračenju, koje nas je sve zahvatilo, niko još nije ustao da uključi svetlo.

Brojim svaku noć i urezujem je u srce. I dalje se pitam: da li je to previše? I koliko puta poželim da ispričam ocu, još dok ne pođu reči, progutam ih i više ne izlaze.

Moja sestra je već neko vreme bolesna, niko iz sela ne može da je izleči. Već neko vreme samo leži ili sedi na prozoru i gleda kako drugi idu dok nju jedva da drže noge. U gradu ko zna koliko bi koštala operacija, a mi još nemamo ništa, i zato joj nikako ne možemo pomoći.

Jedna starica čula je za to i bez oklevanja došla i pokucala nam na vrata.

„Idi odavde, šta hoćeš? Beži… Da te vidi moj muž, jao se tebi“, vikala je mama, koja tek što je dolazila sebi od posledica rata.

„Hipokrat“, odgovori joj ona nežno…

Ali oduzeta od straha, jadna majka nije je razumela. Ispustih šta sam imao u rukama i potrčah da je primim unutra. Nisam znao da li je to ljubav zaslepila moje oči ispunjene mržnjom ili njeno saosećanje i spremnost za oproštaj.

Hipokratova zakletva naterala ju je da dođe da izleči moju sestru. Moji roditelji zabezeknuto su gledali kao da im se razum pomutio. Nakon svega, poznato je da bol i sećanja ne blede lako. Iako vreme, kažu, leči rane, ono ne može da učini da naša srca sve zaborave!

Ipak, čini mi se da je ta žena sede kose, koja se činila veoma slabom, u stvari bila jača od svih nas.

Dolazila je nekoliko puta da vidi kako ide, da li ima napretka, i čim je moja sestra ustala na noge, više je nikad nismo videli.

Kao da je ona bila ono svetlo… Iako je moja porodica znala koliko smo propatili, počeli su da gledaju ljude po zasluzi, a ne po poreklu…

Po mesečini, i danas mi odbljeskuje tvoje lice, rasplamsano u dvorištu, i odlučan sam da mu saopštim.

„Oče, volim je! I ne volim nikoga osim nje!“ A njegova reakcija bila je sasvim neočekivana.

Začuo se duboki uzdah… i nakon nekoliko minuta, počeo je da govori:

„Čuj, sine, nemoj se plašiti ni od koga, jer niko nije snažniji od Gospoda: pametan čovek čuje jednu reč, a razumeo je dvije. Nema potrebe ništa više da mi pričaš. Imaš moju dozvolu da je dovedeš ovde. Iako bol u našim srcima neće nestati, možda će ovo omogućiti da moji unuci rastu okruženi ljubavlju, a ne mržnjom.“

Njen otac nije je davao nekoliko meseci, ali nakon što je uvideo njenu istrajnost, shvatio je da su bol i tuga koji bi se mogli naneti detetu veći od onoga što će svet reći.

I neka pričaju o nama, i neka se zamerimo ljudima. Ali dok živimo u ljubavi, dok smo zajedno pod jednim krovom, i dok nas ne može više razdvojiti mržnja, mi ćemo biti primer onima koji imaju razuma da shvate vrlinu oproštaja.

I tako, patio sam, ali ništa ne zaboravljam. Međutim, pomirenje i oproštaj jesu jači od patnje… Danas nas dvoje pod jednom kapi kiše, po vlažnom jesenjem lišću, donosimo na svet jedno novo biće kao plod naše ljubavi. Biće koje neće znati da mrzi nikoga od nas, stoga neka bude rečeno i njegovo ime…

Dobro došao u život, Pajtime!^[1]

Prevod: Đorđe Božović

^[1]   Alb. ime Pajtim, bukv. „pomirenje“. (Prim. prev.)

The post Dvoje pod jednom kapi kiše! appeared first on Biber.

Voz je milio gotovo nečujno, kao da hoda na prstima. Pored pruge – napuštena kuća, izrešetana i spaljena. Umesto prozora zjape dve velike rupe, kao raširene oči u strahu od umiranja. Na ugljenisanom drvetu načičkane vrane poput crnih trulih plodova rata. Vrane se utapaju u garež, tako da i ne liče na ptice, već na nagorele crepove. Na zvižduk lokomotive jato vrana je poletelo, a zatim se ponovo spustilo na isto beživotno drvo. Bile su to crne vrane iz roda Corvus, a u tu familiju spadaju i sive vrane i gavran, gačak i čavka.

Još kao mali, učio sam od majke sve o pticama. Ona je bila velika zaljubljenica u ptice, i gde god smo putovali, vodila me je u višesatna posmatranja ptica. Držeći mi dvogled ispred očiju, stalno je ponavljala: da li vidiš tu boju, taj kljun, ta krila, tu građu, taj let…? Sa nama je uvek išla i njena najbolja prijateljica, posestrima Semeja, takođe strasna zaljubljenica u ptice. Majka je bila ponosna, a pomalo i ljubomorna, na njeno ime, koje je značilo – ptica pevačica. Fotografisale su ptice, a otac je morao da ih crta, najčešće u akvarelu. Predavao je likovno u školi i bio je vešt u tome.

Majka je za vrane govorila da su najinteligentnije ptice, da one brže progovore od papagaja, a izuzetne su imitatorke svih zvukova, da znaju da se koriste alatima i da su retka živa bića koja imaju samosvest o svom postojanju. Od nje sam naučio da i one pripadaju pticama pevačicama, a nikako zloslutnicama, kako se nepravedno misli u narodu, kao u onim pesmama o poletanju dva vrana gavrana, mada se i tu priznaje njihova inteligencija, jer prenose glasove sa bojnih polja.

Ptice kao da su osećale majčinu ljubav, tako da nam je dvorište uvek bilo pod njihovom opsadom. Na visokom bagremu svrake su imale svoju kuću od grančica, pruća, trnja i ilovače, jedine ptice koje nisu želele da uđu u Nojevu barku, jer su se gnezdile u visokim krošnjama, ne nižim od petnaest metara, a opet su preživele potop. Drveće je bilo načičkano kućicama za ptice. Tu su česti gosti bili i golubovi, kumrije, vrapci, detlići, sjenice, a s proleća i laste. U kući smo imali i nekoliko kanarinaca…

Sada nije bila sa nama, u kupeu voza, da nam ponovo ispriča svoju pevajuću priču o vranama. Ostala je u gradu u kojem smo živeli, i to na gradskom groblju.

Kada smo, pred polazak, otišli da se pozdravimo i upalimo sveću, oko njenog groba veselo je skakutao par mladih čavki (Corvus monedula). Znao sam da su mlade jer su im oči još uvek bile plave, a tek u proleće, druge godine njihovog života, boja očiju im se menja u braonkastu, a potom u svetlosivu. Kada se upare, a to biva u toku prve godine, veza ovih malih vrana traje do kraja života. U njihovom jatu vlada stroga hijerarhija i često se dešava da unutar jata dođe do milosrdnih ubistava bolesnih ili povređenih ptica. U ovoj ptičjoj vrsti nema mržnje, postoji samo vernost i ljubav.

Nisam to govorio naglas, pred ocem, jer bi se možda rasplakao i utonuo u mrak crnih misli.

Nedugo posle majčine smrti njemu su amputirali levu nogu. Sada više nije mogao da bude mobilisan za vojsku, jer – kako je u šali govorio – kakav je to vojnik koji ne može da maršira strojevim korakom, već stoji na jednoj nozi kao roda ili čaplja. Na neki način osetio sam da je gubljenje noge doživeo kao neizbežnu sudbinsku ravnotežu zbog majčinog odlaska, a potajno je bio i zadovoljan, jer ni sa dve noge nije želeo da bude saučesnik rata. Kada je iz bolnice stigao kući na jednoj nozi rekao je: „Eto, sad sam iskakutao iz te njihove jastrebačke sumanutosti.“

Da je majka sa nama u kupeu, verovatno bi prokomentarisala i plastične kese u kojima smo poneli nešto stvari. Ona nije podnosila plastiku ni u kom obliku.

Kod nas u kući nismo imali ništa od plastike: ni čaše, ni kutije, ni igračke… i štipaljke za veš bile su drvene. U šali smo joj govorili da je foboplast. Otac je to prihvatao. Kada je trebalo da dobije veštačku nogu, govorio je – samo da ne bude plastična, da bude drvena, pa makar i škriputala i bila crvotočava.

Sada je u vozu skinuo veštačku nogu, jer ga je još uvek žuljala, i gurnuo je ispod sedišta. Baba, njegova majka, koja je živela sa nama, rekla je: „Što se izuvaš kad znaš da ti noge smrde?“ On se samo nasmejao, kao i sestra i ja.

Putovali smo sa mislima crnim kao vrane, tamo, u Ravnicu, u babino selo i njenu kuću gde je i otac odrastao.

Što u kupe, što u furgon, bilo je na brzinu natovareno i nešto naših sećanja. Nije se moglo poneti mnogo, ni uspomena ni stvari.

Otac je poneo svoj bicikl sa jednom pedalom, sestra nekoliko raščupanih drvenih lutaka, a ja gitaru bez žica.

„Ništa ne brini“, govorila mi je baba, „mi na selu imamo žica koliko hoćeš, i za snopove i za ogradu, a i za tvoju tamburu.“

Jedno jutro, posle neprospavane noći, otac mi je rekao: „Eto, ustao sam na desnu nogu, jer su mi odsekli levu, kad razmislim, ipak ja sam još stabilniji levičar, doduše na desnoj nozi, jer je danas i levica, kao i moja noga, veštačka.“

Kroz prozor voza smo ugledali ravnicu. I ovde je, iz dubokih crnih brazda, poletelo jato vrana, majka ih je zvala njivarke. Crni oblak se nakratko podigao, a onda se ponovo spustio u oranicu. Pomislio sam da bi se ti oblaci, poput kumulusa i stratusa, mogli nazvati Corvusi. Majka bi to sigurno prihvatila.

Od željezničke stanice do nove adrese gurali smo na biciklu sa jednom pedalom to malo stvari i sećanja. Baba nas je povela prečicom, a usput je, ozarena lica, pevušila neku pesmu o ravnici. Hodala je brzo i žustro kao da je mlađa od nas, ili se to meni činilo zbog njenog radosnog puta u prošlost.

U dvorištu babine, a sada i naše, kuće, veselo su skakutale dve mlade čavke, kao da su doputovale istim vozom, ili su doletele pre nas.

Ostali smo tu nekoliko godina. Otac je našao posao kod jednog kamenoresca, oslikavao je spomenike. „Eto, šta je sudbina“, govorio je, „pobegao sam od ratnog užasa, a sad se družim sa pokojnicima, sa njihovim fotografijama.“ Dok je skicirao portrete, često je spominjao da više od sedam milijardi ljudi danas naseljeva planetu, a da je prva milijarda bila tek početkom dvadesetog veka. „Prema nekim pretpostavkama“, govorio je, „od pojave homosapijensa živelo je i umrlo ukupno osamdeset milijardi ljudi. Ko zna koliko je pobijeno u raznim ratovima, koliko je ljudi lišeno života, da bi živeli nečiji sumanuti snovi? Da je svako od nas, tokom sopstvenom života, nacrtao i ostavio samo po jedan crtež, nijedan život ne bi bio zaboravljen i izbrisan, svako bi bio u sećanjima budućih naraštaja. Ljudi su oduvek znali da crtaju, pre nego što su naučili da pišu, o čemu svedoče i crteži iz praistorije, a i prva pisma su bili slikovna.“

Kada smo se, konačno, vraćali u našu varošicu, putovali smo istim vozom. Kuće pored pruge bile su obnovljene i okrečene, prozori zastakljeni, sa radosnim odsjajem, gotovo osmehom. Na krovovima su se belili golubovi kao simboli Svetog duha. Setio sam se i maminih priča o tome da su ptice najčešći simboli u svim religijama i kod svih naroda, od orla, goluba, sokola, pauna, sove, papagaja, rode, labuda, ždrala, lastavice… i mnogih drugih. „Ako se pažljivo pogleda fizionomija svakog od nas“, govorila je, „svi pomalo ličimo na neku pticu.“

Prvo smo svratili na groblje da se pozdravimo sa majkom. Na grobu je procvetao šeboj. A nekoliko ptica cvrkutalo je sa susednog drveta. Krenuli smo, sa zebnjom, prema našoj, pomalo zaboravljenoj, ulici. Kuća je bila sveže obojena. Trava u dvorištu pokošena… a sve one ptice koje smo ostavili opet su bile tu. Čak su i laste na istom mestu izgradile svoje gnezdo od blata. Sa bagrema je zakreštalo nekoliko svraka kao hor dobrodošlice. Na ulazu nas je čekala Semeja sa krletkom majčinih kanarinaca. Otac ju je zagrlio suznih očiju, rekavši: „Da su svi oni čitali Bodlera, znali bi da se pravi napredak može ostvariti isključivo u pojedincu i od strane samog pojedinca.“ Dodavši da čovečanstvo neće nikad pronaći lek protiv smrti prijatelja.

Uskoro je dvorište procvetalo od komšija. Jedan je doneo pečeno jagnje, govoreći: „Evo jagnjeta božjeg koje je na sebe preuzelo sve grehe ovog sveta!“

Sa ograde se oglasila kumrija, pevajući u dva glasa. Imala je tamni prsten od perja oko vrata, golubičiju ogrlicu koja simbolizuje večnu zaručenost za Voljenog.

Semeja ju je pomilovala, jer je bila pripitomljena, i ponovila svoje i majčino uverenje da duše žive u pticama dok ne nauče da lete; da je putovanje duše ka njenoj iskonskoj domovini – Jedinstvu – kao let ptica, jer duša razvija svoja krila od čiste svetlosti.

Te večeri je otac Semeji, i svim komšijama, poklonio crtež golubice koja je umesto krila imala cvet sa srebrnim laticama.

The post Semeja i druge ptice appeared first on Biber.

Stoga želimo da pozovemo autorke i autore da na nov i kreativan način razmišljaju o pomirenju i da nas inspirišu pričama koje prevazilaze postojeće predrasude i ušančena neprijateljstva, pričama koje pomjeraju granice. I da time možda daju potreban poticaj našim društvima.

Tema je pomirenje nakon ratova u postjugoslovenskim kontekstima.

„Jesi vidio mail koji sam ti poslala?“

„Čitam ga.“

„Zašto ne pošalješ onu priču o nevidljivima, sjećaš se, onu iz žute teke…“

Nevjerojatno! Kakav promašaj!! Tri minute do kraja! Ibro, pa što je ovo?? Igrači s klupe su na nogama, dovikuju mu, no prekasno je, ljudi, prekasno, shvatite, ne, ne, nema više, takva se prilika neće ponoviti… Evo i trenera žutoplavih…

„Nikola, jesi me čuo? Zašto ne pošalješ… Utišaj to, čovječe, ne čujem te!“

„Neću. Ni utišati niti ju ikome poslati. Znaš to.“

„Utišaj, čovječe!!! Ne čujem te. Priče su dobre. Ona o nevidljivima je…“

Još jedna prilika! Hajde, Zlatane, sunce majčino! Desno, desno ti je, zar ga ne vidiš, to, to… goooooool, goooool, 2:1 za Šveđane u zadnjoj minuti prije kraja! Ibro, Ibro, sunce majčino, to možeš samo ti! Koji karate gol a la Zlatan, koji refleksi!! Švedi medvjedi, plavožuti kraljevi!! Kako je samo prešao Ronalda kad mu je…

„Nikola, UTIŠAJ! Daj mi taj daljinski!“

„Ne dam i neću! Neću skupljati slavu na ranama mrtvih i tuzi živih. Točka!!“

„O ludoga čoeka! Dara imaš, para nemaš. 800 eura bi nam dobro došlo. Zima će, trebamo drva za grijanje, nove tenisice za Matiju, ja nosim kaput već šestu zimu…“

„Prije ću se ubiti nego ijednu objaviti! Reko sam ti!“

„Nemoj tako. Tvoja ju šutnja neće vratiti, znaš to. Ti misliš da je meni lako moliti te, ha? Da mene ne boli i naša rana i tvoja priča? Boli, čovječe, ne znaš kolko! Ali majka sam! Moram misliti na dijete koje imamo!“

„Ja sam svoje reko!“

„E pa ja nisam! Gladni smo, Nikola, trgni se! Držiš taj svoj dar u ladici i svaku noć ih prepravljaš, a mi danju gladujemo! Da nije mene, već bismo umrli!!“

„Jelena, shvati: neću i gotovo! Od 1995. me piliš: objavi! Reko sam ti: NEĆU! Objesit ću se ako treba gore na tavanu, ali ne-ću!! Ni-je-dnu! Umrite svi, briga me! Ona je ionako mrtva, možete i vi! Nikada, čuješ li me, ni-ka-da!“

„Imaš li ti srca? Sin ti je bez tenisica! Ona je mrtva, ne možemo ju vratiti!! Spasi nas žive! Smiluj se, o kamenu neljudski! U što sam gledala kad sam za te pošla!!“

„UTIŠAJ TO!“

„NEĆU!“

Tako su završavali razgovor. On bi prijetio da će se objesiti, ona bi vikala da će umrijeti ako se on ne trgne. Zalupio bi vrata i pojačao TV. Ona bi otišla u kuhinju i upalila radio. Ribala pločice i psovala. Pod i plakala. Prozore i gunđala. Peglala ispeglano i pjevušila. Onda bi sjela za stol, izvadila blok i olovku i krenula zbrajati račune, ručno, da se smiri. Taj njen Nikola, da je pravi čoek, muž i otac, mogao je o njima napisati priču. I zaraditi pare na tom natječaju za novi kaput, tenisice, kupus, krumpir, grah i drva. Tako misli Jelena koja u zoru, dok on spava, krišom, u spavaćici i prsluku, vadi njegove teke iz ladice u hodniku, odlazi u kuhinju i čita. A onda, negdje oko sedam, ljubi korice uplakana, vraća ih u ladicu i kuha mu kavu.

Ali neće Nikola.

Zareko se čovjek. Otkad ju je skinuo s užeta, tamo na tavanu, 1992., plavu i trudnu, zareko se. Nikad više. A priča je bila o njoj. Mojoj majci. Osamnaestogodišnjoj Srpkinji zaljubljenoj u sedamnaestogodišnjeg Hrvata.

Nikad nisam znao što bih trebao napisati na satu hrvatskog na temu MOJA MAJKA. Druga su djeca imala majke i mogla su ih opisati. Ja svoju nisam. Ni imao ni znao opisati. Nikola i Jelena, nakon sprovoda u ljeto 1992. sakrili su sve njene slike, on pogotovo više nije mogao podnijeti njen pogled, osmjeh, bilo što njeno nakon što ju je one večeri nakon Dnevnika, a prije Sporta, našao na tavanu. Objesila se u kutu, klečeći, toliko je silno htjela umrijeti kad je doznala da je moj otac poginuo. Čulo se samo tup. Nikola se popeo i kriknuo. Jelena je dotrčala za njim, pala preko njega i ljubila njeno, još toplo, mrtvo tijelo. Sirena je tulila. Oboje su ju grlili i molili da im oprosti. Oprosti što?? Pa nisu oni ubili mog tatu, srednjoškolsku, životnu ljubav moje majke. Nisu ga prihvaćali jer je bio rat. Oni su hrvatski Srbi, a on maloljetni hrvatski dragovoljac, ali nisu ga oni ubili. Drugi Srbi su ga ubili, bio je rat, bila je mržnja. Ja ne znam kako je to kad ti umre dijete, samo znam kako je to kad ti umre mama, ali pretpostavljam da je to isto pa ih razumijem. Razumijem zašto on piše o njoj i ne objavljuje priče, razumijem nju zašto inzistira da ih on napokon objavi. Kad bi to učinio, pustili bi svoju ranu u svijet kao bezglavog zmaja i oboje bi se mogli u miru objesiti i svi bismo napokon bili sretna obitelj: moja mama, moj tata, ja, Jelena i Nikola.

A Matija?

Matija nije moja obitelj. On je rođen nakon mene. Rodio se gluh, autističan je otkad su ga cijepili. Super je što je gluh. Ne zna kad se svađaju. Grozno je što je autist, do njega nitko ne može, čak ni ja. U svom je svijetu i ne zanimaju ga tuđe priče. Pokušao sam s njim razgovarati, ali me ne doživljava. Za njega sam nevidljiv.

To je smiješno jer je za svijet i ljude on nevidljiv. Matija voli gledati nogomet i smeta mu kad nagluhi Nikola pojača ton do kraja. Smije se kad ovi trče za loptom. Dok se smije, Matija ne čuje koliko je glasniji od televizora, a Nikola ga ne može utišati. Ne postoji daljinski za Matiju. Nikola plače kad vidi nasmijanog Matiju. On se tada smije još glasnije jer mu je užasno smiješno kad stari plače. Gledam ih obojicu. Znam taj osjećaj: dva vlaka stoje na stanici. Prozori su zaključani. Iza jednog je Matija. Iza drugog je Nikola. Kiša pada. Ne čuju se, ne razumiju, ne mogu komunicirati. Samo se mogu gledati dok jedan od vlakova ne krene. A kad krene, krene u suprotnom smjeru, i u prvi mah, a to najviše boli Nikolu, ne osjećaš čiji se vlak, čiji se život pokrenuo. Samo znaš da je smjer krivi i da tvoj vlak ide u kontra smjeru od Matijinog.

Dali su mu ime Matija u spomen na mamu. Moja mama je voljela svog dečka Matiju, mog tatu. Kako su oni ostali bez trudne nje koja je pak ostala bez ubijenoga njega, kad im se nakon rata zalomio sin, nazvali su ga Matija. Iako su joj svi govorili da pobaci jer je prestara, Jelena i Nikola nisu mogli podnijeti sprovod još jednog svog djeteta. Nisu znali da nakon rata, straha i mamine smrti više nisu sposobni podnijeti ni život još jednog svog djeteta. Taj strah da bi ga opet mogli izgubiti i pokopati, ili skinuti ga još toplog s nekog užeta i tavana zbog novog rata i stare mržnje, izluđivala ih je. Pa kad su ga cijepili i kad je taj gluhi i znatiželjni mališan odjednom uvenuo i zaključao se u svoj kišni vlak, iako su ih svi sažalijevali, oni su, na neki bolesni način, bili neopisivo sretni. Ja ih razumijem. Znam taj osjećaj kad si sretan jer ti svijet ne može oduzeti ono što ti je najsvetije. A na autističnog i gluhog Matiju ni svijet ni rat nisu mogli računati. Zar to nije razlog za neopisivu sreću? Ta spoznaja da nema tog užeta, te mržnje, tog rata koji bi ti mogli oduzeti dijete! Koja je to vraška sreća!

Jedino kad si nevidljiv, onda si siguran. Na primjer ja. Nikad nisam vidio mamu, nikada ju nisam dodirnuo. Umro sam zajedno s njom, one večeri, na tavanu, kad nas je objesila. Jelena i Nikola nikad nisu doznali da sam postojao, za njih sam otpočetka i zauvijek – ostao nevidljiv. Ja sam uspio preživjeti rat jer sam nevidljiv. Danas u svijetu samo su nevidljiva djeca sigurna. Moj tata je znao da postojim. Zato je, lud od sreće i straha, slučajno i stao na onu minu u polju kamo su ga natjerali. Dobri tata, on i mama su mi se jedini veselili! Glupi tata, nije znao da mu njegovi i njezini ne bi dali budemo zajedno.

Tek otkako smo svi troje nevidljivi, mi smo sretna obitelj. Sad nam nitko ništa ne može.

Za zadaću moram napisati priču o pomirenju. Glupa tema. Stojim pred zrcalom i gledam u staklo. Ništa ne vidim. Moram se pomiriti s tim da sam nevidljiv za sva zrcala ovog svijeta: ljudske oči, uokvirena stakla ili prozore vlaka. Sjedim nad svojom žutom tekom, mašem nogom i grizem olovku. Da me bar Nikola može vidjeti i pomoći mi sa zadaćom. On dobro piše. Ja ne. Učiteljica je rekla da razmislimo koga bismo najradije pomirili ili s kim bismo se najprije pomirili. Ali tko sam ja? Ja nemam ni ime. Krenuo sam se roditi da pomirim mamine i tatine. Nisam uspio. Gledam Matiju. Glasniji je od televizora. On je sretni, gluhi, autistični šašavac. Došao je pomiriti Jelenu i Nikolu. Uspio je. Sve dok se svađaju zbog njega, preživjet će svoje tužne živote.

Mislim da ne možeš pomiriti one koji se odbijaju pomiriti sa sobom, svojom savjesti i ulogom koju su imali u ratu. Jer svi smo imali uloge. Njima je važnije ostati u pravu nego ići u miru sa sobom.

S takvima se nikada ne možeš pomiriti.

Moram se pomiriti sa sobom: ja sam nevidljivi dječak i moja priča ne zanima ljude koji si mogu vidjeti oči u zrcalu. Reći ću sutra učiteljici: neke se zadaće jednostavno ne mogu napisati prije vremena.

I ona je nevidljiva, shvatit će.

The post Nevidljivi appeared first on Biber.

Kad je završila, poljubila ga je u obraze i pomislila da je dobro što nije pri svijesti. Taj mladić, dijete, njezin život, spava kao što je spavao kada ga je prvi put unijela u onu kuću na sredini ulice. Kuće više nema. Život je drugo. Na ulicama ispred nje čekalo je na desetke nepoznatih ranjenika: vidjela ih je kako leže po daščanim krevetima i krvare, bez prestanka. Crveno, sve je crveno. Pod njenim se nogama neprestano punilo jezero crvene, tople krvi i mogla je osjetiti kako joj ta slatka tekućina dolazi do usta, nosa, čela, tjemena. Jedva da uspijeva uhvatiti zraka. Uvijek i posvuda ta ljepljiva, žarka krv. Morala je poći i zato je oprala ruke. Dobro ih je oprala. Njezin sin ostao je na tom mjestu, umirući.

Nikada nije ni pomislila da odustane od svog posla, pogotovo u vremenima kada se činilo da je to jedino što svijetu treba. Staviti gazu, zakrpati, zaustaviti krvarenje, prekinuti gušenje, uzdići glavu, oprati, isprati, umotati u čisto. Bila je hitra, vješta i uvijek spremna na pokret. Radila je toliko predano da je njezino osobno ime s godinama izblijedjelo u sjeni tog poziva, njene suštine. Zvali su ju Sestra.

„Opet je pijan“, rekla je susjedi dok je duž užeta razvlačila opranu odjeću. Žena u dvorištu opasanom hrđavom ogradom napravila je tužnu grimasu i uzdahnula.

„Dok pjeva, dobro je.“

„Dobro je“, ponovila je Sestra i bacila pogled na djevojčicu koja je stajala sama na ulici. U ruci je držala gušterov rep. Izvijao se i batrgao kao da je još dio stvarnoga svijeta, kao da nije samo odbačeni batrljak, imitacija života. Sestra protrne od ideje koja joj je prerezala sliku curice u šarenoj haljini na cvjetiće. U tom trenutku na strujnu žicu iznad njihovih glava sjedne prva lastavica i protegne krila. Proljeće je. Djevojčica stisne šaku i šapne nešto u malene prste.

Jutro je odmicalo. Sestrina roba ljuljala se na proljetnom vjetru, čista i mirisna. Razvlačila je posljednju košulju i  lovila ju štipaljkama za ovratnik. Preglasna glazba iz dvorišta preko puta udarala joj je po bubnjićima i jedva je čekala ući u kuću, zatvoriti vrata, prebaciti oko vrata omču stare pregače i miješati u loncu narančasto varivo. Iako je sama, svakoga dana kuha. Brine se za sebe, vrijedna je i čista. Nitko joj ne dolazi i nikome ne zalazi u život. Da jedne godine u susjednu kuću nije doselio taj visoki glasni čovjek, ne bi imala razloga da se izmakne iz svog dugo traženog mira, kojeg je ostvarila uporno odbijajući od sebe tuđe rečenice i neke teške vlastite misli. Sav nered koji osjeća posljednjih par godina pokrenuo je u njoj taj muškarac, oženivši krupnu djevojku, susjedovu jedinicu. Doselio se u mjesto, pregazio ulicu dugačkim korakom, vodenasto plavim očima zagledao se u svakog susjeda, ciljao u svako dvorište. U prizemlju neožbukane kuće svježi je par razmjestio nešto jeftinog pokućstva i bacio se u naizgled običan život, koji im je uskoro donio djevojčicu žute kose. Ona je odrastala, a njen otac  je svakoga dana susjedima zalazio u kuće, sjedao na čašu vina, pozdravljao s ceste, uvijek vičući, uvijek ukazujući da je tu, da ga se treba vidjeti, čuti. Da postoji i da je bitan.

Čim ga je prvi put ugledala, Sestra je na trenutak izgubila ritam. Dah joj se prekinuo, pred očima joj se zacrnilo i koljena su joj vidno posustala. Dvije susjede su ju primile ispod pazuha, da ne padne. Taj muškarac, nepoznati čovjek koji je došao tko zna odakle, izgledao je baš kao njezin mrtvi sin, njezin ranjeni jedinac kojeg je onoga jutra ostavila za sobom da bi zaustavljala krv tuđim sinovima.

Držala se podalje. On je živio kao da ispunjava zadatke. Sakupljao je priče o ljudima, hranio se njihovim sudbinama poput pijavice. Komentirao je i sudio, približavao se i napredovao. Došao je k njoj jednoga popodneva,  pokucao na prozorsko okno i zazvao ju imenom. Sestra se digla s kauča i pogledala fotografiju sina na ormaru s knjigama. Spremna je.

„Kažu mi ljudi da si i ti bila“, započeo je nakon što je otpio nekoliko gutljaja kave koja se na stolu pušila, vruća i crna. Ona je šutjela. „Koliko dugo?“

„Dovoljno.“

„I? Je li ti žao?“

Gledao je u nju dopola stisnutim očima. Dugački prsti gladili su uho keramičke šalice za kavu. Sestra je razumjela pogled tog čovjeka i znala je: on je drugi. Grč na licu ovog muškarca nije se nikada opustio, on čeka u zasjedi, napet i vruć, s tom ranom koja se širi, koja je zarazna i čija se bol osjeti u grudima svakoga tko mu se usudi približiti. Već je puno puta viđala neozdravljene, izbjegavala ih je i teško zaboravljala. Neke se bolesti dugo liječe i njihova gorčina prelazi na sve slabe, nemoćne i usamljene. Znala je što mora učiniti.

„Nemojte se ljutiti, ali moram uhvatiti autobus za grad.“

„Nego što, nego što. Ima dana, Sestro“, zapekao je tu posljednju riječ i ona ju osjeti kao krvavi žig.

Nikada više nije ušao u njezino dvorište. Sestra je svoju dijagnozu zapamtila i o njoj je šutjela. Više ju nije pogađala ona tužna sličnost koju je pokazivalo tijelo ovog stranca. Okrenula je leđa onako kako se ljudi okreću od zbivanja koje ne razumiju i na koje nisu sposobni utjecati. Često je, ipak, gledala u djevojčicu koja se igrala na ulici. Njezina kosa, pjege na nosu i nemirne ruke, budile su u Sestri onu davno ispranu nježnost. Kada bi prošla pored djeteta, ruka bi joj sama poletjela da pomazi nježne vlasi na tjemenu, da u šaku utisne bombon, da joj ispravi haljinu koju je sama naopako navukla.

Proljetni dan je stasao, a muškarac je još uvijek puštao glazbu, glasno pjevao i u zrak izvikivao oštre rečenice. Vjetar je postajao sve jači i nebom su se razvlačili tamni zastori. Sestra je zatvorila sve prozore. Još malo i počet će oluja.

Teška kiša lupa o vratnice i slijeva se niz žljebove. Kotrlja kamenčiće, raznosi zemlju iz vrtova, prigiba k tlu nježne stabljike i pljuska mlado lišće na granama.

„Sestro! Sestro, brzo!“ na vrata kuće udarale su mokre šake muškaraca. Dok je obuvala cipele, nije mislila ni na što. Samo da stigne na vrijeme.

Vjetar ih gura s puta, tjera i okreće, ne odustaje.

„Hitna je na putu“, rekao je jedan od susjeda dok su žurili preko ceste, a kiša im je lijepila kosu na čela. Vrata kuće su otvorena. Mlada žena leži na kauču, a krv joj je potpuno prekrila lice. Jedno je oko tamno i zatvoreno. Na tepihu razbijeno staklo, krv i zubi. Sestra je sjela pored nje. Krv iz usta mora stati. Žena se ne smije micati.

„Ako ju ona takne, u moj krevet više neće ući“, rekao je muškarac i ustao od stola gdje su ga bili posjeli, da se smiri, da zaboravi. Još je bio znojan i prljav od bijesa. Ljudi su se povukli u kutove. Nitko nije rekao ništa. Važno je jedino da ne ostanu sami.

„Ti si njihova, Sestro, pička ti materina. Njihove si spašavala dok smo mi umirali, kurvo jebena! Takni ju i mrtva si i ti, i ona.“

Sestra je šutjela. Na ramena muškarca spustile su se ruke. Ljudi su ga smirivali i uvjeravali. Sestra želi pomoći, ona mora raditi svoj posao, u tome je najbolja, to je jedino što se može učiniti da se stvar popravi. Neće valjda dozvoliti da žena iskrvari. Nije sad vrijeme za objašnjenja. Samo polako. Samo mirno. Sve će biti u redu. Sve će jednom sjesti na mjesto.

U kući se zgusnuo strah, nemir i krv. Izvana kiša, vjetar i oblaci.

Hitna pomoć odvela je ženu i pozvala policiju. Sestra je obrisala ruke i krenula prema vratima. Dok je lovila kvaku, neka ju je ruka uhvatila za prste. „Samo je smrt neizlječiva“, rekla su neka usta. Vrata sobe su se odškrinula i iz mraka je izvirilo lice djeteta.

Oluja se smirila i Sestra je konačno mogla s djevojčicom pretrčati cestu.

Jedan po jedan, ljudi su počeli otvarati prozorska krila. Gledali su u nebo. Oblaci su se još uvijek tiskali iznad krovova, ali tamo u daljini, nisko uz more, otvorio se dugački procjep i propuštao na zemlju zrake bijeloga svjetla.

Praznik je i Sestra hoda prema malom groblju na  kraju grada. Dok se približava, osjeća sunce na leđima pa žuri da stigne natrag prije podneva. Ljeto je ugrijalo mramor i sasušilo cvijeće. Na središnjem dijelu groblja samo je tratina. Tu su grobovi bez ploča, u razini zemlje. Svi su jednake boje i veličine, a imena su na njima sitna. Sasvim u kutu, uza zid, jedan je grob potpuno prekriven crvenim tepihom. Sestra stane preda nj, a djevojčica joj se istrgne iz ruke, klekne i počne u usta trpati šumske jagode koje su tamo sazrele. Bilo ih je na stotine.

The post Njihova appeared first on Biber.