Božidar Knežević

 

 

Ušli su zajedno u prazan kupe, a sneg je ostao napolju. Zreo, ozbiljan sneg. Bez svetla u kućama, bez kuća, bez zemlje oko kuća. Samo sneg. Koji ne prestaje i postaje još ozbiljniji. Belo. I voz koji vozi kroz belo. I kroz crno, jer je noć – i napolju i unutra. A njih dvojica spavaju. Sami u kupeu. Mogli bi biti i sami na svetu – tako spavaju.

Da su zaista poslednji ljudi u poslednjem vozu, zaspali bi odmah. Zaspali bi odmah u svakom slučaju – da nije bilo kontrole karata i dve carine. Ali čim su ostali sami i kad se svetlo ugasilo… Takav je voz – malo je voz, malo sedativ.

Ušli su zajedno u prazan kupe i seli do prozora, jedan nasuprot drugom. Bez dogovora. Dva krupna ćutljiva čoveka koji se ne poznaju, u sličnim kaputima, svaki sa po koferom, očigledno teškim, sa kapama na kojima je znak istog bejzbol tima univerziteta u Minesoti. Nisu primetili da imaju iste kape. Niti šta znaju o bejzbolu. Ali su primetili da su seli na isti način – tako da se praznim rukavom naslone na zid do prozora. Kao da ga kriju.

Bilo je još putnika koji su zavirivali u kupe, ali svi su produžili dalje. Kad vidiš dva jednoruka čoveka u kupeu, taj kupe, nekako prećutno, postaje kupe za jednoruke, i ako nisi u toj kategoriji – produži. Nije to ni takt ni razumevanje, ti isti ljudi bi u velikoj gužvi parkirali na parking za invalide. Preko već parkiranog invalida. Ali voz je skoro prazan. (Za ovu pojavu postoji relevantno naučno objašnjenje, ali je to objašnjenje, zajedno sa ostalima, preskočilo ovaj kupe.)

Ušli su zajedno u prazan kupe u Beogradu – jer je bio prazan. I seli. Ćutke. I tek onda videli prazan rukav na saputniku. Sve ostalo saznali su slušajući odgovore na pitanja koja su postavljali kondukter i carinici. A ono što su tako posredno saznali bilo im je dovoljno. Da nastave da ćute.

Dve karte, druga klasa, do Zagreba. Kondukter misli da putuju zajedno i malo duže drži njihove karte u ruci, tek da ih još jednom pogleda. Ali i on ćuti. Takav je kondukterski život – na kakvu god bizarnost da naiđeš, ti samo pregledaš karte i poželiš srećan put. Kasnije će pričati kolegama: „Matori ljudi, a obukli se isto, kô blizanci. Jedina razlika je što jednom fali leva, a drugom desna ruka. Seli, ovako kô sad ja i ti. I gledaju se. Kô u ogledalu. Ali, bože sačuvaj da bi koji progovorio. Jok! Takvih pre rata nije bilo.“

Malo posle konduktera – carine. Jedna na izlasku iz Srbije, druga na ulasku u Hrvatsku. Ista pitanja, isti odgovori, dovoljno. Iz Beograda za Zagreb, obojica, jedan sa sahrane, drugi na sahranu. (Takvi su putnici, jednoruki, stonogi, svejedno – ili negde odlaze, ili se odnekud vraćaju. Istim vozom.) I pasoš Srbije i pasoš Hrvatske. I jeste, prvi put prelaze granicu posle rata. Ne bi ni sad, nego ta sahrana… ne, ne, nije baš bliska rodbina, ali red je. A ruku su izgubili u ratu. Svaki sa svoje strane. I sad sede zajedno u kupeu, desilo se.

Ako su i mislili da progovore, sad sigurno neće. Neprijatelji.

I nisu progovorili. Mogli su malo da se mrze, ali nisu stigli – zaspali su. I sanjali sneg. I krv u snegu. Svako svoju. Jedan san sa pasošem Srbije, drugi sa pasošem Hrvatske. A u oba – sneg isprskan krvlju. Mogli bi ih i zameniti – ne bi primetili. Sneg je sneg i naučno je dokazano da pada s obe strane granice. A ni krv nema pasoš.

A mogli bi se i probuditi. Uskoro će izaći sunce i noć će sići s voza. Iza nje će, kao otisak cipele, ostati samo malo crne prljavštine na snegu oko pruge. Tek da ospori potpunu belinu. Takva je zima u ravnici – zemlja se ovde uvek nekako probije kroz sneg, kao masna mrlja. A i kad posle nekog pahuljastog ponedeljka osvane neki težak utorak, pritisnut sa dva metra beline (a vetar nanese još dva), i kad postane jasno da zemlja nema snage da se odozdo probije kroz ta četiri metra i da niko ne može blatnjavom cipelom stati sebi iznad glave, čak i tad, obavezno, na najvećem smetu osvane crtež nacrtan toplom mokraćom. Onom žutom, bolesnom. Velikog formata. A kako, niko ne zna. Nema naučnog objašnjenja. Ni snega bez fleke.

Ušli su zajedno u prazan kupe i zaspali. A sad ih budi trzaj koji ih skoro obara. Tako je to s kočnicama – malo te zaustavljaju, malo pokreću. (Imaju li kočnice naučno objašnjenje zašto su takve? Imaju. I kako počinje to naučno objašnjenje – psovkom. A tako najčešće i završi.)

Razbuđeni, izviruju napolje. Svetla, kuće, zemlja – ništa. Samo sneg. Napolju. A u kupeu… sad ih već možda i svrbi jezik. Bar za tu psovku. Ali ćute. (Takvo je ćutanje – što duže traje, teže prestaje.)

A onda se vrata kupea otvaraju. Crn, sitan čovek sa prevelikom torbom. Drži rukavice u ruci, govori brzo i ne čeka mnogo na odgovor: „Zastoj. Smet. Ima u njemu… ne znam. Ima pet metara. Trebaće im dva dana da očiste.

„Prošao sam kroz voz, svi će peške do stanice. Ima jedno… ne znam. Ima kilometar.

„A je l’ vama to iz rata? Pa, da, gadno. Mene nisu pokupili. Krio sam se… ne znam.    Dve godine. Ne mogu svi da ratuju, neko mora i da šverca. Pa, je l’? A jesu bili navalili: Idi, moraš, važno je učestvovati… Kô da me šalju na olimpijadu. A kad smo već kod olimpijade…“

Poturi im one rukavice pod nos.

„Službene, za sledeću olimpijadu. Ovu zimsku. Trideset evra par.“

Trguje. A njih dvojica ćute.

„Ne možete da nosite kofer po ovoj hladnoći bez rukavica. Ni ruku ne možete da promenite.“

Ništa. Ćutanje.

„Dobro, dvadeset. Zato što ste gluvonemi. I ako uzmete obojica. Evo vam ih tu na sedištu, pa opipajte. Jesu kineske, al’ su kvalitet. Tople su, ne propuštaju vodu, a ovi olimpijski krugovi odozgo – oni su fluorescentni.“

Dvojica jednorukih posegnu u džep, švercer se malo trgne. Kad izvuku ruke iz džepa, u svakoj je novčanica od deset evra. Bez gledanja, kao da su ih ranije spremili. Onda samo spuste novac na sedište. A rukavice uzmu. Svaki svoju. (Sva savezništva utemeljena na parnom broju rukavica naučno su objašnjena. Na olimpijskom kineskom.) Švercer pokupi novac.

„Evro integracije, a? A sve po nama švercerima. Kakvi ljudi. Hoćete bar kape? Dva modela, za slalom i za veleslalom. Trideset evra jedna, koju god da uzmete. Od tih vaših za bejzbol otpašće vam uši.“

Ništa. Ćutanje.

„U redu, dvadeset. Ali ako kupite dve. Tu su mi u torbi. Da izvadim?“

Ćutanje. Ništa.

„Nećete? Dobro, nećete. Kakve ste cicije, mogli ste i s jednom glavom putovati. ’Ajd, uzdravlje. Paraolimpijci.“

Švercer pokupi svoju torbu i ode da trguje dalje, a dva jednoruka čoveka ponovo ostadoše sami u kupeu. Sa parom rukavica. Uslovno gledano.

Kad nasloniš dlan o dlan, levi je uvek ogledalo desnom, a desni levom. Takve su ruke – uvek su par. Čak i kad su rasparene. I uvek jedna ruka pomaže drugoj da obuče rukavicu.

A može i zubima.

Ušli su zajedno u prazan kupe. Iz snega. A sad su i izašli zajedno. U sneg. I sad se, zajedno sa ostalim putnicima, i njih dvojica, u razvučenoj koloni, probijaju kroz taj sneg prateći prugu kao putokaz. Idu jedan iza drugog i ćute. Sa dva preteška kofera. I kapama istog bejzbol tima (mada ne znaju ništa o bejzbolu). U fluorescentnim rukavicama.

Pod određenim uglom, i kad im se siluete preklope, baš zbog tih rukavica, onima neposredno iza, njih dvojica izgledaju kao jedan. Sa dva kofera. A onima na kraju kolone ne izgledaju ni kao dvojica ni kao jedan – oni vide samo par rukavica koje svetle u mraku.

Uskoro će izaći sunce i putnici će stići do stanice. Bez voza. A na stanici će ih sačekati drugi voz. (U verziji za japansko tržište. Ovde će ipak putnici sačekati voz.)

Čekaće i njih dvojica, zajedno sa ostalima. Samo to. Na stanici će biti prehladno za mržnju.

A onda će opet sesti u neki prazan kupe. I odmah će zaspati. U rukavicama. I opet će sanjati – prvo sneg i zimsku olimpijadu, a onda i bejzbol. Finale. Sanjaće sebe i onog drugog. Kako sede jedan do drugog. I zajedno viču: „Napred, Minesota!“

 

 

  Božidar Knežević

Božidar Knežević (bkartartart@gmail.com) živi u Novom Sadu. Bavi se literaturom i medijima.

 

ažurirano: 05/03/20