Bojana Savić
U naše selo vesti su stizale sporo. Mama je govorila da živimo u teškoj vukojebini. I kad stignu, nekako su bile umekšane i isprane, bilo dobre, bilo loše. Tako i vest da je počeo rat u Bosni. Iz prirode i društva spominjali smo republike Jugoslavije, ali u trećem razredu osnovne imala sam vrlo maglovitu predstavu o državama i gradovima. Mlađa sestra i ja išle smo u školu u obližnju šumadijsku varoš. I to mi je neka varoš, ni semafor nema, dodavala je mama. U mom razredu Boris je počeo priču o ratu, jer je on bio o svemu obavešten. Njegovi roditelji držali su kafanu i bili prilično nezainteresovani za to šta im dete radi po čitav dan. Boris je po mojim kriterijumima bio lep dečak, ali po opštim kriterijumima prilično glup. I dalje je sricao kad čita, pesmice nije znao, ni matematiku, što mu nije smetalo da mi bude simpatija. S tim što, izgleda, jedino o tome nije bio obavešten. Znao je da me zasmejava i kad sam ljuta na njega. Kreveljio se, pevao bezobrazne pesme i mrdao ušima. Imala sam dve simpatije. Baba Milka je znala da kaže da treba svega imati u rezervi. Darko je bio rezerva, pored mene i Maje najbolji đak u odeljenju. Govorio je sa blagim šuškanjem na s i š, verovatno zbog razmaka između sekutića. Bio je miran i u svemu najbolji, čak i u fudbalu. Jednom mi je napisao pismo, ali sam se ja toliko uspandrcala da sam ga bacila u kantu u wc-u. Boris je tog dana doneo cigare u školu, ne da pušimo, nego kao, samo da držimo u ustima. Rekao mi je da u Bosni kolju naš narod i da muslimani vade oči Srbima. Ja sam balavila onu cigaru i nisam znala ko su sad ti muslimani. On mi je rekao da sam glupa kao noć i da su to Turci. Otišla sam kući rešena da istražim taj vražji rat, neće on meni da kaže da sam glupa! Prvo sam sestru ispitala o toj stvari, ali je ona bila očekivano još gluplja, pa smo se dogovorile da se išunjamo kad nas pošalju na spavanje i da prisluškujemo ispred dnevne sobe dok odrasli gledaju televiziju. Mama nas je odmah prokužila, jer se sestra kliberila kao majmun. Bilo joj je smešno što je baba rekla da se vanilice topu u ustima. Majka nas je opet oterala na spavanje i zapretila da će nas sledeći put zgaziti kao vaške, što smo znale da je istina. Ona nikad ne preti praznom puškom, lemala nas je po potrebi, blaži prekršaj šakom po dupetu, teži prekršaj šakom po obrazu u jednom ili oba smera. Zvala je to forhend i bekhend, obožavala je Moniku Seleš. Tata nas nikada nije udarao, prepustio je to svojoj ženi, jer “gde ćeš tući ženskaće i to još male”. Sutradan smo na času srpskog čitali epske pesme. Učitelj Andrija govorio je kako je naš narod propatio pod Turcima, Nemcima i ustašama (zapisala sam u dnevnik: pogledaj u enciklopediji pod slovo u) i da je istorija učiteljica života, jer ako ne budemo naučili lekcije iz prošlosti one će nam se stalno ponavljati. Što se mene tiče, istoriju treba zabraniti i da niko ne proučava kako je ko koga mučio u ratovima i logorima, jer mi se čini da, na primer, Boris ne bi sam umeo da smisli nešto tako kreativno kao što je nabijanje na kolac. A možda i bi, đavo će ga znati, ali ja bih svakako lepše živela bez tog saznanja. Svakako su odjednom sva deca počela pričati samo o ratu i muslimanima i ustašama, mada nismo znali baš ni šta su pravoslavci, jer je većina nas u crkvu ulazila samo za svadbe držeći za nogavicu nacvrcanog tatu. Za Maju do tada niko nije pretpostavljao da je nešto drukčija od ostalih, osim što je bila odličan đak, lepa i mršava, dok sam ja bila sve to isto, samo debela. Imala je to ime Maja, mislim, ko se još tako zove? Ne Marija, ni Marijana, nego tako kratko i jasno. Boris je čuo u kafani da je ona muslimanka, možda i Ciganka i da je zato tako crnomanjasta i preziva se Hasanić. Cigani su mi bili poznati sa vašara, ali nikako nisam uspevala Maju da zamislim kako pušta u pogon ringišpil. Rešila sam da pitam tatu šta je tu istina, pa sam se nadala da ću ubaciti tu još i ustaše ako vidim da je raspoložen. Tata je iznervirano kazao da je Majin otac inženjer i da je dobio stan i posao od fabrike auto-opreme nedaleko od varoši, da su se oni odnekud doselili, ali da nema pojma šta su, ni dal se i kom bogu mole i da ga ne interesuje i da ni mene to ne treba da zanima, kao i da postoje samo ljudi i neljudi. Dakle, ustaše su otpale. Mama nije dolazila u obzir, ostala mi je samo baba Milka kao izvor informacija. Našla sam je u štali, pa mi je ispričala dok je muzla kravu da je deda bio u vojsci u Hrvatskoj u mornarici, da je vojska trajala tri godine i da se tamo zaljubio u jednu njiovu, hteo i da se ženi, a da mu je baja Živorad rekao da ustašu može da vodi samo u grob. Tako je ta ljubav propala, a dedu su venčali s babom jer je bila iz dobre kuće, dabome. Već sam bila za nijansu manje glupa, pa sam naoružana tim novostečenim znanjem sutradan krenula u školu odlučna da Borisu natrljam nos. Pre nego što je počeo prvi čas na svojim mestima su stajali Pera i Kole, što je značilo da su zbog nečeg kažnjeni. Učitelj bi za neka naša izgredništva naređivao: Ustani da stojiš! Može biti samo do kraja časa, nekad dana, nekad do kraja nedelje. Samo probaj da sedneš pre zvona! Jednom su Nenad i Mirjana stajali do kraja polugodišta zato što su ukrali mirišljave blokčiće sa trafike. Ipak svi smo neobično voleli učitelja. Delio nam je packe, zauške i kokavce, vikao, ali je umeo od srca da se obraduje nekom našem uspehu, da peva i pleše na muzičkom, zasmejava nas, pravila su kod njega bila jasna, ocene objektivne. Tako se ni mi nismo žalili roditeljima kad bi nas povremeno klepao. Samo se Boris jednom požalio tati da ga je učitelj vukao za zuluf što je bacio čašu od jogurta kroz prozor. Otac mu je zavalio šamar ispred kafane, rekao mu da ne bude plačipička i da se ugleda malo na mene kad se već vucaramo svaki dan zajedno. Tako je i tog četvrtka plan bio da me Boris sačeka posle dodatne nastave iza razvaljene metalne kućice na fudbalskom terenu u školskom dvorištu. To je bilo mesto na kom niko ne može da nas vidi iz škole, mrtvi ugao prosvetnih radnika. Ovaj put je Boris čekao ispred škole sa Jakovljevićem i Daliborom, koje je učitelj zvao stražari, jer kad god ustanu da odgovaraju oni samo ćute. Pozvali su mene i Maju iza kućice, što mi nikako nije odgovaralo. Nisam se bogzna družila s njom, a ni sa ona dva klipana. Boris je navikao da ga svi hipnotisano prate kakvu god glupost da smisli, pa nam je okrenuo leđa i zviždukao sa rukama u džepovima lagano se njišući ka odredištu. Čim smo zamakli za kućicu, ona dvojica su Maju uhvatili za ruke, Boris je rekao da je uhapšena i da su muslimani naši neprijatelji protiv kojih se moramo boriti. Ona se žestoko otimala i zadala dva precizna udarca vrhom patike u cevanice svojim napadačima. Dalibor ju je pustio, jauknuo od bola i pljunuo joj u lice. Ona je zavrnula svoju tanku žutu majicu i obrisala pljuvačku sa obraza. U tom trenutku sam pomislila kako nikad u javnosti ne bih zavrnula majicu i pokazala svoj pihtijasti trbuh. Piljila sam u njen tamnoputi ravni stomak sa savršenim pupkom i ne znam da li sam htela da zaštitim nju ili to lepo, ranjivo mesto. Gurnula sam Borisa, sa obe ruke, mada su mi kolena klecala. Rekla sam da samo plačipičke napadaju devojčice. Odnekud se stvorio Darko, a iza njega učitelj: „Markoviću, ispred mene u učionicu”, rekao je mirno, a stražare poveo vukući ih za zulufe. Maja i ja smo bez reči posmatrale taj uvrnuti balet, nadajući se da je za nas predstava završena. Ipak, morale smo da istrpimo još i učiteljevo isleđivanje sukoba. A ja sam samo mislila kako Boris Marković sigurno neće pričati sa mnom. I nije. Sutradan su on i stražari ustali da stoje. Maja se na kraju polugodišta odselila u veći grad u okrugu. Sretale smo se na takmičenjima iz srpskog i nikada više nismo spominjale događaj iza kućice. Boris mi je brzo oprostio, a i ja njemu. Nešto pre male mature sedeli smo iza, sada već potpuno propale kućice, sa krovom punim od rđe rascvetalih rupa, kroz koje je virilo nebo. Nisam više bila debela. U sedmom sam izdžikljala 20cm. Dobila sam solidne grudi i strije na dupetu od naglog rasta. I ovog puta je doneo cigare, ali da pušimo. I pušili smo i pričali. Rekla sam da je Maja osvojila prvo mesto na okružnom takmičenju iz srpskog, dok sam ja bila tek šesta. Rekao mi je da sam bruka i sramota za srpski rod kad jedna Turkinja bolje zna maternji jezik od mene, ali da on ne poznaje ni jednu devojku koja je i lepa i pametna kao ja. Pomislila sam kako on generalno i ne poznaje puno devojaka, ali ipak mi se svidelo to. Onda smo se ljubili. Bilo je ljigavo i lepljivo sa ukusom drine, vrtelo mi se u glavi i muljalo u stomaku. On je mleo kao mlin, pravio kolutove od dima, rasejano uvrtao pramen moje kose oko kažiprsta. Ja sam ćutala, klimala glavom, pomirljivo sedala iza njega na sedište belog tomosa automatika. Dok sam ga stezala oko mišićavog stomaka, a motor je uz trzaj kretao razmišljala sam samo koliko li bi mi učitelj Andrija odrapio da stojim da me sad vidi. Do mature ili možda, do punoletstva?
Bojana Savić
Bojana Savić rođena je 1985. u Šapcu. Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek Konzervacija i restauracija slika. Na tom fakultetu od 2010. godine radi kao saradnica u nastavi, a od 2022. godine kao docentkinja. Bavi se konzervacijom i restauracijom slika, slikarstvom, tradicionalnim pevanjem i pisanjem kratkih priča. Udata je, majka dvoje dece.
Kontakt: Instagram @seoskamlada
ažurirano: 05/03/25
