Nemanja Raičević
Rozi je opet izgubila posao. „Osoblje u toaletu nikako se ne sme smejati glasno“, rekao je vlasnik bara. Posebno ne u situaciji kada se nacija bori za slavu. Podigao je obrve i navodio razloge zbog kojih neće biti moguće da dobije nikakav novac. „Svi smo mi u problemu“, rekla mu je Rozi sa puno razumevanja i pokreta ruku. Menadžer, koji je strastveno pisao dnevnike „za buduće generacije“, upitao ju je hoće li bombonu. „Hvala“, reče Rozi i dostojanstveno načini pokret koji je mogao podsećati na zagrljaj. Hodom raka odmaknuo se i potom je u nekom mišjem jurišu naterao da uzme čitavu vrećicu. Blagost duha, jednostavnost darivanja, sve to nikada ne nestaje ni iz koga, bar ne u potpunosti, mislio je ponosno. Nastajala je priča za njegov dnevnik.
Rozi je uzela reklamne bombone koje je videla na televiziji. Eto, snovi se ostvaruju! Kako će je lepo osvežiti posle piva, uostalom, neće biti ni gladna danas. Sve se kretalo u dobrom pravcu. Tek je jutro. Ipak, biće najpre potrebno doći do piva. Ali, zar bombone nisu tako lepo izgledale u svom šljaštećem omotaču? Na kraju, uvek može pokušati sa vojnicima, rekla je glasno i samopouzdano izašla iz kancelarije koja je mirisala na stare sveske.
„Potrebna dnevna pomoć u kući“, pisalo je u oglasu na jedinom zidu koji je preostao od kuće. Među polupanim oknima prozora je stajao je dečji automobil. Nije, kao u starim vremenima, imala vremena da detaljno razmisli o svemu uz piće. Rukopis oglasa učini se Rozi ponešto uzvišenim. Brzo je stavila igračku u džep. Bilo je prijatno dodirivati je, pokušavati videti svoje lice u malom retrovizoru i uz sve to čuti i šuškanje bombona. Sada nema sumnje da će sve biti dobro. Jedan dan, pomislila je, jedan dan u mom životu, biće onaj koji će mi doneti sreću.
Vrata joj je otvorila žena koja se potrudila da se našminka. Nosila je široki trenčkot. Rozi mantil podseti na nešto lepo, na muziku, na dan pre nego što je došlo.
„Ja sam za pomoć“, rekla je Rozi. Žena ju je podozrivo gledala i rukom prelazila preko masnih mrlja na mantilu. „Limun“, jeknu Rozi. „Sve bi bilo u redu, samo da možemo da nabavimo malo limuna. Sa limunom sam ja bila čudotvorac. Trebalo je umeti sa limunom. U pravu ste, rekla je žena. Sve bi bilo u redu da imamo limun. Limun“, nastavljala je Rozi, „sve bi bilo u najboljem mogućem redu sa limunom“. Žena se odmaknula u stranu i propustila je da uđe.
Želela je da konačno počne da živi u podrumu i bila joj je potrebna pomoć da u njega prenese nameštaj i tepihe. „Jedino tamo se sada osećam lepom“, rekla je žena. „Bombe me ne plaše koliko smrt u sopstvenom krevetu. Čudno je što nikada nisam mislila da ću biti jedna od onih koja se zavlači u podrume. Kad je rat počeo, bacala sam cveće na tenkove. Govorila sam o spasonosnom preokretu volje nacije. Nikada nisam mislila da je moguće voleti podrum“.
„O, ne brinite“, rekla je Rozi. Govorila je vedro i kao važna ličnost. „I sama sam mislila da imam briga jutros. Ali, stvari se menjaju, stvari se dešavaju! Bombone, igračke, podrum, sve je to život. Limun nam nedostaje, to je istina. Zar i pivo ne skida fleke?“
Kada su završile, žena joj je grubo rekla da nema novca. Pokazivala je Rozi novčanik u kome su nevešto bile sakrivene novčanice. „Ne mogu nikome ništa davati sada“, pospano je rekla žena. „Pivo“, rekla je Rozi sasvim tiho. „Imate li za pivo? Jedno pivo za jednu pomoć.“ Žena ju je gledala i Rozi je mogla da vidi njene divlje obrve i male brkove. „Podsećate me na baku“, rekla je Rozi. „Pre rata i pre piva, baka je imala kuću u ulici Nemirne ravnice. Mislim da ću je potražiti ovih dana“, rekla je Rozi i zagledala se u zid kao neko ko zna šta mu je činiti.
„Stanite“, rekla joj je žena. „Istina je da sam se nisam nadala da će neko doći. Ko danas nije usamljen? Još manje sam nameravala da nekog platim. Ali, svako bi svoj grob trebalo da uredi sam. A vi ste pomogli strancu“. Rozi je klimala glavom sa puno odobravanja. U „Mažestiku“ će sigurno biti vojnika! „Sačekajte me ovde“, prekinula ju je žena i popela se na sprat, dok joj se trenčkot vukao za njom, kao u neke kraljice sivila. Kada se vratila, nosila je haljinu.
„Ovu haljinu“, rekla je žena još uvek ponosno, „nosila sam poslednji put pre rata, na balu ispita zrelosti poslednje generacije mojih učenika. Govorila sam im tada o autentičnom bivstovanju“.
„Crna je“, rekla je Rozi poput nekoga ko se razume u haljine. Zift crna. Videla je eterične oblike i nestalne, šaljive krugove u crnom. „Uzmite je“, rekla je žena. „To je haljina od malberi svile. Uzmite je sada. Ja moram da idem. Ko danas još nije usamljen i ko neprestano šije sve te uniforme?“
„Laku noć“, rekla je Rozi i izašla napolje. Stvari su opet počinjale da izgledaju dobro. Evo, zar nisu tamo bile ruševine u kojima se može obući pre piva?
„Dobro veče“, odjeknu glas iz mraka. „Je li slobodno“, upita Rozi i brzo navuče ostatak haljine preko odeće koju je imala. „Spremam se da krenem. Imam nekih važnih obaveza.“
„Ne bojte se mnogopoštovana“, reče glas. „Da hoću nešto nažao da učinim ljudima, bio bih u ratu“.
„Haljinu sam dobila“, reče Rozi izvinjavajući se. Iz mraka se pojavi stariji čovek sa polucilindrom na glavi i flašom u ruci.
„Ovo je bila moja kuća“, reče on ponosno dok je pio iz flaše. „Ja trenutno nemam kuću“, rekla je Rozi skromno i primakla se korak bliže čoveku. „Nikad nisam mislio da će baš moju kuću srušiti, ali niko to nikad i ne misli“, rekao je čovek pažljivo razgledajući mesto gde je nekad bila tavanica.
„Sada bar možete da vidite zvezde“, rekla je Rozi gledajući tamo, između neba i flaše. Čovek poče da se uzrujano ali veselo smeje. „Kada sam vas video da ulazite, pomislio sam kako bih vas baš mogao i ubiti“, rekao je nežno. „Onda pomislih – opa, prisnost svile ponovo u mom domu!“ „Ja sam samo svratila da se obučem“, reče Rozi i namignu kroz mrak. Čovek skide polucilindar i nakloni se. „Staro ostavljamo, novo usvajamo“, rekao je zamišljeno i onda ljutito povikao: „Nazad nikad, napred uvek! Delujete mi kao dama koja nije protiv čašice tu i tamo, oprostite ako grešim…No, pomozite mi, preklinjem vas. Jesu li Hendl i Bah život završili slepi ili nepokretni?“
„Potraži me u predgrađu“, zapevuši Rozi sa puno osećanja i sa korakom iz balske dvorane doleprša do flaše. Čovek ispred nje podigao je obe ruke iznad sebe, kao da se igra, kao da se bori, kao da je granato drvo.
Pili su i kao što je čovek sa polucilindrom rekao, vreme ih je čekalo dok su sati prolazili. Kada je on zavitlao praznu flašu prema nebu, Rozi pođe dalje.
Vino je bilo još jedna dobra stvar ovog dana. Sve je za sada išlo po planu i Rozi odluči da pojede bombonu. Osetila je osveženje, radost sećanja na televiziju, sigurnost u uspeh. U „Mažestiku“ je bilo vojnika i ona je imala haljinu. Ovog puta, niko nije ni pokušao da je izbaci napolje. Rozi oseti ushićenje kada je videla pivo. Sa puno učtivosti upita usamljenog vojnika na kom se frontu nalazi.
„Da sam bar na frontu“, reče vojnik-dečak u prevelikoj uniformi. Rozi ga je slušala sa puno pažnje i nameštala dekolte. „Da sam bar na frontu“, ponovi mladić-dečak. „Potrebna nam je samo jedna ovakva generacija naše mladosti i izmenićemo svet“, zacvrkuta Rozi u iščekivanju. Vojnik-dečak je pogleda pospano. „Živeo Predsednik“, odgovori joj glasno i dok je salutirao rukav mu pade na oči. „Ko šije ove jebene uniforme“, upitao je i naručio dva piva. Rozi je sada videla puno stvari: sjaj čaša i vesele krhotine detinjstva, meku boju žute karamele, obznanu da će svet trajati i posle poslednjih drvoreda. Nedoumicama je kraj i potpuni život je spreman da počne! „Pivo je dobro“, reče znalački Rozi, „pivo je puno vitamina. Pivo, bez obzira na sve nedaće i u bilo kojim uslovima, možemo uvek da proizvodimo!“ „Ko ste vi“, upita je vojnik-dečak. „Oh, niko poseban“, reče Rozi. „Videla sam svetlo i navratila. Još tri piva i možemo se dogovoriti o svemu. Pušenje ili šta već, o svemu. Sa mnom je lako dogovoriti se. Ja sam uvek za dogovor. Znam sigurno mesto. Ruševina ima svuda. A pobeda će pripasti pravu na slobodu! Za tri piva, samo za tri velika piva.“
„Ja imam para“, izjavi važno vojnik-dečak. „Može. Dogovoreno. U njihovoj odeći koja ostane posle skoro uvek bude nekog novca. To je moj front. To je moj posao. Rekli su nam da treba da budemo ponosni zbog toga. Posao je najvažniji i najteži pred konačnu zoru i ta sorta mora nestati da moja deca živela. Rekli su da možemo da uzmemo sitnije pare. Sitnina, tako to zovemo. Uzimamo sitninu, kockamo se, kupujemo čokoladice i vodimo kurve na pivo. Mi se ne žalimo. Radimo to za sve vas! Rekli su nam da nikome ne govorimo o tome. Ni mami ni tati, rekli su. Kao da bih svojoj mami govorio o sitnini! Ali, pričam okolo. Neko će me prijaviti i biću miran. Sitnina je tajna i ona je moj život. To je jedina stvar u kojoj nisam poslušan i neka mi jednom neko oda jebeno priznanje što sam dobar vojnik! Tu se jedino zajebali. Nije čovek ono što bi trebalo da bude.“
„I ja sam radila na ulazu u toalet“, reče Rozi sa čežnjom za pivom i nejasnom prošlošću. Vojnik-dečak je pogleda i naruči četiri velika piva. Rozi oseti želju da zapeva i zapleše, ali samo pljesnu rukama. Čitav svet! Čitav svet u dve velike flaše i sva naklonost sveta u jednom dečaku. Rozi ponudi vojnika-dečaka bombonom. „Sa televizije su“, uskliknu požrtvovano. „Ne treba mi ništa od vas“, reče grubo vojnik-dečak. „I vi izgledate kao da ste u nevolji. Ali, možete li me malo držati za ruku?“ „Ići ćemo posle u ruševine“, reče Rozi sa puno ohrabrenja i uze ga za ruku. Kada su svetla „Mažestika“ pogasila, kao sveće u iznajmljenom stanu, vojnik-dečak je spavao sa kesom bombona u džepu uniforme i Rozi pođe dalje.
Sada je sve na svom mestu; sada će sve poći od početka, mislila je. Ima i haljinu. Postoji i to drvo koje je videla: napušteno, osakaćeno, ali granato. Ne mari što je malopre pala. Rozi oseti bliskost sa stvaranjem i uništenjem; težnju da se vrati voljenju i gubljenju svih stvari. Ljudi po toaletima, miris hartije, smeh ispod tavanica koje skrivaju misterije i pogibelji neba; nema izuzetka od pravila. Skinula je haljinu i počela da pravi omču pevušeći melodiju iz serije njenog detinjstva. Zar i tako jaka i bogata žena poput Aleksis Kolbi nije jednom poželela da se malo odmori? Nešto se brzo pridruživalo melodiji. Bomba je pala u susednu ulicu i sve se zatreslo. Bilo je gotovo prijatno. Rozi je pevušila i spremala se. Tada je čula nešto što više nije dolazilo sa neba. Bilo je bezazleno i zahtevno i uporno i glasno i bilo je nemoguće ne krenuti u tamu. Rozi je zastala, poljubila drvo ispod kog je bila (obećavši mu da se uskoro vraća) i otišla prateći zvuk. On je dolazio sa gomile smeća. Plastična lutka, čudnovato očuvana i nasmejana, ispuštala je isprekidanu i grubu melodiju imitacije dečijeg plača.
Stavila je igračku-automobil u lutkinu ruku i ušuškala ih haljinom. Svilena omča nestade; Rozi je polazila dalje. Nosila ih je u rukama i prvi put posle toliko godina, uplašila se kada su se oglasile sirene i nebo postalo svetlije nego zora.
Nemanja Raičević
rođen je 1976. u Novom Sadu. Objavio je tri zbirke priča: Priče (Nagrada Prva knjiga, Matica srpska, 2002), Nije kasno smejati se (Prometej, 2009) i Na proputovanju (Nagrada časopisa „Priča″, Srpskog književnog društva, 2014). Priče su mu prevođene na engleski, mađarski i rumunski jezik. Uvrštene su u antologije: Antidepresiv, Mirjana Bobić-Mojsilović (2011), Plejlista sa početka veka, Ivan Antić i Slavoljub Marković (2012), Prostor za mokrog psa, Kulturni centar „Grad″ (2012), Pucanja – izbor iz mlade srpske proze, Vladimir Vukomanović za „Službeni glasnik″ (2012).
https://en.wikipedia.org/wiki/Nemanja_Raičević
ažurirano: 31/01/20
