Miloš Perišić

 

Kao da već nije muka sama po sebi naša internacionalna veza, nego je sad još poželeo i da ona bude otvorena. Kaže se open relationship. Drugim rečima, valjalo mi je okrenuti se na stranu dok on vodi ljubav sa nekim drugim – neki mlađim, ili manje belim. Holanđani vole egzotične žene i muškarce. Ne želim da prećutim da verujem da ta privlačnost dolazi od kompleksa moći koji tradicionalno lako pronalazi svoj put do bračnog kreveta, od osećaja uzvišenosti i finansijske nadmoći evropejske rase.

Pristao sam. Pod dva uslova.

Jedan od njih bio je da konačno počne da uči srpski. Makar malo.

Ne mora čitati Pekića u originalu.

Samo koliko da se snađe.

Profesor srpskog u Amsterdamu nije postojao, ali jeste hrvatskog. Profesorka. Neda Pintarić. Slavistkinja i prevoditeljka. Živela je sa svojom suprugom u četvrti Novi Zapad, bila je teško bolesna i insistirala je na rodno osetljivom jeziku.

Pišući ovaj red, pokušavam da je pronađem na Google-u i nalazim osmrtnicu. Kod nas se kaže umrlica. Bože, nadam se da to nije ona. Slika je iz mlađih dana, ne prepoznajem je.

Mora biti da je još uvek dobro.

Prisustvovao sam njihovim časovima.

Naglasio sam da Ruther ne mora čitati Krležu u originalu.

Samo koliko da se snađe.

Neka mi makar kaže da me voli, na hrvatskom. Ali naša ljubav izgubila je moć govora. Ni frankolingvistička osobenost jugoslovenskih jezika nije uspela da od nje izvuče slovo. Znao sam da verovatno više nikada neću čuti volim te. Svejedno, insistirao sam na časovima hrvatskog. Jedino tako mogao sam da nastavim da se družim sa Nedom tokom časova, u kratkim pauzama koje je Ruther pravio kako bi telefonirao i nastavljao da radi i posle radnog vremena.

Jednom mi je Neda dala zbirku priča Bunar u tamnoj šumi, svoga prijatelja Filipa Davida. Na prvoj stranici bila je napisana topla, lična posveta. Pitao sam je da li je sigurna da želi da je pokloni, i ona reče da nikad nije bila sigurnija. Govorila je pohvalno o radnoj verziji mog romana-prvenca koji je uzela na čitanje. Pitala je da li sme da ga da na čitanje holandsko–hrvatskoj prevoditeljki Rajni Dohter. Zapravo, Neda mi je udelila najveći od svih komplimenata, rekavši da su je moji redovi prijatno-bolno podsetili na mladalačko čitanje Ivane Brlić-Mažuranić.

Kaže da bi volela da je se setim ponekad, u mojim pričama iz davne budućnosti.

„Bok!“, reče Ruther mom dedi koji ga je na terasi naše šumadijske kuće sačekao sa rakijom.

Poseta mojoj porodici posle pet godina veze bila je drugi uslov za otvorenu vezu.

Open relationship.

„Bog i s tobom!“, odgovori mu deda očiju punih suza.

Nekoliko dana kasnije, kada smo krenuli u Beograd, pozvao sam dedu da ga pitam kako je i da ga pohvalim da se odlično poneo. On je opet zaplakao.

„Mnogo ti tražiš od nas“, reče kroz suze. „Mnogo. Ali nema veze. Samo ti živi svoj život.“

Drago mi je što sam mogao da pričam sa njim.

„Deda, ali samo ti je rekao bok, uopšte nije mogao da se snađe.“

„Neka je i bok. Dosta je za početak.“

Ali nastavka nije bilo jer je deda umro potkraj leta. Nisam stigao na sahranu i sad učim da živim sa tim. Moj život je u jednom trenutku postao neprekidno primanje loših vesti i ciklus nemogućnosti da dođem da se oprostim od dragih ljudi.

„Tako ću i ja. Kad ponovo uspijem doć u Split. Smiješiti će mi se Lovrinac.“

„Ne želite da Vas sahrane ovde?“

Istog trenutka sam znao odgovor. Neda me je gledala umorno. Njena supruga radila je u drugoj sobi. Ruther je stajao pored prozora i razgovarao telefonom. Neda želi da se njeno hladno, okupano telo vrati u toplu kamenitu zemlju koju zapljuskuje Jadran.

„Ispunio sam oba uvjeta“. reče mi Ruther pogledom punim očekivanja. „Što ćemo sad? Na sledećem času Neda mi pokloni Reči. Žan-Pol Sartr. Kaže da su je i Reči podsetile na mene. Posle mi dade Židove Podrume Vatikana. Pa Teutu Dimitrija Demetra.“

„Voljela bih da se raziđete“, reče nam glasom umiruće žene koja nema vremena da bude politički korektna, na času koji će biti poslednji.

Rutheru je zasmetalo, ali ja znadoh da nam to govori upravo iz ljubavi prema obojici. Savetovala mi je da ne budem kao ona, da ne čekam poslednje godine života da se vratim na Jug. Mislila je da bi mi bilo lepo i u Beogradu i u njenome Splitu. Bila je ubeđena da bi me u Splitu prihvatili zato što sam mladić sa manirima.

„Biti ćeš voljen u Beogradu ili u Splitu. Nizozemci nemaju okusa.“

Rutheru je bilo žao što je rekao da više neće dolaziti na časove, ali nije želeo da odustane od svoje odluke. Osećao je da Neda na neobjašnjiv način časove drži zapravo meni.

„Tko je Ivana Brlić-Mažuranić?“, pitao me potom, iako ga je učila da umesto tko kaže ko, jer mu je lakše bez suglasničke grupe.

Skrajala je jezik po njegovoj meri.

„Pročitao sam da je Ivana Brlić-Mažuranić bila depresivna i da se ubila“, otkrio je malo kasnije. „Mislio sam da je to bila neka vaša šifra.“

Tog leta poslao sam Nedi razglednicu iz Makarske. Sećam se da je imala kolekciju.

Ruther nije želeo da srpski rent-a-car ostavimo nasred glavne ulice, ali privatni parking nismo imali. Kaže da su ga Hrvati gledali sa podozrenjem, nije mogao da se opusti.

Uveravao sam ga da će sve biti u savršenom redu, i bio sam u pravu.

Sledeće nedelje razglednicu smo poslali iz Sarajeva koje mi je milovalo čula. Ni tu se nije osećao bezbedno. Kaže da su ga gledali sa osudom zato što je gej.

Naposletku sam pozdravio Nedu iz Beograda, u kome mu je smetala gužva. Veli da je preveliko rasulo vladalo u gustom, neorganizovanom saobraćaju.

Odumiranje naših balkanskih etničkih razlika koje je nekada pronalazio samo je prethodilo smrti ljubavi. Ostavio me kad smo se vratili u Holandiju.

Ne znam da li je videla razglednice. Nije se više javljala. Pitao sam se da li je živa dok sam sa korica njenih Reči uzimao kokain.

Uzeo bih bilo šta, samo da bol nestane. Čuo sam Rutherove reči da ga je moj deda podsetio na Nedu, jer su, kako je govorio, oboje bili obavijeni u veo tuge. Mislio je da im je bila potrebna stručna pomoć. Kao i Ivani Brlić-Mažuranić. Kao i meni.

Nije to bila tuga, to je seta. Ne razume on to.

Okeanski cikloni koji kvase Nizozemsku donose pragmatičnost.

Tajlandski i drugi egzotični ulični mladići imaju preveliki nagon za preživljavanjem da bi gubili vreme u melanholiji. To im je od monsuna.

Deda ga je setno pozdravio na kapiji, plačući nad mojim izgubljenim detinjstvom i godinama kada me je kao dečačića vodio po šumadijskim vašarima, ne znajući da sam sanjao Amsterdam ljudskih sloboda.

Nedi je moje društvo napokon donelo ostvarenje jedne od poslednjih želja – da nostalgično oživi govor prohujale socijalističke mladosti.

Nama je to od jesenjeg juga.

Ne znam da li je još uvek živa. Moja otvorena veza svakako nije. Deda se odavno ohladio. Voleo bih da čujem da Neda nije na Lovrincu. Očekujem to. Znam da se sa rakom borila književnošću.

dragoj Nedi Pintаrić

 

 

  Miloš Perišić

Miloš Perišić (1992.) dolazi iz Aranđelovca. Studirao je književnost u Beogradu. Godinama je živeo u Rimu i Amsterdamu, a u Srbiju se vraća 2021. godine, kad počinje da piše za LGBT magazin Optimist. Naredne godine sa pričom "Boršč" osvaja 3. mesto na konkursu za Nagradu Miodrag Borisavljević, a sa pričom "Rutava Mara" Nagradu Leposava Mijušković za najbolju priču sa LGBT tematikom. "Rutava Mara" je iste godine pročitana u emisiji "Putevi proze" na Radio Beogradu. "Boršč", "Rutava Mara" i "Reči odlomci" su iz dva neobjavljena romana za koje traži izdavača.

Instagram: soul_rodeo

 

 

ažurirano: 27/02/23