Marenglen Cano

 

Uveli su je s lisicama i stavili u kavez sudnice. Zatim su joj odvezali ruke i pustili je, zatvorivši gvozdena vrata, koja su zaparala vazduh, pošto ih tehničko osoblje nije dobro podmazivalo.

U sali su se nalazili srodnici i prijatelji optužene, advokat, naravno, ali i drugi zainteresovani, poput nekolicine studenata pravnog fakulteta i novinara štampanih izdanja, kao i onih onlajn, digitalnih.

Slučaj je bio donekle poseban.

Ova žena oštetila je statuu Borac na konju, slomivši borcu ruku u kojoj je držao mač kojim su odsecane glave neprijatelja.

Novinar s laptopom upravo je obaveštavao onlajn čitaoce kako je žena iskoristila pauzu restauratorskog tima koji je radio na skulpturi. Upotrebila je njihove merdevine, otela im jedan čekić, popela se uz merdevine i, deo po deo, prelomila skulpturi ruku koja je držala metalni mač.

Ako se ima u vidu visina statue, to je bio odista težak poduhvat, rizičan i po život.

A ako bi se procenila simbolika statue, zakonodavstvo i javno mnjenje, rizične posledice postaju još i daleko veće.

Zvuk gonga signalizirao je početak procesa.

Svi su ustali na noge i zatim ponovo seli, s pažnjom slušajući.

Sve se neko vreme odvijalo prema rutinskoj proceduri, kao što se odvija svaki sudski proces. Predstavnik porote u jednom trenutku zatražio je da optužena dâ sopstveno obrazloženje.

„Ja sam odsekla ovu gipsanu ruku koja steže mač.“

Optužena je pokazala na veliki sto gde je ležala odsečena gipsana ruka, koja je u šaci stezala metalni mač.

„Rasturila bih i čitavu statuu da sam mogla. Barem sam ga razoružala, borca na konju.

Vi znate, možda i imate zapisano u dosijeima koji stoje pred vama.

Ja sam udovica čijeg su muža i sina ubili u ratovima vođenim u ime država ili nacija.

Vojnici koji su marširali na njih kretali su sa Trga borca na konju.

Zakletve i parade, ceremonijalno nadahnjavanje vojnika, imale su za simbol mač koji služi za odsecanje glava…

Kome?

Može li se čitav grad zvati slobodnim kada je skoro polovina stanovnika u crnini i nad glavama im visi mač?

Na ovom trgu se ovih dana postavlja podijum.

Stolari, farbari, scenski radnici pripremaju sve kako bi umetnici našeg grada pod dignutim mačem predstavili svoju muzičku umetnost, koreografiju naših plesova, kako bi recitovali stihove pesnika i interpretirali drame naših književnika…

I sve to pod uzdignutim mačem.

To nas, udovice, zastrašuje!

To plaši siročad, ali i roditelje koji su ostali bez dece!

To je bolna euforija, ironija i sarkazam koji moraju prestati…!“

„Dosta! Dostaaa!“

Iz sredine sale jedan stariji čovek ustao je na noge i obratio se poroti.

„Ja sam…“, rekao je svoje ime i prezime.

„Ja sam autor Borca na konju i želim da se obratim gospođi…“

Uputio se prema optuženoj.

Videvši da porota niti odobrava njegov zahtev niti mu se protivi, vajar je prišao kavezu i, našavši se licem u lice sa ženom, pao je na kolena, držeći se za rešetke kaveza.

„Gospođo! Oprosti mi za patnje koje ti je nanelo moje delo. Moj talenat je zloupotrebljen, i ja sâm zbog toga patim, ali nisam imao hrabrosti i snage da se izdignem iznad sebe.“

Nastavio je da nemušto izgovara reči koje nisu dopirale do sagovornika, bila je to ispovest o žrtvama podnetim zarad realizacije dela, bio je to unutrašnji revolt koji je navirao zbog zloupotrebe njegovog talenta zarad opravdanja odurnih zločina.

Samo na kraju podigao je glas:

„Hvala ti za pomoć koju si mi pružila.

Napravila si izbor, neophodan ne samo za naš grad, već za sve naše balkanske zemlje gde skulpture i spomenici drže mačeve, koplja, strele, puške uperene jedne na druge!

Bajke i legende, književna i umetnička dela nalaze negativne likove kod suseda. Ratovi se još nisu završili.

Umetničke i kulturne predstave oštrine, kao komete koje su davno zapaljene, nastavljaju i dalje da gore.“

I, obraćajući se poroti, završio je:

„Treba razoružati statue, i ne samo njih…!“

 

Sudsko telo povuklo se na konsultacije. Ženini srodnici i poznanici prišli su kavezu i stali u  polukrug.

Jedan student mogao je da pošalje poruku mobilnim telefonom, dok je novinar sa laptopom direktno prenosio čitaocima situaciju iz sudske sale:

„Bez obzira na to kako će odlučiti porota, ovaj sud ne završava se ovde.

Njegova sala obuhvatiće čitavu kartu Balkana, gde će kajanje i oproštaj biti poput para utvara koje će zaposednuti srca i misli ljudi, dok nova generacija s jedinstvenim društvenim genom ponovo ne naseli poluostrvo.

Ni ovaj moj prenos ne završava se ovde. Mogućnost onlajn štampe je u tome da čitaoce pretvori u likove i koautore.

Nakon što zatvorite i poslednju stranu ove onlajn pripovesti koja liči na kratku priču, povežite se preko Fejsbuka na našu veb-stranicu, gde možete postati učesnici ili posmatrači balkanskog žala i oproštaja.“

 

 

Prevod: Đorđe Božović

 

 

  Marenglen Cano

Marenglen Cano rođen je 31. avgusta 1948. u okolini Sarande u Albaniji. Služio je u Vazdušnim snagama Albanije skoro trideset godina na održavanju borbene tehnike. Trenutno je penzioner u emigraciji. Kontakt: marenglen@hotmail.it

 

ažurirano: 25/02/20