Vasilije Perović
Od ranog detinjstva skoro svaki letnji raspust provodio sam kod moje babe, udovice Cvijete, u selu G. ispod Ostroga. Poslednjih godina dolazio sam sve ređe i na preskok. Roditelji me više nisu slalii na „letnje ferije radi friške arije“, nego bih došao onda kada bi me želja povukla. Ili kada bi letnji morski planovi došli u raskorak sa raspoloživim mogućnostima, pa bih se tešio da su mesec-dva boravka kod Cvijete i poznate seoske raje iz detinjstva prihvatljiva alternativa užarenom i praznom letnjem Beogradu.
Izbor letnjih aktivnosti u selu bio je ograničen na kupanje u Zeti, branje voća, čitanje ili „puvanje kravama u prkno“ kako je Cvijeta kolokvijalno nazivala čuvanje stoke od podneva do prvog zvona ostroškog manastira. Uveče se moglo prosto lenčariti u toplom baršunastom mraku za velikim starim stolom pod murvom. Tu sam provodio noći slušajući muziku sa malog tranzistora i prateći pogledom padalice koje su špartale nebo povrh sela.
Kao svaki do sebe držeći ljubitelj pop-roka zalazeće hipi generacije redovno sam slušao Radio Luksemburg, nestrpljivo čekajući jedanaest uveče i početak Toni Prins šoua.
Te 1971. Cvijeta je već oslabila približavajući se svojim sedamdesetim, pa je stric Marko sa porodicom pre par godina preuzeo većinu kućnih poslova. Ona bi tako slobodna uveče često znala sesti kraj mene, te bismo potom zajedno slušali muziku, krateći noć.
Nekoliko dana kasnije osmelila se i pitala me da li bih mogao u osam da „navijem“ tranzistor na Radio Titograd pošto je čula da tamo onda „puštaju pjesme“. Tako smo uspostavili našu prećutnu i prijatnu rutinu da u osam slušamo „pjesme“ a posle toga rok i pop na Luksemburgu.
Umesto uobičajene ravnodušnosti prema muzici na 208, vremenom je počela prvo stidljivo, a potom sve pažljivije slušatibluz rok. Snažan i očigledno potresni dojam na nju je ostavljala muzika sa posthumnog albuma Pearl od Dženis Džoplin, koji se toga leta penjao na svim listama. Svake večeri strpljivo je čekala dolazak na red pesme Cry, cry baby. Sedela je bez pokreta upijajući vapaje napuklog Dženisinog glasa, tvrdog pogleda uprtog u tranzistor kao da je tako htela osloboditi i iščupati tu pesmu iz radija. Par večeri kasnije pitala me ko to peva i kakva je to pesma. Za pesmu sam rekao da govori o nesrećnoj ljubavi žene koju je napustio njen čovek, koji potom nije našao sreću tamo gde je potražio. I njenom očajničkom pozivu da joj se vrati da zajedno isplaču njegovu tugu. A da je pevačica bila Dženis Džoplin. Žena koja je živela prebrzo i umrla mlada. Zato što više nije imala zbog čega živeti.
Nervozno grizući usnu Cvijeta je tiho i uvereno konstatovala: „Nju je bolio život. Nije ga ispravila tako što je umrla. Znam ja to, godine su me naćerale. I mene je boljelo… ranije.“
Iz priča drugih čuo sam o tom „ranije“. Ali o tragičnoj smrti deda Stojana nikada nisam čuo priču od same Cvijete. Iako svestan težine teme koju otvaram, morao sam je o tome upitati: „Nikada mi nisi ispričala kako je umro deda.“
„Zar ti otac nije rekao?“
„Rekao mi je samo da je dobio zapaljenje pluća i umro 1944… Bio je rat pa se umiralo svakoga dana. I da mu nije bilo pomoći. Eto toliko znam. A znam takođe da se zapaljenje pluća može lečiti. Zar mu nije mogao neki doktor pomoći, bilo je doktora ovde i pre rata?“
Zamislila se, prebirajući po uspomenama. Tiho je počela, rečima koje su preticale jedna drugu:
„Moj Stojan, tvoj đed, umro je ođe u staru kuću oko Božića 1944. Bio je u grad, na pjacu, da proda malo duvana, sira i rakije i donese soli, gasa i brašna. Bilo je hladno, puva je gadni šjever i nanio mraza i snijega. Kada se vraćao doma, na Sušicu kod Adžijina mosta, sreli su ga trojica pjanih Bajovih četnika iz sela M, tu kod grada. Izbili su ga i bačilli u rijeku.
Rekli zato što mu je sin, tvoj otac Miljan, banda komunistička. I još mu kazali e je srećan što ga nijesu na mjesto strijeljali. Čiste teren od bande, vele… ali ga za Božić, eto časte životom! Došlo je bilo vrijeme da je neko fukari dao da se igra boga. Da te strijelja ili da te časti životom!
Moj Miljan je 1942, kada je otišao u partizane, imao manje od dvadeset.. Bolje tamo nego sa ovijem neljudima što su ih matere umjesto mlijekom grkim jadom nadojile!“
Zastala je na trenutak da se sabere i smiri. Sa radija joj je pomagala Dženis Džoplin.
„Te noći je tri sata po mrazu iša’ doma u mokro odijelo. Pod jutro je dobio groznicu i visoku fibru. Liječila sam ga sa baba Stanom kako sam umjela. Nijesmo imali nikakvih lijekova, ništa imali nijesmo, večere smo krpili preskačući ručak… rat je bio. Što sam mogla činjet, od starih nam ostade samo ovi krš i četiri koze, pa smo eto takva našljedna sirotinja i ostali!
Našla nam se komšinica Joka i donijela neke svoje trave za čaj. Nije pomagalo.
Poslije osam dana nije mogao disati, nit se dić’ iz kreveta. A ni fibra nije popuštila. Baba Stana mu je privijala listove raštana. Od toga su mu se samo žive rane otvorile. Namučio se mrčenik i brzo umro… a možda je tako bilo bolje. Manje se mučio. I mi sa njim…
Rekli su mi poslije rata e je umro od jakog zapaljenja pluća. A ja mislim, od ovijeh neljudi.
Ni danas ne razumijem zašto dobri Bog dozvoli da gledaš čovjeka kako se muči, a ne da ti da ga nekako od tih muka izbaviš?“, uzdahnula je duboko i rukavom bluze obrisala vlažne oči.
„Jesi li mogla pozvati doktora iz grada? Da ne umire kao pas pod plotom?“
Sevnula je strašnim pogledom, stisnutih zuba poćutala sekundu ili dve, pa u mene ispalila rafal reči:
„Išla sam ja u grad odmah šjutra. Talijanski doktor je pobjega’ sa vojskom, Nijemci me nijesu htjeli propuštit preko rampe, mi smo za njih bili ništa, crvi. Iskala sam našeg bolničara, starog Slovenca koji je služio tu u grad još od Kraljevine. Rekoše mi e su ga partizani, ili četnici, strijeljali ka’ narodnoga neprijatelja. Ee, ja mislim da ga nijesu strijeljali ka’ neprijatelja no zato što čovjek nije htio biti avetinja ka’ oni. Ispane da su se svi oni, sem Talijana i Njemaca, borili za narod. Tako što su ga strijeljali i u škrape bačali!
A što je narod? Kada svi misle isto, ćute i slušaju? Je li ti to taj narod? Svi ljudi ne mogu isto misliti! Ili su to ovi što na gumno povazdan guslaju o hrabrijem junacima, pobjedama i bitkama?
O carevima i kraljevima, Obilićima i Brankovićima, obavezno…
A napune gaće pred svakim džandarom, pisarom ili popom! Guslaju samo ono što im serdari i popovi narede. Zato što su avetinje koje im vjeruju, a oni sa malo mozga a bez srca, od straha.
Iz toga straha bi te i ubiti mogli! Ne razumijem čega se boje kada ništa nemaju, niti što mogu izgubiti. I kako ih samo nije od ljudi stidno… Ljucka sitnež…“
Zastala je, crvena u licu, teško dišući. Prisustvovao sam erupciji nabreklih sećanja koje je Cvjeta čupala i otkidala iz sebe. Udahnula je duboko i nastavila:
„Sa đecom sam spremila Stojana za sahranu na našem groblju. Pomogoše nam Joka i ostali susjedi. Strah me je bilo kako ću sad sama.. Svašta sam ja mislila tih dana. I kako bih sve to mogla lako i brzo svršiti. A ovo se troje svilo oko mene ka’ jagnjad božja, sve tješeći me i govoreći e će sve bit dobro. Osjetili da sam im samo ja ostala da ih odrastam i tješim. Tako je to moralo biti. Pa je eto, tako i bilo…
Otišla sam u Ostrog da našega popa molim da opoje Stojana. On mi je, sve krijući oči, kazao da crkva neće opojati oca komunističkog bandita. Nijesam mogla vjerovat e su mi ga ubili po drugi put! Pa sam tada popu rekla ovo što ću sada tebe reć… I nikada više poslije toga nijesam ušla u crkvu.“
Cvijeta je lagano zaokružila kažiprstom po ogromnom zvezdanom nebu nad nama i rekla:
„Mala je tvoja crkva, pope, za ovolikog Boga!“
Pogledao sam osvetljeni zvonik Ostroga u litici nad nama, pa iznad u zvezdano nebo naslonjeno na okolne planine. Ponovo sam pogledao, i stvarno… Manastir je bio mnogo, mnogo manji od Boga.
Više ništa nije rekla te večeri, bespomoćna pred navalom suza neisplakanih još od 1944.
Ili možda neke druge, samo njoj poznate godine…
Beograd, proleće 2021.
Vasilije Perović
Vasilije Perović rođen je 1951. u Rigi (Letonija) u braku majke Ukrajinke i oca Crnogorca. Tokom studija radio je u čuvenom beogradskom studentskom klubu KST i listu Student kao grafički dizajner, karikaturista, scenarista i scenograf. Nakon profesionalne karijere project managera, u Kijevu je 1997. godine osnovao LFG, studio interijerskog i grafičkog dizajna i pritom realizovao 52 uspešna projekta tokom 20 godina... Godine 2021. počeo je pisati i "Razmera boga" je jedna od priča iz neobjavljenog omnibusa kratkih priča LOO o njegovoj babi Cvijeti. Živi i radi u Beogradu.
Kontakt: perovic.vasilije@gmail.com
ažurirano: 06/03/23