Slađana Nina Perković
I
Obukla sam crvenu haljinu, pa se predomislila. Plava se ipak činila prigodnijom za tu priliku. Pogledala sam se u ogledalu. Kosa mi je izgledala užasno. Kao ptičije gnijezdo. Pokušavala sam je smotati u punđu, ali nikako nisam bila zadovoljna rezultatom. Nekoliko puta sam vadila ukosnice i ponovo ih stavljala. Na kraju sam odustala. Jednostavno sam pustila kosu, dva-tri puta kroz nju prošla prstima i izašla iz kuće. Dovoljno dugo sam odlagala neizbježno.
Iako na vidiku nije bilo nijednog jedinog automobila, uredno sam sačekala da na semaforu zasvijetli zeleni pješak. Prešla sam ulicu, ušla u crvenu zgradu i, umjesto liftom, popela se stepenicama, s noge na nogu, na četvrti sprat. Udahnula sam duboko i pritisnula zvonce ispod koga je stajalo njeno prezime. U stomaku mi se svezao čvor.
Vrata je otvorila žena koja se o njoj brinula otkako su je otpustili iz bolnice. Zavjerenički mi je stegla ruku. „Pokušajte izgledati kao da je sve u najboljem redu. Nemojte plakati. Budite veseli, ali ne pretjerano.“
Ležala je na krevetu ispod prozora. Glava joj je bila okrugla poput mjeseca. Ćelava. Ali nije me to uplašilo. Uplašile su me njene oči. Sitne, upale, mrtve. Da nisam znala da je to ona, uopšte je ne bih poznala. Sve se srušilo. Umalo nisam briznula u plač. Umalo nisam zajaukala koliko me grlo nosi. Suzdržala sam se. Ni sama ne znam kako. Usne su mi se iskrivile u osmijeh. Sagela sam se i poljubila je u obraz. Nisu to više bili njeni obrazi, ni njen miris. Soba oko mene se zanjihala. Izgubila sam tlo pod nogama. Morala sam sjesti pored nje na krevet.
Ćutala sam. Inače bi me rođeni glas izdao. Mogla sam tek toliko da joj spustim ruku na rame. Naglo me uhvatila za ruku i prislonila usne na moj dlan. Vani je bilo sigurno 40 stepeni, ali odjednom je nekako zahladilo. Zubi su mi počeli nekontrolisano klaparati. Otrgla sam ruku i ustala. Htjela sam istrčati napolje. Nisam više mogla izdržati. Nisam.
To bih vjerovatno i uradila da ona nije pružila prst prema komodi na drugom kraju sobe.
„Donesi mi crvenu kutijicu za nakit“, progovorila je tuđim glasom.
To mi je došlo kao poručeno. Da se odmaknem od nje. Da udahnem malo vazduha. Otvorila sam komodu i izvadila kutijicu za nakit presvučenu tamnocrvenim plišem. Pružila sam joj kutijicu, ali više nisam sjedala pored nje na krevet. Stajala sam na ugodnom rastojanju.
Otvorila je kutijicu nespretno i nakit se prosuo svuda po krevetu. Uglavnom prstenje. Njih dvadestak. Možda i više. Nikad nisam vidjela da je nosila ijedan od njih.
„Izaberi jedan. Hoću da imaš uspomenu na mene“, rekla je.
Htjela sam joj odgovoriti nešto u smislu kakvu uspomenu, još ćeš ti mene nadživjeti, ali nisam imala snage da izvodim gluposti. Dohvatila sam jedan prstenčić, samo da što prije završim s tim. Kad je ugleda koji sam izabrala, naglo se uspravila na krevetu i otela mi ga iz ruke.
„Od svog prstenja, ti baš srebreni uzela! Evo, probaj ovaj“, u momentu je zaiskrila stara ona i ja sam se iskreno nasmiješila.
Nisam mogla prestati gledati zlatni prsten s velikim crvenim kamenom. Dugo sam ga vrtila među prstima. Nikada nisam vidjela tako lijep prsten. S unutrašnje strane je bilo ugravirano „za našu vječnu ljubav“. Htjela sam pitati za čiju vječnu ljubav, ali onda sam ga stavila na prst i sve zaboravila.
Prsten mi je stajao kao saliven.
II
Jurcala sam po kući kao bez glave. Fino sam se obukla i sredila i onda mi je odjednom palo na pamet da probam džem od šljiva koji sam cijeli dan kuhala na šporetu. Samo da vidim treba li dodati još šećera i – uflekam se. Bila sam van sebe. Preturala sam po ormaru polugola, u grudnjaku i steznjaku. Sreća, imala sam plan B. Izvukla sam iz ormara crnu haljinu sa čamac-izrezom, ali sad je valjalo izabrati i druge cipele. Crvene salonke bi sjajno išle uz crnu haljinu, ali one su bile u kutiji, negdje na ormaru. Bez razmišljanja sam dohvatila stolicu i uspentrala se. Kihnula sam dva-tri puta. Kad li sam zadnji put obrisala prašinu s ormara? Nisam sad mogla razmišljati o tome. Nije bio momenat. Našla sam kutiju sa crvenim cipelama i skočila sa stolice, spretno kao mačka, iako me zglobovi odavno ne služe dobro. Pogledala sam na sat i zaledila se. Dohvatila sam s komode rezervni par štrampli boje kože i brzo ih gurnula u tašnu. Od nakita sam stavila samo prsten sa crvenim kamenom.
Taksista je zabrundao kako me već dugo čeka. Nije mi bilo do svađe, htjela sam samo što prije stići do restorana gdje moja generacija proslavlja 30 godina mature. Pomirljivo sam mu rekla „u pravu ste“ i „znate nas žene“. On se malo smekšao i odgovorio kako ih „zna i previše“.
Utrčala sam u restoran u pravi čas. Taman su poslužili pjenušavo vino i neki kolega kome više nisam znala ime držao je zdravicu. „Za nas koji smo se okupili danas ovdje, ali i za one koji više nisu s nama, drugove i profesore. Rasijao nas je ratni vihor“, rekao je, a onda je udarila muzika i svi su poskakali.
Koliko sam popila, ne znam ni sama. Znam samo da mi je prišao Džamonja i uštinuo me za zadnjicu. Udarila sam ga laktom u rebra tako da se presavio na plesnom podijumu. Marija se isto tako presavila, ali od smijeha. Godine nam ništa nisu mogle. Ostali smo one iste budale.
Oko dva ujutro sam se vratila za sto, užasno crvena u licu i mokra kao čep. Nimalo fin prizor za ženu mojih godina. Pored mene je sjela jedna jako zgodna plavojka i izvukla iz tašne lepezu.
„Sjećaš me se?“ – upitala je dok mi je mlatila lepezom ispred očiju.
Nisam imala pojma ko je. Šta čovjeku urade godine, to je čudo.
„Ja sam Lada, išle smo zajedno na časove francuskog“, rekla je vidjevši da je blijedo gledam.
„Lado!“ – viknula sam iskreno iznenađena. Čula sam da je u Americi i nisam je uopšte očekivala vidjeti. Kako je samo dobro izgledala; ni kilograma viška, ni jedne jedine bore. Šta ta Amerika uradi čovjeku, to je čudo.
„Došla sam maksuz za godišnjicu mature. Ne bih ja ovo ni za šta na svijetu propustila“, nasmijala se i bljesnulo je njeno savršeno zubalo.
Ponudila me cigaretom. Izvukla sam jednu i prinijela je ustima. Nisam stigla ni da je pripalim. Lada me je najednom čvrsto zgrabila za ruku. Umalo da mi iščaši zglob.
„Otkud ti ovo?“ – lice joj se sasvim opustilo i palo.
Nisam odmah shvatila o čemu govori.
„Da li je unutra uglavirano za našu vječnu ljubav?“ – zagrcnula se Lada sopstvenom pljuvačkom.
Muzika je postala glasnija. Svi su oko nas skakali i pjevali kao mahniti. Nestao mi je osmijeh s lica.
III
Nisam skidala spavaćicu sedam dana. Možda i više. Nemam pojma. Izgubila sam pojam o vremenu. Samo sam se vukla po kući i jela domaći džem od šljiva. Miki je dugo zvonila i lupala na vrata. Nisam sam joj htjela otvoriti. Nisam željela nikoga da vidim. Još manje sam željela da mene neko vidi, ali Miki je bila tako uporna da sam na kraju popustila. Čim sam odškrinula vrata, uvukla se unutra poput pijavice i počela mi popovati šta trebam a šta ne trebam. Okrenula sam se na petama i vratila u krevet. Usput sam pogledom okrznula ogledalo u hodniku. Lice mi je bilo žuto. Kao limun. Da bude još gore, kosa mi se skroz zapetljala. Onako prljava i masna stršila mi je na glavi. Ali koga briga.
„Vidi na šta ličiš“, rekla mi je Miki.
Podigla je roletnu i otvorila prozor. Svjež vazduh mi je ispunio nozdrve. Smučilo mi se.
„Vidi na šta ti liči kuća“, dodala je.
Svukla je s mene deku i promlatila je kroz prozor. Bacila sam pogled na svoje otromboljeno tijelo i na spavaćici uočila jednu poveću tamnu fleku. Vjerovatno od džema. Osim ako nije bila od džema. Nemam pojma.
„Moraš ustati. Moraš se oprati. Moraš dovesti kuću u red“, nabrajala je ona uporno.
Bez prethodnog upozorenja, naglo mi je izvukla jastuk ispod glave i izbacila ga da se lufta na okno prozora.
„Ti nisi ništa kriva. Kako si mogla znati? Na kraju krajeva, to je bio poklon. A poklonu se ne gleda u zube“, Miki je sjela na krevet i spustila ruku na moje rame.
Soba mi se učinila nekako čudna. Kao da su se zidovi približili jedan drugome. Kao da se sve nekako skupilo.
„Ne možeš ni nju kriviti. Šta je jadnica mogla znati?“ Slegla je ramenima.
Zatutnjalo mi je bolno u sljepočnicama. Kako se ovo desilo? Čak se i plafon spustio. Da sad ustanem, vjerovarno ne bih mogla stajati uspravno. Morala bih se poviti u leđima. Je li i Miki to primjetila? Čini mi se da nije. Ona nije zatvarala usta.
„Mada, svi smo znali ko je bio njen muž i šta je radio za vrijeme rata. I ti si znala, zar ne?“ – upitala je.
Najednom je postalo mračno. Je li to već pala noć? Zar dani nisu postali duži? Nisam bila sigurna. Možda je Miki ipak spustila roletnu?
„U svakom slučaju, nisi ti kriva. Ko bi znao da je baš taj prsten skinuo s ruke mrtve žene“, zaključila je.
Okrenula sam se na desnu stranu i povratila direktno na dušek. Zagnjurila sam glavu u rođenu povraćku. Poželjela sam se ugušiti u njoj. Miki je glasno opsovala. Uhvatila me za ramena i izvukla.
„Zaudaraš, da ti iskreno kažem“, rekla je s gađenjem u glasu.
Klimnula sam glavom. Odavno se Miki i ja nismo tako slagale oko nečega.
Slađana Nina Perković
Slađana Nina Perković rođena je 1981. godine u Banjaluci. Diplomirala je novinarstvo na Univerzitetu u Banjaluci i političku komunikaciju na Sorboni. Autorica je zbirke priča "Kuhanje" i romana "U jarku". Živi, radi i piše na relaciji Banja Luka – Pariz.
http://www.sladjanaperkovic.com/
ažurirano: 04/02/20
