Srđan Miljević
„Ajmo, Sarajevo!“, povikao je Majstor, namotavajući volan nadesno kako bi ušao na kolosek. Srećko je već dugo bio budan i spreman da odmah po izlasku iz autobusa otrči u toalet. Od malena je navikao da trpi i čeka pauze za piškenje. Majstor je noćas video da svi putnici spavaju, pa je, bez pauze, samo produžio ka Sarajevu i tako stigao pola sata ranije. Eto koliko se vremena uštedi kad se ignorišu fiziološke potrebe. Često se u ovim autobusima osećao kao da je na celovečernjem koncertu za gastarbajtere, pa ga je i ovaj put na kolodvoru s radija pozdravilo: „Uspeo sam u životuuuuu, tako misle sviiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii“. „Hvala vam, prijatno“, izgovorio je Majstoru koji je, i ne pogledavši ga, zapevao: „’A gde si mi tiiiiiiiiiiii’. Aj’ vozdra!“.
Tužno je kad negde stigneš, a niko te ne dočeka.
U redu za WC razmišljao je o tome kako vreme potpuno drugačije teče onom unutra i ovom koji ispred nestrpljivo čeka. Slično je i sa životom. Onaj koji živi ništa ne čeka, a ovaj koji čeka ne živi.
Stigao sam, javim se posle iz stana, otkucao je i pritisnuo: Send to Vanja.
Imam dovoljno godina da se ne zavaravam da će mi boravak ovde doneti neku promenu. Previše sam se opustio. Čak mi je i mačka predebela jer se sažalim kad vidim da je gladna. A stalno je gladna, kao što se meni stalno puši cigareta. I onda ona jede gulaš, a ja zapalim. Kad bolje razmislim, od svega na svetu imam te cigarete, mačku, stan i… Majčin grob. Dobro, i široku dušu, tako me Vanja zeza, ali to valjda i jeste poenta života.
Tek što je krenuo, zaustavio ga je semafor. Osetio je kako se već javlja poznati osećaj u ovom gradu. Nije mogao a da opet ne pomisli da bi bilo ko od ljudi oko njega mogao biti On.
Ne volim nemir koji ovde osetim, ali jebiga. Mesec dana plaćene rezidencije baš je velika stvar, pa makar pisao i samo o tom nemiru.
Na raskrsnici kod Vjećnice osetio je pogled debeljuškaste žene s druge strane ulice. Kad su im se pogledi sreli, jasno je mogao videti izbezumljenost na njenom licu. Tek što je izgovorila: „Isti Ne…“, prošao je automobil, presekao to jedno slovo i ostavio za sobom: „…ad“.
Pre nego što je stigao da se zapita šta se upravo desilo, ko je ova žena i s kim ga je pomešala, video je da mu neko maše. Bio je to vlasnik stana u kojem će provesti rezidenciju. Dosad su promenili nekoliko poruka radi organizacije, i nije mu palo na pamet da Samir nije neki dekica, već zgodni mladić.
„Šta ima, jesi dobar?“ Pružio mu je ruku, pa nastavio: „Stan je, evo, nema dvije minute odavde, treba li pomoć s koferima?“
„Dobar sam, dobar“, zbunjeno je odgovorio. Kako nisam guglao ovog lika pre? Dopala mu se Samirova tršava kosa, a njegov radoznali, pomalo vragolasti pogled, već ga je činio nervoznim. Gde ode ona žena?, namah mu je prošlo kroz glavu, ali ga je Samir potpuno obuzeo. Voleo je momke s lepim zubima i osmehom. Samirovo lice izgledalo je kao da se uvek smeši, iako su mu zubi bili loši. Već je ranije Srećko čuo da su deci rata zubi lošeg kvaliteta jer im je tokom odrastanja falilo vitamina.
Pokazao mu je lep, osunčan stan u samom centru, a onda rekao da će navratiti večeras da donese još jednu posteljinu, da ima da menja. „Ajde, svrati na vino“, dodao je Srećko, „da se malo ispričamo“. Čim je Samir otišao, bacio se na krevet i, pre nego što je utonuo u dremku, zapisao:
Baš čudan dan. Danas me je ugledala žena i preneraženo izgovorila neko muslimansko ime, nisam razumeo… Nead, Vedad, Nedžad, tako nešto, stvarno ne znam, mada je možda najviše zvučalo ko Nedžad. Izgledalo je kao da je videla duha, ali je naišao Samir i svojim radosnim okicama potpuno mi skrenuo misli s nje. Jaoj, samo da se ne zaljubim!
Zaljubio se već iste večeri.
Pili su vino i mnogo razgovarali. Kako se boca praznila, Srećko se sve manje fokusirao na razgovor, a sve više na Samirove oči. Bio je nastavnik fizike u osnovnoj školi, stan koji sada renta kupio je na kredit i raduje se danu kad će ga otplatiti i odseliti iz roditeljskog doma. Ipak je nadomak četrdesete. Srećka je radovala činjenica da je raspust tek počeo i da Samir ništa ne mora. Kad ga je pitao šta mu je plan za sutra, Srećko je gotovo nesvesno izgovorio: „O tom botom“. Uzajamni smeh prekinuo je Samir u jednom trenutku, kad je ugasio radio, prišao mu i rekao: „Smeta mi muzika. Hoću da čujem kako dišeš“, a onda ga poljubio.
Ovaj je drugačiji. Kad sam mu rekao da… Prekinuo je samog sebe jer je video gde mu idu misli. Zavozaće se, ako već nije. Ma, kasno… Obećao je sebi da će da odmori od emotivnih turbulencija. Upoznavanje momaka dosad ga je samo praznilo. Ali, ovaj je drugačiji, opet ista misao. Kako je za samo nekoliko sati uspeo da mi se podvuče pod kožu? Bio je pripit, ali se seća da je u jednom trenu, gledajući u Samirovo levo oko pomislio da ga voli. Uostalom, rat počne preko noći, što ne bi ljubav?!
Narednih dana Srećko je govorio kako je za pisanje najbitnije iskustvo i potpuno se predao Samiru.
Jedne takve ljubavne večeri legli su zagrljeni i obojica podugo ćutali. Taman kad je hteo da upita Samira gde je i o čemu misli, ovaj ga je preduhitrio:
„Ima li nečeg zbog čega se kaješ?“
„Nikad nisam rekao mami: Izvini“.
„Zbog čega?“
„Naljutio sam se kad mi je rekla da je silovana u ratu. Idiot mali“
Samir ga je obema rukama privukao u zagrljaj.
Kako je lepo kad si nekome bitan.
„A šta se desilo?“, nežno je pitao Samir.
Srećko je gledao u jednu tačku na plafonu neko vreme, a onda počeo:
„Mama se sa dvadeset zaljubila do ušiju u lika iz Mostara i ubrzo preselila kod njega. Još brže se zaratilo, on mobilisan, nestao bez traga i glasa. Jadna mama je uspela da dođe do Sarajeva kod nekih rođaka. I onda su jednog dana upali… nemam pojma… spominjala mi je neke komšinice, bile su sve zajedno kad je upala grupa njih. Ne seća se ničega, osim da je nedelju dana kasnije došla do Srbije.“
„A ti?“.
„Šta ja?“
„Pa je li zatrudnela s tim Mostarcem?“
„Ne. Rodila me je tačno devet meseci nakon silovanja. Evo, sad je bila godina od kako je umrla. Na samrti mi je rekla: ’Sine, nemoj nikad nikog da mrziš. Mržnja i ljubav ne idu ruku pod ruku. Zaljubljeni ne bacaju bombe’.“
Poćutao je pa dodao: „Eto, zato ne volim da dolazim ovde. Hodam okolo i pitam se ko bi mogao biti otac“.
„Znači, ti si pola pola?“, našalio se Samir.
Dugo su ćutali a onda je tiho izgovorio: „Izvini“ i sklupčanog Srećka poljubio u teme.
„Što se sad ti meni izvinjavaš?“
„Pa, ne znam, možda ti treba“.
Ne pišem već nekoliko dana jer – živim. Po celi dan uživamo u nežnostima i razgovorima. Ni sekund mi nije dosadan, evo već deset dana, a to se nikad pre nije desilo. Često samog sebe ne mogu da podnesem, a kamoli nekog drugog, i to dvadeset četiri sata. Kad pomislim na pisanje, to mi sad dođe ko pokušaj života. Ne mogu a da se ne zapitam pišu li samo očajni, jer ja ovih dana nisam slovo napisao od lepote.
„Hoćeš da ga tražimo? Znaš li šta o njemu? Možda bi te to umirilo“.
„Umirilo… kako je to lepa reč, je l’ kontaš? U-mir-i-lo. Odvelo u mir. Jesi primetio da ovde svi govore „posle rata“, a niko „kad je počeo mir?“, izgovorio je te, izmoren, zaspao na Samirovom ramenu.
Više ne pišem o nemiru, već o Samiru. Ipak je mama imala pravo kad mi je dala ime.
Bilo je već tačno dve nedelje sarajevske romanse. Samir je ujutru skuvao kafu, a Srećko zapisao: Tek mi je sinoć, kad sam shvatio da zaboravljam na taj osećam dok pričam sa Samirom, palo na pamet njegovo ime. Sa-mir. I jeste mi doneo mir. Vanja me je pitala kako nam je i privikavamo li se na razlike. Na primer, njemu je zabavno da me gleda kad perem zube, tj. prednje zube. Kaže da napravim smešan izraz lica i tako ga je slatko gledati kad se zaceni od smeha, da perem zube češće i duže nego ikad pre. Obožavam kad ga nasmejem. On, na primer, ne može da dohvati sopstvena leđa kad se tušira, a ja mogu. Vidiš, meni je to nekad bilo bitno. Osećao sam da mi niko ne treba jer mogu sam sebi da operem leđa, ali to ipak nije bilo dovoljno da se preboli samoća. Kad sam mu to ispričao, smejao se nekoliko minuta…
Utom je Samir doneo kafu u krevet, te rekao: „Danas te vodim na jedno mesto“.
Čudno je kako se spokoj ponekad sakrije iza mesta boli. Baš je lepo kad imaš nekog da ti skuva kafu.
Dan je bio sunčan, Samir je rekao da im do lokacije iznenađenja neće trebati više od dvadeset minuta lagane šetnje. Odjednom se ispred njih ukazala debeljuškasta žena. Ovog puta nije nestala, već je razrogačenih očiju povikala: „Konačno sam te našla! Utekao si mi prošli put, otad ne spavam. A sad lepo da mi kažeš: ko si ti i zašto si pljunuti moj pokojni Nenad?“
Srđan Miljević
Srđan Miljević (1985.) diplomirani je filolog opšte književnosti i teorije književnosti i mastermenadžer u kulturi. Angažovan je na projektima u oblasti ljudskih prava i pomirenja. Njegove priče nagrađivane su na regionalnim konkursima u Zagrebu, Banjaluci, Beogradu, Nišu… Priča „Ja, dželat“ nagrađena je drugom nagradom na Festivalu europske kratke priče 2017. Na projektu Write the Change za mlade iz regiona bio je mentor kreativnog pisanja. Prvu zbirku kratkih priča „Svima nam je prvi put“ objavljuje 2019. godine. Živi i radi u Beogradu.
ažurirano: 24/03/25
