Amina Kaja
Mama je uvek govorila da ne oseća nikakvu potrebu za šetnjama, luksuznim odmorima ili skupim večerama. Njoj je bilo važno samo ono vreme koje provede s porodicom – a gde i kako, to je sasvim nebitno. Barem za nju. Tako je i nastala naša tradicija – svaki dan, kada smo svi kod kuće, svako od nas poviče: „Ko želi kafu, ko čaj?“ i postara se da čitavom Prištinom, a kamoli po sobama stana, odjekne to pitanje. To je naš mali signal – hajde da se okupimo u kuhinji radi razgovora i nečeg slatkog za staviti među zube. A kada se neko ne pojavi, odemo da ga izvučemo iz „jazbine““, kako kaže tata, pitanjem; „Da nećeš možda pismenu molbu?!“ Uglavnom ide najmlađi – nerado, zna se. To je naš najdraži deo dana – komadić sreće između redovnih obaveza.
Ona najviše voli naš balkon – pre nekog vremena kupila je sto, stolice i jastuk, kako bismo tokom sunčanih dana mogli da upijamo vitamin D. Tako je rekla. To je njeno glavno mesto za našu svakodnevnu kafu.
I sada, mama sedi na zelenom jastuku koji umekšava tvrdo sedalo stolice. Ispred nje je turska kafa (sa divnom gustom penom, zna se!). Dve druge kafe stoje kraj nje, neskafa 3 u 1, jer smo ja i tata uvek voleli slađe napitke. U poslednje vreme, manje pričamo, a više gledamo nebo iznad nas. Mama fiksira pogled na neku udaljenu tačku – očiju kao u porcelanske lutke; staklastih, s neobičnim sjajem. Slagala bih kada bih rekla da sam zahvalna što ne gleda u mene, ali svaki put kada to čini, kao da gleda kroz mene. Ja nešto pričam, ona klima glavom, ali robotskim pokretima. Neprirodnim. Kao da me čuje, ali do nje ne dopire smisao mojih reči. Osećam se kao duh. I kada se zahvaljujem, i kada se molim. Ili se možda nadam. Ne znam. Još uvek ne znam tačnu granicu između tog dvoga – za mene je to postalo isto. Nadam se da će možda oni gigantski oblaci iscediti tugu iz nje, da će se nadimati, nadimati, nadiiimaati sve dok ne ispuste iz svog rezervoara tešku kišu gorčine. Ta kiša bi ispunila reku, a reka bi se ulila u more, i ono dalje u okean. Gde god da završi, odneće daleko od nas, od našeg balkona, svu bol.
Kada su se šoljice ispraznile, a oblaci koji su se namerili ovuda nastavili dalje svojim putem, mama je ustala i brzim potezima ruku poput munje sakupila sve stvari sa stola i s mekanim zveckanjem ih postavila na braon poslužavnik. Jednim dubokim uzdahom pokušala je da olakša dušu, zatim se vrati i uđe u kuhinju.
Ne moram da gledam kuda ide ili šta radi dalje. To je već rutina, i ako nešto znam o rutinama, onda je to da one ne vole da se menjaju. Znam da se polaganim koracima kreće ka sudoperi, i da će rukama koje lagano podrhtavaju, s knedlom u grlu, istresti kafu iz jedne šolje. Zastaće da pogleda kako voda teče iz slavine i pravi vrtlog na sivoj površini, a zatim će uzeti sunđer, napraviti penu i početi svakodnevno pranje tog od upotrebe već izbledelog porcelana. Rekla mi je, u jednom od retkih momenata bliskosti, kako u tim trenucima obično misli na svoje molitve. Kako se molila da ne pođe, da ima ko će da se bori, bre! Neka ratuju oni koji su ovo krvoproliće i započeli! Ali postepeno, to se pretvorilo u molitve da bude oprezan, jer ga kod kuće čekaju četvoro dece i žena. To se pak pretvorilo u kasne večernje molitve samo da se vrati. A te poslednje u molitve da sve prođe. Da bude mir.
Bio je to cikličan proces. Kafa, ja kao duh, mama kao ljuštura čoveka, i beli mehuri sapunice koji spiraju sve osim nemira koji je ukaljao maminu kožu. Molitve u vrtlogu kafe. Kao što rekoh, rutina. Samo se oblaci na nebu menjaju.
Već neko vreme tata nije pio kafu sa nama. Nismo prestajali da govorimo mami da je jedna kafa višak. Ne čuje. I dalje nastavlja da pravi jednu kafu više. Mislim da se tako navikla. Posle toliko decenija svakodnevnog ispijanja kafa, mišići sami rade. Ono što srce zna – jedna turska kafa, jedna neskafa. Jutro na suncu. Jutro sa njim. Nakon toliko decenija braka, ne nestaju lako znaci nečijeg prisustva, a nakon decenija ljubavi, ni smrt ne može da izbriše prisustvo prošlosti.
Mama misli da ja ne vidim – kako priča sa tatinom duksericom. Ponekad proturim glavu u njihovu – njenu sobu, i gledam kako leži, sa staklastim očima uperenim u jednu tačku na zidu, odlutala u misli, dok gladi iznošeni pamuk. Misli da je ne čujem noću, kako hoda po hodniku; nedovoljno budna da bi se molila, ali i nedovoljno umorna da bi zaboravila. Misli da ne vidim kako maskarom prekriva crvenilo očiju, kako se na silu osmehuje kada je brat pita gde je tata, i kako briše suze kada pravi sendvič za posao, jer zna da je to uvek bila tatina veština. Trudim se da joj olakšam. Pratim je do posla – inače bi ceo put prolazila razmišljajući kako je te korake pravila s nekim drugim. Ponekad uđem sa njom pod jorgan i držim je za ruku – odavno nas je naučila da nežan dodir može da zaleči rane. Nju neće zalečiti, ali svejedno, nadam se da će joj olakšati pometnju u mislima i nemir u grudima.
Život je okrutan – nemilosrdnija je samo smrt. Čini da misliš kako imaš vremena, kako će danas trajati zauvek, a i ako mu jednom dođe kraj, kako uvek imaš i sutrašnji dan. A u ratu, postoje samo dve strane istog novčića – dok si ti onaj koji ga je bacio visoko u oblake, čekajući da vidi rezultat.
Ne mogu da kažem da je tata ostavio prazninu u našim životima – jer praznina podrazumeva da je ostalo mesta na koje bi moglo da se stavi nešto drugo. On je ostavio nedostatak koji se nema čime popuniti. Taj nedostatak osećaš u svakom svom dahu, u svakoj priči koju nisi stigao da ispričaš, u svakoj radosnoj vesti koju nisi mogao da podeliš, i u svakom ispitu koji položiš, ali nemaš kako da ga proslaviš – jer svaki taj novčić podseća te na život i smrt.
Mama je uvek govorila da, kada bi tata umro, ne bi znala šta će da radi. Mi bismo uvek menjali temu jednim „daleko bilo!“ jer nismo želeli ni da razmišljamo o tome. Ona bi nam odgovarala da čovek uvek mora da razmišlja unapred, i kroz šalu i osmeh dodavala kako ni tata ne bi znao šta će da radi bez nje.
Ali, drugi izlaz ne postoji. Mama je morala da se nauči kako da nastavi da živi bez njega. Smrt se prikrada za oružjem, za ratnim pucnjima. Šapuće na uho komandantu, stoji nad krevetom vojnika. Širi ruke na bojnom polju – kao jedino sklonište od posrnuća čovečanstva. Smrt pažljivo osmatra. Čeka. Ali ne zadugo, jer bitka ne štedi žrtve, bili oni nečiji očevi ili ne. Ona je strpljiva, jer je polje na kome pucaju topovi žedno krvi, a ljudi su njeno roblje – ovozemaljsko roblje. Roblje koje proliva krv u ime ideologija s nimalo smisla kada nisu mrtvo slovo na papiru. Ne, nije život okrutan. Čovek je okrutan. Rat seje, smrt žanje.
I dok gledam paperjaste oblake kako se vuku po nebu, i dok osećam toplinu mamine ruke na mojoj, ne mogu a da se ponovo ne ponadam. Kako da se ne nadam da će oblaci konačno sakupiti tugu sa našeg balkona, i da će mama prestati da pere šolje. Praću ih ja od danas. A nekad ću uposliti i maloga. Naučićemo zajedno kako da idemo napred, i držeći mamu za ruke, pokazaćemo joj kako da nastavi da ide dalje.
A možda, samo ovaj put joj možda moj dodir i zaleči rane.
Prevod: Đorđe Božović
Amina Kaja
Amina Kaja je aktivistkinja i studentkinja Opšte medicine Univerziteta u Prištini. Predstavlja Kosovo kao Mlada evropska ambasadorka, a ambasadorka je i u kampanji Saveta Evrope "Blokiraj mržnju. Podeli ljubav!" Tokom godina je provela 600 sati volonterskog rada s organizacijama kao što su EU, USAID, UN i YIHR. Deluje kroz umetnost – od crtanja, slikanja i grafičkog dizajna, do poezije i performansa. Amina se nada da će umetnost i aktivizam u budućnosti kombinovati s medicinom i hirurgijom.
Instagram: @aminakaja.ak, Facebook: amina.kaja.77
ažurirano: 06/03/23
