Milica Rašić
Nazvala sam je Ina.
Moja majka se zvala Alma. Ja se zovem Almina. A ona se zove Ina.
Kad ovako poređam naša imena, zvuče mi smešno. Kao brzalica. Alma Almina Ina, almaalminaina almalminaina. Nevešt pokušaj da se imenom zakrpi život.
Ina nije upoznala Almu. Alma, moja majka, umrla je u transportu, pred granicu. Sećam se, dva vojnika su je pridržavala, jedva je stajala zgurana među ljude u vojnom vozilu. Bilo ih je previše, tih blatnjavih ljudi i malo manje blatnjavih vojnika. Vojnici su se kockali sa smrću prevozeći nas, nepoznate jadnike do granice. Izgledali su kao da ne rade ono što rade, pogleda uperenog iznad naših glava i pomalo ukoso, da ne bi videli. Ni nas, ni sebe. Kao da nas pogledom uklanjaju, skraćuju vreme kojim nam produžavaju život. Do granice. A onda nas preuzimaju neki drugi.
Alma, moja majka, naprosto je izdahnula. Kao da je bila umorna od svega. Nisam joj zamerila. Glava joj je klonula na rame vojnika koji ju je čvrsto držao za nadlakticu. Njegove oči već dugo su bile na pola koplja. Izgledalo je kao da su oboje stojeći zaspali.
Rekla sam im da je iznesu i ostave pored nekog drveta čim skrenemo s puta i približimo se šumi. Pogledali su me kao da govorim strani jezik.
-„Ali ona vam je…”
„Da, majka mi je. Ali mrtva je. Ne mogu da je nosim sa sobom, a vama je teret. Možete i da nastradate.”
I dalje su samo zurili u mene, nemo i umorno.
„Nemojte da nastradate zbog žene koja je već mrtva. Bacite je.”
Alma je kriva što sam takva. Beskrupulozno racionalna govorila je. Moraš biti beskrupulozno racionalna ako želiš da preživiš. Tada sam je slušala, svoju mrtvu majku, a vojnici su poslušali mene. Čim smo zamakli s puta, zastali smo, ugasili farove, sačekali nekoliko minuta da budemo sigurni da niko ne ide za nama, a onda su otvorili vrata.
„Čekajte!”, viknula sam.
Prišla sam joj, pocepala kragnu s njene prljave bele košulje i stavila je u džep.
„Može”, rekla sam i okrenula leđa.
Dugo nisam prinela nozdrvama Alminu kragnu. Nisam ni plakala. Čuvala sam suze za bolja vremena.
Nisam gledala dok su je iznosili. Mislim da su bili nežni jer nisam čula udarac tela o tlo. Samo takvi vojnici mogu biti izdajnici, pomislila sam. Imaju previše obzira. Iako je to bilo nemoguće, osetila sam miris truleži koje će uskoro poprimiti Almino telo. I dalje je to netaknuto obličje moje majke, to telo što leži na obodu šume, na kiši, i dalje je to lice stare i nekada lepe žene. Ali to lice je već bilo samo maska, a njeno telo hrpa kostiju i mesa kojima kiša pomaže da brže postanu hrana za zemlju. Čiju zemlju prošlo mi je tada kroz glavu.
**
Almaalminaina. Ponekad mi niotkud dođe brzalica, dok prostirem veš ili kuvam ručak.
Ina, moja ćerka, dugo me nije pitala o ratu.
Jednom je došla iz škole mašući nekim papirima, s osmehom od uva do uva.
„Vidi, mama! Dobila sam nagradu!”
„Je li? A za šta si dobila nagradu?”
Bez reči mi je pružila papir i zatvorila se u sobu.
Bila je to priča. Njena priča. Zapravo, moja priča. Pisala je o ratu iz kojeg smo izašle, kako je napisala, kao pobednice. Ona, još nerođena i ja, koja sam usput izgubila majku. Pisala je o doživljaju koji nikada nije imala, ali ga je iskonstruisala, kako sam tada zaključila, po pričama koje je izguglala na internetu. To me je podsetilo na Almu. Zatvaranje u sebe i mozganje.
Ušla sam u njenu sobu, bacila papire na krevet.
„Nemaš ti pojma o ratu.”
Ćutala je, unapred oborenog pogleda.
„Ali priča je lepa.”
Za Inu, rat je nešto daleko, nešto o čemu se čita dok se pije kakao i jedu urme. Za mene, rat je tupo kidanje među preponama, kad prkosno ćutiš a za taj tvoj prkos nema mesta na tom skučenom svetu, kad ne znaš da li si već mrtva jer ovako nešto se ne oseća kad si živ, moliš se u sebi da brzo prođe i ne bude mnogo krvi, kad misliš da ćeš im na kraju svima pljunuti u lice, svoj četvorici. Ipak, kad uspeš da ponovo staneš na noge, polako jer ih jedva osećaš, oni su već otišli.
Ina me nikada nije pitala ko joj je otac. Ne pitaj pitanja na koja znaš da nema odgovora govorila je Alma, moja majka. Ne znam kako, ali Ina je to znala.
Almina bela kragna nije mirisala na trulež. Kad sam to shvatila, kad sam je najzad prinela nozdrvama, plakala sam kao kiša. Ona kiša što je kvasila Almino telo u šumi. Nadam se da su je položili na leđa, licem ka nebu. Barem nije bilo sahrane prošlo bi mi kroz glavu svaki put kad bih pomislila na njeno beživotno lice na zemlji. Rat je bio izgovor, eto neka korist i od njega. Mrzim sahrane. Gomila ljudi koji gube vreme sa nekim ko više nije tu govorila je Alma. Svidelo bi joj se što nije sahranjena. Samo da su je okrenuli licem ka nebu.
Kragna je mirisala na lavandu. Alma je gajila lavandu u dvorištu i bacala polumokru odeću na nju da se poprimi miris. Dvorište nam je zbog toga izgledalo neuredno, kao da su psi raznosili odeću po grmlju, ali smo zato neprestano mirisale na lavandu. To je bio nezaboravan miris. Čist, neukaljan. Jedan miris govorila je Alma. Nije volela parfeme jer svašta stavljaju u njih. A lavanda je lavanda.
Kako je moguće da nekog više nema a njegov miris ostaje? Sećanja nisu ništa u poređenju s mirisom. Sećanja postaju blagonaklona kako prolazi vreme. Miris je nemilosrdan, on je živi dah tela koje više nije živo.
Mesecima sam udisala miris lavande s Almine kragne, dok nije ispario.
**
Ina je me i dalje nije pitala o ratu. A onda je odlučila da studira međunarodne odnose. Dobila je stipendiju za studije u inostranstvu i počela da se sprema za odlazak. Iako je nisam pitala, znala sam zašto želi da ode baš tamo. Što sam više ćutala o ratu, to je ona snažnije želela da ga proučava, i to baš na zemlji gde se događao. Opet ništa nećeš saznati o tome, dete govorila sam joj u sebi. Nikad nećeš osetiti kako miriše rat. Zato sam je i pustila da ide.
Veče pred put, ušla je u moju sobu i otvorila orman. Hoću da ponesem nešto tvoje rekla je. Nisam znala šta će joj moje stvari kad i svojih ima previše, neke je nevoljko ostavila jer u koferu više nije bilo mesta. Tumarala sam po kući i pretvarala se da nešto radim, da je dan kao i svaki drugi. Nije smela da nasluti suze spremne da nahrupe svakog časa, samo ako zastanem.
Alma, moja majka, neprestano je tumarala po kući. Njeni koraci bili su kao neprekidna muzika, kao kloparanje voza. Zvuk njenih koraka za mene je bio dokaz da vreme nije stalo. Možda je i Ina tako čula moje korake. Kad ode tamo, više ih neće čuti.
„Šta ti je ovo? ”, viknula je iz dubine ormana. Ušla sam u sobu, a Ina je sedela među razbacanim stvarima i u ruci držala Alminu kragnu.
„Šta je to, mama? Miriše na lavandu.”
Almaalminaina almaalminaina. Plakala sam kao kiša.
Milica Rašić
Milica Rašić, rođena 1989. godine, živi i radi u Nišu. Studirala je filozofiju, povremeno predaje u školi, prevodi s francuskog i engleskog jezika. Pisanje još uvijek vježba, s nadom da će naći se u njemu.
Kontakt: milicarasic89@gmail.com, Instagram: nisam.milica.rasic
ažurirano: 28/09/21
