Tamara Kovačević

 

 

I

 

Deda, našla sam te u suđenju za Ovčaru, dugo se pripremala za ovaj razgovor čitajući zapisnike svedočenja pod zakletvom, izveštaje posmatrača i novinara sa suđenja pred Većem za ratne zločine u Beogradu, sa ponovljenog suđenja u Beogradu, sa suđenja pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu.

Pusti to, mačak, uzmi bolje jedi, deda je kao dete imao neku mačku koja je stalno bila izgrebana, izgrižena i jednako ljuta. Po tome je zaključio da je morala biti mačak, nikako mačka. Mlađima je kasnije tepao sa mače ili mačak.

Dobro, evo, jedem. Ali, hoću da te pitam…

Ama, gotova priča, seo je u fotelju i pojačao televizor.

 

II

 

Deda, čitala sam nešto i hoću da te pitam za mišljenje. Neutralan uvod, poziv drugoj strani da se angažuje.

Ajde, ručaj, deda samo za tebe pravio pilav, gurnuo je još malo pleh ka njoj. Kada je baka umrla prošle godine, bez ikakvih poteškoća preuzeo je njenu kuhinju. Vižljast i agilan, već dugo u penziji, kao da je dan po njenoj smrti konstatovao koga nema, bez njega se može i otišao po namirnice. Opet, živeo je baš onako kako im je ona organizovala život. Stvari u stanu bile su na istom mestu, doručkovao je, kuvao ručak u isto vreme, išao u istu radnju, zalivao isto cveće iz iste kantice. Verovatno se to usavrši u vojsci, insistiranje na rutini kao stav prema životu.

Deda, pročitala sam zapisnike sa suđenja za zločin u Ovčari. Zašto mi svi ćutimo o tome?

Pusti to, mače, davno je to bilo, nastavio je da šeta od stola do kuhinje. Ma, otkud ti to uopšte? Kontrapitanje remeti fokus, može se saznati i koja informacija više.

Unela sam podatke svih rođaka u bazu podataka Haškog tribunala, izašla su dokumenta u kojima se pominje tvoje ime. Posle sam našla i zapisnike sa suđenja u Beogradu. Samo gole, proverive činjenice, inače će joj izmigoljiti.

Šta kažeš, gde si našla? Pogledao ju je iskosa i skupio oči kao kad ljudi hoće bolje da čuju, kao kad sagovornik negde zgreši pa bi da ga isprave.

Evo, ovde, zapisnik sa tvog drugog svedočenja. Spremno je izvukla telefon iz torbe i pokazala mu prstom navode pod njegovim imenom.

To je bila moja dužnost, moja obaveza. Šta tebe to interesuje?

Interesuje me da pričamo. Nemam s kim da pričam o tome, uostalom, s kim drugim da pričam nego sa tobom! Povišen ton, znak slabosti.

Ako ne razumeš, ja ti tu pomoći ne mogu. Zaključio je da je dovoljno ručala i odneo tanjir u sudoperu.

 

III

 

Deda, stavi naočare, imam nešto da ti pokažem, približila mu je telefon sa tekstom na ćirilici. Velikim slovima pisalo je njegovo ime i prezime, a u nastavku je išao odgovor na neko pitanje predsednika Sudskog veća. Pročitala sam sve, ne sudim ti, hoću samo da pričamo.

Šta ti meni imaš da sudiš? Juče se ispilila! Dobio sam naređenje i otišao tamo gde je rečeno.

Ma samo kažem, hoću da pričamo, ne o tebi tada, šta si radio, što si išao, to sam sve pročitala, sve što si rekao, više puta, nego o sada. Pa, je l’ tebi normalno da se u familiji samo ogovara, priča o slavama i izborima, mala plata, kad će ko da se ženi, radost da donese, šta će im radost koji moj, kad ne vide užas! Predugo je vodila ovaj unutrašnji monolog, vagala, rasuđivala sama sa sobom, sada joj je ponestajalo strpljenja za stvarnog sagovornika.

Mače, ostavi se toga, nema to veze sa tobom, toplim glasom ju je postavljao na mesto.

Kako nema veze sa mnom, jesi čitao novine, hoće vojne vežbe i za žene da uvedu, čestitala je samoj sebi na dobroj paraleli.

Ma, pusti to, novine svašta pišu, trepnuo je shvativši da se okliznuo. Izraz lica nepromenjen.

Dobro, bre, deda, ako sam ja našla zapisnike i članke u novinama od pre deset, dvadeset godina, sigurno je još neko to pročitao. Pa i ti si rekao da si za zločin čuo iz novina. Kako to svi načitani, informisani, a niko ni da bekne?

Dana 20. novembra 1991. godine na poljoprivrednom dobru „Ovčara” kod Vukovara pripadnici lokalne Teritorijalne odbrane i srpski dobrovoljci pod komandom Jugoslovenske narodne armije mučili su i ubili najmanje dvesta hrvatskih civila i ratnih zarobljenika.

Razumeš, kao da samo ja znam da si bio tamo, da se to desilo, samo moj deda je bio u ratu, niko ništa!

Šta hoćeš ti od mene, šta hoćeš da kažem? Kao da je počeo da popušta. Ili je hteo da sagleda njenu krajnju nameru i još brže privede razgovor kraju.

Neću ništa, hoću da pričamo. Da mi ne braniš da pitam, da se ne brecaš na sve što kažem, činilo joj se ranije da je imala mnogo toga da pita, da zaključi. Sada, smisao je uzmicao. Sedela je preko puta dede, u ono vreme maltene penzionera koji je iz hangara u Ovčari izvukao četiri čoveka. Spasio im život i odveo ih u ratni vojni zatvor.

Jeste, svedočio sam. I rekao sam tamo sve što sam imao. Nije na meni da idem okolo i pričam dalje. Ja sam svoju dužnost i kao vojnik i kao svedok obavio. Na vama je da vagate, da tražite i znate, ustao je od stola i otišao po čašu vode.

 

IV

 

Ispred groblja je stajala mnogobrojna uža rodbina. Godišnji pomen baki se upravo završio, ostali su da popričaju još malo i dogovore se ko će otpratiti dedu do kuće, svratiti sutradan, da ne bude sam.

Deda, vidimo se sutra oko pet, može?

Može, mačak, napraviće deda pilav, nisi bila odavno. A nešto si mi se popunila, moraš malo da pripaziš.

Ti si bre bio na Ovčari, a meni pričaš o izgledu! Adrenalin joj je šiknuo u mozak, kao tigrica se odbacila sa zemlje, u doskoku izvukla mačetu, zarila je dedi iza leve ključne kosti, videla je to u nekom filmu, iz tog ugla sečivo lako i nepogrešivo pogađa srce.

 

V

 

Ni to se, naravno, nije desilo. Uzvratila mu je naučenim, blaziranim osmehom i opsovala ga u sebi. Bar je nije pitao kad će da se uda, deda na veselje da ide.

 

  Tamara Kovačević

Tamara Kovačević rođena je u Beogradu. Nakon kratkih i sadržajnih karijera prevoditeljke piratskih kopija filmova, nastavnice engleskog jezika, dizajnerke CD omota za porno filmove i kompilacije turbo-folk muzike, stekla je zvanje MSc Banking & Finance i višegodišnje iskustvo u reviziji finansijskih izveštaja. Kratke priče i poneku pesmu počela je da piše na literarnim radionicama pod mentorstvom Lidije Dimkovske, u organizaciji SKC Danilo Kiš iz Ljubljane. Priče su joj objavljene u dvojezičnom zborniku BIĆE BOLJE/BO ŽE i zinu "Monstruma".

 

ažurirano: 05/03/20