Slađana Ljubičić

 

Sunce je tog letnjeg jutra bilo nepristojno snažno, toliko da se činilo kako će se nevešti grafit „Anti-antifa“ otopiti i nestati sa betonskog stuba Železničke stanice Novi Sad. Tim pre što je napisan sa oklevanjem, vrlo stidljivo, sitnim slovima. Osuđen na propast istog trenutka kad je osvanuo na toj sunčanoj strani stuba.

Kao i svaka utvara, kako za sebe voli da kaže, Mona nije mogla da oseti tu silinu toplog vazduha zbog koje su živa bića danas bivala bliža njoj – mrtvoj. Vremenske prilike nisu je ugrožavale, za razliku od nemirnih tela putnika koja su, prolazeći kroz nju, sekla njen univerzum snagom mačete, tim svojim oznojanim, malenim univerzumima. Pripila se uza stub, kako bi ih sve izbegla, te joj slova dođoše u visinu ramena. Nisu joj smetali živi, već njihova patetika. Ovaj natpis upravo se u to ubrajao, razmišljala je – za popizdit’ koliko je dosadno. Lutajućim dušama većinu vremena biva dosadno kao u čekaonici. I dok čekaš da iz jednog sveta pređeš u drugi, trudiš se da se nekako zabaviš. Strahovi živih nisu bili ni na listi razbibriga, a još manje zabave. Nije tako zanimljivo kao u horor pričama (koje ipak pišu živi).

Da nisu bili mrtvi, Denis i Danilo sigurno bi kasnili. U ovakvim okolnostima to je nemoguće. Ne mogu se pijani uspavati, jer ne mogu ni da se napiju, ni da zaspu. Usud, tvrde obojica. Ne moraju da se pakuju, jer ništa osim prnja u kojima su skončali nemaju. Pošto ne mogu oboleti, niti biti povređeni u uličnoj tuči, znači – nisu ni u hitnoj zaglavili.

Gde li su te budale, pitala se Mona, nadajući se da se nisu odlučili da prate Lemija Kilmistera do kuće, uvereni da će im se uskoro pridružiti. Prisetila se sinoćnjeg koncerta Motorheada, te se za trenutak prepala da bi to moglo biti istina, jer je taj stari čovek jedva sišao sa bine. Dogovor je bio da će se naći trećeg dana Exita na starom mestu. Nije znala zašto menjaju plan i odlaze iz grada kada su ostala još dva dana festivala. Ako se ne pojave uskoro, otići će do obližnjeg Železničkog parka, samo da ne sluša ljude kako cmizdre zbog vrućine, kojoj pokušavaju da prikače krivicu za sve svoje neuspehe u ovom danu.

Uveravala je sebe da je cool, pokušavajući da odglumi pokrete strpljive osobe. Kao da je neko može videti. Pomislila je kako bi, da je živa, bila ljuta i na ovu dvojicu i na vreli jedanaesti dan jula. Setila se kako joj je vrućina bila nepodnošljiva, a leta u Slavoniji nešto najdosadnije tokom godine. Prisećala se i posmatrala žive lutke oko sebe. Naivno su čekale vozove koji će im pomoći da još brže prožive svoje živote, ne primećujući privilegiju vlastitog starenja. Da je, kojim slučajem, ubijena u dubokoj starosti, možda im ne bi toliko zavidela. Ovako, prezire svaku godinu koju je proživela, a ima ih ukupno četrdeset, smatrajući ih dobrim delom odgovornima za svoju smrt. Nema boljeg plena od rasne žene ratnog neprijatelja, zar ne? Malo čišćenja njene krvi sa uniforme i pesnica nisu ništa u odnosu na toliku slast sa zrelih butina, kojom ćemo se počastiti kao rimski osvajači slatkim vinom.

I taman kada je zaronila u očaj, koji je uvek obgrli, još kod prve misli o vlastitoj smrti, Denis i Danilo se pojaviše. Smušeni i bleđi nego što mrtvaci obično bivaju.

„Gospodo saputnici, reklo bi se da vi o bontonu niste znali ništa ni za života, čim možete i mrtvi toliko kasniti. Šta se dogodilo? Zašto iznenada odlazimo? Jeste li kidnapovali Lemija? Da li smo u opasnosti?“, našali se Mona kad primeti da joj glumljenje strpljenja ne polazi za rukom.

„Kakav Lemi, šta pričaš? Daleko bilo!“, ustuknu  Danilo.

Tada na brzinu skupi tri prsta i prekrsti se. Ostali mu neki nekontrolisani pokreti od života, šta li. Nije da taj veruje u boga. Ne veruje Danilo još otkad mu je metak rasporio utrobu. Dok je krvario, psovao ga je na sav glas, razočaran u njegovu varljivu ćud. A onda je psovke, zajedno sa telom ovog mladog apsolventa šumarstva, progutala reka Bosna.

„Živ je Lemi, umro nije, ne šali se time barem ti. Oprosti što kasnimo, od jutros smo malo neorganizovani“, nezgrapno je Denis pokušavao da verbalizuje svoju patnju.

Zaglavljen u pubertetu, nije znao svoje emocije ni sebi još posložiti, a kamoli drugima servirati.

„Govori, Denise, šta je! Govori, pa da idemo. I kuda ćemo? Imamo li neki plan ili ćete me opet vući po vašim rodnim zabitima? Ne mogu više po seoskim kafanama i slavama kako biste vas dvojica uhodili svoje porodice. Vidite ove mlade ljude oko nas! Turisti bezbrižni. Hajdemo za njima, samo malo da se sklonimo od ovog našeg naroda. Obećavam da ćemo se vratiti“, bunila se Mona.

„Sad i da hoćemo, ne možemo“, više za sebe promrmlja Danilo.

Denis je oklevao, jer je znao da će je ono što joj ima reći rastužiti. Posle dvadeset godina zajedničkog smucanja po kvrgavim balkanskim gudurama, vreme je za rastanak. Ipak, legitimno je bilo očekivati od nje da se raduje. Pa makar i na bizaran način, kako bizarnost čitavog ovog paralelnog kosmosa nalaže. Kako živa, tako i mrtva, Mona, cinična individualka, zamerala je svim utvarama upravo to prihvatanje sreće samo dok nekoga sahranjuju, ispraćajući ga zauvek iz limba. Momci su znali da je takva, jer se već odavno oprostila od ideje o vlastitom svečanom sprovodu. Pošto među živima nije imala porodicu ni prijatelje, već desetak godina njeno telo niko ni ne traži. Kada ju je napustila nada da će naći mir, ljutito je oterala i solidarnost sa ostalim izgubljenim dušama žrtava.

„Danas me sahranjuju… Znam da smo se dogovorili da ovog leta nećemo ići u Potočare, ali niko nije mogao znati da će moje telo pronaći baš ove godine. Znate i sami da bih voleo da budete na mojoj dženazi. Pa toliko puta smo tabirili kako bi to izgledalo. A možda i ne bude jako tužno. Biće tamo svi, ali vi znate da mi niko nije važan kao vas dvoje. Evo, ovog puta nećemo slušati govorancije. A sećate se kako smo prošle godine plesali oko političara i plazili im se dok su bili za govornicom? E jest’ bilo zabavno“, dečje je skliznulo sa Denisovih usana, koje nikad neće okusiti ženska bedra.

Danilo se meškoljio oko stuba i pravio se da ne čuje. Eto baš je primetio grafit i procenio da mu treba čitava večnost za iščitavanje te dve reči. Znao je da ih Mona, tako bistra i racionalna, upravo posmatra kao dva mrtva glupa mediokriteta. Pokušavao je na sve načine da taj pogled izbegne. Kad god bi bio anksiozan, rupa u njegovoj utrobi počela bi da se širi. Mokra odeća na njemu postajala bi sve teža. Ako se uskoro ne pribere, odaće ga smrad reke koja mu miruje u plućima, i čeka ovakve situacije da se uskomeša. Od sutra tri musketara prelaze u dvojac. Treba biti nesebičan kako bi se radovao tuđem spasenju.

Monu ova vest o pronalasku Denisovog tela nije iznenadila. Ali ni oduševila.

Ćutke su se spustili na prugu. Uskoro će se sresti sa dušama ostalih, te je ovo zadnji čas za oproštaj. Zagrlili su se. Ko zna koliko bi još ostali tako spojeni da nisu osetili poigravanje u grudima. Voz iz Beograda bio je tek u Sremskim Karlovcima kada su ove tri lutalice mogle da namirišu njegov dolazak. Šine su emitovale energiju hladne čelične zveri koju, na takvoj udaljenosti, mogu da prepoznaju samo podjednako hladna stvorenja.

„Bićemo uz tebe dok tvoj tabut budu spuštali u zemlju. Ništa se ne brini, dečkonjo“, tiho je rekla Mona, spustivši ruku na Denisovo levo rame.

„Drago nam je da će bar jedno od nas okončati svoje lutanje“, dodao je Danilo.

„Nadam se da će sve proteći u redu. Samo za mater brinem. Osećam da će biti neke pizdarije. Jedva čekam da se sunce spusti i sve ovo okonča“, iznenadio ih je svojom brigom Denis.

„Ti svakako ne možeš uticati na to. Ne lupaj svoju lepu glavu. Opusti se i prepusti crnoj zemljici“, tešila ga je Mona, premda ni sama nije verovala vlastitim rečima. Optimizam je smatrala precenjenim.

Osvrtali su se oko sebe. Ljudi su stiskali prtljag i cupkali. Trebalo je da svakog časa voz uđe u stanicu.

„Šta mislite, koliko nestalih, ubijenih, tajno zakopanih može stati u jednu kompoziciju? Koliko je vozova potrebno za sve nas?“, pitao je Danilo.

„Ne zna im se broj, kô ni nama“, uvek spreman odgovor ima Mona. „Iskreno, brinem se za ove ljude. Neznanje o putovanju nâs utvara drži ih u šaci. Ne znaju živi da neće spokojno živeti dok se vozovi o kojima ti razmišljaš ne isprazne, dok svaka duša ne siđe na svojoj stanici. Puno nas je oko njih, a to im kvari auru. Bez mira naših duša nema mira ni među njima.“

Podne je. Bljesnu odsjaj sa žice kojom su bile vezane Denisove ruke. To je bio znak da je vreme za pokret.

Iako je usporavao dok je pristizao na peron, voz je i dalje imao tu snagu da rasprši troje prijatelja na najsitnije molekule, prodirući kroz njih.

„Idemo te pokopati.“

 

 

  Slađana Ljubičić

Slađana Ljubičić (1979) živi u Novom Sadu. Studirala je psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Bavila se novinarstvom i psihološkim savetovanjem ratnih veterana i njihovih porodica. Aktivistkinja i avanturistkinja. Majka jednog dečaka krupnih očiju. Možete je čitati na www.pismasinu.wordpress.com, a pisati joj na sladjana021@gmail.com

 

ažurirano: 25/02/20