Adam Pakai
Nije to taj mrak. Mrak je u mom selu tada bio gušći i imao je miris, imao je ukus. Sećam se da su mi bila puna usta tog mraka. Bila je neka rana jesen, još leto nije shvatilo da je prošlo. Na kraj sela počinjala je šuma koja se obrušavala naniže, strmoglavo se spuštala niz obronke te proklete planine. U toj šumi je živeo mrak. Sećam se da su me kao malog plašili tom šumom. Kad neću da jedem, da se obučem, skinem, legnem…plašili su me i onda kad nisam hteo da primim vakcinu, pozdravim se sa nekom tetkom koja je doputovala iz Nemačke, i kojoj je trebalo da se radujem, iako je prvi put u životu vidim. Uglavnom, mrak je izlazio iz te šume, tamo bi se prvo pojavio, a onda bi polako, kuću po kuću zauzimao ceo zaselak. Laza je došao u selo sporednim putem, sa druge strane. On nije ni znao da ima šuma i ta strmina u njoj. Bio je blentav. Laza je bio lud, samo ja to tada nisam znao. Mislio sam da je nemiran jer je štene i da će jednom odrasti i smiriti se. Mešanac, duge umršene dlake, crne, visok oko 30 cm. Bio je nekako nezgrapan i nesrazmeran, kao da je sastavljen od više različitih pasa. Kao da je mešanac nečeg što bi moglo da bude terijer i lošeg predosećaja za budućnost. A bio je srećan, bespredmetno i bezrezervno srećan. Pamtim ga kako istrčava sa trema kuće, kako iz sve snage trči u krug dok mu roze jezik landara skoro do uha. Pamtim ga kako protrčava kroz točkove traktora koji prolaze putem, kako mahnito pije vodu da u nju potopi celu njušku pa onda ide po tremu, kaplje mu ona voda sa njuške dok majka psuje i mene i njega. On me gleda, pronalazi se u svakoj njenoj psovci, al’ gleda u mene. Proverava, da l’ psuje samo njega ili i mene. Ako nas psuje obojicu, onda nije strašno. Po mom licu, Laza je znao da razlikuje kad psuju samo njega, a kad nas obojicu. Dugo Laza nije ni bio Laza, nije imao ime. Probali smo razna pseća imena na njemu, ali ni na jedno ime nije reagovao. Crni, Maza, Lunja… ni na šta nije reagovao. To njegovo ime kao da je i bilo predznak nesreća. Onako blentavom, njemu ime nije ni trebalo, mi, svi u kući, napeli smo po svaku cenu da mu damo neko ime, jer eto ne može pas bez imena. Tako su mi govorili. U neko doba Deda je na tremu čitao novine i krenuo je da psuje na sav glas, koliko ga je grlo nosilo. „Dosta više njihovog Cara Lazara i Kosova, i istorije i ratova…“ Ne sećam se više šta je sve psovao i koliko dugo, ali se sećam da je majka istrčala iz kuće da ga utiša i da ga smiri. Bile su to godne kada je Deda psovao sve češće i više, kad čita novine ili kad gleda vesti. Uglavnom na to njegovo psovanje Laza se prvi put trgao. Tako je Laza dobio ime. Da stvar bude gora, ja kao dete to nisam ni znao, ali put kojim je Laza došao u naše selo bio je sa istočne strane i vodio je do drugog, srpskog sela. Nisam prepoznavao tu izdajničku razliku i razumeo otpor koji si ljudi u selu imali prema mom Lazi, ubogom malom psu, nesvesnom neprilagođenosti sopstvenog imena. Kad bih prolazio kroz selo, dozivajući ga, jer je uvek negde lutao, ljudi su me nekad popreko gledali. Nekad ne. Jedino se Laza uvek radovao kad me ugleda i kad bih uspeo da ga dozovem, kao da je tražio on mene a ne ja njega. Deda ga nikad nije voleo, i kad sam pitao zašto, samo je odgovorio: „Muti vodu koju kasnije pije“. Mislio sam kao dete da ta rečenica nešto znači, neku mudrost koju ću uvideti odrastanjem. Sada znam, ništa nije nikad značila. Sa Lazom sam prvi put ušao u šumu u kojoj se u našem selu krio mrak. Tumarao je, ja sam tumarao za njim, pred šumom nije stao, ušetao je kroz gusto rastinje divlje kupine, ja sam ušetao za njim. Bio je dan, bistar i jasan kao izvorska voda, ali je u toj šumi bilo hladno i bio je neki polumrak. Tek kada sam duboko za Lazom zagazio u šumu, shvatio sam gde se nalazim. I prvi put se nisam uplašio. Ta šuma je sa strane, sa puta i iz sela, izgledala mnogo strašnije nego kad se u nju uđe. Plašila je samo spolja, iznutra, to je bila obična padina na kojoj su gusto rasla stoletna stabla i bila je toliko visoka da vrh krošnji nisam ni video. Laza je išao ispred mene, možda deset, dvadeset koraka, možda i manje. Ničega tu nije bilo što bi uznemirilo njegovu pseću dušu i, samim tim, nije bilo ničega što bi uznemirilo mene. Tako sam sa Lazom prvi put naučio da su stvari kojih se najviše plašim samo spolja strašne i da izgledaju strašno, a kad uđeš u njih, strah koji se nagomilao dok si ih spolja posmatrao nestaje. Da neki strahovi zapravo postaju potpuno obične stvari kad im se uđe u srž. Ipak, ta šuma je sa prvim naznakama večeri pravila je tako gust i crn mrak koji bi pokrivao celo selo. Laza i ja smo već uveliko bili kući tog dana kad iz šume krenuo mrak. Gledali smo ga hrabro, pravo u oči i nismo se plašili. Šta ima da se plašimo, mi smo taj mrak videli iznutra.
Došao je ubrzo i rat. Sećam se da je Deda umro sa prvim vestima o njemu, sa dubokim nespokojem u duši i uplašenim pogledom. I sećam se da sam kao dečak mislio da se Deda plašio smrti. Sad tek znam da to nije bio strah od smrti. Plašio se života. Rat je počeo negde daleko, u nekoj ravnici koju nikad nisam video, počeo je i na moru, priobalnim gradovima, koje isto nikad nisam video. Sve je to bilo daleko iza šume, na kraju sela. Lazu to nije posebno pogodilo. Nije postao tiši i potuljen, kao ljudi u mom selu i njihovi psi, stoka, nije se pregojio te jeseni kao naš mačak i nije prestajao da ponosno laje na sve strane kad prolazi selom, podbunjujući tim lavežom zamišljenje seljane upalih očiju. Onda je rat došao bliže, mnogo bliže. Granate su se čule, njihov se odsjaj jasno video i parao je onaj mrak koji je izlazio iz šume. Prvi me je blesak te eksplozije na smrt uplašio, tresao sam se. Laza nije. Laza je lajao na taj bljesak kao što je lajao na sve. Blesci i eskplozije dolazile su sa svih strana, kao da su opkolili selo, postali su obični zvukovi i obično svetlo, više se nisam ni plašio. Čak je i Laza prestao da laje na njih. Do te mere su postali obični da bi kad pukne, blesne ili eksplodira, Laza uvek samo pogledao mene. Tako smo se sporazumevali, pogledima, i nikad mi nije bilo jasno da l’ je to on proveravao gde sam i da li sam dobro ja, ili je proveravao da li je dobro on. Ne znam da l’ je hteo da ja njega pazim ili je pazio on mene. Čudna je stvar kada zlo uđe u rutinu i postane obično. Ljudi su iz rata izašli pričajući strašne priče a ja ih nemam. Iako sam bio još dete, sećam se kad su prvi put pred našom kućom proterali kola puna leševa. Sa kola je visila jedna ruka, ličila mi je na ruku komšija Ibre, domara u našoj školi. Ni dan- danas mi nije jasno kako ruka može da liči na čoveka ali eto, ja sam video da može. Nisam se plašio, nije bilo strašno i nisam noćima sanjao tu scenu. Jednostavno, to je bio ljudski tovar na kolima, kao što su pre toga prolazila kola natovarena senom, drvetom ili krompirom. Konji su se polako vukli uzbrdo, pored je išao neki čovek koji je pazio da tovar ne padne. Pamtim taj prolazak kola po tom što je Lazao došao do ograde, malo duže gledao, okrenuo se i nije zalajao. A obično bi zalajao. Tada sam prvi put pomislio da je Laza odrastao i postao pas, da nije više blesavo, razigrano štene. Kao i svi, i mi smo bili gladni, nismo imali šta da jedemo, pokrivali smo se preko glave i sklanjali u šupe, gde nas i kad nas oteraju. Vojske, komšije, predosećaji roditelja, svejedno. Gledao sam ih kako se gase, moji roditelji, kako nestaju kao ljudi. Bili su živi i zdravi, a kopnili su kao sneg na padini ispod šume u kojoj je živeo mrak. Ćutanja, znao sam to po ćutanjima, onda kad bi prošao dan da ništa ne progovore, ni međusobno, ni nama deci, kada bi prošao dan da ne podviknu na Lazu zbog nekog njegovog sitnog nestašluka, papuča koje bi nosio po dvorištu, prevrnutog lončića vode ili larme laveža jer je vrana sletela na žicu u dvorištu. Uspomene na njih prestaju tada, u tom vremenu i na tom mestu. Ne menja istinu druga jesen rata kad je oca zaboleo zub, kad je noćima ostajao budan, prevtao se po slamarici. Obilazio domove zdravlja, ali nije bilo zubara, nije bilo lekova, svi su bili u ratu. Ne menja istinu da je jednom krenuo u šumu očiju zakrvavljenih od bola i nespavanja i da se nije vratio. Da li se ubio zbog zubobolje, da li su ga ubili, da li su to bili naši ili njihovi. Svejedno. Sećam se da su ga na kolima dovezli i da je bio sam u tim kolima. Sahranili smo ga na brzinu, samo mi, porodica. Bio je i Laza. Godinama kasnije kada bih to prepričavao, ovde u belom svetu, dešavalo se da ljudi zaplaču umesto mene. Ja eto nikad nisam osetio ništa prema tome što je jednom otišao i nije se vratio. Znam da ga je danima boleo taj zub i da je morao da ode. Neposredno nakon toga majka je sve više pričala o tome da moramo da idemo mi, deca, jedno po jedno, da se sklanjamo negde. Dolazili su neki ljudi, naši, njihovi, u visokim kolima, civilu, uniformama. Laza je lajao samo na njih. Na granate više nije. Donosili su pakete i konzerve i sećam se da je jednom Laza isekao jezik na poklopac do pola otvorene konzerve. Zato je mislim kasnije i lajao na njih. Nismo pobegli, otišli smo, jedan po jedan, ispraznila se kuća. Poslednji sam ostao ja. Nisam hteo da idem zbog Laze, nisam hteo ni da ostanem, opet zbog Laze. Ta ideja da sâm, kao dečak, pešačim niz put pored one šume dok u mraku ne naiđem na neki kamion, nije mi bila jasna. Nikako mi nije bila sigurnija od našeg ambara, one rupe u dvorištu prekrivene zemljom, koju je otac napravio pre nego što ga je zaboleo zub, za nas decu. Čak sam mogao da se krijem i u štali u onom koritu iz kog su nekad hranjene krave. Sve je imalo više smisla nego da odšetam pored šume, noću, sam. Krenuo sam, tad, kad su to veliki dogovorili i krenuo sam jer sam morao. Nisam imao neki stav prema tome, prema tim koracima, niz put, pa uzbrdo, pored šume u kojoj živi mrak, pa kroz poljanu. Laza je išao pored mene tad prvi put pored noge. Ponašao se dostojanstveno kao vaspitan i veliki, pognute glave, nije trčkarao okolo i nije lajao. Prvi put Laza je bio takav. Ni traga onom blesavom štencu kom je sve igra. Laza je tada, tim putem, odrastao i gledao sam ga kako odrasta. U zlo doba noći stigli smo do tog kamiona, bio je sakriven u žbunju i Laza ga je prvi video. Zastao je. Nije lanuo, nije pustio glasa, podigao je glavu i gledao je taj kamion. Po njemu sam znao da smo stigli, da nije bilo njega, ja bih samo produžio dalje i prošao pored tog šumarka. Ubacili su me u kamion kao džak, dete džak, u tišini, bez reči, bez Lazinog laveža. Sećam se da sam ga gledao kako sedi na putu i kako nije ni pokušao da krene za mnom, da lane, da me dozove. On je, kad je krenuo, znao da može samo da me isprati. Ja sam se još nadao da mogu da pitam i da molim da ga povedemo. On je eto bio načisto. Posle su došli neki vojni punktovi, spiskovi, po kojima su nas prozivali. Došli su prviremeni smeštaji, jedan, drugi, treći. Krevet na sprat sa propalim dušecima, neke čudne, iskorišćene i potrgane igračke, „humanitarne“. Usledili su razgovori, satima, sa strancima, sa našima, vojnici u belim uniformama, da ih se kao deca ne plašimo. Na kraju sam ipak osvanuo kod one tetke u Nemačkoj, kojoj se nisam radovao kad je došla kod nas. Nije se ni ona obradovala meni. Kod nje je do mene i došlo pismo, bilo je tamo pre mene. Majka je pisala da je u selu sve isto, da Laza luta po selu kao pre rata i da svaku noć ide da ga traži. Ide selom i doziva ga, ali da pazi da je svako veče sa njom, pa joj je kao da sam ja tamo. Pustila ga je čak u kuću da spava. Ostao sam u Nemačkoj neko vreme. Posle dalje u neki stacionar, pa preko okeana u grupni smeštaj. Saznavao sam sve kasnije, pred komisijom tih ljudi koji su večito mesto mene plakali. Saznao sam da mi je majka nastradala u ratu. Samo to. Tek sam kasnije od jednog čoveka iz našeg sela čuo da su je našli zaklanu u zadnjem dvorištu iza kuće i da je izgledalo kao da je donesena tu, odnekud iz sela. Nepoznati ljudi plakali su nad mojom sudbninom kao da je film. A ja sam zamišljao tu sliku, sećao se našeg dvorišta i video već majku kako u sumrak ide kroz selo i viče: „Lazare, Lazare…“, koliko je grlo nosi. Zamislio sam vojnike koji je opkoljavaju. Možda „njihove“, koji bi je ubili jer je psu dala srpsko ime, po tom njihovom caru. Možda su opet bili naši vojnici, koji su je ubili jer su mislili da traži nekog Srbina u našem selu. Taj čovek koji je poslednji koji je video živu, od ljudi koje sam ja video, potvrdio mi je da svako veče ona išla selom i tražila Lazara da ga vodi kući i da se sa tim psom saživela bolje nego većina dece sa roditeljima u tom vremenu, na tom mestu. Od tog čoveka čuo sam poslednju vest u životu koja me se ticala i koju sam slušao. Nemam više pitanja i nema više odgovora. Zaustio sam i stao, nisam to izgovorio, ono poslednje pitanje, njemu, te večeri. Zato ni dan-danas ne znam kako je završio Lazar. Ne ide kad ti neko priča kako ti mati ubijena da pitaš za psa. Nije umesno i nije ljudski.
Postao sam inženjer hidrotehnike u Kanadi, lepo živim. Imam dve ćerkice, suprugu. Kada sam došao do prvih većih para otišao sam kod doktora i tražio da mi povade sve zube i naprave protezu. Imao sam svega 26 godina i mislili su da sam lud. Svi zubi su mi bili zdravi. Morao sam da idem kod psihijatra. Kad su čuli priču za mog oca i onu zubobobolju dali su mi uverenje da zubar može da mi izvadi sve zdrave zube. Tako sam upoznao sadašnju ženu, radila je apsolventski staž kod psihologa koji mi je dao taj papir. Potvrdu da sa svojim zubima mogu šta hoću. Tako ti je to ovde, za sve ima procedura i ima papir. Kredit za kuću sam otplatio, kola imamo dvoja, dva odmora, jedan zimski i jedan letnji. Idemo na izlete za praznike, slikamo se, idemo porodično na porodična slavlja… al’ sve to nekako nema pravu boju, nema onaj ukus, miris, intenzitet… sve ti je to ništa, moj Lazare.
Adam Pakai
rođen u Beogradu 1975 godine. Štur u davanju bibliografskih podataka, bez ambicija, velikih očekivanja. Književnik sa do sada objavljenim romanima Grobnica za Danila Kiša i zbirkom kratkih priča Srbi iz edicije Jugosloveni. Sretniji otac, nego što se sa njim usrećila njegova ćerka. Par prijatelja, poneka loša navika, jedna vespa i pas. Živi na samoj obali Panonskog mora zbunjen kopnom oko sebe.
ažurirano: 31/01/20
