Milena Babić
Za stolom od borovog drveta, kroz prozor posmatra prizor sasvim različit od onog koji je kao dete posmatrao u zimska jutra dok je majka stajala za šporetom kuvajući mleko. Nikada nije voleo miris vrućeg mleka. Seća se kako ga je majka molila da ga pije jer nema ničeg zdravijeg na ovom svetu od šolje toplog mleka. Seća se majčinih debelih listova pod najlon čarapama boje kože, njene retke kose skupljene u punđu i razmaka između zuba zbog kog je izgledala kao da nikada nije sasvim odrasla. Seća se, onda, i kako mu je, dok je studirao, autobusom slala pakete sa suvim mesom, kuvanim mladim graškom i orasnicama, i kako mu se, dok je umirala, smešila kao da ga ohrabruje, kao da hoće da mu kaže da ni taj kancer koji izjeda utrobu čoveku ne može ništa. Čovek je čovek i čovek je srećan dok god je svoj i slobodan, dok god radi kako u srcu oseća.
Čuo je da je majčina mala kuća od blata izgorela. Čuo je i da je groblje, sa sve kostima njegove majke i razmakom između zuba, porušeno. Zatvara oči i zamišlja sve to o čemu mu pričaju i to izgleda kao neki film, kao da nije stvarno. Ne želi više nikada da ode tamo, ne zato što je svestan toga da bi otkrio da je stvarno, već zato što veruje da kad jednom odeš, više nemaš prava da se vratiš. Nema prava da se vrati pa sve i ako do kraja života bude žudeo za ukusom onih divljih jabuka što rastu pored zemljanog puta i mirisom meke trave na kojoj je šutirajući krpenjaču i dobio nadimak Krojf.
Ovde gde sada živi svi se čude što do sada nije našao bolji posao. Tamo gde je živeo pre bio je nastavnik u gimnaziji. Vodio je učenike u pozorište i nosio mantile i uglancane cipele. Imao je ženu koja mu je peglala košulje i na kuhinjski sto stavljala vazu sa mimozama. Rastali su se kada je počeo rat, isprva na kratko, na nekoliko nedelja, a onda se to kratko pretvorilo u mesece i godine i zatim u zauvek. Čuo je da se ponovo udala i da ima dete. Pita se da li i dalje škilji kada rešava ukrštene reči. Pre neki dan je napunila pedeset, setio se toga iako nije želeo. Setio se i kako ga je uvek zadirkivala što je starija od njega, iako samo nekoliko dana, i kako je, želeći da zatrudni, nesvesno preplitala prste na praznoj materici.
Svi se čude što mu sada nije važno što nosi krpljeni kaput i što nema novca da plati račun za struju, a zima se približava, dan je sve kraći i on mora da pali sveću već u pet sati da bi video da čita. Nude mu pozajmice koje on odbija uz sleganje ramenima. Čude se kako može tako da živi i zašto nešto ne promeni, ima pred sobom još gotovo pola života, zar misli da ga provede u toj straćari bez struje, u tom krpljenom kaputu. Krojf ćuti, nema volje da im objašnjava da ne možeš živeti jedan isti život dva puta, ne kada ti je izgorela roditeljska kuća a fotografiju jednog od onih učenika koje si vodio u pozorište video si na čitulji u dnevnim novinama i palo ti je u oči kako su mu pod uniformom ramena uska, kao da je i dalje ono isto dete koje se preznojava jer ne zna deklinacije.
Svi se čude osim Vere koja radi u mesari. Vera ispod krvave kecelje nosi cvetne bluze i ima razmak između gornjih jedinica kao i njegova majka. Vera mu često pokazuje taj razmak jer se stalno smeje ˗ i ona izgleda uvek radi kako u srcu oseća. Smeje se dok mu u novinski papir uvija pileća srca i bupce. „Izdinstaj sa dve glavice crnog luka i biće ko bog,“ kaže približavajući usnama tri skupljena prsta. Kaže to tako da mu, što bi se reklo, ide voda na usta. Ovi drugi ne razumeju zašto jede bupce kada bi, ako bi se malo potrudio, mogao da jede odrezak. Vera se smeje. I ona je došla odnekud, zna šta je čoveku potrebno da bi bio srećan. Zna da kad tako dođeš odnekud odakle nisi želeo da odeš, sreća može da se umota u masni novinski papir. Zato Krojf svake subote pešači dva kilometra do njene mesare. Ponekad ona posle posla pešači do njegove kuće i tamo igraju tablić. Vera sriče dok sabira. Starija je od njega. U vreme kada je ona odrastala devojčice sa sela su išle u školu samo četiri godine. Rukopis joj je nesiguran, iskrivljen ulevo, video je to kada je iz torbe izvukla lekarski recept na čijoj je poleđini bio zapisan recept za tulumbe. Ponekad mu Vera priča kako ju je deda u konjskoj zaprezi vozio na vašar i pokazuje mu fotografije koje joj ćerka šalje iz Australije. Unuka je videla samo jednom, imao je tada godinu dana, a sada ima već sedam. Niz obraz joj sklizne suza koja pod svetlošću sveće blista i koju ona brzo hvata između dva ogrubela prsta. Pod noktima joj je crveno od životinjske krvi i ruke joj mirišu na hlor.
Za rođendan, Vera mu donosi tortu sa tri korice i roze fondanom. Prekuvala je fil pa šećer krcka. Krojfa bole desni dok žvaće Verinu tortu, ali ne bi joj to rekao ni za šta na svetu. Zašto i da joj kaže, kad je to zaista najlepša torta koju je ikada jeo. Vera se smeje, razmak između gornjih zuba joj je toliki da kroz njega može da provuče jezik i Krojf misli kako je to sigurno i radila dok je bila devojčica. Žvaću tortu i smeju se. Noć pada. Krojf ubacuje cepanicu u šporet i pali sveću.
Kada isprati Veru, Krojf sedi za stolom sa otvorenom knjigom pred sobom. Ne počinje da čita odmah. Prvo zatvorenih očiju osluškuje nerazgovetne glasove iz dvorišta baletske škole u zgradi prekoputa. Pomisli kako balerine imaju suknje od tila boje Verinog fondana i iskrivljene nožne prste. Zatim ustaje i kuva čaj. Greje prste čvrsto držeći vrelu šolju. Kažu da će ova zima potrajati, mora da štedi drva.
Pod plamenom sveće slova najpre počinju da poigravaju, zatim se izobličavaju i izdužuju pre nego što nestanu pod njegovim sklopljenim kapcima. Krojfova glava lagano pada na sto od borovog drveta. U snu, Vera se smeje. Plamen prvo zahvata listove knjige koji se uvijaju i cvrče, zatim Krojfovu kosu, zatim njegov krpljeni kaput prebačen preko naslona stolice. U snu, Krojf pita Veru da li je kao devojčica provlačila jezik kroz razmak među zubima.
* Priča „Krojf“ uvrštena je u zbirku po izboru organizacionog tima konkursa Biber.
Milena Babić
Milena Babić je rođena 1980. godine u Beogradu. Devedesetih je nosila kratku kosu i slušala pank, a dvijehiljaditih studirala psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi, radi i piše u Kruševcu.
"Krojf" je njena prva objavljena priča.
Kontakt: mileeena.babic@gmail.com
ažurirano: 28/09/21
