Tatjana Sikima
Prašnjavim drumom, gde spaja se podne sa suncem, nogu pred nogu i pao s nogu, vukući kaput ko težak usud, u čizmama koje nigde ne žure, Kosta ide nekuda.
Jara je, upekao zvizdan, a on vuče kaput. Šinjel, izgleda. Otkud i šinjel usred leta, Kosti to nikako ne dopire do glave. Ispod njega je jutros ustao, kad je tišina prekrila žive, a živih video nije.
Ide Kosta. Prazan je to drum. Ni psa ni mačke, ma jedan jedini zrikavac da mu zapeva.
– U kredencu! – tako ide i ponavlja, kao da je to nekakva amajlija koja ga štiti nad tišinom, a urliče.
– U kredencu, mali, u kredencu! – govori, a ni sam ne zna kome i zašto.
Noćas, dok su sedeli u nekom jarku – on, Vojin mali da me ubiješ ne mogu se sjetit sad njegova imena i Zoka; veli mali Vojin da bi pripalio.
Ne da Zoka.
– Objutro kad stigne smjena, to mu valjda dođe ko neki savjet – misli Kosta šta je Zoka malom rekao, a onaj mu šinjel pritišće ramena kao pokrov nad danom koga ima a kao da ga nikad ne bi.
Mali navalio, propušio se u ratu, pa sad misli kad god tu sjedi u jarku mora odma pripalit, zbori Kosta sam sa sobom.
Tako ide i sve neka tama stoji, u njemu.
Strašan je to teg, usred dana, kad omara letnja, vrela, pritisne čoveka, kao kad malu stidljivu smreku, dole niz stranu, oteža jato ptica.
S onu stranu druma, otkud prašina naleće, nogu pred nogu, a pao s nogu, dva dana neokupan ali živ, ide Martin.
Malo potrči, malo zastane, malo se obazire, sve kao da je zalutao. Ne zna Martin kud ide, samo zna gde bi voleo stići. Kući, uz kolevku, gde pre tri meseca rođena, spava Martina.
Martin ima a nema vojsku jer vojska mu je otišla bez njega, nema ni šta pojesti, gladan ko Kosta, nema ni kartu koja bi mu rekla gde je i kud je pošao, jer Martin je sinoć, usred nemila i nedraga, lepo zaspao u pustoj tuđoj štali. Jutros se probudio sam na svetu.
Tu, u selu, nisu nikog zatekli jer se narod već dao u zbeg.
Martin ništa nije dirao, od straha, nije se usudio zaviriti u špajz ni po sobama, samo je iz kredenca uzeo šteku Filtera 57 koja je stajala onako fino nameštena, kao da je ukras nekakav, pored veselih figurica debelih mornara i stare slike nekog dečkića na mršavom magarcu, odnekud s nekih boljih mora.
Zašto je uzeo tu šteku cigara, ne zna ni sam. Da ima šta radit do kuće, a odatle do kuće ni ne zna kako će stići. O rame mu obešena puška, kakve nije bilo na času ONO i DSZ i sa kojom se već tri dana muči. Martin je strašiv i onom rošavom desetaru je strašno išao na živce.
Ni Kosta ne zna bi li zbacio onaj šinjel ili jaukao. Suve mu usne i drhtava ruka steže pištolj, ne zna je li ga našao usput ili je njegov, onako izbezumljen, ma ni živ, ni mrtav. Ne promiču mu slike, kao da života nikad nije ni bilo i ovo sad što mu je, misli, ma to je neka tuđa nafaka, koju on mora stresti sa sebe, a ne zna kako.
*
Mali Vojin je negde pred zoru krajcnuo upaljačem, više od straha, kad je nešto šušnulo.
– Baš mi se puši – reče.
Htede Kosta da mu kaže da kad jutros dođe dole u selo, kući, da svrati kod njega i da u kredencu ima cigara…kad eto ih.
– Čiji ste? – čulo se tu, nadomak svitanja, a preko jarka.
Mali Vojin se odmah javio. Mislio da je stigla smena, žurilo mu se u krevet, mekan i mirisan. I to mu je bilo sve od svih dana i svitanja.
U puškaranju padoše Zoka i mali Vojin preko njega. U toj zbrci, larmi, u tvrdom osušenom jarku popadaše telesa, ova i ona, njihova i naša, prebire Kosta po sećanju, a sva mu telesa sad izgledaju ista, teška i topla. I Kosta je nekako dospeo ispod njih, onesvešćen od straha, ko mrtav.
A mrtav nije, samo je natopljen smrću i niz rame mu curi okrznut trag krvi koja se brzo sušila u toploj letnjoj noći i ništa više, ama baš ništa.
I dok se zora raspukla pod mrakom, i ovi i oni, i puške i praskovi, rastrčaše se svuda i odleteše, neko pravo u smrt, neko da preživi što se preživeti ne može. Jedan je odnekud nabacio neki kaput preko mrtvih i preko njega, i ostavio za sobom vonj smrti i tišinu. I otkud im taj kaput usred ljeta, mili bože luda li svijeta, misli sad Kosta i sve čini rukom, kao da bi sa ramena da strese sva ona topla telesa.
A iz njega curi razum i leti, leti, ma tačno ko livada puna krijesnica, oće li mi puknut glava, misli.
Eto, tako je Kosta pretekao do jutra, u nesvesti, i sad sa mrtvim kaputom, ko najboljim drugom, sa mirisom krvi i izbezumljen, eno ide prašnjavim drumom, kažnjen preživelim životom.
Nema Kosta pojma šta je to bilo. Njih su trojica gore, na toj čuki, čekali smenu straže, dva po dva dana bi se smenjivali, na brdu, daleko od sela i druma, nigde, držeći liniju, a i šta im je to linija, majku im, misli Kosta. A za ta dva dana nestao je ceo jedan svet i narod.
To Kosta još ne zna. Iz njega je razum iščileo još noćas i sad ko učovjest ide pustim drumom.
Martina su pokupili pre tri dana, zafalilo im ljudi. Dok je on spavao na toj tuđoj štali, u selu o kom ništa ne zna, digla se vojska, u akciju, i onaj rošavi nije nikom rekao da ga traži. Ili nije hteo, ko će ga to znati.
I on sad tim drumom, po nesreći, sa štekom cigara pod mišicom, jutros zaboravljen na štali i pronađen sam sa sobom, u daljini vidi Kostu.
Na tom će se drumu sresti.
Prašnjavi otežali šinjel i njih dvojica.
*
Martini je sedma godina. U školi je priredba i mama je u prvom redu. Tu, blizu, miriše reka. Mama, kad je pogleda, proba da se nasmeje. To je ono što, uvek, na kraju, ostaje, nada da će sve proći, jedared, da će se umiriti duša, da biće još sunca. Obećala je maloj da će, čim završi školska godina, na more.
Vanja je treći razred, u Nišu. Otkad pamti, njena mama je prestarila pre vremena, u pola pet ujutro žuri u pekaru, tu sad radi, ne može biti učiteljica kad stalno sele. Prvo u jednom smeštaju, pa drugom, onda u sobici, pa u malom stanu i tako se samo ređaju adrese. Nema Vanja drugarice, ali ima baku. Baka je uvek tužna. Baka nije mama njenoj mami. Ona je mama tati, ali tate više nema. Baka svaki dan priča isto, kako tamo, u selu, ima jednu sliku na kojoj je tata na magarcu. „Bio ti je tata na moru, bio je!“ tako kaže baka, kao da je to najveća stvar na svetu.
Vanja bi isto volela videti more.
*
Na sred tog puta sad stoje Kosta i Martin. Sami, izgubljena dva sveta usred meteža i ludila.
Martin će prvi pasti, tu na drumu, sa štekom cigara iz Kostinog kredenca, teži za dva metka, zaprepašten, kad u zadnjoj sekundi života shvati da više nikad neće videti Martinu.
Pred Kostom će, kad naiđu trojica, puknuti svetlo blistavog dana, i Vanja na biciklu, pustila se, a on potrči da je pridrži da ne stuče kolena. I biće mu nekako lako i drago, kad sve se završi i kad strese s ramena zgrbljeni tuđi kaput.
Ta trojica će poneti Martina. Kosta će ostati na drumu. I jara će njegovim telom prekriti prašinu.
Martina će prepoznati njegova mlada žena u hladnoj mrtvačnici lokalne bolnice i vriskati do kasno u noć. Smirivaće je komšiluk, a njega će pokopati s počastima i njenu će Martinu odškolovati država i svake godine dolaziti jedan od te trojice koji ga je doneo, da je pita treba li joj štagod. Sasuće dve ljute rakije, popiti kavu i onda dogodine je više niko ništa neće pitati. A ona će i dalje svaku noć gurati glavu u jastuke i plakati.
Kostu njegova Snježa nikad neće pronaći. Stiskaće znojave šake, mučiti se doveka i ići će po onim identifikacijama, beležiće je Crveni krst, udruženja, preturaće spiskove i obilaziti nekakve organizacije, zvaće je prvih par godina da priča pred socijalnim radnicima koji dolaze u kolektivne smeštaje da teše nevoljnike i posle će sve utihnuti. Obećaće joj svako ponešto i niko joj ništa neće dati. Ostaće Kosta tamo negde, nepronađen. Ići će Snježa onamo i ovamo, nikud stići neće, vući će sa sobom Kostinu mater do smrti i svako jutro misliti da li je život stao ili tek počinje da se mrvi.
*
Jednog toplog avgusta, u kasno popodne, kad jara bude veća od sunca, a nebo nisko i bistro, Martina i Vanja spustiće svaka svoj peškir na makarskoj plaži.
Martina tu ide svake godine, još od malena, mama je uvek vodila.
Vanji je ovo prvi put, muž je tu hteo, kaže ove godine bez Grčke, baš njega briga, a njoj je i milo i nije joj pravo, kao da je samoj sebi nešto kriva.
Martina će raširiti suncobran, malo podalje, staviti naočare za sunce, otvoriti knjigu. Sin će se igrati kraj nje.
Vanja će, ni deset koraka od nje, svom dečaku namestiti šeširić.
Pa će njihovi mali sinovi, gotovo skupa, svaki sa svog peškira, otrčati ka onoj tački u kojoj se more spaja sa obalom i gde sramežljivi zraci popodnevnog sunca udaraju u vesele dečje oči.
Neće se znati.
Martinin će dečak skupljati kamenčiće, sa člancima u toploj vodi.
Pa će mu Vanjin mali, tršav i nasmejan, tu u plićaku, dodati tri svoja.
Onda će skupa složiti mali zamak u kom će biti mesta za dva detinjstva i veliko, veliko more.
Tatjana Sikima
Tatjana Sikima je rođena 1973. godine u Sisku, SR Hrvatska, SFRJ. Tu je 1979. godine primljena u pionire, a tu u miru završila i osnovnu i srednju školu. Kroz školovanje je bila nosilac brojnih nagrada za pesništvo. Od 1991. živi i radi u Beogradu. Radi kao novinar i producent u Dopisništvu Austrijske radio-televizije ORF. Piše kratke priče i poeziju, a ponekad dobije nagradu na konkursima kada se seti da pošalje rad. Dosad je objavljivala u raznim časopisima koji se bave kulturom. Mama i baka.
Kontakt: FB @tatjana.kovacevic.s
ažurirano: 05/03/25
