Albina Idrizi
Bilo je treće veče bombardovanja i već smo se istrenirale na koji krevet i sa kim ćemo leći u mračnom podrumu bolnice. Čim smo čule prodorne zvižduke popodnevne sirene koji su opominjali na opasnost od bombardovanja grada, izašle smo iz soba u kojima smo bile smeštene i spustile se niz stepenice u dugom, jednoličnom i tihom redu trudnica, koji je, kada bi se posmatrao s gornjeg sprata, ličio na uvijeno telo nekog debelog i tromog gmizavca. Hodale smo kao mesečari, prateći jedna drugu pognutih glava, korak po korak, utonule u misli na naše kuće, u kojima smo ostavile porodice i svakodnevice sa uobičajenim teškoćama i smetnjama, koje su nam sada izgledale tako slatke i drage, budeći nam čežnju da im se vratimo što je pre moguće.
Podrum je zapravo bio prostrano podzemlje, hladno i mračno, nedefinisano ijednom pregradom osim četiri široka cementna stuba na sredini, čija unutrašnjost je predstavljala četvrtast prazan i neiskorišćen prostor. U dve paralelne linije, iza stubova, bili su poređani bolnički kreveti u koje su se spuštala naša tela, dvoje po dvoje, leđima jedna ka drugoj, tako da ostavimo prostora za nadute stomake, s po jednom rukom pruženom izvan kreveta za infuziju eventualne terapije, ako bi se ukazala potreba. S jedne strane bile smo mi, Albanke, dok su s druge strane, prekoputa nas, ležale trudnice srpske nacionalnosti, često samo po jedna na krevetu, ionako uskom i predviđenom za jednu osobu, pošto ih je bilo manje od nas. Levo od ulaza u podrum stajala su dva radna stola s neophodnom opremom za neku hitnu intervenciju. Zdesna, od sredine naviše, sve do spoja s tavanicom podruma, bili su gvozdeni prozori koji su pristajali nemalterisanim zidovima i sa kojih se čulo stalno zastrašujuće zviždanje. Tri prastare bolničke posteljine, bačene preko prozora i spojene jedna za drugu metalnim kopčama, iako su prekrivale prašinu i paučinu iznutra, zajedno sa svetlošću koja se nije smela videti spolja, nisu uspevale da zaustave opori miris urina i postkoitalni vonj pasa koji su se, pre nego što je počeo rat, obično sklanjali tu, uz ivicu zida.
„Dobićemo upalu pluća!“, prošaputala mi je drugarica iz sobe, okrenuta od mene leđima, tako da je njen glas bolje mogla da čuje pacijentkinja s drugog kreveta, okrenuta prema njoj glavom, nego što sam mogla da je čujem ja.
„Bolje upala pluća nego da umremo!“, odvratila joj je brže-bolje drugarica prekoputa, ne znajući da li ju je to utešilo ili ju je još više prestravilo.
„Žao mi je, ali je vanredno stanje. Nadamo se da neće dugo potrajati“, rekao je doktor iz vizite.
Redovi kreveta, spontano podeljenih po nacionalnosti, sledstveno su podelili i medicinsko osoblje bolnice. Tamo odakle su dolazila pitanja, žalbe i molbe na srpskom jeziku, tamo su upućivani i odgovori, saveti, uputstva i preporuke odgovarajućih stručnjaka na tom jeziku. Tako se ostatak osoblja, koji je govorio albanski, okrenuo na drugu stranu, da namiri potrebe albanskih pacijentkinja.
Čim je prestao prvi metež oko zauzimanja mesta, uz dugotrajno škripanje kreveta, praćeno gromoglasnim plačem žena, buka glasova i užurbanih koraka na ulazu učinila je da sve počne ispočetka. Nijedna od nas nije mogla da miruje, pošto su se one sposobnije napola pridigle da bolje vide.
U četvrtastom prostoru između stubova namah se smestio krevet s mladom pacijentkinjom, koji su gurale bolničke sestre, sa svom potrebnom opremom. Nakon njih, istovremeno su stigle i dve lekarske ekipe, obeju nacionalnosti, koje su brzo krenule sa opštim spoljašnjim pregledom stomaka, proverom očiju, jezika, temperature, pa sve do analiza krvi, oko kojih su se okupili svi lekari iz obe grupe.
Za sve to vreme, pacijentkinja, mlada žena kojoj je ovo morala biti prva trudnoća, grčila se u agoniji od strašnih bolova koji su je terali da se okreće čas na jednu, čas na drugu stranu, a katkad je i dizali u sedeći položaj, da bi je opet zatim iscrpljenu oborili na krevet. Za razliku od drugih na koje smo navikli, njeni vapaji nisu bili ni shvaćeni, niti su se čuli artikulisano, iako su bili toliko uznemirujući da su ostavljali utisak kako dolaze iz najdubljih ponora duše. Dva plava oka, iz koja su izbijali strah i užasnuće svaki put kada bi se otvorila i brzo skliznula preko lica unaokolo, preklinjala su za pomoć. Duga smeđa kosa bila joj je razbacana po licu, katkad joj prekrivajući oči, a katkad usta, dok ona nije imala snage ni da pomeri ruke i skloni je odatle.
„Jadnica, gluvonema je!“, prišla je blizu nas da nam prošaputa sestra Drita.
Sada nam se činilo kao da smo odjednom razumele jezik njenih vapaja. Mora da je isto osetio i red srpskih pacijentkinja prekoputa nas, jer su i one počele da je gledaju drugim očima, sa izrazima lica na kojima se očitavalo sažaljenje, tihe molitve i samilost.
„Ne zna se koje je nacionalnosti. Čak joj ne znamo ni ime. Ne znamo da li ju je neko doveo i ostavio kod vrata bolnice, gde smo je našli ovako iscrpljenu kao što je vidite, ili je došla sama. Ništa!“, objašnjavala je dalje sestra Drita.
Činilo se kao da su i zidovi podruma sada slušali novu pacijentkinju. Ni najmanjeg zvuka, niti piska ni od jedne od nas, koje smo do tada s mukom otimale jecaje jedna drugoj. Čak su i naši bolovi u nama zaćutali, udubljeni u strepnju oko nove brige za pridošlicu.
„Definitivno moramo da operišemo!“, rekao je tiho doktor Vlado, jedini hirurg Srbin koji je nedavno došao u bolnicu.
„I ja tako mislim. Čak hitno. Ne vidim drugo rešenje“, pridružio mu se doktor Agron, njegov vršnjak.
„Idemo onda. Da više ne rizikujemo. Uzećemo njene podatke posle, kada sve prođe i kad bude mogla da piše, ako zna da piše“, rekao je najstariji među njima, doktor Redža.
„Za trideset minuta završava se policijski čas i moći ćemo da uključimo svetla i počnemo. Moramo biti spremni“, dodao je, gledajući svoj ručni sat.
Nakon pola sata i mi bismo izašle iz podruma i, isto kao što smo sišle, polako i tromo, popele bismo se jedna za drugom u naše sobe, još umornije, još tromije. Do tada, nijednog trenutka nismo skidale pogled s nove pacijentkinje. To je bila tačka koja nas je sve povezivala. Središte u kome su se prizemljivali i spajali svi naši bolovi, strahovi, brige i nade. Ta gluvonema žena, koja niti je govorila niti je čula, ali koju smo mi čule i razumele, sve to je bio naš zajednički jezik. To su bile naše sličnosti. Ona je bila mi i mi smo bile ona.
Ustala sam iz kreveta i prišla joj. Polako, da joj ne pokvarim tako potreban san u tih malo trenutaka, sklonila sam joj oznojenu kosu sa očiju i uzela je za ruku. Sestra Srpkinja, koja se starala o ruci za infuziju, nasmešila se odobravajući. Ženiniprsti bili su beli i dugački. Nokti premazani crvenom bojom, čiji je najveći deo davno otpao, naveli su me da je zamislim mirnu, srećnu, kako sedi negde u svojoj kući, pored muža.
Kada je sve bilo spremno i kada je sestra došla da odvede pridošlicu u operacionu salu, sve smo bile skupa na nogama oko nje. Pozdravljale smo se i bodrile je svaka koliko je znala i kako je mogla. Izmešali su se jezici, reči, zagrljaji, i stopili se u jedno zajedničko.
Stepenicama smo se pele s mislima tamo, u operacionoj sali, gde je žena koju smo tek upoznali na najbožanstveniji način otelovljavala svoju ljubav i žrtvu za budućnost.
„Jeste li čule šta je nova pacijentkinja?“ pitala je sutradan sestra Drita, čim je ušla u podrum bolnice.
„Da“, požurila sam da odgovorim pre nego što nastavi dalje.
„Ona je MAJKA!“
Prevod: Đorđe Božović
Albina Idrizi
Albina Idrizi (1966.) studirala je albanski jezik i književnost na Univerzitetu u Prištini. Od 2014. godine članica je predsedništva Udruženja pisaca Kosova, a od 2018. do 2022. godine vrši dužnost potpredsednice Udruženja. Objavila je tri zbirke poezije, jednu zbirku priča i tri romana. Njen roman „Hijet e kullave“ (2009.) preveden je na rumunski. Za roman „Përsëri mars“ (2019.) dobila je nagradu Anton Pashku za najbolji prozni rad. Živi u Gnjilanu.
Kontakt: al.bina@live.com, www.albinaidrizi.com, Instagram: albina.idrizi
ažurirano: 17/02/23
