Simona Lokvenec
Zvala se Amira, ali nije mi pružala ni mir niti me ostavljala na miru. Amira. Stigla je s roditeljima u onom valu kad se mnogo takvih poput njih doselilo u zemlje kao što je moja. Učenici su ju prihvatili koliko-toliko ili se barem činilo da se trude prihvatiti ju. Ja, ja sam bila spremna na sve osim na prihvaćanje. Ne znam koliko sam puta čula njezino ime, a još manje znam koliko sam ga puta napisala u trenucima gnjeva i bijesa. A pisanje je tobože trebalo pomoći. Tako je barem govorila ona, školski psiholog. „Ako vas neki učenik zadirkuje, smirite se, dišite duboko“, rekla bi s mehaničkim osmijehom. „Ako vas netko nervira, napišite njegovo ime deset puta, bacite list u smeće, i paf! Neće biti ni bijesa ni osobe! Lakše do zdravlja! Samo kontrola, dragi moji. Kontrola“, rekla je drugi put. I tako sam ja prikriveno i polako ispisivala Amirino ime, desetak, dvadeset, pedeset puta! Kemijskom, tankim minama, tupim olovkama, oštrim olovkama, iako sam se ustvari osjećala kao da ga krvlju ispisujem dok su slova nicala preda mnom kao sakate kokoši. Sa svakim svojim pisanjem kao da se poništavala moja pobjeda nad imenom što je srušilo moj spokoj. Nikome nisam govorila o Amiri jer se i nije imalo mnogo toga za reći. Očekivano sam zamrzila ta četiri slova abecede. Jednom sam joj napisala ime na zamagljenom zrcalu poslije tuširanja. U tom trenutku kao da se Amira prešutno uvukla u moju kuću, kao da je ušla u moju sobu, u sve moje, u moje onemoćalo biće.
Jednom prilikom me je prijateljica Maja zaustavila na hodniku te mi rekla: „Čuj, vidim da ti se baš jako jako ne sviđa ova nova, a?“ „Ma ne, pa nema veze, samo nismo nekako našle priliku za razgovor“, odgovorila sam joj. Maja me je pogledala lažljivim očima. „A… da to nema veze s tvojim ocem…?“ „Ne, ne, nema veze, stvarno. Nismo toliko…“, promrmljala sam. „Čuj, to što su tvome ocu napravili ljudi iz njegove zemlje nema veze s njom, znaš? Ne možeš svakome…“, počela je, ali sam ju prekinula. „Majo, sve mi je jasno, stvarno, uživaj. Ne pretjeruj s glupostima“, rekoh ljutito, a znala sam na što je ciljala. „Dobro, moja poanta bila je da ne možeš svakome pripisivati krivnju za to što se dogodilo. Amira je obična osoba, a ne netko tko je izdao komandu da ti ubiju oca“, uzvratila mi je ogorčeno te otišla. Plakala sam i proklinjala Amiru te večeri, njezinu zemlju, njezinu religiju. Proklinjala sam cijeli svijet.
Skoro svaki dan susretala sam Amiru u menzi. Bilo je nešto u načinu na koji je govorila, odijevala se, kretala, disala. Vjeđe joj bijahu neistražene šume, a oči mračni ambis. Lice joj je bilo neravna planina, sa zalutalim crvenim točkicama. Nije mi smetao šiljati nos toliko jako koliko činjenica da je isti zrak ulazio i izlazio iz mojih i iz njezinih nosnica. Bila je slabašna, hrana joj očito nije bila drúga. Koža joj je bila tamna, ali Amira je sva bila nekako obavijena tamom. Zamišljala sam što nosi odozdo, pod tom crnom mantijom i pod „nečim“ na glavi jer je njezina kosa bila neriješena misterija. Uvijek joj je bila skrivena pod rupcem i nikada joj se nije vidjela nijedna vlas, kao da joj je sva kosa bila zatvor okovan crnom svilom. Htjela sam znati, htjela sam sve vidjeti, a da ona ne primijeti da vidim. Htjela sam znati sve bez njezinoga znanja. Amira je bila posebna na neki njezin, za mene čudan način. Njegovala je neka za nju shvatljiva vjerovanja i običaje, molila se Bogu meni nepoznatom, i slavila je dane što su u mojim očima bili sasvim obični.
Dok sam si jednom u menzi stavljala hranu na tanjur zamolila sam Dragana da mi doda dvije mandarine. Dok me upitao što sam rekla, Amira se stvorila niotkuda i nježno stavila dvije mandarine na moj pladanj. Nasmiješila se i otišla. U tom trenutku sam odrvenjela i ostala na mjestu. Zagledala sam se u pladanj, kao da mi je Amira prenijela nekakvu bolest. Sjećam se da sam ostavila sve nedirnuto i napustila menzu trkom. Pokušavala sam sebi objasniti što je to što je Amiru činilo toliko odbojnom u mojim očima, ali svako objašnjenje jednostavno nije imalo smisla. S njom bih možda mogla komunicirati kad bismo govorile tako da si ništa ne kažemo. Ili da se gledamo, a da se ne pogledamo. Bila bih dobra za takvu komunikaciju. Tada bismo bile kolegice. Dobre kolegice koje se druže izdaleka. Možda. Sjetila sam se da mi je jedna djevojčica iz razreda jednom spomenula da Amira i ja sličimo. Možda Amira sliči meni, ali ja odbijam sličiti njoj, iako je sličnost bila poput mrvice kruha. Amira mi nije uopće trebala, bio mi je potreban samo nemir što mi je stvarala pletući nit bola prilijepljenu na školske zidove.
Danas ne razmišljam baš previše o Amiri i o tom kišovitom utorku, ali se ponekad pitam što bi bilo da nismo toga dana naletjele jedna na drugu. Toga utorka čim je zvono označilo kraj sata, krenule smo prema kući prije bure. Bila sam bez kišobrana, pa sam se samo mogla nadati da ću stići doma prije nego što nam nebo ne počne oplakivati grijehe. Glavu sam pokrila rupcem i požurila. U svoj toj žurbi, osjetila sam voćni parfem koji nisam nikako mogla podnijeti zajedno s nekoliko kapi kiše što su pale. Amira je hitala laka koraka iza mene, njezina sjena postajala je sve bliža. Okrenula sam se nečujno, i vidjela kako crnina gleda prema meni sa stidljivim očima, kao da nešto čeka. Ne znam zašto sam zastala. Kišica je već rominjala, a kapi su mi zamaglile um. I obje smo bile mokre do kože. Gledajući u nju prodrla sam u sebe. U tom trenutku nije ništa drugo bilo važno osim toga da je Amira nalikovala na mene, a ja na nju, i to nije bila nekakva površna fizička sličnost, nego neka dublja, neodgonetnuta. I obje smo bile pokisle, zbunjene, s rupcima što smo nosile kao najveći teret. Ne znam jesam li od kiše vidjela jasnije ili mutnije, ali mogu se zakleti da su se pored kišnih kapi po njezinom licu slijevale i suze. Ipak, ono što me je najviše užasnulo bilo je otkriće jedne druge kiše što je padala po njoj, jedne druge bure što se spremala u njezinom poraženom pogledu. I možda mi to ne bi toliko smetalo, da u tom trenutku nisam i sama osjetila jednu čudnu kišovitu bol začinjenu pokajanjem dok se u meni budila grmljavina upitnika i potrebe za ispričavanjima. Ali tada nije bio trenutak za isprike i odgovore. Nikada nije bio dovoljno dobar trenutak za mene i za nju. Za mene i za Amiru. Nikada mi nije dala mira jer nisam znala na koji bih ga način zatražila.
Prevod: Borislav Pavlovski
Simona Lokvenec
Simona Lokvenec (1993) diplomirana je profesorka engleskog jezika i književnosti na Univerzitetu u Skoplju. Priče i pesme objavljivala je u domaćim i međunarodnim časopisima i zbirkama. Dobitnica je druge nagrade Блаже Конески (Blaže Koneski) za esej (2014), nagrade novina Нова Македонија (Nova Makedonija) za priču (2013), kao i nagrade organizacije Транспарентност – Нулта корупција (Transparentnost – nula korupcije) za najbolji esej (2010). Na kratkim studijskim putovanjima iz oblasti jezika, književnosti i kulture boravila je u Španiji, Austriji i Britaniji. Kontakt: www.facebook.com/simona.lokvenec
ažurirano: 01/02/20
