Isidora Petrović
Gledao me je, tim jednim svetlećim okom, tramvaj na liniji 9. Posle toga više se ničega ne sećam, rekli su da je bio pokušaj samoubistva, rekli su da je vozač reagovao na vreme i da su putnici sedeli u šoku. Ne verujem. Koliko se ja sećam, tog dana sam bio samo zbunjen više nego inače, zastao sam i okliznuo se o mokre šine u trenutku kada sam čuo zvono tramvaja. Sećam se da me je, nekoliko trenutaka pre, taksista izbacio iz auta zato što sam četiri puta promenio odredište, nisam mogao da se setim gde prvo treba da odem. Možda sam mogao jednostavno da donesem odluku, pa makar bila i pogrešna, ali nisam umeo. To sa donošenjem odluka je počelo da mi budi anksioznost još dva sata ranije, jer žena u redu u pekari nije mogla da sačeka da se odlučim izmedju krofne sa čokoladnom glazurom i buhtli koje su upravo, vruće, iznosili na raf. Samo da se nisu pojavile buhtle, ovako zaista nisam mogao odmah da presečem, a ženi u redu se žurilo. Izašao sam sa krofnom, nezadovoljan. Da, uzeo sam baš tu sa čokoladnom glazurom iako mi je preporučeno da promenim način ishrane, evo ima tri meseca. Zapravo, pre tačno dvadeset nedelja sam doneo tu odluku kada su rezultati pokazali povišeni pritisak i trigliceride. Kasnije, nutricionista mi je objasnio koliko kilograma na moju visinu i u mojih 38 godina medicina toleriše. Sve preko toga moraću da odbacim. Dobio sam režim ishrane i u potpunosti ga se ne pridržavam. Zato što nemam motiv. Dok je Sigmund bio živ, bilo je lakše zadovoljiti barem tu potrebu za kretanjem. Tri puta dnevno šetnja, dve kraće i jedna duga. Ali sada, ostala je samo njegova prostirka u trpezariji, a to nije dovoljan motiv. Upravo suprotno, šetnja bez Sigmunda nema nikakvog smisla. Sledećeg meseca biće godinu dana od kada nema mog prijatelja. Kao da, recimo, nema pola mene. Prethodna polovina je otišla ranije. Tačnije, pre tri godine, možda koji mesec više, trudim se da ne brojim svaki sat. Danas je 48 dana preko tri godine. Još uvek mi se dogodi da uhvatim pogledom plavu kosu pokupljenu na potiljku pored prozora u kuhinji. Za tren ta slika nestane, a osam godina sam mislio da nije moguće da ću gledati samo u okvir prozora. I tog jutra kada je odlazila, sedela je u kuhinji za stolom do prozora, u rukama je držala šolju sa hladnom kafom i plakala. Plakala kao da ja nju ostavljam, kao da sam ja kriv što joj nisam dovoljan. Isplakala se, uzela torbe i otišla. Toliko je otišla iz mog života da se više nikada nije javila. Ja delove sebe još uvek lepim, pokušavam. Ni sam sebi nisam dovoljan. Jeste, vuče se taj osećaj od ranije. Diplomirati sa 30 je kasno, ali valjda je dobro privesti nešto kraju, kad god. A ja sam tada radio već pet godina. „Znate, da je tu i diploma, drugačije bismo razgovarali o poziciji, za sada, je ovo naša ponuda“, u stvari je značilo da su pare koje dobijam čista premija, ne zanima njih talenat. Na kraju sam im dao diplomu. Svim poslodavcima, profesorima iz svih škola koje sam pohađao, dao sam je čak i treneru plivanja koji nije mnogo verovao u momka koji dolazi iz neke zabiti gde bazen nikada nisu videli. „Šta će tebi plivanje, momak? Idi na fudbal, livade imaš svuda, pa teraj loptu, jer kada se jednom vratiš tamo…tamo nema bazena“, nekako je bio uporan taj čovek kome je razmak između obrva i početka kose bio jako, jako mali. „Neću se vratiti tamo, znate, rat je“, bio je pretih moj glas koji je želeo da upita: „A vi ste, pretpostavljam, foka?“ Plava je bila voda u bazenu, jako plava, skoro kao i nebo tog jutra kada smo krenuli u koloni, nešto svetlija od plavih prstiju onih koji nisu uspeli. Bio sam nepodšišan tog dana kada smo krenuli, majku je to izuzetno uznemiravalo. Dobro, nije to bio razlog, od toga je samo pravila temu sve do Beograda. Moralo se o nečemu pričati. Dolazim u novi svet nepodšišan, prvo što ćemo učiniti jeste da odemo do frizera. Nećemo se okupati, nećemo jesti, nećemo pustiti naša tela da legnu, već ćemo prvo podšišati te šiške. Sve je to u najboljem redu, samo da ne mislimo na to kako otac nije mogao da pođe sa nama. A htela ga je uz sebe stalno, to je uništilo naše živote. Ta posesivna ljubav moje majke koja nije umela da ga pusti, još deset godina ranije, da ode u tu Nemačku i stvori nam novi život. Neće on jebati Poljakinje po Bavarskoj dok ona sama odgaja dete. Posle ga je rat raskomadao. Znam, nije kriva, nije mogla znati. Nego, slab sam sad. Nije znala, jer sam ćutao, ni da me deca u školi nisu mnogo volela, zbog oca, kažu dolazi sa pogrešne strane reke. To i nije bilo toliko strašno, bilo je strašno što je moj zreli bariton bio iznad proseka za uzrast, kao i moja dikcija i držanje, ali to nije bilo dovoljno da budem deo dramske trupe. Slovima, zato što nisam njihov. A njihov sam hteo da budem jako, posebno što je najbolji drug imao tu plemenitu želju da se bratimi sa mnom. Dok njegov otac nije objasnio da mu nikada neću biti brat, da ne mogu više biti ni drug, da bi najbolje bilo da se više ne poznajemo. Najbolji drug. Neko koga biraš po duši. Mislim da sam tada prvi put pomislio kako ne želim više da budem živ. Među tuđima. Ali ja sam stalno među tuđima. Kažu, bio je pokušaj samoubistva. Ne verujem. Ja sam mrtav odavno.
Isidora Petrović
Isidora Petrović rođena je u Beogradu, 1976. godine. Posle završene gimnazije upisuje Biološki fakultet na kome, godinama kasnije, stiče i zvanje doktora nauka u oblasti molekularne biologije. I profesionalno i privatno istražuje život. Kratke priče i poeziju objavljivala u zbirkama i zbornicima Izgleda da će jugo, Reci ko te je ubio Gea (Ars Antibari, Bar), Moć reči (Kreativno pisanje, Beograd). Mora biti da je na pravom mestu u pravo vreme, inače ništa ne bi imalo smisla.
Kontakt: silibgd@gmail.com
ažurirano: 04/02/20
