Edis Galushi
Romi su na svojoj koži iskusili nasilje, zato nisu nikada dugom želeli da ga čine.
Anonim
Kao i svakog dana, prišao je cipelama koje nikada u životu nije obrisao, iako je čistač cipela. U svojoj kutiji za četke čuvao je priče koje su mogle da zaleče rane, ali i da ostave neprolazan beleg. Deltan je do sada dobro upoznao svaku pukotinu ovoga grada, a i njega je poznavao ceo grad. Tu slavu je zadobio zahvaljujući tome što je znao više jezika, iako je svakodnevno proklinjao sebe zbog toga što ta njegova veština nikada nije bila stvarno na ceni, niti su ga zbog nje tretirali kao umnog i uglednog čoveka. Mudrost se ionako nikada ne definiše kako treba. Neko kaže da je mudro biti hrabar i reći pravu stvar, makar i u pogrešno vreme. Neko pak posmatra mudrost kao nešto natprirodno i kloni se rizika da je definiše. I tako, za neke uman, za neke budala, ponekad hrabar, a ponekad kukavica – Deltan je preživeo silu i nasilje raznih siledžija, i ponovo ostao ono što je i danas, samo alat i uteha za vlasti koje su ga uvek ponižavale. Danas prilazi sanduku i proklinje priče kojima je on ispunjen. Iako se s vrha u njemu vide samo krpe i nekoliko lakova za cipele, ovaj sanduk je za Deltana njegova muka i znoj i čitav njegov život. Ovaj sanduk je njegova mudrost, onako kako samo on ume da je definiše.
Nikad nije bio sklon čitanju. Knjige su bile posvuda razbacane oko njega, a on bi ih samo gledao, malo sa žudnjom, malo s mržnjom. Sa žudnjom, jer je unutar njih skrivena ona nedostižna „mudrost“ koju je svako priželjkivao. U tim „mudrim“ knjigama potpuno je naopako prikazano Deltanovo pleme i on je portretisan kao neveran i bezvredan čovek. Zbog toga on češće gleda knjige s mržnjom, jer ga nikada nisu pitali za sadržaj onih knjiga u kojima su glavni junaci romske žrtve. Takve knjige pokrivene su velom istorije, dok je Deltanovo pleme pogrdno prikazano i interpretirano tuđom mudrošću. U tim knjigama pominju se heroji kojima Deltan nikada nije zavideo, jer je znao ko su uistinu bili ti ljudi. Nekima od njih je i brisao cipele ili im je svirao pesme po želji, nekima je izrađivao oklope od gvožđa. Carevi i razni moćnici prolazili su kroz njegove ruke, ali nikada ga nisu pominjali u svojim knjigama. Čak i kad bi ga pomenuli, bio bi samo neka cifra, nikada čovek sa imenom i prezimenom. Zbog toga Deltan nije mnogo mario za čitanje, iako su knjige bile posvuda razbacane po njegovoj sobi.
Fotelja u kojoj sedi je stara.
U njoj je proveo noći u bekstvu, čuđenju, optužbama i izdaji. Upravo u toj fotelji svake noći sedi i priseća se onih večeri kada se vraćao kući sa bučnih krcatih mesta. Kucanje zidnog sata, koje ljude najčešće iritira, njega pak umiruje. Ritam otkucaja pomaže mu da utone u duboke misli, u kojima se susreću sećanja i strahovi.
Deltan je svirao svuda gde god su ga zvali. Svuda gde bi „umni“ ljudi hteli da provedu neku nezaboravnu noć. Svirao im je i po kućama, gledajući ih kako gube pamet i dozivaju se neobičnim imenima. Često je svirao i na zatvorenim mestima, gde dolaze ljudi u kaputima. Oni se obično nisu međusobno poznavali. Na tim mestima, punim dima i pića za koje Deltan nije ni čuo, često bi ga hvatao san. Svaka pesma koju bi smislio na tim mestima bila je melanholična i pesimistična. U tim akordima, pevao je o životu koji je bio nemilosrdan prema njemu. Ponekad bi pomislio na decu. Zamišljao ih je na nekom otvorenom mestu, punom radosti i osmeha. Taj anđeoski pogled…
Tamo gde je svirao – nekad gitaru, nekad violinu, nekad usnu harmoniku ili bilo koji drugi instrument koji su tražili umni ljudi – noći su dugo trajale. Nije se usuđivao da kaže da ne zna da svira na nekom instrumentu, jer je trebalo da je njemu „muzika u krvi“, jer je on, po njima, stvoren samo zato da bi ugađao drugima i ni zbog čega drugog. U zavisnosti od mesta do mesta, trebalo je i da govori i da peva na različitim jezicima. Nije smeo da ne zna neku pesmu, jer je njemu „muzika u krvi“.
Gledajući svoju staru violinu, na kojoj više nema žica, u sećanje mu naviru noći kada su ga vređali, nazivajući ga raznim imenima, noći kada nije smeo da kaže „umoran sam“, a opet bi, na kraju, ispadao glupak.
Soba u kojoj se nalazi fotelja na kojoj sedi i razmišlja o prošlosti prepuna je raznog alata. Starog i novog. S leve strane su gvozdene alatke koje čuva kao uspomenu na oca. Još kao dete želeo je da nauči kovački zanat, jer „nas on hrani“ – seća se kako je govorio njegov otac. Seća se dana kada je radio sa ocem sve do jutra, jer se nije znalo kada će doći „oni“ da uzmu alat kojim je njegov otac radio sa puno ljubavi i veštine. Ni očev posao nikada nije bio dovoljno cenjen.
Logori su mesta koja se svakim danom sve više šire. Imena ljudi se zaboravljaju i Deltan čuje samo ćutanje. Gubi veru i u samog sebe, jer ga nikada nisu cenili kao čoveka. Okružen samoćom, briše prašinu sa prozora, koji se retko prolepša nekom novom zavesom. Soba u kojoj provodi noći, tonući u sećanja, tmurna je i retko osvetljena. Nikada nije umeo uverljivo da govori, reči bi mu se gubile svaki put kada bi ga pitali jesu li i „oni drugi“ krivi. Nesnađen između hvatanja vazduha i govora, gubio bi veru i u sopstvene oči i sopstveni sluh, jer uvek je trebalo da živi tako da ne vidi ništa i da ne čuje ništa, a svoju izgubljenu veru u sebe nikada nije uspeo da povrati.
Deltan je sedeo kao siroče bez majke, iako je njeno telo još postojalo. Odeća joj je i dalje visila na zidu. Njegova majka je svaki dan morala da ustane ujutru (rano ujutru), da pripremi nešto za jelo od onoga što su imali u kući, i da pođe da čisti tuđe kuće. Još se seća njenih reči:
„Nakhava pi buti. Tu ma bistar te phane o vudar!“[1]
Glas njegove majke pratio ga je sa svakim korakom, iako je ona za sve druge bila samo neka zaboravljena cifra, negde u arhivama. A možda čak nije ni registrovana. Kao dete nije mogao da razume majčine priče. Često bi je gledao kako plače, a nije razumeo zašto. Uglavnom bi plakala kada bi je isterali iz kuća koje je čistila. Često bi je krivili za stvari koje nije počinila. Majku su mu zvali raznim imenima, ali nikada njenim pravim imenom – Ljuljuđijana.
Deltan nikada nije stvorio porodicu, jer se plašio da se istorija ne ponovi. Plašio se da i njih ne postroje ispred zida razdvajajući muškarce i žene, decu i starce. Često bi pomoću merdevina koje je isprva koristio za „moleraj“ skidao sa zida fotografiju koju je čežnjivo čuvao. Na njoj nije bilo ljudi, bio je samo alat i druge stvari od važnosti za Deltana. Na njoj je bilo par gvozdenih alatki, muzičkih instrumenata, s desne strane se videla odeća njegove majke, razbacane knjige, sanduk za cipele, kraj njega hrpa raznih boja ručne izrade i stare merdevine koje je koristio kada je radio kao moler. Ta fotografija, zapravo, predstavlja Deltanovu sobu. Mesto na kome je on čežnjivo čuvao sva dobra koja su on i njegov narod dali ovom društvu, iako ta fotografija nikada nije bila na taj način izložena. Uvek je bila prekrivena crnim platnom, tako da je mimoiđe pogled, upravo da ne dozvoli da ona ugleda „svetlost dana“.
Tog jutra je malo kasnije došao na uobičajeno mesto, jer nedeljom nije bilo mnogo posla. Nedeljna jutra koristio je da očisti svoj sanduk, jer tih dana nije očekivao mnogo mušterija.
„Zanimljivo je kakvim životom vi živite“, obratio se Deltanu neki čovek, spuštajući nogu na njegov sanduk, uz laki, ali ironičan osmeh.
„Kako to misliš – kako mi živimo?“, odvrati mu Deltan, počevši da mu glanca cipele.
„Tako, od danas do sutra, ne razmišljate mnogo unapred“, odgovori mu ovaj.
„Kada sutra ne zavisi mnogo od tebe, onda i možeš da živiš samo za taj dan koji je pred tobom. Nama nije dozvoljeno da mislimo unapred, jer drugima trebamo baš takvi. Da bi snažni predvodili, slabi moraju da ostanu pozadi, da pokažu strašljivcima koliko su jaki, dok umni ljudi uvek idu za jakima“, odgovori mu Deltan uzimajući crni imalin i nastavljajući sa čišćenjem cipela.
„Svako je kovač sopstvene sreće. Kako danas seješ, tako ćeš i sutra požnjeti“, odgovori mu ovaj na to.
Deltan zastanu, pogleda ga u oči i reče: „Ruke su mi uvek bile zavijene u crno. Ne zato što sam ja to tako želeo, već zato što je drugima to trebalo. Dobro je kod sudbine to što nam je zapisana na dlanu, pa ja uvek držim pesnice stisnute, jer želim da sakrijem svoju sudbinu od drugih, kako ne bih doživeo sudbu svoje porodice. I njihova imena su mi, zajedno sa sudbinom, ispisana na dlanu.“
Saslušavši ga, čovek ode, a Deltan uze svoj sanduk i krenu ka kući.
I ponovo nije obrisao svoje cipele, iako je bio čistač cipela. Cipele su mu ostale bačene na ulazu u kuću, tamo gde ih je Deltan izuo poslednji put. U sanduk je dodao još jednu gorku priču. Deltana više niko ne pominje, ali svaka pukotina u ovom gradu ga poznaje, kao što je i on dobro poznavao svoj grad. Deltan je ostao još jedna zaboravljena priča, zanemarena od svake vlasti, poput fotografije na zidu njegove sobe, koju nikada niko nije video Deltanovim očima.
Prevod: Đorđe Božović
[1] Rom. Idem na posao. Ne zaboravi da zatvoriš vrata!
Edis Galushi
rođen je 6. marta 1989. u Prizrenu. Do sada su njegove radove obavljivali kako domaći, tako i međunarodni izdavači i portali. Vredi pomenuti i njegov doprinos romskom kulturnom i književnom nasleđu putem poezije i teatra, budući da je jedan od retkih romskih autora na Kosovu. Od 2007. do 2014. godine radio je kao novinar na Radio-televiziji Kosova. Osnovne studije engleskog jezika i književnosti završio je na Kosovu i u Litvaniji, dok je magistrirao na istom smeru na Univerzitetu u Zagrebu. Trenutno radi kao prevodilac za albanski, engleski i romski jezik.
Kontakt: edisgalushi@gmail.com, https://www.facebook.com/eddy.galjusi
ažurirano: 31/01/20
