Nikola Petrović
Tata kaže da se noću mačići uvlače u zidove barake jer beže od zime.
Seka i ja ih slušamo kako grebuckaju i pište i guraju se jedni preko drugih, pa onda najtiše ustanemo iz kreveta da nikoga ne probudimo, i stavimo šake na zidove da im dodamo našu toplotu kroz daske. I onda tako stojimo dok se ne umorimo i dok se mačići skroz ne smire i zaspu, pa se i mi odvučemo u krevet, ali nekada mačići ne mogu da se smeste pa probude babu, a baba prvo nešto mrmlja, a posle viče da će nas pacovi sve pojesti žive, a onda plače, pa se mama pridigne i trlja oči, a tata iskače iz kreveta i navlači pantalone a još nije stigao da otvori oči.
A seka i ja se već pravimo da spavamo i ja duboko dišem kao da spavam, a seka gura njena hladna stopala uz moja da me natera da ciknem, i onda mama ustane da nas smiri i kaže nam da spavamo, a tata brzo gleda gde smo, i gleda u krug oko sebe jer je mislio da je nešto, pa se pravi da je ljut i preti nam prstom ali mu je drago da je ništa.
Mama kaže da mačiće sigurno hrani neko iz baraka i da nećemo imati mira dok god tata ne zapuši sve rupe, a tata kaže da ne može da im zatvori prolaz i da ih ostavi napolju da pocrkaju od zime. A mama kaže: muškarci umeju samo da se biju, a kad treba da pomognu za kuću, onda ništa ne umeju. I još kaže: pa neće mačke da pocrkaju, zavući će se negde drugde, nisu blesave.
A tata kaže da je ovo njihova kuća ˗ mi smo se kod njih uselili, a sad nećemo da ih teramo da idu negde drugde. I kaže: dosta je toga. Dosta.
Onda i mama i tata ćute malo, pa kažu seki i meni da su vremena teška i da ne treba da se svađamo, a mi ne znamo zašto nam to kažu jer se nas dve nikada ne svađamo.
Posle nas mama istera napolje da pomažemo tati da nađe neke daske oko baraka da može da zapuši te rupe gde se mačići uvlače, ali seka i ja samo šetamo po dvorištu gde nas mama ne vidi, jer se ne trudi ni tata, pa nećemo ni mi.
Ali onda dotrči Sava, komšija iz drugog dela barake koji je uz veliku ulicu i onda malo diše jer je debeo, pa kaže da je baba opet ušla u neki autobus i otišla. I onda tata traži babu po Beogradu ceo dan jer Sava nikada ne vidi u koji broj autobusa je ušla jer je i debeo i ćorav i verovatno zbog toga nema ženu. A mama kaže da budemo tiše jer se to sve čuje, i da je Sava dobar čovek i da ima ženu, ali je žena ostala da čuva kuću tamo, jer njoj neće ništa, jer je ona odatle. I mi se pravimo da nam je sve jasno i ne pitamo ništa više, jer kad mnogo pitamo mama bude tužna i nešto izmišlja i zbuni se ˗ jer ni njoj nije jasno.
Tata uvek pronađe babu pre nego što padne mrak, jer je baba spora i može samo autobusom da ode daleko, ali ne toliko daleko da stigne tamo u staru kuću gde je i krenula, jer ovi autobusi voze samo u Beogradu, a njena kuća nije u Beogradu.
A tata poznaje autobuse jer on vozi jedan takav autobus, samo ne prolazi ovuda kod nas. Ali je jednom kada je mami bio rođendan došao autobusom ispred barake, skroz u malu ulicu, da joj donese cveće i mama se smejala i plakala. I mi smo mislili da je od sreće plakala jer su nekada ljudi mnogo srećni, na primer na televiziji kada je nešto mnogo lepo, ali je baba rekla da plače zato što ga prvi put vidi kao šofera a on je bio gospodin novinar u odelu.
Ali tata kaže da je tamo bio novinar u malim novinama gde je mogao da piše lepo, a ovde nema malih novina, samo velike kao Politika, pa je mogao samo da pomaže u kotlarnici jednom drugu iz vojske. A i to je bilo dobro jer je donosio crni ugalj za našu baraku da nam bude toplo, a da bude toplo i mačićima u zidovima. Jedino mu je žao što mama kaže da je imao nežne ruke a sad su mu nikakve.
Posle mu je komšija Sava našao posao da vozi autobus za keš-pare jer je seka morala da krene u školu i sve joj je trebalo za školu, a to ne može ako nemaš keš-pare.
Ja nisam htela da seka krene u školu i da mene ostavi samu, a ja nisam još mogla u školu jer sam ja specijalna. Ali seka je rekla da će to biti lepo i da će svakog dana sve da mi ispriča i da će tako biti kao da i ja idem u školu, ali se prvog dana vratila tužna i plakala je i ništa mi nije pričala. Posle je rekla mami i tati da su je deca iz zgrada zezala i da joj je učiteljica rekla da treba da govori kao deca iz zgrada i da je onda neće zezati, pa je tata bio mnogo ljut i mama ga je držala za ruke i ljubila u glavu pa posle nije bio toliko ljut.
A posle je došla i učiteljica da se izvini i donela je dve tegle džema (jedan lep, jedan ružan) i rekla je da je htela da pomogne i da će sve biti u redu sa sekom, samo malo da prođe vremena.
Ali seka nije htela više da ide u školu, pa je opet plakala, a tata joj je vezivao pertle i pričao da u školu mora da se ide jer sve u životu mogu da nam uzmu, ali ne mogu da nam uzmu ono što nosimo u svojoj glavi. Zato treba što više da napunimo glave svim znanjem ovog sveta i to sve možemo da nosimo sa sobom gde god da krenemo.
A baba je onda rekla da su njenom bratu Iliji vojnici nešto uradili sa glavom, ali nisam sve čula jer mi je tata stavio ruke na uši, a mama je počela da viče na babu, a seka mi je rekla da je posle stalno, kad se mačići smire u zidovima, sanjala kako babin brat Ilija noću luta između baraka, mlatara rukama i traži svoju glavu u kojoj je svo znanje ovog sveta.
Baba je tatu rodila, samo je tata to izgleda zaboravio, pa ga mama podseti, pa mu bude krivo. A onda bude i mami nešto krivo pa ljulja babu u krevetu dok ne zaspe kada babi budu teški dani.
A ti dani su meni i seki dobri dani zato što nas mama onda pusti da idemo oko zgrada i skupljamo babi divlje šljivcige ispod drveća pa ih baba kuva u onim velikim šerpama što su nam bile pod nogama kad smo putovali u velikoj koloni jer nisu mogle nigde drugde da stanu, a baba nije htele da ih ostavi. Onda to što baba kuva mnogo smrdi i to se zove brlja koju baba pije za lek pa joj budu malo bolji dani i smeje se i onda nam da keš-pare kada joj poštar donese crkavicu, da kupimo bombone, a mi kupimo mačićima salamu da jedu kad je ima u našoj prodavnici.
A tata kad nas vidi kaže da će nas mama ubiti, a mi mu kažemo da znamo da im on daje salamu kad mama ne gleda, a on nam namiguje i srećan je. A on je skoro uvek srećan, osim kada su došli neki glavni ljudi da nam kažu da ovde treba da se grade nove zgrade i da ne možemo više da živimo tu i onda nije bio srećan ˗ bio je isto onakav kao onda kad smo pakovali auto da idemo u avanturu, a to nije bila avantura nego smo došli samo u ove barake koje nisu tako loše zbog mačića a više ne možemo da budemo tu.
Onda je tata pitao onog druga iz vojske, ali i kod njega nema mesta osim da sedimo jedni drugima na glavama, što je i meni i seki mnogo smešno ˗ da svi jedni drugima sednemo na glave visoko, kao da tatin drug iz vojske živi u nekoj kuli. Ali mami to nije bilo smešno i napravila je čudno lice koje nije ni tužno ni ljuto, nego kao da nije mama nego mala devojčica.
Onda se zadesilo to sa tatom, kada je popravljao autobus pa mu je pao autobus na glavu pa je iz nje iscurilo svo znanje ovog sveta koje je nosio sa sobom i više ništa nije znao, samo je ležao u krevetu.
A mama je onda bila stalno tužna i ja je onda zagrlim oko struka koliko mogu da dohvatim i kažem da će biti dobro sve, jer je tata tako uvek govorio dok nije zaboravio kako se govori, i ona mi spusti šaku na glavu ali me ne poljubi u teme, a i ta šaka nije živa, ne pomiče se, samo stoji tamo na mojoj glavi kao mrtva.
Komšija Sava kaže da je tata imao nezgodu na radu i da zbog toga možemo svi zajedno da živimo u zgradi i da mama može da čisti autobuse za keš-pare a da ćemo mi onda isto biti deca iz zgrada. I mama se naljutila na babu jer je rekla: dok jedan ne srkne drugi ne svane, što u stvari znači da je mama nešto kriva i mama posle nije ljuljala babu da spava, a baba je opet ušla u neki autobus, i sada nije imao ko da je traži pa je više nisam videla.
Ali to je bilo posle, a pre je bilo da su mačići porasli u mačke i da su došli ljudi sa velikim mašinama da ruše barake i ja sam htela da ponesem mačke u zgradu, a čika Sava je rekao da one ne mogu da žive tako, i da te životinje što žive u zgradama više nisu mačke i da ako ove moje mačke volim, ne treba da ih premeštam.
A ja ne znam da li ih stvarno volim ili ne volim, i da li će stvarno da prestanu da budu mačke ako ih uzmem, samo se sećam da je nekada bilo lepo kad su bile skroz, skroz male pa su se uvlačile u zidove barake i da smo ih slušale kako grebuckaju i pište i guraju se jedne preko drugih dok se ne smire, a sada je mnogo tišina unutra i ne mogu da spavam, pa nekada ustanem tiho da stavim šake na zid ali znam da tamo nema ništa i ne bude mi lepo, a seka mi mi kaže da je to samo dok se ne naviknem i da dođem pod njeno ćebe, ali mi ne gurne hladna stopala kao nekada nego odmah zaspi zato što je umorna od škole i ja kažem sama sebi, kao da sam velika, da će sve biti dobro, i da ću i ja jednom kao seka da se naviknem da spavam u tišini kao da se ništa nikada nije zadesilo.
Nikola Petrović
Nikola Petrović rođen je u Beogradu, 1978. Prozu i kritičke prikaze objavljuje u periodici, zbornicima i na književnim portalima. Za zbirku priča "Papir brzo gori" (Treći trg, 2019.) dobio je nagradu 13. Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija!
www.goodreads.com/author/show/4844539.Nikola_Petrovic
ažurirano: 28/09/21