Dielza Hadžimehmeti
U ovoj nemilosrdnoj noći, izgubljen sam u samoći tmine! Prazan dubak, žarki plamen… lud kao kiša u ovoj noći.
Udahni, skupi snagu za suočavanje sa stvarnošću, kao što se munja u plamenu odbija o vrhove planine!
Dragi razdvojen od svoje drage, granica iscrtana mačem, a s njene druge strane devojka u suzama.
U ovoj nemoj noći, izgubljena je i ona, u samoći sudbine! Napuštena, spaljena do pepeli… i sa uzvikom koji joj se od tuge otima, kao što se čuju gromovi u ovoj noći!
Nas dvoje pod istim pljuskom, lijemo suze, a ako se večeras mi ne sretnemo, barem neka se naše suze sliju zajedno.
Dvoje na istoj zemlji… razdvojeni u Koljošinu. Mrzimo se i volimo, patimo jer se ne možemo videti, vezane su nam i ruke i noge.
Zaspim, ali nemam sna! Predodređen da se borim u životu, prvo s oružjem u rukama, a zatim i u ljubavnom maratonu.
O njoj pišem pesme, koje zatim zakopavam pod zemlju… Ona nije kao druge. Njoj se u očima smeju kristali, sa lica joj trepere zraci sunca, a iz srca joj ističe nevinost…
Ali ona je Srpkinja… ćerka onih koji su do juče ratovali s našim očevima!
Da ona bude strasna ljubav… ljubav koja ubija… nedostižna. U zemlji koja je do juče bila okupana krvlju, sudbina nas je razdvojila da se nikada više ne volimo.
A ja, koliko želim da je zaboravim, toliko i želim da je volim još više.
Viđamo se ređe nego pun mesec. Njene oči uvek blistaju jače nego sama mesečina. Stiska mi ruku, preplašena, i pita: „A šta ako nas vide? Ko će polagati račune?“
I ja znam da je potpuno u pravu, ali kako bih joj razbio brige, kažem joj da noć nema svedoke… niko ne polaže račune… niko ništa nije video…
Svako će barem jednom biti zaljubljen ili voljen. Opiši mi bol koju svakog trena osećaš u njenom odsustvu, kako se volite toliko koliko se zvezde protežu po galaksijama, ali vam nikada neće dati da budete zajedno!
Vraćam se pognute glave i sedam. U prozorskom oknu, moj otac ugleda moje suze, pa i njemu krenu, nevoljno. Ali on ne zna šta nas muči. Sedam za sto i nemam apetita, moja majka oseća moju patnju i odlazi u sobu da i ona plače. Nema mnogo kako smo se vratili u spaljenu kuću, radim iz dana u dan kako bih je obnovio i kako bih zaboravio na brige. Uveče mi je najteže, jer me uvek podseti na njenu toplinu i povlačim se kao planinski vuk da zavijam i utolim bol.
Kakav je ovo svet! Svi smo prokleti. Znam koliko sam propatio kada su mi pred očima ubijali drugove jednog po jednog. Ko će mi objasniti zašto i sada patim, možda još i više? Zašto sam se zaljubio? Kažu da je ljubav blagoslov, ali ja tog blagoslova još nisam video.
Zašto i živim, kada znam da je neću imati i da samo odlažem dane pune nade… S druge strane, izjeda me pomisao kome ona pripada, kada iz dna duše mrzim njenog oca, a čitavim srcem volim njegovu ćerku!
Bože, šta se događa sa mnom, niti želim da oprostim, niti želim da zaboravim. Koliko želim da budem kraj nje, toliko želim i da budem daleko od njih. I u tom pomračenju, koje nas je sve zahvatilo, niko još nije ustao da uključi svetlo.
Brojim svaku noć i urezujem je u srce. I dalje se pitam: da li je to previše? I koliko puta poželim da ispričam ocu, još dok ne pođu reči, progutam ih i više ne izlaze.
Moja sestra je već neko vreme bolesna, niko iz sela ne može da je izleči. Već neko vreme samo leži ili sedi na prozoru i gleda kako drugi idu dok nju jedva da drže noge. U gradu ko zna koliko bi koštala operacija, a mi još nemamo ništa, i zato joj nikako ne možemo pomoći.
Jedna starica čula je za to i bez oklevanja došla i pokucala nam na vrata.
„Idi odavde, šta hoćeš? Beži… Da te vidi moj muž, jao se tebi“, vikala je mama, koja tek što je dolazila sebi od posledica rata.
„Hipokrat“, odgovori joj ona nežno…
Ali oduzeta od straha, jadna majka nije je razumela. Ispustih šta sam imao u rukama i potrčah da je primim unutra. Nisam znao da li je to ljubav zaslepila moje oči ispunjene mržnjom ili njeno saosećanje i spremnost za oproštaj.
Hipokratova zakletva naterala ju je da dođe da izleči moju sestru. Moji roditelji zabezeknuto su gledali kao da im se razum pomutio. Nakon svega, poznato je da bol i sećanja ne blede lako. Iako vreme, kažu, leči rane, ono ne može da učini da naša srca sve zaborave!
Ipak, čini mi se da je ta žena sede kose, koja se činila veoma slabom, u stvari bila jača od svih nas.
Dolazila je nekoliko puta da vidi kako ide, da li ima napretka, i čim je moja sestra ustala na noge, više je nikad nismo videli.
Kao da je ona bila ono svetlo… Iako je moja porodica znala koliko smo propatili, počeli su da gledaju ljude po zasluzi, a ne po poreklu…
Po mesečini, i danas mi odbljeskuje tvoje lice, rasplamsano u dvorištu, i odlučan sam da mu saopštim.
„Oče, volim je! I ne volim nikoga osim nje!“ A njegova reakcija bila je sasvim neočekivana.
Začuo se duboki uzdah… i nakon nekoliko minuta, počeo je da govori:
„Čuj, sine, nemoj se plašiti ni od koga, jer niko nije snažniji od Gospoda: pametan čovek čuje jednu reč, a razumeo je dvije. Nema potrebe ništa više da mi pričaš. Imaš moju dozvolu da je dovedeš ovde. Iako bol u našim srcima neće nestati, možda će ovo omogućiti da moji unuci rastu okruženi ljubavlju, a ne mržnjom.“
Njen otac nije je davao nekoliko meseci, ali nakon što je uvideo njenu istrajnost, shvatio je da su bol i tuga koji bi se mogli naneti detetu veći od onoga što će svet reći.
I neka pričaju o nama, i neka se zamerimo ljudima. Ali dok živimo u ljubavi, dok smo zajedno pod jednim krovom, i dok nas ne može više razdvojiti mržnja, mi ćemo biti primer onima koji imaju razuma da shvate vrlinu oproštaja.
I tako, patio sam, ali ništa ne zaboravljam. Međutim, pomirenje i oproštaj jesu jači od patnje… Danas nas dvoje pod jednom kapi kiše, po vlažnom jesenjem lišću, donosimo na svet jedno novo biće kao plod naše ljubavi. Biće koje neće znati da mrzi nikoga od nas, stoga neka bude rečeno i njegovo ime…
Dobro došao u život, Pajtime![1]
Prevod: Đorđe Božović
[1] Alb. ime Pajtim, bukv. „pomirenje“. (Prim. prev.)
Dielza Hadžimehmeti
Dielza Hadžimehmeti rođena je 1997. godine u Mitrovici. Studira na Državnom univerzitetu u Mitrovici, na odseku za inženjerstvo, kao i menadžment na koledžu u Prištini. Objavljivala je u više časopisa i učestvovala na nekoliko konkursa.
ažurirano: 01/02/20
