Kada je Livanjka umrla, on se nastanio u njenoj kući.

Livanjka je bila bez poroda iako kažu da se nekad davno udavala. On se pojavio iznenada, uselio u kuću na Hazni i počeo obilaziti gradić nerado odgovarajući na pitanja radoznalaca koji su se nadali štagod saznati o ovom strancu. Rekao im je jedino da ga zovu Zeba i da je on Livanjkin sestrić iako su svi znali da ona nije imala nikoga u rodu. Kad se jednog dana pojavio na općinskim vratima i pokazao neki papir savijen u rolnu i povezan crnom trakom, niko više nije sumnjao da on doista ima pravo na tu kućicu.

Prolazili su dani.

Samo se rijetki u tom gradiću vjerovali da ovaj čovjek nije sotona. Jer kako u protivnom protumačiti to što mu Poštareva udovica, uprkos žestokom protivljenju svog brata, svake nedjelje peče pitu, umotava je u bijelu maramu izvezenu crvenim đulovima i vješa na nadvratnik njegove kuće? Ili ono kad je mesara Kasapa zaboljela glava i od njegove se dreke nije moglo spavati ni u trećoj mahali, a ovaj mu samo prstenom dodirnuo jedno mjesto na kući i Kasap smjesta zaspao – nakon dva dana i dvije noći!? Ako čovjek nije mračnjak, kako to da svaka kokoš koju domaćica ne može uhvatiti njemu slijeće na ruku da kljucne šta god mu se zatekne na dlanu? Kad ga je nedavno ujeo pobješnjeli Kudrov, on je samo otresao nogom i ništa mu se nije desilo. A šta bi mu se i desilo kad ima đavolju krv, govorili su. Lovci su Kudrova ganjali čitav dan i tek su ga pred mrak stigli na Velikoj međi i na mjestu ubili; kažu da je plakao kao čovjek i da mu je krvava pjena izlazila na usta pa ga je bilo strahota gledati. A onda, ako nema urokljive oči, zašto majke skrivaju od njega djecu, a djeca kao u inat hrle k njemu, da im dadne malehne frulice, ne veće od kažiprsta? Ako nije mračnjak, zašto svaku noć sjedi na klupici iza kuće i satima gleda u nebo kao da s njega skida samo njemu znane znakove koje će sutradan upotrijebiti za svoje crne magije? Neki su išli dotle da tvrde da ono i nije čovjek nego nekakva prikaza koja je ko zna odakle došla u ovaj grad da plaši čestit svijet i ne da mu mira. Samo prikaze imaju na licu takvu masku s koje se ne može ništa pročitati. Neko se sjetio i starog Maćana koji je govorio „Kad ovakvi, kao što je ovaj, počnu hodati zemljom pravi ljudi će morati nestati. Neće biti mjesta i za nas i za njih.“

Sad kad Maćana više nema, svi su se složili da je bio u pravu.

Mladićevi česti odlasci u obližnju šumu nisu mogli ostati neprimijećeni.

Pošto je bio došljak, nije teško zaključiti da se nalazio pod budnim okom svih mještana koji u strancu ne vide prijatelja, a posebno ako stranac namjerava zauvijek ostati u njihovoj sredini. Nije ga bilo teško uhoditi među bukovim i jelovim stablima i na proplancima obraslim ljeskovinom. Gusti pleter je omogućavao da se prati svaki korak ovog neznanca. A on je zastajkivao samo pored omorika i, ako su grane bile nisko, rezao bi samo jednu i to onu okrenutu ka sjeveru. Onda bi oštrom čakijom skidao s nje koru, mirisao drvo, dugo ga zagledao, pipao vrhovima prstiju i isjecao na nekoliko komada iste dužine. Na kraju bi sve to povezao kanapom i stavljao u poveliku vunenu torbu na koju je neka vješta tkalja utkala zlatno žuti suncokret.

Onaj ko bi ga promatrao kasnije bi drugima pričao sve što je vidio. A oni su jednostavno zaključivali: nije to čovjek, nego šejtan.

Istini za volju, najviše ih je nervirala njegova ravnodušnost prema svim tim pričama.

Kakav je ovo čovjek, pitali su se u čudu, da mu pod nos turiš ružu, on bi i tad njušio travu pljuskavicu? U posljednje vrijeme, susrećući se s njim, smijali bi se glasno iako za to nije bilo razloga. Kako im reći da griješe? – pitao se ovaj čovjek. Kako se smijati nesreći koja je svuda oko nas? – to ga je strašno mučilo. Da li da im kaže da će, bez obzira na njihov smijeh, sin njegovog prvog komšije šumara i sutra doći na njegova vrata nudeći mu za sitnu paru ono što je ukrao iz kuće? Ili da onu ženu iz kuće na kraju sokaka niko neće spriječiti da i dalje vara muža jer je ovaj star i onemoćao i ne može je pratiti na njenim zamršenim putevima koji vode do mnogih vrata? Pela, trafikant, i dalje će se hvaliti kako najbolje pjeva iako je još davno izgubio sluh. Varoš će se i dalje smijati crkvenjaku koji je zbog dugog suzdržavanja postao „malo na svoju“, bez obzira što ga poneko još uvijek zaustavlja na ulici i pita za savjet.

S vremenom je odustao od namjere da im bilo šta objašnjava. Razumio je njihovu nevolju kao što se i sa svojom pomirio. Rat je već poodavno minuo, ali je u svijet unio sumnju, pa niko nikome više ne vjeruje. Podozrivost se posebno iskazivala prema strancu.

Sumnjajući da se može živjeti od prodaje drvenih ptica, oni su vjerovali da on ima kakav skriveni dukat koji se ne troši i od kojeg se da lijepo živjeti.

Niko nikad nije vidio kako nastaju njegove figure. Ali kad bi bile završene, ljudima se činilo da će im ptice lahko izmigoljiti iz prstiju i odlepršati put sunca, kako to ptice inače znaju činiti. Neki su tvrdili da su držeći drvenu pticu osjećali na dlanu toplinu njenog sićušnog tijela, i da se ta toplina širila okolo poput opojnog mirisa, pa zahvatala čitavo čovjekovo biće utapajući ga u raspoloženje slično onom kad poželimo da trenutak sreće i blagosti nikad ne prođe. Na velikim vašarima koji su se u ovom gradiću održavali četiri puta godišnje prodavalo se sve i svašta, ali svi su željeli kupiti njegovu pticu u drvetu. A najskuplje su bile lastavice.

On bi u prvi mrak sjedao na klupicu iza kuće.

Ruka bi lagano krenula ka džepu i prsti bi nježno dodirnuli frulu. Onda bi se usne primakle pisku, vlažne i drhtave, kao da su htjele da taj prvi dodir bude što nježniji i mekši. Grudi bi se nadimale, a obrazi praznili i punili u nepravilnim razmacima. Prsti bi u nevjerovatnom ritmu prelazili preko rupica na cijevi. Kako je svirka odmicala, njemu bi se glava sve više dizala put neba, a oči, nakvašene i širom otvorene, razgrtale noćnu tamu. Lice mu se tada opuštalo i kao da nikad nije imalo onaj tvrdi i ukočeni izraz zbog kojeg su ga ljudi izbjegavali. Čekao se samo trenutak kad će se tijelo odvojiti od klupice i vinuti put neba. Da ga je neko gledao, vidio bi kako sav treperi dok prsti završavaju posljednje akorde i kako se na kraju stresa, glava mu klonulo pada na grudi, a desna ruka s frulom teško spušta niz umorno tijelo.

„Ovo je bilo za tebe, Ptičar. Samo za tebe, da znaš, i za tvoju svadbu koje neće biti“, muklo bi prošaptao.

Onda bi mu se iz grla oteo mukli uzdah, kao i uvijek kad se čovjek oslobađa tereta koji ne može nositi.

Te noći mu nije hučalo u glavi.

To nije dobar znak, mislio je. Već je navikao na taj osjećaj koji ga je godinama nemilosrdno progonio. Sve od rata. Nije imao volju izaći u bašču i sjesti na klupu iza kuće, daleko od svih očiju. Legao je na krevet i okrenuo se prema poluotvorenom prozoru. Nije dugo prošlo i slike su se počele nizati. Kao svaki put. Istim redom.

2.

Znao je govoriti: Ko bi lastavicu ubio, bio bi neoprostivo griješan. Lastavica je ptica koja je zaslužila milost Božiju. Kad se Mučenik skrio pred progoniteljima ispod mosta, vivan ga je htio prokazati. Vivan je uzvikivao: Tu je, tu je! Lastavica je cvrkutala: Nije tu, nije tu! Zbog počinjenog grijeha, Bog je prokleo vivana, a lastavicu blagoslovio.

Zvali su ga Ptičar.

I imao je druga Zebu.

Svraku nije volio.

Ona je donijela trnje kojim je Mučenik okrunjen. Lastavica je, krijući se od mučitelja, dolazila i u kljunu odnosila jedan po jedan trn koji je Mučeniku probadao čelo i oči. Zbog toga svrake nije ubijao, nego hvatao i mučio ih istim mukama – ubadajući im u glavu trnje ili čičke.

Na Veliki petak je platio nekoj djeci da očiste nekoliko lastavičjih gnijezda i da u njih stave komadiće raznih kolača.

Vjerovao je da lastavice zimuju u vodi.

„One se skrivaju u rijekama i jezerima“, tiho bi pričao, sklopljenih očiju. „Nogama ili krilima

se spajaju u grozdove i spavaju pod vodom. U proljeće iz vode izlijeću samo mlade lastavice,  a starima opadne perje i pretvaraju se u žabe.“

„Nekada su na nebu bila tri sunca“, govorio je Zebi, a on mu je vjerovao. „Međutim, zmija  Carica posrkala je dva, a treće je lastavica sakrila pod krilo i odnijela visoko u nebesa. Ona dva blijeda i suha sunca što se ponekad vide na nebu to su ona što ih je zmija popila, a ono što nas  sada obasjava sačuvala je lastavica.“

Znao je gotovo sve o lastavicama. I da je u islamu zovu džennetskom pticom. Zeba mu nije rekao da Perzijanci vjeruju kako lastavičje cvrkutanje razdvaja drugove i uništava prijateljstvo. Povrijedilo bi ga kad bi saznao da je tamo smatraju pticom zloslutnicom.

Nastavio je ubijati ptice i tog proljeća dok je čekao povratak prvih lastavica. Pucao bi samo jednom i nikad nije promašio.

**

To proljeće očekivao je sa puno strepnje.

„Ako se prva lastavica pojavi sama, od moje ženidbe nema ništa“, uvjeravao je Zebu. „Ako dođe u paru, bićeš mi kum. I svirati naše najdraže pjesme na toj tvojoj fruli, da znaš.“

Dok je ovo govorio, ožiljak na lijevoj strani lica kao da bi se malo izdužio.

Tog proljeća, prvi put otkad se poznaju, jedna lastavica mu je, pogođena, pala pred noge.

A onda se, u ranu jesen te godine, i Zeba našao na njegovom nišanu.

**

Iz obližnjeg gustiša dolazio je slab šušanj prigušen gorkim mirisom divlje ružice. Zebi se učini da vidi tamnoplavo perje lastavičjeg krila. Zemlja se već uvlačila u modrikastu koprenu noći kao u kakvom istočnjačkom perivoju.

Svezanih ruku mnoštvo se zatalasa i njegov uzdah krene do samih vrhova obližnjih jelica. Pognute glave njihale su se u ritmu klecavih koljena koja su se približavala rubu kamenitog ambisa. Grotlo je pod okrvavljenim nogama izgledalo kao vreteno, a njegovo dno, kao bodljikava strelica, pogađalo je svaku zjenicu u mnoštvu.

„Momci, imam vjeru u vas. Ne trošite municiju. Jednim metkom završite posao“, siktao je komandirov glas.

**

Trojicu doguraše do ruba. Nebeska grmljavina priguši tri pucnja. Grmjelo je iz vedra neba.

Tri nova već su stajala iznad provalije.

Čekala se zapovijest.

„Pali!“ – zapovijedi komandir.

Jedno tijelo je ostalo na ivici ponora. Neko priđe i snažno ga gurne vojničkom cokulom. Onda nekoliko puta cokulu provuče kroz travu.

„Htjeli ste zemlju, eto vam je!“ – opsova i stade u streljački vod.

Puščane cijevi već ravnaju slijedeću trojicu na rubu ambisa. Ovi im u tome pomažu i trude se da sve ispadne kako traže puščane cijevi.

Kod osuđenika na smrt najstrašnija je njihova solidarnost s kaznom.

Njih šesterica krenuše u isto vrijeme. Grubo i uz psovke razdvojiše ih u dvije grupe.

„Ne žurite. Vi ste fin narod i držite se reda. Dolje ćete svakako biti skupa“, zaškrguće komandir i kratko se zakikoće.

Mirno i bez panike, oni ravnaju stopala. Nosnice im se šire, a prsa nadimaju u bljutavom mirisu baruta i popaljene ledine.

**

Zeba je posljednji, i sam. Gleda u svoje šake čiji će se prsti za koji trenutak zgrčiti dolje – na dnu.

„Odstupite!“ – zagrmi neko. „On je moj!“

Zeba prepozna glas i nešto ga ljuto ujede ispod lijeve sise.

A on, Ptičar, sagnuo se i vezuje pertlu na vojničkoj čizmi. Činio je to mirno kao da pred sobom ima čitavu vječnost. Kad je završio, uspravio se i zagledao nekamo kroz lišće koje je drhturilo u ovom plavičastom sumraku.

Četiri snažne ruke, kao kliještima, zgrabiše Zebu i postaviše ga na rub bezdana.

Ne opire se.

Opet su zajedno.

Ptičar i Zeba.

Samo što ovoga puta nisu jedan uz drugog, nego jedan iza drugog.

Streljački vod stoji nijem i bez pokreta. Cijevi su odložene uz nogu.

**

Zeba osjeća njegov dah. Duboko i u pravilnim razmacima ispušta zrak kroz nos kao nekad, kao i uvijek kada je prvim metkom nepogrešivo pogađao cilj.

Obojici niz leđa krenuše potočići znoja.

Mora biti da je ovo neki san, kuhljalo je u njemu. Pa ovo ne može biti stvarnost.

Čuo je kako metak ulazi u cijev.

Između neba i zemlje poče se zgušnjavati modrikasta koprena.

Kad će već? – zabadalo se u Zebinu svijest takvom snagom da je poželio viknuti: Hajde Ptičar, šta čekaš? Vrijeme je!

Kod osuđenih na smrt najnerazumljivija je njihova hrabrost.

**

Cijev iza Zebinih leđa bljune vatru.

Zeba se malo zanjiše, ali ne osjeti bol.

Zar se može umrijeti bez boli? zasječe ga.

A onda mu sinu. Ne smije čekati drugi metak.

I vinu se kroz zrak.

Svi oni, ljubičasti od sumraka i nijemi od čuda, vidješe kako jedna lastavica leprša put neba na crvenoj munji koja je iznenada osvijetlila cijeli prostor.

3.

Kad ga je ujutro našao neko ko je unuku za rođendan htio kupiti lastavicu, već je bio hladan.

Lice mu se samo malo izdužilo i omekšalo, a poluotvorene oči ukočeno su gledale prema polici prepunoj izrezbarenih ptica među kojima se isticala drvena figura nekog mladića s dubokim ožiljkom na lijevom obrazu.

The post U bezdanu duše appeared first on Biber.

Uvek kada But otvara vrata frižidera, hladno svetlo, vlažno, obavija mu celo telo. U njegovim očima stvari u sobi velikom brzinom gube svoj oblik. Instinktivno i hitro zatvara vrata i stvari se vraćaju svojim dimenzijama, a njemu se vraća osećanje mira. Iz dana u dan, iz godine u godinu, od rata naovamo, But je postao zavisan od otvaranja i zatvaranja vrata od frižidera. To mu se dešava samo u trenucima kada je sam u sobi. Osećaj da je nešto njegovo zatvoreno u unutrašnjosti frižidera ne daje mu mira. Dok se vrata zatvaraju uz povlačenje vakuuma sa lakim ‘puf’, njegov um se zatvara u mraku frižidera. Pokret vrata frižidera postala je granica između Butove transcendencije i realnosti, kao što u nekoj igri na sreću svakodnevica postaje nevidljivom. On je počeo da vidi sebe koliko napolju, toliko unutar frižidera, kao da je neko biće koje bi se odavno pokvarilo ako bi ostalo dugo vremena vani, te je moralo da se šćućuri u unutrašnjosti bele kutije.

But se kao danas seća detinjstva, kada je frižider marke „obodin“ po prvi put zauzeo mesto u hodniku njegove trosobne kuće. Sintagma „bela tehnika“ ušla je u njegov detinji rečnik sa svom enigmom načina formiranja leda u njemu.

Njegova mati je tada pokrila frižider komadom ručnog veza, smatrajući ga delom kućnog nameštaja. Pre nego što je stigao frižider, u Butovoj kući je vladala usamljenička tišina. A zatim, uključivanja-isključivanja, škripanje vrata frižidera, već su tkali refren buke i industrijskog cijukanja. Butu je frižider ličio na nepoznatu belu životinju koja je iznenada upala u samo srce kuće, uronjene u mirise jorgovana.

To cijukanje But ni danas nije mogao da izbaci iz glave. Već neko vreme mu se činilo da je u frižideru, u onom uočljivom delu dubokog zamrzavanja, konzervirao rat. I uvek kada bi se vrata otvarala, njemu se činilo da rat izlazi van, kao zadah pokvarenog sira. Često je među zubima izgovarao samo reč Frigo, koja je na albanskom bila veoma blizu reči strah. Na kraju krajeva, zar nije strah uvek imao svoju hladnoću?!

Ova hladnoća straha Buta je gušila svo vreme tokom rata. Dok su na nebu iznad njegovog naselja svetleće bombe iz NATO aviona stvarale munje nade, on je iz frižidera napuštenih kuća skupljao ostatke hrane, kao poslednje mrvice hleba iz bajki. Uvek kada bi otvarao vrata nekog frižidera u naselju, hladno svetlo mu je za tren zaslepljivalo pogled, da bi zatim prazan beli prostor često ubijao nadu preživljavanja. Pod pretnjom smrti koja se širila naseljem kao smrdljivi dah, ta žuta i hladna svetlost iz frižidera, zajedno sa cijukanjem, počeše da leče njegovu ubistvenu glad. Frižideri u naselju izgledali su mu kao ambari sa žitom, ali oni počeše da se prazne, polako dan za danom. Ako bi se desilo da frižider ne pravi buku i nema svetla, on bi predosećao kraj svog života i života svoje porodice. Koliko se puta u ranom detinjstvu tajno igrao u praznim ambarima, a sada ga je prevladavalo osećanje da ulazi u prazan frižider i da ne izlazi više iz njega.

Da bi ušao u kuće u naselju, Butu više nisu trebali ključevi, zajedno sa Rušijem, čuvarem samoće napuštenih kuća, oni počeše da prazne ne samo frižidere, već i flaše sa alkoholom. Alkohol je umirivao buku bombardovanja, kao da se radilo o buci treskanja vrata od vetra. A strah je donekle ohrabrivao. Na kuće u naselju bila je pala neka nevinost, kao što pada na licu tek preminulog. One počeše da liče na njihove bivše vlasnike, koji ih behu napustili. But i Ruš postadoše par naselja koji igra poslednju ulogu u filmu pred njihovim očima. Oni si izgledali kao ‘mršavi’ i ‘debeli’ u crno-belom filmu.

Noću strah više nije pothranjivao samo mrak. Kada bi nestala struja, svi bi govorili da oni prekidaju struju jer večeras planiraju da nas masakriraju, a kada bi struja došla, niko nije smeo da se raduje, jer se i tada sumnjalo da ona dolazi zajedno sa mogućnošću masakra od srpskih policijskih snaga. Na lokalnom radiju izdavala bi se naredba da se prozori zatvore, te da se ne primeti izvana ni svetlo sveće, jer bi kuće mogle postati metom NATO bombardovanja. But bi tada gotovo poludeo, te svi počeše da smatraju svetlo opasnim. Povezivanje straha sa svetlom, kao neka virusna igra, čak je zahvatila i naoružane srpske vojnike. Oni su već bili razvalili vrata kuće Butovih suseda, usled straha da neko tamo pali i gasi svetlo, na trećem spratu kuće preko puta, te da tako navodno šalje tajne signale nekom od boraca u šumi. I kako to obično biva, kada se sumnje pretvaraju u paradokse, ispalo je da je to svetlo od sijalice koja nije imala dobar kontakt, te se sama čas palila, a čas gasila. Kada je to But saznao, prisetio se da je i svetlo njegovog frižidera često izgledalo kao ugašeno, ali bio je dovoljan tresak vratima i ono bi se upalilo. Ova slučajna analogija izjednačila je Butov strah usled stresa, sa strahom naoružanih ljudi, i But se osećao kao neki mali pobednik. Zamisli, But je saznao da i oni pod oružjem, u uniformi, eto osećaju strah.

Međutim, ni zbijanje šala, ni priče iz rata u danima mira, nisu Buta oslobodile straha od hladnog svetla. Reč frižider počeo je da deli na strašne slogove fri-ži-der[1], i u formi anagrama, on je želeo da je izgovara kao „frika ri Ferr“[2]. Ova morbidna igra postala je učestala kod njega kada je saznao da u jednom jezeru u Srbiji iz frižidera ispadaju ljudski leševi u vodu. Kao iz neke nemani iz legendi, iz frižidera bez buke i svetla izlaze leševi, pružajući vodi mogućnost da govori u njihovo ime. Voda je iznosila istinu, kao kada se pojavi talas gneva. Šta su tražili leševi ubijenih Albanaca na obalama nepoznatog jezera? Stanovnici Srbi, koji su izašli jednog letnjeg dana da se sunčaju na obali jezera, naišli su na poluraspadnuta tela Albanaca. Jezero nije uspelo da proguta taj drugi masakr nad ubijenim ljudima.

But, u svojoj kući, čim je čuo vest, isključio je televizor i otvorio vrata frižidera, preneražen odjekom glasa koji je, kako mu se učinilo, izlazio iz njega. Činilo mu se da čuje glasove ubijenih. Ali, bilo je to samo ono hladno svetlo koje je osvetljavalo njegovu usamljenu sobu, i on se nadao da je rat stavio u deo za duboko zamrzavanje i da ga nikada više neće odmrznuti.

But nije mogao da svari činjenicu što rat još nije bio okončan, sve dok leševi preplavljuju jezero.

Ušao je u spavaću sobu kako bi zaspao daleko od cijukanja frižidera, i odjednom pomisli da nije možda i frižider u jezeru bio marke „Obodin“.

Prevod: Anton Berishaj

[1] Radi se o igri rečima, poslednji slog reči frižider (frigo-ri-ferr) na albanskom znači pakao. (prim. prev.)

[2] „Strah novi Pakao“ (prim. prev.)

The post Hladno svetlo appeared first on Biber.

Naš zeleni stojadin ostao je njuškom zakopan u snijegu. Orhan je bio nervozan i na moje uporno zvocanje ponavljao jedno te isto:

„Pusti me, ženo, pusti, riješiću.“

Izašla sam i zapalila. Oko mene je blistala samo bjelina. Orhan je nešto pokušavao, razgrtao snijeg rukama i na kraju odustao.

„Daj i meni jednu“, zamolio je.

Pušili smo naslonjeni na poluzatrpani auto.

„Gledaj, dušo“,  počeo je moj muž oprezno, „noć pada… eno, neka svjetla u daljini…“

„Vidim“, prekinula sam ga nestrpljivo.

„Dakle, ostanemo li u ledenom automobilu, postoji velika šansa da nas nađu… znaš…“

„Znam.“

Krenuli smo kroz prtinu. Noć i snijeg su padali na nas, udruženim snagama.

**

Na taj smo doček Nove ‘91 krenuli neplanirano. Naš Dino imao je tek godinu i pol. No, aranžman je bio povoljan, a moja majka voljna da pričuva dijete. Hotel „Nimfa“ u Živogošću dočekao nas je s osmijehom. Nezaboravna tri dana.

Pred sam polazak zapuhao je jugo.

„Sritno“,  rekao je recepcionar hotela pružajući nam dokumente, „javili su na vijestima da je u Bosni nevira.“

Prešli smo nekako kuprešku visoravan i stigli do Šujice, gdje je mećava postajala sve jača. Tad je stojadin počeo štucati.

**

Svjetla u daljini bila su, zaista, splet kuća. Prišli smo jednim vratima, bijeli kao dva jetija. Orhan je pokucao.

„Ko je?“, muški glas je bio dubok i oprezan.

„Mi smo, putnici“, rekao je Orhan.

„Šta oćete?“, nastavio je muškarac kroz zatvorena vrata.

„Pomoć“, zastenjali smo uglas.

Vrata su zacvilila i provirio neki krupan brkajlija.

„Ah! Pa, što vas je zadesilo?“

„Auto nam je stao.“

„Hm.“

„Molim vas“,  prostenjao je Orhan, „možemo li ući da se ugrijemo?“

„Stipooooo, ko je toooo?“,  prolomio se hodnikom ženski glas.

„Nekaki ljudi. Kažu, auto im stao.“

„Pa, nek uđuuu.“

I tek tad se čovjek pomjeri, a nas dvoje stidljivo uđosmo unutra. Tipična bosanska provincijska kuća. Hladan hodnik, s gomilom cipela na polici i puno vrata. Stipo otvori jedna, a mi se nađosmo u velikoj pretoploj sobi.

Lica nekoliko generacija buljila su u nas.

„Ajte, sjedte“,  rekla je domaćica, jaka žena četrdesetih godina za koju smo kasnije saznali da je supruga brkatog Stipe, „Ano!“, obratila se mladoj djevojci s bebom u naručju, „daj babi dite a ti ajd pogrij graovu čorbu i iznesi pogaču.“

Djevojka je ustala, a starica s licem naboranim kao zgužvan papir prihvatila djevojčicu.

Domaćini su nam postavljali bezbroj pitanja. Ko smo. Odakle smo. Čime se bavimo. Kad su nam glave gotovo počele padati od umora, domaćica Marija nas je odvela u potkrovlje, u sobu s velikim krevetom i ormarom u uglu.

„Neće vam bi ladno“,  rekla je, „jorgani su debeli. Laku noć.“

**

Ujutro je domaćin Stipo odveo Orhana nekakvom majstoru. Trebalo je stojadina došlepati do automehaničara, koji bi onda pogledao kvar.

„Trajat će, bome“,  rekla mi je domaćica Marija, „ostani ti, gospoja, sa mnom ovdi. Napravit ćemo ručak i popit kavu.“

Prihvatila sam. Bilo mi je ugodno u toj tradicionalnoj kući, s tim suzdržano ljubaznim domaćinima. Marija je gulila krompir i rado prihvatila moju pomoć. Baba je plela, a kćer, mlada Ana, igrala se s bebom.

„Kako je slatka tvoja mala sestra“,  rekla sam, „kako se zove i koliko je stara?“

Marija se nakašljala, a baka uzdahnula. Ana je učtivo odgovorila:

„Zove se Ivana. I napunila je osamnaest mjeseci.“

„Baš kao moj sin Dino“, rekla sam.

Poslije, dok je u malo izdvojenoj ‘kujni’ stavljala krompire u rernu, a ja rezala sir, domaćica mi je šapatom rekla:

„E, moja gospoja. Sve mi neugodno da ti rečem a eto, reću ti. Moram nekom, da puknula ne bi. Nije mala moja. Anina je. Moje unuče.“

Zastala sam i pogledala je. Valjda iznenađeno.

„Znam šta misliš. Da je mlada i neudata. I jes. Dvaest i jedna joj je. Oće pa oće u Sarajevo. Pravo studirat. Ja joj govorila: ‘A ti nije bliže Split?’ ‘Jee, al ja oću u Sarajevo’. Kaže Stipo moj: ‘Pusti je, bogati’. I ajd, eto, ode. Kad namalo veli, trudna. ‘S kime, oči ti ispale dabogda’? A ona se još ponosi: ‘Pa, mati, s dečkom mojim. Uzet ćemo se’. Auuuu! I pitam ja nju: ‘A kako ti je ime tom dečku, Ano?’ ‘Samir’, kaže. E, sad, gospojo moja draga, nemoj se ti uvridit zbog ove moje priče. Jasno je meni da ste i vi muslimanske vire. Volim ja muslimane, imali smo komšije tamo otkle sam ja rodom, od Duvna. Dobri ljudi, ama ko svoji smo bili. Al za udadbu i ženidbu, svak neka svoje gleda. I ti si tako, i ja sam. I matere naše. Jel pravo, bogati?“

Klimnuh glavom, ona nastavi.

„I velim ja Ani mojoj: ‘Tiš se očistit’. A ona će: ‘Ne mogu. Noseća sam pet mjeseci’. Šamarčinu sam joj svezala takvu da nije zadugo na uho čula. I bolje što nije, klela sam je na sav glas. U mene Stipo blag, i previše. Kaže on: ‘Pusti, Maro, dica se vole.’ Al ja ne dam. Fala Isusu da sam podebela, pa sam obznanila susjedima da sam ja noseća. U četrest i petoj, taman prid klimaks. I kažu meni ove jezikače ovdašnje: ‘Kud, Maro, sad dite?’ A ja njima odbrusim: ‘Šta ćete, ja još zamamna mom Stipi, pa mi rado u čaršafe dođe’. A srce mi se kida, gospojo. Uglavnom, u Splitu se i porodila. Imam ja rodicu jenu, pa smo tamo bile. Ani sam rekla: ‘Kad mala dvi napuni, moš se studiju vratit, al u Split.’ A tom tvom u Sarajevo piši da si mrtvo dite rodila. I odma prekini svaki kontakt. Ne budeš li, Bogom ti se kunem, daću malu u sirotište.’ I pošutila se Ana. U kući je s njom stalno. Ufatim je nekad, suzu briše. A što ću joj ja. Vako je najbolje.“

Orhan i domaćin Stipo vratili su se oko dva popodne. Ručali smo, a pri izlasku iz kuće pozdravilo nas je i sunce. Krenuli smo prema Sarajevu.

**

Godinu kasnije Stipo i Marija dolazili su u Sarajevo. Da vade nekakve papire oko imovine. Znali su da radim kao učiteljica, znali su i u kojoj školi. Došli su pred zbornicu pozdraviti me i zahvaliti za paket lijekova koje im je moj suprug, ljekar, poslao. Baba je, nažalost, pokojna, rekli su mi. Ana se vratila na studij u Split.

„A Ivana?“,  upitala sam.

„Naša mala kćer je dobro“, rekao je Stipo.

Marija mu nije rekla da mi je otkrila tajnu.

**

Devedeset druge je počeo rat. Onda je došao postratni period u kojem se, opet, nije imalo vremena  razmišljati o starim vremenima. ‘Prije rata’ bilo je kao ‘prije nove ere’. Davno i daleko… Živjelo se brzo, stresno. Poslije Dine dobila sam još jednog sina – Kenana. Djeca su rasla. Orhan i ja bližili smo se pedesetoj.

A onda sam u ljeto 2007. dobila pismo Ane Matošević.

Jedva sam je se sjetila. Barem sat vremena valjala sam po usnama to ime dok nisam zazvala pred oči njen krhki tamnokosi lik. Šta li želi od mene Ana Matošević, djevojka čiji su nam roditelji pružili sklonište jedne januarske noći prije rata? Obavijestiti me o nečemu, možda o smrti svojih, sad već starih, roditelja? Ali, zašto bi o tome obavještavala ženu koju su njeni roditelji vidjeli svega dva puta i razmijenili s njom tek nekoliko telefonskih poziva?

Otvorila sam kovertu. Nije bilo riječi o smrti.

Poštovana i draga Amra, pisala je, tražim Vašu pomoć jer ste Sarajka, muslimanka i živite u lijepom sjećanju moje majke. Bili ste vrijedni njenog povjerenja, a ona ne griješi u procjeni.

Pronašla je, naime, preko fejsbuka, oca svoje kćeri. Samira. Živi u Sarajevu, kao i prije rata. Da, sad je oženjen (a to je, piše, i slutila, i bila na to spremna). Poslala mu je poruku.

 … u kojoj ga obavještavam da sam mu lagala. Da je naša kćer Ivana živa i zdrava. Da ima osamnaest godina i da ga želi upoznati. I njega i svog brata. Moji su se roditelji s time morali složiti. Već odavno sam odrasla žena i davno sam Ivani priznala da mi nije sestra nego kćer.

Samir je pristao na susret. A Ana je mene molila sljedeće:

Molim Vas da odete sa mnom do dogovorenog mjesta. Zove se park At-Mejdan. Budite uz mene i budite podrška mojoj djevojčici. Ljubim Vas. Ana

**

Vozile smo se u tišini, obalom Kulina bana. Divile su se Sarajevu. Ana je tvrdila da je u njemu provela najljepši dio mladosti, a Ivana žalila što ‘tu ljepotu vidi prvi put’.

„Nadam se“, osmjehnula sam joj se u retrovizor, „da ćeš sada dolaziti češće.“

Stigle smo na odredište i njih dvije su, zagrljene i slične kao blizanke, krenule prema krupnom proćelavom muškarcu. Posmatrala sam taj susret iz automobila, kao da gledam film.

Samir i Ana, sad dvoje stranaca koje vežu samo taj trenutak i djevojka koja ih gleda, pružili su ruku jedno drugom. Nisam htjela zamišljati neki drugi scenarij. Šta bi bilo da nije bilo rata… Ili da je Ana odmah priznala čovjeku koga je voljela da je rodila živu i zdravu kćer… Ili, da su im Anini roditelji dozvolili da se vjenčaju…

Bilo je glupo misliti o tome. Samir je čvrsto zagrlio Ivanu. A ona je stavila glavu na njegova prsa. Njegov sin nije došao. Trebaće, očito, vremena da prihvati neko drugo dijete, neku drugu ženu, iz druge ere života svoga oca.

Ipak je ovaj film imao sretan kraj.

**

Nekoliko mjeseci kasnije, moj sin Dino predstavio mi je Tatjanu. Odredili su datum.

„Dobro došla u porodicu“, rekla sam i srdačno je poljubila u obraz.

The post Snijeg appeared first on Biber.

Jurumleri 2019. U domu obitelji Ristovski ujutro je uvijek mirisalo dobro. Iz kuhinje je dopirao miris pite, krafna ili zeljanice. Krivac za to uspravio se ovoga jutra nad svojim djelom. Žućkasto-zlatna boja smiješila se ženi s crvenim obrazima, majci troje djece. Vučena pita isparavala se i smješkala. Otkako je završilo ushićenje pokrila ju je krpom, odozgo stavivši jednu manju tavu da ju iznese na balkon.

Samo minutu da se ohladi, a dotle ću postaviti stol.“

Minutu kasnije naselje koje se protezaše pored pruge razbudio je glasni ženski krik. Strčaše se troje djece, njezin suprug Venko i susjedi.

„Što je, Nado?“, upita susjeda Marica.

Nade je sjedila pored stola na balkonu, ljutita i zbunjena. Djeca bijahu u kući, da se mali ne opeku, Venko u podrumu i zašto bi uopće učinio takvo nešto, a mačka ne može ukrasti cijelu tavu. Razmišljaše i razmišljaše, ali krivca za nestalu pitu nije otkrila.

„Šteta za pitu, šteta, ali je i tako nisi davala probati“, našalio se susjed Mite koji je slučajno prolazio pored kuće vraćajući se s punim torbama s pazara.

To ne bijaše jedina stvar koja je iščezla iz naselja. Te nedjelje jednostavno je nestala košulja susjeda Mite koju je njegova žena objesila na žice vani da se suši, isto tako i deka iz dvorišta Stamenovih, koju je Marica iznijela da ju istrese. Iz Radinoga kokošinjca gotovo svaki dan nedostajala su jaja, a zatim krajem tjedna nestala je i kokoš koju je Nade kuhala u velikom pokrivenom loncu na balkonskoj peći.

„E uhvatit ću ja tebe“, ljutito reče ona, „jer od mene kradeš samo hranu, što nisi uzeo Venkovu košulju? Stara je, a ne želi si kupiti novu.“

Zatim je u mislima malčice ponovno dodala: „Jer sam najvrednija i najbolje kuham“ te otrčala susjedi Dobrinki na kavu da se pohvali svojim zaključkom.

Sljedećih dana istraživaše. „Životinjica nije, čovjek je zato što samo čovjek može napraviti toliko zlo. Hrana i odjeća, ili mu trebaju ili želi naštetiti“, razmišljaše dok je sumnjičavo zavirivala u dvorišta pri povratku s tržnice. Da nije vidjela Mite kako se vraća s pazara s torbama, sumnja bi pala na njega.

„Šaljivdžija je veliki, ali je i veoma škrt. Ništa ne posuđuje susjedima, a voli ujutro doći na rakiju kod moga Venka.“

Zatim je opazila da je ona crvena geranija, koja je pala prošloga tjedna s balkona i posvema se razbila, bila zasađena u drugu teglu koju nije prepoznavala.

Za to dobro djelo zahvalila se suprugu koji je tada gledao vijesti i samo je promrmljao nešto okrenuvši glavu prema televizoru.

Poslije nekoliko dana ponovno se začuo ženski krik u naselju. Sad je Marica okrivila Nade da joj je ukrala teglu. Da bi ju smirila i ispitala pozvala je Nade na kavu i tortu, ali osim činjenice da je Marica tu teglu bacila na hrpu smeća u dvorištu nije doznala ništa drugo. Isti dan pohvalio se Rade da je našao deset eura koje je netko bacio u njegov kokošinjac. To je još više naljutilo Nade.

„Njemu deset eura za desetak jaja, a meni ukradena tegla za vučenu pitu i kokoš. Nepravda. Tko god bio, ne cijeni moj trud“, negodovaše ona.

Jedne večeri u podrumu susjeda Novice bijaše otkriven kradljivac. Sakupila se cijela mahala da ga vidi. Mladi crnomanjasti mladić, suznih očiju, sjedio je ogrnut dekom obitelji Stamenovih. Bijaše pozvan Nadin najstariji sin da prevodi jer je mladić nešto pripovijedao, ali im je tek dijete otkrilo da kradljivac govori francuski.

„Od sutra ćeš i taj jezik učiti“, reče mu majka razočarano.

Odlučiše ga ostaviti u podrumu dok ne otkriju tko je mladi kradljivac. Sljedeće jutro dovedoše učiteljicu iz bliske škole i ona im ispriča nevjerojatnu priču o studentu koji je u bijegu, nadajući se da će spasiti svoj život i pronaći svoju sestru koja je isto tako pobjegla iz vihora rata.

„E ovdje treba za život mnogo rada, dijete“, reče Riste studentu, „ali ako želiš ostani, počinje ljetna sjetva i trebat će nam pomoć. Zauzvrat ćeš imati krevet i plaću.“

Zatim se posvadiše susjedi tko će ga ugostiti i pomoći mladom čovjeku kojega život među metcima i ruševinama nije štedio.

„Ostat će kod nas“, prekinu ga Nade, a učiteljica prevede, ali se nepozvani gost učtivo zahvali i rekne svoje namjere. Planirao je nastaviti svoje putovanje. Nosi nemir u duši dok ne otkrije sudbinu svoje sestre. Jedino mu je ona ostala.

Kako se pojavio tako je i poslije dva dana nestao, a ponovno je nestala Nadina pita, ali je na balkonskom stolu stajao buket proljetnoga cvijeća.

„Nitko ne zna kamo će nas odvesti put, danas sam ja, a sutra možemo biti poput njega, mladića prepuštenoga samom sebi.“

Nitko nije znao da je svako jutro po odlasku nezvanoga, dobrodošloga, seoskoga gosta iz daleke zemlje, Nade ustajala malo ranije nego uobičajeno i mijesila dvije vučene pite, ostavljajući mrvicu dobrote sakrivenu između dvije tave na balkonu.

Prevod: Borislav Pavlovski

The post Kradljivac appeared first on Biber.

I meni i Buvelu sviđala se Ana, trećašica iz kvarta. Mislili smo da nemamo šanse jer je imala svoje simpatije u akcijskim filmskim zvijezdama 80-ih, u rasponu od Dolpha Lundgrena do Erica Robertsa. Buvelu je išlo u prilog što je donekle sličio na Michael Dudikoffa iz Američkog nindže, no bio je previše nesposoban za učinit prvi korak. Ni ja nisam bio puno bolji. Jedanput sam joj skoro stavio ruku na podlakticu. Mislim da je slutila naše želje i čitala našu nespretnost. Zbog nje smo osnovali bend, zvali je da dođe u Buvelovu garažu i bude nam vokal. I došla je. Buvel je preko jedne kante od jupola nategao ovčju kožu i učvrstio žicom, preko druge izlijepio je selotejp, poklopci od lonaca bili su činele, ja sam donio ujčevu akustaru, Ana je praznu Cedevitu napunila rižom, time šuškala i pjevušila. Bili smo dobri, činilo mi se. Naskidao sam rifova od Ramonesa, Pixiesa, Clasha, pa smo vježbali do iznemoglosti. Buvel je donio i očevu VHS kameru, pa smo se kreveljili pred objektivom, sviruckali, glupirali se, kidali od smijeha. Dok smo sjedili na slomljenoj fotelji na koju su bili naslonjeni prašnjavi bicikli, stavio sam Ani ruku na bedro. Nije se bunila. Te večeri, otpratio sam je do mjesta račvanja naših ulica. Dugo smo se ljubili, boljele su me vilice.

Svakodnevno smo imali probe do ručka, onda na kupalište. Gdjekad bi se Ana i ja osamili, iskrali u borovu šumu iza bungalova. Tu sam jedine kupaće gaće nepovratno uništio smolom, mada sam istovremeno, kako bi rekli u američkim filmovima, došao do druge baze. Navečer bi svo troje dangubili pred Jarkovim kioskom.

Znao sam ispod kojeg kamena je skriven ključ od garaže, pa bi Ana i ja uranili na probu, da budemo nasamo. Buvel nas omete otvaranjem zabreklih, teških željeznih vrata. Ana se ustane s mene i nasloni na zid. Bilježnicom s tablaturama i tekstovima pjesama pokrijem erekciju. Buvel sjedne za improvizirani bubanj i češući se palicom po potiljku predloži: „Ajmo neku domoljubnu.“

„Kakva domoljubna, mi smo pank rok“, kažem.

„Ajmo napravit, ono, ustani bane, pank verziju.“

„Ali to se kosi s pank filozofijon“, kaže Ana. Složim se.

„Ajmo onda, šta ja znan, rok verziju.“ Lupa po kantama i urla navijačkim glasom: „uuu-sta-niii baaa-neee hr-va-tska te zoo-vee zoo-veee…“ Ana i ja se u čudu pogledamo. Buvel počne improvizirati tekst i melodiju, spominje klanje četnika i Srbe na vrbama. Ana se uozbilji. „Iden ća kući… mater me već zvala za ručak“, kaže i ode. Gledam Buvela, šuti i struže palicom po netegnutom selotejpu.

„Anini su iz Pančeva“, kažem.

„Šta me boli kurac. Bagra trofazna.“

„Otkad si ti tako velika hrvatina?“

„Otkad si ti tako velika srbenda?“

„Koji ti je kurac?“

„Aj odjebi, i ti i tvoja četnikuša.“

Zaletim se u njega. Gurnem ga u zid. Izgubi ravnotežu, zapne preko bicikla i padne na pod. Odem van.

„Oš tako prdit kad ti bradonje dođu na kuću?“ čuo sam ga na odlasku.

Nisam stigao do treće baze: Ana se odselila kod rodbine u Pančevo. Na jesen sam odselio u Zagreb na studij. Uspjeli smo neko vrijeme održavati kontakt pismima. Pisala je da spava s dvije rodice u sobi, da jedna škripi zubima, da će popizdit, da joj fali njen krevet na Njegoševom, da misli upisat biološki fakultet u Beogradu, ali da njeni sad nemaju para za to, da radi samo ćaća, da će vidit šta će, da im je netko autolakom na šoferšajbu ćirilicom napisao ustaše.

Pisao sam joj da sam pao kolokvij, da ne znam hoću li nastaviti studirati, da u menzi kupim jogurte i pudinge, pa kad mi se ne da ići do menze danima jedem samo kruh i jogurt i puding za desert, kako cimer ne zna potegnit vodu za sobom, kako smo napušeni na televiziji gledali snimke razrušenog Šibenika, kako dok gledam preko ekrana imam osjećaj da se rat događa nemam pojma gdje. Napisao sam joj da mi fali. Njeno sljedeće pismo nisam dobio. Vremenom, sjećanje na Anu izlinjalo se do neprepoznatljivosti. Kao i mnoge tinejdžerske simpatije, istisnuta je novim ljubavnim iskustvima.

Za zimske praznike sam pod okriljem noći okolnim putevima autobusom stigao u Šibenik. Bilo je zamračenje i moji su me dočekali budni, grlili me oboje. Bio je to jedan od rijetkih trenutaka da me otac uopće grli. Na zidu u hodniku, uz goblene i cvijećem oslikane tanjure, primijetio sam novopostavljenu tapiseriju s nacionalnim obilježjima. Dok je nad peći na drva ubacivala jaja i kobasice u kipuću vodu, majka kaže: „Marijan te tražija. Pita je kad stižeš.“

Nakon večere, lupnem mu par puta šakom na grilje. Buvel otklopi grilje i proviri, da mi znak rukom da uđem. Odjeven u maskirnu uniformu, bio je nevjerojatno razgovorljiv, a zjenica u njegovim svijetlim očima gotovo da nije bilo. Kaže da su ga nažuljale čizme, kad podupla bičve da bude okej; kaže kako su markerom na granate pisali imena generala JNA, kako je povraća kraj usmrđene kravlje polutke…

„Ajmo ća do Jarka riješ't pivu“, kažem.

„Zatvoren je.“

„Otkad?“

„Pa još najbolje da nas i dalje truje onin svojin četničkin paštročon.“

„Jebate, Buva, koji ti je?“

„Šta je, Gandi? Tamo kao nešto studiraš i nemaš pojma šta se dešava.“

„Pa šta Jarko ima s tin?“

„Njegovi su i zakuvali.“

Barba Jarko je u stvari bio Rajko, stariji čovjek koji je sa suprugom oduvijek živio prekoputa nas. Buvel je kao dijete krivo izgovarao njegovo ime, tako da nam je u internoj uporabi uvijek ostao Jarko. Uvijek ugodan za razgovor, uslužan i mimo svog metalnog kioska. Kad sam bio rani razred osnovne, majku i mene je u svojoj peglici prevezao do autobusnog kolodvora; drugom prilikom mi je kupio Dvojni C i rekao: „Moraš pit vitamine, da nan postaneš odlikaš!“

Buvel donese nekog domaćeg vina, pijemo. Kaže da je još sutra tu, da se vraća na prvu crtu. Na zidu ispod prozora naslonjen je kalašnjikov. Dohvati pušku, pokaže mi kako repetira, kako umeće šaržer, kako se puca. Prilično sam pijan, osokoljen za postavljanje direktnih pitanja.

„Jesi puca?“

„Jesan.“

„Jesi pogodija?“

„Jesan.“

„Jesi ubija?“

„Nemoj me to pitat.“

Sredinom siječnja vratio sam se na faks u Zagreb i narednih mjeseci živio jednu od verzija studentskog života: kasno ustajanje, premalo učenja, previše alkoholiziranja, velik broj posjeta mračnim, zadimljenim i zaglušujućim prostorima… Prošla je skoro godina.

Ujutro me probudi telefon. Mater.

„E?“, čeka san da nešto kaže.

„Marijan… poginija je.“

Noge su mi se odsjekle. Gledao sam u kalendar iznad telefona i polusvjesno brojao naprijed – nazad dane tog prosinca. Otišao sam do kuhinje, uzeo bocu odvratne cimerove rakije i brzinski pio. „Jebena debilčino“, govorio sam kroz suze.

Večer nakon sprovoda, primijetim u sobi na stolu neku kesu. Pogledam u nju: VHS kaseta. Buvelovim rukopisom piše „lito“.

Zatvorim vrata od sobe, ubacim u player, stisnem play. Na ekranu se pojave snimke s naše prve probe: ljetni dan, beljimo se u kameru, sviramo, kreveljimo dobro raspoloženi. Buvel, Ana i ja. U jednom trenutku, preko videozapisa čiste sreće, uz standardnu VHS tranziciju, pojavi se noćni zapis, također sniman u garaži.

Jarko. Vezan za stolicu.

Raskrvavljenog lica govori: „Nemojte, ljudi, šta van je.“

Buvelov ćaća mu govori: „Pij, junače!“ U usta mu ulijeva tekućinu iz akumulatora.

Jarko se zagrcne uz bolno zapomaganje. „Nemojte, ljudi“, govori.

Ugasim kasetu.

Ponovno upalim.

U kadar uđe Buvel. Udari Jarku šamar kalašnjikovim.

Jarku se glava prekloni, potom se cijelim tijelom ispruži po podu.

Buvel ga drma nogom, pita je li mrtav, pogledava oca, pa ga udari nogom u predjelu slezene.

Jarko počne glasno zapomagati.

Buvel u čovjeka ispuca rafal.

„Ugasi! Ugasi kamer…“

Buljim u snijeg praznog dijela kasete.

U refleksiji na ekranu, ugledam oca kako gleda kroz pritvorena vrata. Okrenem se prema njemu. „Baci to u peć“, kaže.

Odgurnem ga. Porazbijam oslikane tanjure na zidu u hodniku, počupam tapiseriju, bacim na pod, izgazim. Odgurnem majku, istrčim iz kuće.

Nisam znao gdje ću.

Tapkajući kroz mrak dobauljam do kioska, zadihan sjednem i zapalim cigaretu.

Ne sjećam se točno o čemu sam sve razmišljao, niti jesam li bio svjestan kako nijedan budući okus senfa neće proći bez neželjenih sjećanja.

The post Lito appeared first on Biber.

U najturbulentnijim trenucima njenog života, zemlju je zahvatio rat. Rat koji nije bio niti veliki, niti mali, prema našem mišljenju. Njeno viđanje ne znamo pošto ona nikada nije jasno govorila o ratu, iako bismo joj uputili pitanja, kao što su: Kada vam je umro sin, u vašoj je zemlji bio rat? Verujete da je on umro zato što mu nije pružena prava pomoć? Sumnjate li da je namerno ubijen?

Niti jedan odgovor.

Prošlo je već deset dana od kad je došla Marija. Imala je i tim, koji zapravo još nije stvoren jer je misija počela sa više dana kašnjenja, šta god to značilo. Smatram da su svi intervjuisani rekli da je ovde bilo rata, rekla mi je ona. Rat za koji se veruje da je bio strašan. Verujem da je dobro za početak, otkrili smo neke činjenice, preostaje da saznamo istine, ratne istine.

…

Nakon duge i teške bolesti bez dijagnoze, on je otišao. Već neko vreme je više voleo onaj drugi život, ništa ga više nije držalo na ovoj strani. U krevetu u kojem je bolovao majka mu je čitala poeziju. Svaki dan istu knjigu, jedinu. Kao da je verovala da će ovaj ritual koji se ponavljao biti nit koja će ga držati u životu. Nije tako bilo. Danas joj je pre podne umrlo jedino dete.

Moramo preuzeti beživotno telo, rekao joj je lekar. Ne možemo vršiti autopsiju u ovo vreme. Shvatio je na licu mesta koliko je neumesna i apsurdna bila njegova rečenica. Sve to nije mogao da kaže bez velike boli u duši, pošto je primetila da su mu se crvenele oči. Izgleda da je plakao.

Pokojnika su pokrili. Izneli iz sobe. U njoj je ostalo sećanje na njega i užasnuto lice majke. Po prvi put je izašao na dvorište. Trava je bila bujna, psi su se igrali. Nebo se zamračilo. Kiša je bila blizu. Bol joj je zamračila pogled.

Gospođo, telo se mora sahraniti, stavio joj je do znanja. Primetio je da je izgubljena i lagano ju je povukao za ruku i na kraju prazne sobe u kojoj se osećao neprijatan miris njenog sina, upitao da li ima uslova za sahranu.

„Ne“, odgovorila je ona.

„Šta ćemo učiniti?“, namrštio se lekar.

„Ne znam, niti želim znati. Nije mi bitno hoće li biti sahranjen ili ne.“

„Ja ću preduzeti to što je potrebno i sahraniću ga, ali znate, verujem, da sam i ja kao i vi ugrožen. Ne gledaju na mene blagonaklono, gospođo.“

Odlučili su, sin mora biti sahranjen na brdu pored bolnice i to se po mogućnosti treba obaviti uveče.

Četiri osobe su držale telo na rukama. Pošto je momak bio jak, a kažu da inače kada ljudi umiru postaju teži, oni koji su ga nosili u sebi su ga opsovali.

Da nisu obećali lekaru, telo bi bacili u močvaru koja je bila pored bolnice.

Sve vreme je padala kiša. Nije nagoveštavala da će prestati. To je još više otežalo nošenje tela. Grobari su se klizali. Više puta im je palo na pamet da bace telo. Zvonko je insistirao da bude drugačije, jer ga je lekar, njegov prijatelj iz detinjstva, zamolio da to ne učine. On je znao da će većina nadjačati, pa se pobrinuo da sa sobom ponese oružje.

Hej, Zvonko, obratio mu se Dragan, ovaj momak kojeg nosimo bio je lep i razvijen. Video sam telo pre nego što su ga izvadili. Lekar ga je pokrio belim platnom jer je rekao da tako oni pokrivaju mrtve. Zvonko, rekao je Dragan, telo je bilo tako lepo da sam ga hteo poljubiti na licu mesta, da ga držim u naručju, da ga milujem. Bio sam i ljubomoran, zašto je on lepši od mene. Imao sam neobuzdanu želju da oskrnavim telo kao što je veliki Ahil učinio sa Hektorovim telom. Plemenitim i lepim Hektorom“

Zvonko se nakostrešio, sigurno bi Dragan u njegovim prokletim mislima uškopio mrtvog momka.

Kiša nije prestajala.

Noge su im klizale. Teren je postao jako težak. Dragan je govorio da, iako ih kiša pere, on smrdi kao mrtav pas. Prijatelji su okrivili Zvonka zbog situacije. On je insistirao da je užasno ga sahraniti bez ikakvog obreda. Milenko, koji se nije čuo tokom cele noći, provocirao je Zvonka tako što je rekao da su zaboravili da zovu hodžu.

Bi li hodža došao ili bi i on odbio? Život je sladak i jednom hodži, zar ne, Zvonko? Ni on ne želi da ga ubijaju kao psa. Osim Zvonka, kojem je toliko stalo do tog momka, niko ga ne bi sahranio u tim okolnostima. Koji je bio motiv da se sahrani neprijatelj. Niko to nije shvatio.

Kada su konačno stigli na brdo, ponestalo im je snage. S njima je pao i kovčeg. Razbio se. Bez puno buke nekako su ga sklopili. Počeli su da kopaju grob ne znajući da će to biti najteži posao te noći. Blato su iznosili lopatama. Momci su nekoliko puta zamolili Zvonka da ostave telo tamo gde je bilo jer niko ne bi ništa saznao pored svih tih tela toga proleća.

Zvonko se nije dao. Nije mu lopata bila dovoljna, već je grob kopao i rukama. U grobu je Dragan urlao. Lepi Hektore, sahrani li nas? Ti si gore, a mi dole. U tvome grobu. Bogami, Zvonko, on nam se smeje, rekao je. Pogledaj lepotana, ispalo mu je rame iz platna i smeje nam se. Nama mrtvacima.

Ne mogu učiniti ništa, rekao je Dragan. Sve oko nas je opustošeno. Ni javne kuće više ne rade. Kažu da strahuju. Majku li im j…. One strahuju. Ne strahuju da idu sa onima iz specijalnih snaga, već strahuju od nas. Nemamo para, brate, zato se drže dalje od nas. Zbog toga, Zvonko, pošto sam se napunio, hteo sam da milujem ovog lepog momka kojega ti voliš više od mene. Vidi kako je uzvišeniji od nas. Ravnodušan je.

On iznad, a mi ispod njega. Trebalo je biti obrnuto. Ja nisam idiot. Znam da smo zapeli ovde i delimično smo sami krivi za to. Sve vreme nam govore da sahranimo naše da ne ostaju nesahranjeni, ali šta nam je ovaj sad trebao. Dragan je bio gnevan, nije prestajao da priča.

Kod sebe je imao bocu vode koja je drugima izgledala kao dragulj u sred pustinje. Daj nam malo vode, zamolio ga je Ivan. Povukao ga je za rukav i rekao mu je da je cele noći bio loš prema Zvonku. On se počeo histerično smejati, otvorio je kaput i pokazao flašu rakije. Poludeo bih brate, poludeo bih da nije ovoga, rekao je u pola glasa dok mu je usna drhtala. Još ne mogu da verujem da nas večeras nisu ubili. Dragan je duboko odahnuo i umirio se.

Zvonko je gledao u duboku rupu. Setio se rupe iz detinjstva u koju se skrivao da bi bio bliže nebu. Odande nije mogao videti ništa drugo sem neba, iz jedne posve drugačije perspektive. Tamo se osećao oronuo i usamljen, ali je u toj rupi bio njegov svet. Uplašio se, misli su mu otišle dalje nego što su trebale, mislio je o sebi.

Seo je na blatu, znoj mu je tekao po čelu. Setio se da mu je lekar dao pismo. Ivan je brzo stavio ruku u njegov džep. Ovaj se u trenutku uplašio misleći da će mu oduzeti oružje. „U pismu se nalazi ime momka, stavi ga na grob”, rekao je Ivan.

Zvonko se odmah razbudio. Stavio je ruku u džep. Pismo je bilo tamo ali se ime obrisalo. „Šta ćemo, Ivane?“, rekao je on. „Toliko sam umoran da se ne mogu setiti kako se zvao, iako sam to ime napisao svojom rukom. Kako mi nije palo na pamet da bi se moglo obrisati. Šta ću sada?“

„Završi cigaretu“, rekao mu je Ivan. Ivan nije shvatio da je Zvonka već savladao umor.

„Uvek sam patio zbog činjenice da autoritet nada mnom ima neko ko je potpuni idiot. Reklo bi se, Ivane, da je to razlog što sam ovo što jesam. Ustručavan. Kunem se, kada bi Dragan odlučio da mi oduzme pištolj, mogao bi to da učini u dve sekunde. Nikada u životu, Ivane, nisam ni mrava zgazio. Osećam groznicu, jeza mi prolazi telom. Možeš za mene uzeti kap rakije od njega? Ne želim umreti a da je barem malo ne probam. Moli se da ne umrem, Ivane, moli se. Želim da osetim ukus teškog života. Moji prsti, moje ruke nikada nisu dirale zemlju. Želim je celu preokrenuti, pronaći ostale žrtve, sahraniti ih. Dosta ste ih oskrnavili bacajući ih u močvaru, Ivane. Koliko ih je bilo, 10, 20, 100? Reci mi, Ivane. Tebi verujem, tako ti Boga, Ivane, reci mi.“

Zvonku je bilo hladno, umirao je od hladnoće. Hteo je da ide. Ali bili su daleko, jako daleko. Nije mu jasno što su morali doći na brdo kada su ga mogli ostaviti u močvaru, dole u vodi.

„Izgleda da se pokojnik ogrejao, a ja se smrzavam, smrzavam se kao đavolji krst krajem januara, rekao je on. Ne možemo biti pasivni posmatrači, rekao je Ivanu. Ti si razuman. Moram pronaći ostale žrtve i sahraniti, (dok je škripao zubima), želim to obaviti što je brže moguće. Već večeras. Uzeti beležnicu, napraviti plan.“

Pod senkom lipe, na brdu sa kojeg se video ceo grad, sahraniše ga. Momka u ranim dvadesetim pokrila je zemlja, a to boli u duši. Ta će zemlja stajati stolećima na njemu. Osim, ako će Bog hteti da dođe do odrona zemljišta. Po svemu sudeći, tako nešto se neće desiti, pobrinuli su se da ga sahrane pored lipe sa dubokim korenima. Koliko je korenje lipe duboko, ja bogami ne znam, nikada nikoga to ne zanima. Koliko smo ravnodušni, naša plitkost se pokazuje i ovom slučaju. Zadovoljavaju nas njegov mio miris i izgled. Šta će nam korenje? Sigurno da bi nam pazilo grobove.

Na grob smo stavili krst i tako se to sve završilo.

……….

Pod lipom koja je bacala senku na grob bez imena, pod njenim očaravajućim mirisom, počeli smo razgovor. Možda najozbiljniji od kad je došla Marija. Postala je deo porodice, iako se često nismo slagali. Kao na primer u ovom razgovoru, za koji se ispostavilo da je bio poslednji u nizu dugih razgovora koje smo vodili.

„Došao je kraj, mi se selimo“, rekla mi je ona.

„Kako je došao kraj, kako to mislite?“, upitao sam ja.

„Završila je misija“, rekla je ona.

„Kakav misija? Gde je završila? Ovde ili tamo odakle ti dolaziš?“, rekao sam ja.

„Završila se ovde“, rekla mi je.

Upitao sam je da li je saznala istinu o nama.

„Istine“, rekla mi je ona.

„Imamo druge ratove pred sobom. Treba nam još malo da bismo argumentovali svoju tezu“, govorila je ona sa sigurnošću.

„Koju tezu?“, rekao sam ja.

„Da je rat pitanje perspektive, eto, rekla sam ti“, ona.

„I Drugi svetski rat bio je pitanje perspektive?“, ja.

„Smatram da je tako“, ona.

„Vidiš li ti igde njegove tragove? Ja sam putovao po celoj Evropi i nisam ništa video, samo nagađanja.“

„A sva ova ubistva, sav taj bol nije dovoljan?“, ja.

Kao bez namere, odustala je od razgovora i bavila se hitnim pitanjima datog trenutka.

„Raspoloženje mi je nikakvo“, rekla mi je. „Ne znam više šta da mislim o tome. Osećam vrtoglavicu među svim ljudima sa kojima radim ovih dana. Većinu činjenica zaboravljam. Ne očekujem pomoć ni od koga. Nemam para da ih platim, nemam ni za sebe i ne znam kako ću uspeti. Pritisak porodice je ogroman. Kažu mi da nađem posao da bih bila Marija. Mrtvi ljudi nikome nisu doneli ništa.“

Marija me celo vreme podržavala. Ni ta mala distanca nije bila dovoljna da bi se shvatilo da su ratne rane pripadale i meni. Bila sam jako umorna da bih sebe okrivila, da bih se smatrala nesposobnom da prenesem bol. Izgleda da distanca između nas nije imala nikakve veze sa prostorom. Mi naprosto nismo delile isto vreme.

…

Ovo sam pronašla u Marijinim zapisima:

„Nikada nisi posumnjala da su ti ubili sina?“

„Ne“, njen odgovor u pola glasa.

„Bio je zgodan, bio bi dobar vojnik. Nisi razmišljala o tome da on zbog toga više nije u ovom svetu?“

„Ne“, kratko ona.

„Bio ti je jedini, možda su hteli da te tako muče?“

„Ne“, ona.

To su zapisi o ženi koja je izgubila svoj jedinog sina u bolnici, u onome što se mislilo da je bio rat koji je bio na vrhuncu.

„Mislite da ste obavili vaš posao profesionalno?“

„Bio je rat“, on.

„Kakve to ima veze s vama? Ti nisi vojnik, ti si lekar.“

„Bio sam lekar za vreme rata.“

Napomena: Momak je umro u bolnici, bio je običan smrtni slučaj, nije bio žrtva rata.

Napomena: Na ovim prostorima nije bilo ratova onako kako se tvrdi. Intervencije svih strana i one međunarodne stvorile su utisak kod naroda ovog regiona da je ovde bilo rata.

Sa svojim timom se selim u novo područje. Tamo gde se misli da su se vodili ratovi. Nenaspavana sam i ošamućena.

Prevod: Bashkim Fazliu

The post U senci appeared first on Biber.

Te subotnje noći alarm je zvonio u vreme kada obično ležem u krevet. Nakon jutarnje rutine seo sam u auto i krenuo na put. Svakog petnaestog u mesecu vašar je u Šidu, gradiću u Sremu na srpsko-hrvatskoj granici. Vožnja do tamo odavno je već naučena, svaka neravnina, svaka rupa, neobična krošnja ili smešna kuća. Sunce je počelo da izlazi i nebo je izgledalo kao da je crtano pastelnim bojama, lepše od bilo kog zalaska. Ocvali listovi suncokreta počeli su da se uspravljaju. Činili su da se misli rasejano rasipaju po avgustovskom panonskom pejzažu. Bez obzira na moje uživanje u autu, svaki odlazak na vašar delovao mi je kao mučenje, trebalo je da imam najduži raspust u životu, polažem prijemni za fakultet kao moji vršnjaci, međutim očeva bolest se poigrala sa nama duže nego što smo očekivali. Kada sam završio školu krajem maja, preuzeo sam pijačni posao jer se tata razboleo. Međutim, kako je leto prolazilo, bližio se i njegov oporavak pa sam odlučio da napustim Srbiju kada ozdravi. Napolju se već potpuno razdanilo dok sam čekao red ispred kućice za plaćanje svoja dva metra tezge. Iako je sunce pržilo šoferšajbnu, košava je duvala toliko jako da mi je bio neophodan prsluk. Zrna peska i zemlje upadala su u sve pore tela, čak i u usta, pa su mi zubi proizvodili zvukove kao da jedni druge lome. Parkirao sam auto i prešao prekoputa pod šator da popijem kafu i razbudim se. Svega par stolova bilo je zauzeto. Pored šatora se već peklo 10 jaganjaca i 5 prasića. Kod šanka su za jednim od stolova sedeli tatini prijatelji Marko i Pinki, pa sam im mahnuo a zatim i seo za njihov sto. Dva lika su, u ranim pedesetim, zavaljeni u stolice gladili svoje pupkove na izbačenim debelim, dlakavim stomacima, izuli japanke i stavili bose noge preko njih. S vremena na vreme vetar bi dunuo i oborio neki suncobran, a žar ispod prasića i jaganjaca bi se raspršio po vazduhu u narandžastosivkastoj boji i lepio se po rukama ljudi okolo, te bi oni duvali u njega da ga se otarase. Ulicom je prošao brkati čovek koji nudi suncokret, kikiriki i čokoladice, uzvikujući u nekom čudnom ritmu. Buka se povećala za nekoliko decibela jer su polako ljudi pristizali na vašar. Kada sam krenuo da istovarujem svoju robu, Marko i Pinki su mi rekli da sam lud što to radim, bolje da dam sto dinara jednom od „tamnoputih“, koji su se tiho vrzmali okolo. Marko mi je ubrzo održao lekciju o hordama ljudi koji su se nameračili u Evropu da uzimaju tuđe poslove i menjaju njenu demografiju. Pinki je dodao da kad smo im već pružili neko utočište, mogu i oni nešto da doprinesu. Ove rečenice po automatizmu odzvanjaju svuda, od šatora, preko kafića, do prodavaca na pijaci ili gimnazijskih profesora, tu zarazu ljudi prenose kao štakori, izlazi iz njihovih usta kao smrad. Izašao sam iz šatora a zatim otvorio gepek i počeo da iznosim sve. Prvo sam izneo metalnu konstrukciju tezge, sastavljenu od desetine metalnih šipki sa kačaljkama na dnu i vrhu. Kada sam je namontirao, na nju sam stavio drvene letve kao postolje, a zatim i dva velika bela miljea koja su na sebi imala cvetnu šaru izvezenu crvenim i zelenim koncem. Lagano sam po tezgi počeo da iznosim svu robu za poljoprivredne mašine, počevši od većih elemenata poput kardana, a zatim vodene pumpe, pumpe za ulje, farove i ostalo. U jednom trenutku na Markovim i Pinkijevim tezgama pojavila su se dva momka, koja su počela da iznose sadržaj iz njihovih kola, dok su ova dvojica sedeli i dalje pod šatorom i pili pivo. Momci su intuitivno pakovali po tezgi, jedan razne vrste čarapa, a ovaj drugi praškove i raznoraznu kozmetiku. Inače, hiljade ljudi poput njih dvojice motalo se nedeljama na prostoru oko vašara, jer se na samo 2km odatle nalazi izbeglički kamp, jedan od mnogih na granicama Srbije sa susednim zemljama. Smešteni su u žicom ograđen kamp koji podseća na logor. Jedan od njih, koji je iznosio robu široke potrošnje, završio je posao i otišao pod šator da uzme tih sto dinara od Pinkija. Ovaj drugi se mučio sa čarapama pa sam mu klimnuo glavom i promrljao nešto kao „hej“, a on je zbunjeno zaklopio oči kao vid gestikulacije. Pitao me na engleskom da li mi treba nešto, a ja sam rekao da ne treba i pitao ga šta radi ovde i kako se zove. U tom trenutku, pojavio se stariji čovek ispred tezge da pita koliko košta AC pumpa za traktor IMT. Gledavši u momka pored mene prokomentarisao je da se pazim da se ne digne u vazduh i sve nas pobije. Elem, moj tata ima sujeveran običaj da prvoj mušteriji pokloni bilo šta što je želeo da kupi zarad što većeg pazara. Ja sam ovom dedi pumpu koju je želeo naplatio 25 evra umesto 20 koliko je inače koštala. Generalno cene određujem proizvoljno, ne držim se fiksnog, kako mi je izdiktirao tata. Posmatram ljude koji se kreću ulicom i ukoliko strastveno pogledaju u neki proizvod sa tezge, znam odmah da ga dugo traže i da su spremni da plate mnogo više nego što zapravo vredi. Marko se vratio i izdrao se na momka koji mu je nameštao čarape, a ja sam srčano uleteo u raspravu i rekao mu da ga ostavi na miru, da mu je dao nemoguć zadatak da sve namesti kako je želeo. Marko nas je opsovao obojicu, pa sam mu ja rekao da se nosi i krenuo da ispratim ovog u nekom nasumičnom pravcu. Zahvalio mi se i rekao da se zove Abed, da je u kampu već mesec dana, da mu volonteri daju hranu jer je sav novac potrošio na podmićivanje policajaca u Grčkoj. Prebijen je kada je pokušao da uđe u Mađarsku, pa je čuo da su u Šidu popustljiviji i da će se nekako dočepati Evropske unije, da bi na kraju došao do Nemačke. Za trenutak smo zastali.

„Koga imaš u Nemačkoj?“, pitao sam ga.

„Nikog od rodbine, ali jedan prijatelj sa interneta mi je obećao da će me primiti kod njega na neodređeno, dok se ne snađem…“

„Aha, a čime se baviš?“

„Novinarstvom. Radio sam u jednom satiričnom časopisu, pisao sam kolumne, a godinama crtam i karikature iz hobija. Ne objavljujem ih jer nisam toliko vešt. A ti? Pijaca?“

„Ma, ne pitaj. Ćale mi je bolestan pa ga menjam, uskoro ću i ja u Nemačku kod tetke. Radio sam na građevini, imam i prevarantskog iskustva sa pijace, valjda ću naći neki posao, ha-ha.“

„Ha-ha. A ja nikad ništa drugo sem pisanja nisam radio, niti želim, plus, vezan sam za svoj jezik, koji volim, njegovu muziku koju godinama istražujem i reči koje nižem na papir kao perle. Ne mogu da zamislim da pišem na bilo kom drugom jeziku, ne prođe niti jedan dan da se ne zapitam zašto sam uopšte i kuda krenuo. Ti ćeš u Nemačkoj makar biti radnik, a ja jedno veliko Ništa.“

„Ej, ne preteruj, možeš uvek biti karikaturista.“

Nasmejao se. Pomislio sam da će ga šala uvrediti, ali je ipak uspeo da se izdigne iz svoje patnje i nasmeje joj se u facu. Bio je jako mršav, upalih obraza i malo zakrivljenog nosa, zamislio sam ga kako radi neki fizički posao i tuga mi se uvukla u telo kao vlaga u zidove. Nisam znao ništa o ratu iz kog dolazi i u tom trenutku ništa mi nije bilo važno osim toga što sam se osećao neprijatno jer ne mogu nikako da mu pomognem. Rekao sam mu:

„Vidi, ja sam za maksimalno tri meseca u Nemačkoj, ako ti bilo šta zatreba, upiši moj broj, koristiću ga sigurno neko vreme dok sam tamo.“

„Dogovoreno, ako je se uopšte nekako dočepam“, odgovorio je.

Stajao sam u mestu dok je on odlazio. Hodao je spuštene glave između tezgi, povremeno šutirajući kamenje na šljunkovitoj ulici i nije nikog konstatovao, dok su svi buljili u njega tako odrpanog i usporenog. Učinilo mi se za trenutak, ironije li, kako je divno biti izbeglica. Niko te ne poznaje, možeš pišati ili pljuvati po ulici, meštani će uvek pričati da si to zapravo i uradio. Graja ljudi mešala se sa muzikom koja je dolazila sa nekoliko zvučnika i pravila kakofoniju koju nisam mogao da podnesem. Odjednom sam se uplašio za svoju tezgu i robu na njoj, pa sam brzo otrčao nazad. Dan se nastavio uobičajeno, ljudi su dolazili i odlazili, uglavnom su više pitali gluposti nego što su kupovali stvari. Sunce je bilo u samom zenitu i vetar je nanosio toplotu u talasima. Svuda je bila prašina, a ja sam sedeo na ivici svog širom otvorenog gepeka i sa njega pozdravljao kupce. Posmatrao sam čoveka prekoputa mene za roštiljem kako briše znoj podlakticom, čačka nos i zabada ruke u sirovo meso da njima napravi pljeskavice. Između nas dvojice vazduh se mutio od vreline i prizor je bio isti kao kad gledaš neodređen prostor iznad asfalta na trkama Formule 1. Oko 12 sati nazvao sam tatu i rekao mu otprilike koliko pazara ima i da ću uskoro krenuti kući. Nedelje i meseci su prolazili, moj odlazak u Nemačku se približavao, tata se u međuvremenu izborio nekako sa svojim bubrezima i ja mu više nisam bio potreban kao zamena na pijacama. Tetka me je prilično dobro ugostila, promenio sam već nekoliko poslova ovde, imam devojku i puno prijatelja. Sinoć, dok sam bio u izlasku i tražio mesto za parking, stigla mi je SMS poruka koju sam prvo ignorisao u svoj toj brzini, a kada sam seo u kafić i izvadio telefon na sto, u notifikacijama je pisao nepoznat broj i ispod poruka na engleskom: „Objavili su mi prvu karikaturu, ha-ha. Abed“.

The post Karikaturista appeared first on Biber.

Gotova je tombola. Ne znam ko je pobedio, ali mi je drago što više ne čujem glas sa mikrofona i što se penzioneri razilaze. Nema muzike. Nema ni grejanja. Već sam navikla na to da će mi uvek biti hladno u Edinburgu. Ovde ljudi imaju deblju kožu nego mi. Mi grejemo kuće i kafiće dok nam ne postane mučno da u njima dišemo. Nosim Paulov dugačak džemper koji je kupio da bi sakrio salo na stomaku. Ne znam čime ga sada pokriva, u Kairu je preko četrdeset. Kaže mi da je na festivalu upoznao mladog reditelja iz Kosova. Počeli su da pričaju prilikom grupnog obilaska piramida. Zove se Džim. Ili Žim. Ili Ćim. „Ne znam tačno“, kaže mi Paulo.

Setila sam se Afrodite i našeg prvog susreta u kampu za izbeglice u Cirihu, gde sam volontirala. Imala je sedam godina, dugu kosu i ozbiljno lice. Brinula je o mlađem bratu Brunu i zbog toga se nije igrala sa drugom decom. Nagovarala sam je da im se pridruži na fudbalskom terenu, ali je ona odbijala. Na kraju je ipak poslušala Dianu, nastavnicu nemačkog koja joj se obratila umilnim glasom. Bruno i ja smo ostali na klupi i gledali Afroditu kako šutira na gol sve dok se on nije upiškio. Odvela sam ga u sobu u kojoj su živeli zajedno sa majkom. Nije bila tu. Pričala sam mu na srpskom dok sam tražila čistu odeću. Držao je prst u ustima i gledao me začuđeno, ali se nije bunio. Nisam mogla da pronađem dve male čarape iste boje, niti da mu uklopim pantalone i majicu. Izgledao je kao voćna salata na fudbalskom terenu dok je trčao da zagrli Afroditu.  ֦Ko te je tako obukao?“, pitala je i on je pokazao ka meni. To je bio jedini put da sam je videla da se smeje.

„Zvuči glupo, ali Džim i ja smo se veoma brzo zbližili“, kaže mi Paulo preko telefona. „Mrzimo iste filmove i knjige.“ Šalje mi fotografiju na kojoj stoje nasmejani na trgu Tahrir. Džim nosi retku bradu i majicu kroz koju mu se ocrtavaju trbušni mišići. „Moram da idem“, kaže mi Paulo. „Večeras će proglasiti pobednika. Drži mi pesnice.“ Već šest meseci delimo stan sa četrdesetosmogodišnjim đubretarom Džordžom koji mnogo priča, ali mi razumemo samo kada kaže „aj, aj, aj“, pa i mi to kažemo. Ima dve bivše žene i dve ćerke koje ne pominje, iako svakog jutra pije kafu iz šolje sa natpisom To the best dad ever.

Često dolazim u ovaj pab da bih pisala. Sedim za istim stolom, jer je tu jedina utičnica. Stariji čovek sa rukavicama bez prstiju ljubazno me pita sme li da sedne sa mnom. Gledam ga preko ekrana laptopa dok mi objašnjava da dolazi ovde svakog jutra na jedan pejl ejl. Kaže da je automehaničar u penziji. „Odakle ste vi?“, pita. Uozbilji se kada čuje moj odgovor. Počeše sedu glavu i uzme gutljaj. Onda kaže: „Strašne ste stvari uradili u Bosni.“ „Jesmo“, kažem. „Sarajevo. Srebrenica“, kaže. „Da“, priznajem. „Kravice“, kaže. „Otkud vi sve to znate?“, pitam. „Gledao sam vesti“, kaže. „Čitao novine.“ Zurim u ugašeni ekran ispred sebe. On skine belu penu sa brkova. „Da li volite životinje?“, pita me. „Volim“, kažem. „Ovo je moj pas Čarli. Ima trinaest godina.“ Dodaje mi fotografiju crnog koker španijela na kožnoj fotelji. Liče. „Neka živi još toliko“, kažem i on se nasmeje. „Ja sam Danijel“, kaže. „A vi? Ko ste vi?“

„Pobedili smo“, viče Paulo preko telefona. „Morao sam da izađem na binu da primim nagradu. Je l’ misliš da izgledam debelo?“, pita i pošalje mi fotografiju sa ceremonije. Dugme na stomaku mu je jedva zakopčano. „Nisi. Odlično ti stoji ta košulja.“, kažem i on mi se zahvaljuje. „Idem da se napijem sa Džimom, obećao sam mu“, kaže Paulo. „Postao mi je kao brat.“

Teuta Pireva rođena je u Gnjilanu 1964. godine, gde je radila kao novinarka i montažerka na lokalnoj televiziji. Izbegla je u Škotsku 1999. godine. Danas radi u centru za izbeglice u Glazgovu, gde živi sa svojim mužem, ćerkom i sinom. U komentarima piše: Senka iza sunca je knjiga koja će otvoriti umove i promeniti srca. Naručujem jedan primerak preko Amazona.

Paulo stiže rano ujutru, sa ljubičastim podočnjacima i bolom u leđima. Festival mu nije platio smeštaj prilikom povratka, pa je celu noć proveo na aerodromu u Istanbulu. Budi se uveče i idemo na piće u pab. Paulo kaže da ga boli grlo. Priča mi o svemu što je saznao od Džima. „Spalili su mu kuću“, kaže mi. „Izgubio je oca.“ Nije siguran da li je i to bilo zbog rata. „Džim nije hteo da ulazi u detalje.“ Donosim nam novu turu piva. Paulo kaže da se seća trenutka kada me je prvi put pitao da mu objasnim. Tada smo još uvek studirali zajedno. Rekla sam da je to sve mnogo komplikovano. „Šta je komplikovano? Reci mi.“, zahteva Paulo. Idemo u krevet i ja se privijam uz njega. Dišem u njegovu gustu, crnu kosu. Paulo mi objašnjava da je preumoran. „Sutra ćemo.“, kaže pre nego što zaspi. To mi često govori u poslednje vreme.

Ujutru, Paulo kašlje i udara se u grudi. Oči su mu crvene, a čelo vruće. Viče kako ne razume šta mu se dogodilo. Idem sa njim u bolnicu, kod poslednje stanice autobusa broj četrdeset. Doktorka mu kaže da sedne na krevet i da skine džemper. U tom položaju, stomak mu se preliva preko pantalona. Čini mi se da je mlađa od mene. Osluškuje mu pluća i pita ga da li puši. „Ponekad“, kaže Paulo neuverljivo. Dok ulazimo u stan, Paulo mi objašnjava da ga je Džim zvao u Prištinu. Kaže da će tamo uskoro biti festival. „Ako hoćeš, možeš sa mnom. Džimu bi bilo drago da te upozna. Ti nisi nikada bila tamo?“, pita me. „Nisam“, kažem mu i ugasim svetlo u sobi.

Po podne, poštar ubacuje paket kroz otvor na vratima. Pada uz tup udarac. Korice su crne, nevešto dizajnirane. Pravim kafu u Džordžovoj šolji To the best dad ever i sedim u kuhinji, da ne probudim Paula. Teuta piše o tome kako je kao mala slušala bakine priče. „Zapamti ovo,“ rekla joj je. „Oni uništavaju sve što nije njihovo. Spaljuju džamije, knjige, slike. Satiru ljude i brišu istoriju. Niko to ne radi kao oni.“ Uskoro, dolaze Džordž i njegova nova devojka Lusi. Kratko mi mahnu i odlaze u dnevnu. Puštaju Elvisove hitove na lošem gramofonu, smeju se i plešu. Provirujem u našu sobu. Paulo još uvek spava. Stavljam Senku iza sunca u torbu i izlazim.

Pijem slabo pivo, ali me hvata. Nema mnogo gostiju. Vidim jednog mršavog dečka kako ulazi i sedne za sto naspram mog. Ima svetlu kosu i svetle oči. Nije naš. Ovde niko nije naš. Teuta piše o tome kako joj je ubijen brat. Onda i otac. O tome kako je završila u privremenom kampu u Makedoniji, odakle su ih prevezli u Škotsku. Piloti i članovi posade nosili su zaštitne rukavice i maske tokom leta, kako ih izbeglice ne bi inficirale. Čim završim, poslaću Teuti mejl i objasniću joj ko sam. Reći ću joj da sam pročitala njenu knjigu i da mislim da ljudi treba da znaju. Da ću je prevesti. Ne, da ću napisati scenario i da ću jednog dana da snimim film. Ili da ću ponuditi Džimu da o tome snimi film. Senka iza sunca. Iza Sunca. Sigurna sam da bi bio zainteresovan.

On mi prilazi i pita šta čitam. „Nešto zanimljivo?“ „Jeste“, kažem. „Ali je bolno.“ „Zašto?“, pita on. „Ovo je knjiga o Kosovu“, kažem mu. Vidim da ne razume. „Tamo je bio rat.“ On sedne naspram mene i sklopi ruke na stolu. „Žao mi je.“, kaže.  „Ako hoćeš sa nekim da razgovaraš…“ Prekida nas konobar koji upozorava da za petnaest minuta zatvaraju. On naručuje još jedno pivo. „Ja neću više ništa.“, kažem i stavim ruku na njegovo špicasto koleno. Konobar donosi pivo koje on ispija iz cuga, kao čašicu rakije. Pridržava mi jaknu od lažne kože i izlazimo iz paba. „Ja sam biciklom. Voziću te“, kaže. „Teška sam“, kažem mu i on me udobno smesti u prednju korpu. Stavlja bradu na moje rame i krene. Plašim se, ali on objašnjava da živi blizu. Nikoga nema na ulicama. Stižemo do visoke zgrade, on ostavlja bicikl ispred ulaza. Ne vezuje ga. „Cimer mi spava“, kaže i povede me do male sobe sa velikim prozorima koji gledaju na zgradu preko puta. Nema zavesa. Skidam ga pažljivo, kao da otvaram novogodišnji paketić iz Petrohemije. Ljubi mi vrat, dok mu ja grebem pegava leđa.

„Moj cimer je iz Kenije. Došao je ovamo na doktorat. Mnogo radi i rano leže. A ti? Živiš sama?“, pita me dok delimo cigaretu ispred otvorenog prozora. „Ne, živim sa jednim Škotom“, kažem. „On je đubretar. Waste collector. I sa dečkom iz Brazila.“ „Kul“, kaže on. Pridržava mi vrata, dok navlačim tesne čizme preko članaka. Ovde se ljudi ne grle, pa mu kratko mahnem i krenem niz stepenice. Pokušavam da se setim kako se zove, da bih ga sačuvala. Možda ga nikad nisam ni pitala. Iznad njegovog broja telefona upisujem Džim.

Srećom, živi veoma blizu našeg stana. Nadam se da ću moći da se ušunjam, a da nikoga ne probudim. Stiskam svoju ofucanu torbu i shvatim da je prazna. Nema knjige Teute Pireve. Nema senke iza sunca. Izgubila sam je. Stižem do zgrade i tražim ključ. Kažiprst mi prolazi kroz dno torbe. Pritiskam dugme na interfonu. Sanjiv muški glas me pita: „Ko je? Who is it? Quem é?“ Ćutim. Vrata se svejedno otvaraju.

The post Niko to ne radi kao oni appeared first on Biber.

„Majku im gerilsku!“, dreknuo je poručnik. „Hoće li se probuditi, doktore?“

„Učinio sam sve što mogu, poručniče. Da ostane u izolaciji?“

„Obavezno. I motrite na njega.“

„Razumem.“

Poručnik je izašao. Doktor je ostao da posmatra mladića u dronjcima pobunjeničke uniforme kako leži na dušeku, zavijene glave i grudi, dišući pod narkozom.

„Jebem ti život.“

Gola sijalica spuštala se s plafona. Vazduh, opor i suv, bezmalo je gušio. Kroz prozorsko staklo oblepljeno izolir trakom videli su se olovni oblaci, a pod njima beskrajni, šumoviti brežuljci. O njihove padine sporadično se odbijao odjek detonacija, dalek, prigušen kao jeka petarde pod đonom.

Na stolici pokraj ležaja, nadomak glave gerilca, nalazila se doktorova torba. Okačio ju je o naslon i seo, kao da bdi nad ranjenikom. Nekoliko minuta ili pola sata kasnije, momak je otvorio oči. Doktor se osmehnuo.

„Neuništiv si, rokeru“, rekao je.

Pridigavši glavu, mladić ga je upitno posmatrao.

„Šta je? Ne prepoznaješ me?“

„Jebote… Ti! Ovde!“

„Isto sam pomislio.“

Gerilac je opipavao zavoje.

„Boli te?“

„Malo. I ne osećam noge.“

„Ne brini, prohodaćeš.“

„Šta se jebeno desilo?“

„Granata. Dobro si prošao. Mogao si da iskrvariš. Doveli su te onesvešćenog. Odmah sam te prepoznao. Uspavao sam te i sredio.“

„Znači, prešlo ti u naviku da mi spasavaš život.“

„Tako ispada.“

„Prvi put saobraćajka, a sad bomba.“

„Prvi put si bio pacijent, a sad si ratni zarobljenik.“

Ranjenik je zagledao okolo. U dnu barake se nalazio ormarić s oslikanim crvenim krstom i polica s medicinskim instrumentima i bočicama. Etikete na njima su bile bele, osim jedne, iškrabane drečavo crvenim markerom.

„I otkud ti ovde?“

„Mobilizacija“ uzdahnuo je doktor. „Pokupili me na spavanju.“

„Bar nisi u rovu.“

„Ali su mi dali pištolj. A plašim se oružja. Sve strahujem, opaliće mi u torbi. Hirurg sam, nisam vojnik!“

„Pa da. Bolje ti ide s hladnim oružjem.“

Doktor se kiselo nasmejao i dodao:

„Tri meseca nisam video porodicu.“

„Ni ja nemam pojma gde su mi žena i sin“, kazao je momak.

Hirurg ga je iznenađeno pogledao.

„Žena? Sin?“

„Sećaš se plavuše što me je obilazila u bolnici?“

„Aha.“

Mladić je iz džepa izvadio fotografiju plavokosog dečaka.

„E pa, evo“, pružio mu je sliku. „Trogodišnjak.“

Doktor je zagledao fotografiju. Začuo se eho eksplozije. Gerilac se trgnuo.

„Ne brini, daleko smo od fronta“, odložio je hirurg sliku na dušek. „Nego, kako si ti dospeo ovde?“

„I mene su pokupili. Pre pola godine. Upali nam u kvart, pa muškima podelili uniforme i puške. I eto…“, zastao je ranjenik u pola rečenice pa se, uz izmučen izraz lica, prepustio uranjanju u isflekanu posteljinu.

„Polako“, ustao je doktor. „Mora malo da boli. Ali, imaš sreće. I atomski udar bi preživeo. Škorpijo jedna!“

Osmehnuli su se jedan drugom. Hirurg je nastavio:

„Nego, kad se setim… Koliko ima od onda?“

„Čet’ri godine…“

„Vozio si bar dvesta. Mladi, ludi roker. Dovezli su te izubijanog, u kliničkoj smrti… Krenuo sam da te seckam. Usred operacije si se prenuo. A bio si pod anestezijom.“

„Šta ćeš, ne volim lekare, he-he.“

„Ubeđivale su me kolege da je to neki grč. A ja glavu dajem da si se batrgao jer si hteo da preživiš. Sedam sati sam te tada operisao. Jedino ti je kosa na kraju stradala.“

„Ionako bi me ošišali u vojsci“, odmahnuo je momak rukom. „Ali, zato su novine danima pisale o hirurgu koji je učinio nemoguće.“

Nasmešio se i dodao:

„Moj bend ti je bio zahvalan, ali ne i kritičari.“

Doktor je zurio u pod.

„I posle zamalo da postanem načelnik klinike. Kad – izbije rat. I sad menjam pelene ranjenicima pod stare dane.“

„A kažeš da sam ja zarobljenik“, rekao je mladić, smerno naglasivši ono ja.

Zgledali su se.

„I šta, koji moj, planiraju sa mnom?“

„Poručnik još ne zna da si preživeo. A zanima ga gde vam je štab.“

„A ja mislio, zanima ga Ženevska konvencija.“

„Koja crna konvencija. Prošlog zarobljenika su naši ranjenici ubili na spavanju. Zato su tebe izolovali.“

Gerilac je skretao pogled unaokolo poput glodara u lavirintu.

„Pa ajde, zovi svog poručnika, šta čekaš“, kazao je podrugljivo.

„Da hoću, već bih to učinio.“

„A šta ‘oćeš?“

Hirurg je slegnuo ramenima.

„Za početak, da ti promenim zavoje. Ako neko uleti, zažmuri i ćuti.“

Privukavši torbu s naslona stolice, doktor je pogledao unutra. Coknuo je i otišao do ormarića.

„Doco…“, doviknuo je ranjenik.

Okrenuvši se, hirurg je spazio pištolj u rukama momka.

„…zaboravio si torbu.“

Nanišanio ga je. Doktor je podigao ruke u vis. Kap znoja ga je zagolicala duž obraza.

„Š… šta to radiš?“

Napolju je gromoglasno odjeknulo. Hirurg se stresao.

„Ne boj se“, bio je ironičan mladić, „daleko smo od fronta.“

„Skloni ga, m-molim te…“

„Hoću, kad me opet uspavaš… ali zauvek.“

„Molim?“

„Cinkaroše ubijaju i jedni i drugi! Bolje da umrem. Reci da je od ranjavanja.“

„A što se ne upucaš?“

„Budalo. ’Oćeš ti da objasniš otkud ranjeniku pištolj? Pa još tvoj?“

Doktor se pokunjio.

„Nisi pička? Budi čovek, ubij me“, rekao je gerilac, pokazavši na bočicu s išaranom nalepnicom. „Šta je to?“

„Ne! Ni ne pokušavaj… molim te…“

„Daj!“, dreknuo je ranjenik.

Hirurg je bojažljivo uzeo tečnost. Brada mu je zadrhtala.

„Brže! Ili bi da ti uleti poručnik?“

Klecavim korakom je doneo bočicu. Momak ju je otvorio i prineo usnama. Doktor ga je pomilovao po licu. Mladić mu je uzvratio prodornim pogledom, pa naiskap navrnuo tečnost i ubacio oružje u torbu.

„Hvala, doco“, osmehnuo se, sklapajući kapke. „Dobar si čovek…“

Mišići na licu gerilca sabrali su se u bolnu grimasu. Disao je plitko i isprekidano, sve dok mu telo nije prodrmao odsudni grč. Hirurg je zajecao. Proverio je momku puls, pa vratio bočicu na mesto. Uzeo je fotografiju dečaka i posmatrao je u tišini. Baš tad, poručnik se vratio.

„Nešto novo?“

Doktor je ćutke pokazao na leš. Zagašene oči i poluotvorena usta pomaljali su se ispod zavoja.

„Sranje!“, otpljunuo je poručnik i pogledao hirurga. Otrgao mu je sliku.

„Šta ti je ovo… Opa! Unuče!“, potapšao je doktora po ramenu. „Svaka čast! Lep dečko… Biće to veliki čovek!“

„Biće“, rekao je doktor, zureći u pod. „Na oca.“

The post Budi čovek, ubij me appeared first on Biber.

Postojala je mogućnost da će se ovo putovanje završiti teškom depresijom, očajem i osećanjem duboke bede. Možda čak i suzama. Petar je to dobro znao. Predviđao je nepogrešivo svoja psihička stanja i čekao da se razviju u njemu do tačke bespovratka, a onda je govorio sebi kako je sve to prolazno i kako ga takva iskustva zapravo leče. I on je zaista verovao u to.

Verovao je da je sa svakim novim iskustvom tuge postajao sve snažnije srećan. I da je sa svakom suzom isplakao po parče lične tuge koju je nosio u sebi kao crni soc od kafe ulepljen na zidovima šolje od belog arkopala.

Petar je bio fotograf. Radio je za nekoliko novina, mada je zapravo bio slobodnjak. Teško je bilo drugačije objasniti rad čoveka koji nikome ne polaže račune i ne dolazi na posao čak ni kada mu prete otkazom. Imao je nekoliko čudnih osobina i bio je vrlo ćudljiv. Kolege su ga smatrale neobičnom figurom, mada mora se reći da su ga smatrali folirantom. Verovali su da jedan mlad čovek, a takav je na ovim prostorima svako ko je tek prešao 35, niije proživeo dovoljno gorčine u životu da bi bio ćutljiv, neodgovoran i uvek mrzovoljan.

A Petar nije bio ništa od toga, iako jeste ličio na sve te matore mrzovoljce. On je jednostavno živeo tako da nikome ne polaže račune. Radio je kad želi i kada mu treba. Slušao je samo sebe, pa i to ne uvek. Pio je mnogo i to skoro svakoga dana, da bi mesece takvog skoro svakodnevnog opijanja jednostavno zamenio apstinencijom koja je bila gora od opijanja.

Često bi se zatvarao u kući i spavao, ili bi se trudio da danima ne izađe iz stana ukoliko ne mora da nešto kupi. Tek kasnije, možda i nakon nekoliko nedelja tišine i bezvoljnosti, ustao bi iz kreveta ali tada manijačno istrčavši iz stana, odlazio bi negde i na po nekoliko dana, kao da stan u kojem je upravo bio sadrži u sebi otrov besmisla koji je sam ispuštao nekoliko nedelja ranije. Među ljudima bio je nesiguran i slab. Nije umeo da se ponaša, pa je često ćutao. Kada bi mu se obratili, mrmljao bi nešto u bradu, a onda bi se okrenuo ne pogledavši nikoga.

Što se tiče fotografisanja, on je to radio isključivo zbog sebe. Ukoliko bi nešto i pritom zaradio, bio bi to čist ćar. Fotografisanje je bila njegova opsesija, skoro pa drugi život koji je živeo. Naime, u trenucima apstinencije od alkohola, kada bi se trgao iz početne letargije, sedao bi u autobuse ili vozove, tražio stara napuštena sela i daleke gradove kako bi fotografisao. Imao je u sebi neku zlu i pokvarenu krv koja je tražila da ide što dalje, da se nikada ne smiri i da ne pronađe ni trun zadovoljstva ukoliko ne uradi ono što želi.

Verovao je da je sve to počelo nakon što je, jedva dve godine nakon što je položila muža, Petrovog oca, u zajedničku grobnicu, umrla majka. Otpratio je kolonu do groblja, onda nazad i ćuteći otpešačio do železničke stanice. U prolazu, krajičkom oka, nije mogao odoleti a da se ne zaigra pogledom u odrazu napuknutog prozora napuštene kuće koja se nalazila pored stanice.

Vratio se toga dana kući, sam, otključavši vrata sada sasvim praznog stana. Dugo je sedeo na stolici u trpezariji boreći se da u mislima povrati makar jedan tren zveckanja kašika u tanjiru ili smeha nakon ručka koji su sve troje upravo završili. Posmatrao je zidove kuhinje namašćene dugogodišnjim kuvanjem i sto i stolice izlizane od upotrebe. Osetio je prisustvo svojih roditelja tog trenutka. Nije mogao prihvatiti činjenicu da ih više nema. Osećao ih je tu, u zidovima, na stolicama na kojima su sedeli, nad sudoperom dok su prali suđe.

Shvatio je, suvišno bi bilo reći ne bez osećaja tuge u grudima, da je njegov stan, ma koliko bio čist, nov i očuvan, bio potpuno nalik toj praznoj zgradi koju je upravo video na stanici. Mogao je videti prvu pukotinu na zidu ispred njega, baš kao i u napuštenim kućama na jugu Srbije. To odsustvo ljudi u njima dovodilo je do ubrzanog propadanja. Njihovi zidovi i pre vremena raspadali su se, a porodice čiji je život odzvanjao od tih zidova, ostale su šuplje. Baš poput nekakve betonske ljušture.

I tada je počeo fotografisati stare kuće. U svakoj napuštenoj zgradi, kući ili lokalu video je priče koje stoje iza njih. Odvijale su se u njegovoj glavi kao nekakav film, bez početka i reda. Dešavalo se to uglavnom bez njegovog svesnog uplitanja. Niti je on zamišljao priče i porodice, niti je sve to želeo. Ali svaki put kada je prolazio pored prazne zgrade, ona kao da bi se sama otvarala pred njegovim očima, pričajući mu i šapućući sve tajne koje je u sebi krila. Bilo je to kao da mu se poverava, njemu jedinom svedoku, jedinom koga ta priča zapravo i zanima. Kuće su se pred njim otvarale same, jedva čekajući, bolno i tužno pričajući svoje male istorije, delove neke više istorije i istine koju bez početka i kraja odmotava život.

I on ih je sa zadovoljstvom prigrlio. Smatrao ih je svedocima prošlosti, osećao priče koje stoje u njoj, duboko urezane u njihove zidove i temelje. Smatrao je da nema snažnije priče od one koju je u svom najjačem nagonu stvorila porodica, preplićući svoje intimne strahove, događaje i misli sa kolektivnom pričom čitave zajednice. I te priče ređale su se jedna uz drugu, preko ili čak i kroz ostale, lepeći se za zidove kuće u kojoj je porodica živela, sloj po sloj. I sada je on te slojeve skidao, otkrivajući svaki od njih kao dokument i neku duboku tajnu koju ne može svako da zna.

Nakon što je video sve što je mogao u rodnom selu svoga oca na jugu Srbije, želeo je više. Želeo je da vidi kuće koje je svojom strašnom vilicom ujeo rat. Tako se obreo i u ovom gradu. Obišao je stari deo ovog magičnog grada, grada u kojem iz džamije ulaziš u sinagogu. Slikao je, reda radi, fasade austrougarskih arhitekata, kamen na amamu starog age i vidikovac sa kojeg se vidi mirna reka kako seče grad. Prodaće ove fotografije, to je bilo sigurno. Neki mladi fotograf radovao bi se ovom ulovu. Za Petra ovo je bio najveći poraz koji je mogao doživeti u sopstvenoj umetničkoj duši.

Vraćao se tramvajem oborene glave. Bio je razočaran pred onim što je upravo promicalo pred njegovim očima. Razočaran čovek jer pred njegovim očima nema ruševina. Jer ga niko ne izbegava, niko se na njega ne ljuti. Niko se ne uznemirava pred njegovim aparatom. U njegovom objektivu ogledaju se ptice, nebo, oblaci i deca. Niko ga ne tera i ovde nema duhova.

Ne, on nije želeo da život ponovo teče kroz ove zidove. Želeo je opet tu bol, tu narušenu fasadu kroz koju je prošao geler i te raspuknute prozore iza kojih gledaju prazne oči uplašene dece. On je želeo neku svoju katarzu, a svet oko njega činio je sve da je ne doživi. Ljudi su, očigledno bez ustručavanja, nastavili da žive i on je, sada uskraćen za očaj koji je želeo da fotografiše, osećao ništa drugo do bes.

A opet, kajao se zbog svog besa. Osetio je koliko je u svom nagonu da sve fotografiše bio sebičan. Znao je da se iza tih nekadanjih rupa kriju prave drame. Tu su morali živeti ljudi, čitave porodice, deca i najveća nesreća koju su u svojim životima imali. Zamišljao je njihove krike i uzdahe u trenucima kada su se bojali za sopstveni život. U tami stana u kojem mesecima nema struje srce uplašene dece kuca kao stari sat. Osećao je miris zaprške iz zidova kuhinja tih stanova, mogao je dodirivati tepih kupljen u robnoj kući i videti, baš jasno videti, braon tapete na kojima je naprskano sitno cveće. I znao je da neki od njih iz tih stanova nisu mogli izaći. I da su čekali da sve prođe. Samo da sve prođe.

Izašao je iz tramvaja i ponovo uzeo fotoaparat u ruke. Zumirao je zidove visokih zgrada i slikao te nekadašnje rupe. Pokušao da ih dohvati prstima. Milovao u sebi, osećajući pod jagodicama njihove hrapave ivice. Bojao se sopstvenog besa i razočarenja. Bojao se da je iza njega onaj ljudski strah da je sve ovo već video kao i da se sve može ponovo videti.

Igra sa aparatom uspela je i on zapade u onaj svoj prepoznatljivi trans. Uronio je duboko iza zidova zgrade koje u stajale ispred njega, sve dublje ponirući u sopstvenu prošlost. Prolazio je pogledom kroz beton i malter, onda presecao žice armature i izranjao u ustajali vazduh dnevne sobe, trpezarije ili predsoblja sa kaputima i jaknama prebačenim preko ivice vrata plakara.

Znao je dobro kako svi oni izgledaju, bio je to i život kakav je živeo u svojoj imaginaciji već toliko godina i pred kojim je doživljavao samo bol. A on je voleo tu bol.

U malenoj sobi, sa velikim Miki Mausom na vratima dečjeg ormana, majka baca kockicu i broji do polja koje joj je namenjeno. Otac joj se smeje, govoreći kako sigurno vara. Oboje se smeju kako je ova igra prosta, a toliko je vole. Posmatra ih dečak zamišljen.

„Petre, tvoj je red!“, viknula je majka.

Bacio je kockicu na talon. Nije se mogao setiti koji je broj dobio niti ko je u igri pobedio. Osetio je hladnoću i tamu. Nakon što je spakovao igru, nije više bilo ničeg. Granata je pogodila zid stana u kojem su se nalazili. Gusti dim i prašina podigli su se iznad njihovih glava i kada se spustio, nije bilo ničeg. Ni tišine. Samo praznina. Poput betonske ljušture.

The post Objektiv appeared first on Biber.