Kad zrnavlje dotakne zemlju, svi se sjate.

„Oni čuju hranu, e. Pametna živina. I nikad nisam dala Bora da ih kolje, nego sama, znam gde treba da pritegnem. Ne osete ništa, samo ih pecne. Kol’ko treba.”

Živka glođe jabuku ko da je kost, pa pljuje pored česme. Kafu jedva srče.

„A šta ako ga pozovu?”

„Ma gde, slabašan je on. Znaš kako mu Bora viče, jedva drvo iscepa. Ne, ne. Trebaju njima jaki, mrki, da ubijaju. Gde će on, krv očima ne gleda.”

Ćuti, ćuti, ama kao da se smeje. Druge žene kažu: Živka veštica, Živka zna mađije, kad te prokune, ne dižeš se iz kreveta. Ama.

„A Bora?”

„Pregazilo ga. Nema tu više šta da se iscedi.”

„Ma.”

Znam šta rade kad sam na polju. Ne marim, zašto. Vetar me osveži, pa sednem ispod oraha i mislim. Nisu to velike misli, nego tako. Gugutka proleti, čovek prođe i mahne, deca protrče. Prijatno je. On mora negde snagu da potroši, slaba je vajda od motike i mene. A Živka nema muža. Otišao jedno veče na prugu, kažu zaspao.

„Pa, Maro, da uđem.”

„Uđi uđi.”

Ne mogu da slušam tropanje. Sin negde jurca, valjda neće preko brda. Noge mu lake, nekad mislim, poleteće.

Evo, tačno znaju. Kljucaju, mili moji. Sprema se nevreme, noge mi slabe. Moja majka je isto to imala. Uvek je znala da vidi vreme, a niko je nije slušao.

„Maro, navrati na kafu.”

„ ‘Oću Živka, oću.”

Suknja joj se zadigla. Htedo’ da je ispravim, ama trgla se.

Bora neće svaku noć sa mnom, kaže: smrdiš na štalu. A meni odgovara, odmorim pa izjutra ponovo. U štali tiho, samo muve lete i Šarka ih tera repom.

Samo sam zastala da predahnem, kad čujem pištanje. Odma’ mi srce stalo.

„M’rš, m’rš, Bog te ubio!”

Lasica, ružna ko pacov, odnese pile. Gde su ti oči, Maro, što ne paziš? Da mi je da ih stavim u kecelju, da ih sačuvam.

Eno, Bora viče.

U kući hladno, hladno. Drži neki papir.

„Na!”

Gledam, slova ne poznajem, ama znam šta piše.

„Zovu ga!”

„Ne drami! Daj jednu.”

Popila bih i ja, al’ gutam suze. On ne može da vidi krv, jedva sekiru drži. Kako će, jadan, da ubije?

„Još ne zna. Da ideš, da ga zoveš.”

„Imaš li dušu ti? Sin, jedinac.”

Sve mi je u glavi zazvečalo. A neka, kad trčim pred rudu.

*

Ispratismo ga i Zoran već dva dana ne dolazi sa reke. Kaže, ne vraća se dok ne donese najvećeg soma. Ja hoću da molim, a ne znam kako. Palim kandilo, pa gledam ikonu. Brzo me zabole oči. Lasica odnese još dva pileta. Celu kuću sam prevrnula da nađem urok. Reko’, možda ga Živka podmetnula, možda nisam lepo istresla posteljinu. Što ovo?

Rat je daleko, ovde je samo blato, što nam traže ovo?

Pita me komšija: Maro, znaš li ti šta tamo rade?

Kažem: ne znam i ne zanima me. Moja je kuća i oko kuće. Nasmeja se.

„U pravu si ti. Mi ovde gledamo svoja posla. Mamu im njihovu.”

Crni jug. Ne mogu da spavam, sve me nešto pritiska, ko da mi čuči na stomaku. U dvorištu samo zrikavci, a i oni, jedva. Mesec sam ispratila i evo, sviće.

Čujem nešto šuška. Reko’, nećeš!

Uzmem sekiru, začudo laka, pa potrčim.

„Ti da mi daviš piliće! Je li?! Ne dam!”

Udari’ je po sred stomaka. Ispusti krik, zapara vazduh, pa umre.

„Pi-pi-pi, pi-pi-pi.”

Ama, krivo mi. Stvor, hoće da jede, ko svi. Al’ što moje piliće? Sednem na panj i udri u plač, a ne znam zašto. Na trenutak mi se učini, ko da mi je sin na zemlji, tako krvav, a oči mu ovolike. Bar da mu zaklope oči, crnom, ne može krv da gleda.

The post Bitka izjutra appeared first on Biber.

Dok je užurbano hodala kroz šumu, pod čizmama joj je šuštalo lišće. Povremeno bi zaškripao pokoji kamenčić, što bi joj prekinulo tok misli. Disanje joj je sa svakim korakom postajalo sve glasnije, tako da se fokusirala na sopstveni dah. Probadajući bol u desnoj nozi bio je iritantan, ali ga je ignorisala zamišljajući kuću u kojoj je trebala biti još prije pola sata.

Pogledom je preletjela preko stabala koja su spokojno stajala s obje strane uskog puta. Jesen je krošnje obojila u nijanse zlatne i crvene. Samo je lišće pod njenim nogama već prelazilo u smeđu boju. Voljela je tu šumu i taj put kojim je kročila svaki put kada bi došlo vrijeme da se nađe sa Zoranom. Inače je stizala prije njega, ali ovog puta je kasnila i bojala se da ga neće zateći, da će on otići misleći da se ona neće pojaviti. Zbog toga je ubrzala korak.

Nakon desetak minuta se u daljini pred njom ukazala drvena kućica. Iako je dan bio hladan, osjetila je da joj je majica ispod džempera mokra od znoja. Provjerila je prstima potiljak ispod kapuljače. I on je već bio oznojen. Još par koraka do drvene ograde…

Širom je otvorila kapiju, ušla u dvorište i zatvorila je iza sebe. Prije nego što je otvorila vrata kuće, okrenula se i pogledala da je ko nije pratio. Radila je to svaki put, iako je znala da je nema ko pratiti.

Iz unutrašnjosti kuće ju je zapahnuo topao zrak. Vatra u kaminu je već gorjela. Izula se na samom ulazu, kako drveni pod ne bi uprljala blatom sa cipela i unijela unutra lišće. Zatim je skinula kaput, duboko udahnula i zvučno izdahnula prije nego što je kaput bacila na kauč ispred kamina.

„Već sam se zabrinuo”, rekao je muškarac smiješeći se dok ju je posmatrao s praga sobe u koju se ulazilo slijeva od kamina. „Oprosti”, izgovorila je zadihano. „Nisam stigla ranije. Morala sam nešto obaviti prije nego što sam krenula.”

Zatim je sjela na kauč, gurnuvši na stranu svoj kaput. Duboko je disala da što prije smiri zvuk vlastitog bila koje joj odzvanja u ušima. On nije mogao procijeniti da li je nervozna. Djelovala je opušteno, ali i uznemireno, zbog žurbe. Još uvijek glavom naslonjen na okvir vrata, upitao je: „Jesi za čaj?” Samo je kimnula glavom, ne odvraćajući pogled od vatre u kaminu. Godila joj je toplina, ali joj je smetalo što je oznojena. Podigla je kosu i svezala je na vrh glave, kako bi joj se vrat što prije osušio. Čula ga je kako hoda po susjednoj sobi i otvara ladice sa šoljama za čaj. Zavrnula je rukave i približila dlanove plamenu, uživajući u toplini iza stakla.

Dok se približavao noseći šolje, ona i dalje nije skretala pogled s plamena. Spustio je šolje na stol ispred nje i uzeo njen kaput, pa ga objesio o kukicu na ulaznim vratima. Osjećala se pomalo djetinjasto i postiđeno što to nije uradila sama, ali nije ništa rekla. Po mirisu je osjetila da je napravio čaj od šipurka.

„Je li zaslađen?”, upitala je. „Da. Znam da ne voliš nezaslađen šipurak”, nasmijao se Zoran i sjeo par centimetara dalje od nje. „Jesam li ti nedostajao?”, upitao je vragolasto se smiješeći.

Ona ga je na to samo pogledala, uzvratila osmijeh i uzela šolju čaja. „I?”, nastavio je on kao da nije ni očekivao odgovor na svoje pitanje, „ima li šta novo? Kako su nam djeca?” Otpila je gutljaj i odgovorila: „Ma u redu su. Znaš kako je – taman prođe jedan belaj, naleti novi.” Nakon zadnje riječi se nasmijala, otpila još jedan gutljaj i nastavila: „Srećko je krenuo u školu, a Saru puca pubertet. Šta da ti kažem?” „A ti? Kako si ti?” – upitao je on. “Ma ja sam kao i uvijek”, rekla je, i dalje izbjegavajući da ga pogleda.

„Mislim, teško je, ali šta ćeš.” Nakon narednog gutljaja je nastavila s pričom, i dalje zagledana u šolju i njen sadržaj. „Mislim da se njih dvoje već navikavaju na cijelu situaciju, iako im naravno nedostaješ. A kad odu na vikend kod djeda i nane, počistim kuću, isplaniram šta treba da se uradi naredne sedmice i to je to. Iz sedmice u sedmicu. Iz mjeseca u mjesec.”

„Koliko dugo se nismo vidjeli?”– upitao je on mirnim glasom. „Godinu dana”, uzvratila je i dalje ne gledajući u njega. Kako on nije ništa odgovorio niti prokomentarisao, okrenula se prema njemu i zagledala mu se u lice. „Nisi se promijenio ni sekunde”, rekla je i osmijehnula se. Zatim mu je vrhovima prstiju lijeve ruke dodirnula obraz dok je u desnoj i dalje držala šolju čaja. On je sjedio s ozbiljnim izrazom lica i samo je posmatrao. Imao je oči koje su joj oduvijek djelovale potpuno crne, iako je nekad negdje pročitala da crna boja očiju uopšte ne postoji. Kosa mu je također bila crna, uvijek nekako neuredna, ali to mu je pristajalo. Mrzila je uglađenost kod muškaraca.

Imao je crne istaknute obrve i lijepe simetrične crte lica. Usne su mu djelovale nekako male za muškarca njegove visine, ali su bile pune. Kad bi se smijao, otvorile bi se u široki osmijeh i otkrile zube uredno poredane i bijele. Njegov osmijeh je i najgore trenutke mogao ispuniti vedrom utjehom.

Kada je otišao, svijet joj se srušio. Prvi put ga je srela godinu dana nakon tog odlaska – u toj drvenoj kućici koju je naslijedila od djeda Sinana, samotnjaka koji je više vremena provodio u šumi nego sa ženom i djecom. Niko nije bio posebno zagrijan za tu kućicu nakon njegove smrti. Ni djeca, ni žena. Da se njih pitalo, najradije bi je spalili, pošto je kućicu volio više nego njih i pošto je više vremena provodio uređujući kućicu nego s njima. Njen otac je to bezbroj puta ponovio. Na njeno inzistiranje kućica je nakon djedove smrti pripala upravo njoj. I niko se nije bunio. Da je u blizini bila voda ili da je ikome bila i po čemu interesantna, neko bi se sigurno pobunio. Ovako su kućicu bez pogovora predali dostojnoj djedovoj nasljednici; porodica je i nju i djeda smatrala osobenjacima. Činjenica da se udala za Zorana samo je pojačala to ubjeđenje. Bilo je nekako i prirodno da kućica pripadne njoj.

Kućicu joj je pokazao djed u jednoj od rijetkih prilika kad bi se udostojio da dan provede s porodicom. Tog dana je sve unuke odveo u šumu. Ona je, za razliku od svojih rođaka, doživjela kućicu kao skriveni zamak u kojem će moći da čuva svoje snove i odmara se od ostatka svijeta.

Kada je došao rat i tolike kuće bile spaljene i uništene, djedova kućica je nekim čudom ostala netaknuta. Ili nikome nije bila zanimljiva ili je jednostavno imala ludu sreću. Kad je djed umro, pred sami kraj rata, ona je čekala priliku da sve što je naslijedila zamijeni za tu kućicu. Ta prilika se ukazala par godina nakon rata. I niko se nije bunio.

Nakon zadnjeg gutljaja je spustila na stol šolju i naslonila se na uzglavlje kauča. Nijedno nije progovaralo. Osjetila je da se neznatno primaknuo, pa naslonila glavu na njegovo rame. Ne mijenjajući položaj tijela, on joj je lijevim dlanom dodirnuo kosu i sklonio joj s lica pramen koji se odvojio od svezane kose. „Primijetio sam da si donijela dosta knjiga”, rekao je. „Da. Nekako najviše volim da čitam ovdje. Kod kuće ne stižem. A ovdje mogu i da pišem”, odgovorila je. Zatim se uspravila i pogledala ga: „Kako to da dođeš samo na godišnjicu?” On se nasmijao i slegnuo ramenima: „Nije namjerno. Jednostavno je tako”, odgovorio je. “Pomislila sam da im kažem za tebe,” rekla je, „ali iskreno ne znam kako da to izvedem. Ne znam ni da li bih trebala.” „Mislim da ne bi”, odgovorio je, „pusti ih da žive onako kako su navikli. Bit će oni dobro, vjeruj mi.”

Zatim ju je zagrlio, a ona zatvorila oči. Imala je potrebu da ga dotakne, da strgne odjeću i sa sebe i sa njega, ali se nije usudila. Uostalom, bilo je dovoljno što je tu. Kao da se nekako bojala da se nakon toga ne bi više nikada pojavio. Uostalom, ni on nikad nije pokušao da napravi prvi korak. Nikada više nakon onog odlaska.

Kroz prozor su krošnje stabala bivale sve manje vidljive. Noć je počela da pada. Pred njima je bila cijela noć. Za razgovor. Za zagrljaje. Za spokoj koji je osjećala svaki put kad bi samo sjedio pored nje. Obgrlila ga je rukama i pogledala kroz prozor, tražeći pogledom bijelu nadgrobnu ploču pored ulaza u dvorište. Sve se slabije vidjela. Ujutro će s nje skloniti suho lišće i ukloniti prljavštinu s kamena. I ponovo će

prihvatiti činjenicu da je Zorana odveo geler koji ga je pogodio u potiljak.

„Nasut ću nam još čaja”, rekao je, pustio je iz zagrljaja i odnio šolje u susjednu sobu. Ona je uvježbano skrenula pogled. Nije mogla da gleda ranu na potiljku koja se s godinama nije mijenjala i iz koje još uvijek lipti krv.

The post Kućica u šumi appeared first on Biber.

Toti je udahnuo paru čaja od šumskih plodova i glasno uzdahnuo tako da bi ceo svet mogao da ga čuje. Potopio je do pola čajni kolačić i pedantno počeo da ga sisa pod brkovima, što je trajalo ukupno minut, dvadeset jednu sekundu i deset stotinki. Imao je trideset dva savršena zuba, trideset belih, jedan zlatan i jedan srebrni. Kosa mu je bila zalizana kao u italijanskog mafijaša, obrazi sočni kao grčke pomorandže, oči nalik na afričke dijamante. Progutao je i drugu polovinu kolačića i otpio veliki gutljaj čaja, uzdahnuvši tako snažno da mu je para izlazila iz usne duplje, zbog čega je ličio na mitskog zmaja koji se izgubio u vremenu i našao zaglavljen usred jednog rata.

Todor, ili od milošte Toti, veteran je nekadašnje jugoslovenske vojske. On je bio čistač na ratištu i imao je zadatak da brzo i marljivo sa terena čisti ubijene vojnike i zakopava ih u zajedničku grobnicu. Poslednji rekord u izvršavanju naređenja postavio je neposredno po završetku rata rezultatom od jedan sat, dvanaest minuta, četrdeset pet sekundi i tri stotinke za čišćenje dvadeset dvojice ubijenih vojnika i njihovo zakopavanje. Toti nikada nikog nije ubio. On je bio profesionalni vojni čistač i vratio se kući živ, zdrav, sa ukupno trinaest ordena za hrabrost, šest značaka, četiri diplome, dva pehara, jednim priznanjem za vrhunska vojna dostignuća u svojoj struci i mnoštvom preporuka.

Od svih četrdeset sedam čistača angažovanih za vreme rata, Toti je bio jedini u stalnom radnom odnosu, sa zdravstvenim osiguranjem i dodacima za prekovremeni rad. Bio je uvek na vrhu rang-liste najboljih vojnih čistača, iza njega su bila tri prazna mesta, a onda su se nizali drugi vredni čistači. Toti je sopstvenim sredstvima nabavio osamnaest savremenih alatki za rad, devet sredstava za higijenu, pet mašina za dezinfekciju, tri kompleta radne odeće. Od komandanta je dobio i oružje, ali ga je ustupio armiji. On je u rat ušao da bi čistio i tako je ostalo do samog kraja.

Kuća mu je bila besprekorno uredna i mada je tu bilo mnogo ukrasa, knjiga i sitnica, one su uvek bile obrisane i sjajne. Odeća mu je bila ispeglana i raspoređena po bojama. Imao je ukupno dvadeset odela, dvadeset pari cipela, dvadeset šešira, dvadeset satova, dvadeset štapova za hodanje. Ako bi mu se oštetila košulja, sat ili cipela, bacao je u đubre čitav komplet.

Posedovao je sedam servisa za ručavanje i svaki je upotrebljavao jednog dana u nedelji. Sedmi servis bio je zlatan i koristio ga je nedeljom. Onda bi Toti svečano izlazio na ulicu i deci delio 101 bombonu, sedamdeset sedam čokolada, trideset tri soka, jedanaest žvaka. Odraslima je donirao stare novine od te nedelje pa bi se povlačio u svoje dvorište, čisteći naokolo do kasne večeri. Susedi su u šali govorili: „Kod Totija je i đubre čisto!“

Toti je žvakao drugi kolačić sa istom pažnjom s kojom je prekopavao baštu iza kuće svakog prvog dana u mesecu. To je bila ritualna tehnika koja bi se završavala otkopavanjem jednog starog sanduka, koji bi Toti otvarao i čistio sledeće predmete: jedan vojni dnevnik, dva vunena ćebeta, tri različite bombe, pet fotografija, osam metaka, devedeset i devet pisama od voljene Dragane. U njemu su bile i vojne nagrade. U stvari, Toti je u njega zarobio rat. Kad bi ga na trenutak oslobodio, on bi očistio rat i ponovo ga zarobio, zakopao ga pod zemlju. To je bio najčistiji rat ikada zato što je imao Totija za čistača.

Popio je ostatak čaja kao da guta sopstvenu sudbinu sa identitetom nepostojeće stvarnosti. Ušao je u kuhinju, započeo pripreme za ručak. U tepsiju je poredao šest velikih srpskih krompira, četiri debele hrvatske šargarepe, jedan slovenački crni luk, dva parčeta bosanskog mesa, pet velikih kašika makedonskog ulja, sedam crnogorskih začina, tri sveža kosovska jajeta, više nije moglo da stane. Ručak je spustio u vrelu rernu i oblizao usne, znajući da će u slast isprazniti celu tepsiju, pravo sebi u stomak.

Jugoslovenska mandža nestala je u Totijevim organima za varenje za četrdeset četiri minuta, osamnaest sekundi i dve stotinke. Zalio ju je viskokokvalitetnim evropskim vinom i udahnuo gusti američki vazduh, padajući u san u ležaljci iznad zakopanog rata, nežno zanesen milovanjem okolnih palmi, u snu je ponovo otkopao poginulu Draganu, jeli su jeftine krofne, ne čisteći fleke od čokoladnih mrvica, smejali se gromoglasno i veselo i trčali pored mora. Nastupila je tišina. Mrtva. Kada je Toti video da mu u susret dolazi ogromno prostranstvo sa čistim rukama, dozvolio mu je da ga zagrli i za tačno pet minuta, dvadeset sedam sekundi i devet stotinki potonuo je u čistilište duše.

Prevod: Irena Šentevska

The post Vojni čistač appeared first on Biber.

Čula je korake na terasi, a zatim lupanje ulaznih vrata. U desnoj ruci Meriša je čvrsto stiskala belu šahovsku figuru kraljice izrezbarenu od abonosovine, a u levoj svilenu crvenu maramu koju je izvadila iz kutije za šah zajedno sa figurama koje su trenutak ranije bile položene na nju, čak i kada su u primaću sobu ušli, saginjući glavu ispod izvezene poruke dobrodošlice nakačene iznad vrata, trojica visokih vojnika; prva dvojica sa crnim maskama zbog kojih su im se videle samo krvave oči i sa repetiranim puškama, a treći bez maske i sa pištoljem za pojasom. Dvojica maskiranih su odmah prionuli na posao da prevrnu svaku stvar u sobi, ispuštajući pritom nerazumljive zvuke na svom jeziku, kao da su tražili nekog zakletog neprijatelja. Soba koja je godinama mogla da primi stotine prijatelja Meriši je izgledala premala za to zverstvo i da ne bi gledala knjige, cveće i sitnice napojene uspomenama rastrgnute u deliće po crvenom ćilimu, koji je sada bio ukaljan blatom, skrenula je pogled na trećeg gosta, koji je stajao na vratima. On je netremice posmatrao njenu crvenu maramu i kao da je utonuo u sećanja.

Meriša je načinila nagli pokret; došlo joj je da sakrije maramu; da barem nju sačuva; taj komadić svile koji je njena pokojna svekrva nekada prostirala pred sebe kada bi joj dovodili neko dete, a ponekad i nekog odraslog, da ih oslobodi okova nekog neobjašnjivog straha. Trgnuvši se od tog pokreta, gost je pogledao Merišu ravno u oči, a onda nešto rekao svojim podređenima; oni su namah počeli da se grohotom smeju, pljeskajući rukama i s vremena na vreme pokazujući prstom ma Merišu. Nadglasavši njihove cičeće usklike, gost je zatražio od Meriše, na tečnom albanskom, da igraju šah dok neko nekoga ne matira; ako pobedi ona, oni će otići iz kuće i neće se vraćati do večeri; ako pobedi on, onda će je njegova dvojica podređenih ubiti na licu mesta.

Meriša je prekrila lice crvenom maramom, onako kako ga je prekrivala i onda kada je svekrva i njoj samoj rasterala teskobu koja ju je bila obuzela nakon rođenja prvog deteta i nije joj dozvoljavala da zaspi; iz straha da će postati plen ovih nečasnih ljudi. Marama je mirisala na svetost života koja se nikada ne gasi, na sinove i kćeri, unuke, prijatelje i drage ljude: ta marama joj miriše na voljenog sina; i kada briše lice njom, jasno vidi svog sina, mladog i punog dobrote, kao što je bio onog poslednjeg dana kada je počela ova partija šaha (Meriša se više ne seća sa kim ju je igrao) i kada ju je ostavio na pola, da bi izašao na sastanak sa devojkom sa kog se nije vratio živ. Mislila je u sebi, koji god da bude ishod igre, ona će svakako pobediti: ako ostane živa, sin će joj biti oslobođen tog nerešenog, bezizlaznog stanja u kome ga je držala ovom nedovršenom partijom toliko dugo ; a ako umre, sastaće se sa njim.

Raširivši maramu na sto, Meriša je klimnula glavom gostu da prihvata izazov. Gost je prevukao zelenu fotelju naspram Meriše, izvukao kutiju motanih cigara, zapalio jednu sebi, ponudio i njoj, ali ona nije uzela. Pod podrugljivim pogledima one dvojice maskiranih koji su sedeli na kauču prekoputa njih, palili cigare, s puškama uperenim u nju i vraški se smejali, spremajući se da gledaju poraz jedne neuke i zaostale starice, prišla je figurama. Pao joj je na pamet njen otac koji je govorio da samo na kraju života postaju jasna sva čovekova dela. Setila se kako je, primimivši vest o tragičnoj smrti sina, zadržala dah upravo kod tog šaha koji je ostao otvoren na stolu u primaćoj sobi i s neobjašnjivom jasnoćom urezala u srce raspored figura i poziciju svake od njih, a zatim ih skupila i kutiju stavila u crnu torbu i sakrila iza sinovljevih knjiga. Počela je da ih namešta na njihove pozicije, kao što je to radila stotinama puta tokom ovih dvadeset godina; ta borbena formacija, osmišljena u doba mira i za sunčanih dana, izgleda jednako pogodna i za rat i zimu sa mrazom. Hiljade kombinacija koje je razvijala u mislima tokom ovih godina prolaze joj pred očima, gledajući figure uključene u bitku za rat ili smrt, u kojoj nekad predvode beli, a nekad crni, iako je uvek malo više naginjala ka belima, jer je njima igrao njen sin tog dalekog dana. Međutim, nikada nije završila partiju do kraja, ne želeći da zaista okonča život svog sina ostavljajući ga bez otvorenih opcija. Bila je toliko vezana za tu igru da je duboko u sebi znala da će se, kada dođe pravi trenutak, kao što uvek dolazi, ona završiti na pravi način i u pravo vreme. Njeno srce postalo je polje na kome će se sukobiti dobro i zlo, dok duboki mir koji se širi posvuda daje svečanu notu toj poslednjoj bici, čiji rezultat kao da iščekuje ceo univerzum.

Prvo je postavila belu kraljicu koju je držala u ruci, smeštajući je na polje e6, a zatim je nastavila sa osam drugih belih figura koje su još uvek bile u igri: kralja na b1, konja na c6, topove na h1 i h8, četiri pešaka na a3, b2, d5 i f2. Zatim je prešla na crne figure: četiri pešaka stavlja na a5, c3, d6 i f5, topove na b8 i f7, konja na e7, lovca na g7, kralja na f8 i na kraju crnu kraljicu na b6. Do tog trenutka svaki je igrač povukao 29 poteza. Meriša i gost su dugo gledali u igru; vojnici su palili cigare jednu za drugom; ćilim je bio prekriven pepelom; iz daljine se čulo brundanje motornih vozila koja su se približavala naselju; hladan vetar je lupao po pločicama i ogradama; Meriša se bolje umotala u ćebe i dala znak protivniku da napravi naredni potez; on je pomerio crnog lovca sa g7 na h8, pojeo belog topa koji je njegovom kralju davao šah; vojnici su zaurlali od radosti; žedni krvi. Meriša je nastavila da gleda tablu, dok joj je čitav njen život prolazio pred očima. Drhtavom rukom je pomerila belog topa sa h1 na h8, dajući crnom lovcu milo za drago; dva topa pala u borbi odložila je zajedno sa drugim palim figurama u crvenu maramu. Gost ponovo zapali cigaru, pogledajući čas na tablu, čas u Merišu.

„Zašto mi ove oči izgedaju poznato? Ko je ovaj čovek?“, zapitala se. „Da li mi se čini ili se on smeška?“ Da bi zaštitio ponovo napadnutog kralja, on je nakon nekog vremena pomerio konja sa e7 i stavio ga između svog kralja i crnog topa na g8. „Kako se ovako igra sa ljudskim životom?“, Meriši se stezalo srce. „Zar se tako ulazi u tuđu kuću bez zvona na vratima, ne čekajući da te pozovu unutra, ne izuvajući se? Bolje je umreti, nego živeti tako nečasno!“ Borbeni duh joj se podigao iz dubina duše; uzela je kraljicu odlučna da se bori do kraja; ponovo mu napala kralja, pomerajući kraljicu na h6. Vojnike je jedva držalo mesto, jedan od njih je ustao i izašao iz sobe, iz susednih soba čula se lomljava stvari.

Gost udari pesnicom o sto, figure se zatresoše kao da je zemljotres; opsova nešto na svom jeziku; baci crnog topa ispred bele kraljice na g7; zatim s olakšanjem uzdahnu. Vojnik koji je ostao u sobi izvuče perorez iz džepa i poče da urezuje zastrašujućeg orla na zidu. Meriša vrati kraljicu na d6, uklanjajući iz igre crnog pešaka koji se nalazio na tom polju. Ponovo napadnut, crni kralj se polako odvuče do f7; kraljica odmah za njim na e6. Meriši su se tresle ruke, a sa njima se tresla i cela kuća, produbljivale su se pukotine na spoljašnjim zidovima, stubovi ograde su se obarali jedan za drugim, duhovi prijatelja jedva su se uzdržavali da ne progovore. Gost je pružio ruku, uzeo crvenu maramu, izvukao figure iz nje, odsutno ih spustio na sto, a zatim raširio maramu na stolu pred sobom, između njega i šahovske table, baš onako kako ju je nekada prostirala Merišina svekrva; ona je zadržala dah; crni kralj se vratio na f8. Vojnik je napustio rezbarenje; i drugi se vratio iz razornog pohoda; gost je ustao na noge; Meriša je bila uverena da će je ubiti čak i ako pobedi, ali to više nije bilo važno; belog topa je pomerila sa h8 na g8, odnoseći crnog konja.

Mir u sobi; spokoj u Merišinom srcu; tišina spolja. Vojnici nisu odmah shvatili šta se dogodilo; kada je njihov nadređeni oborio kralja na tablu, priznajući poraz, jedan od njih je udario šahovsku tablu puškom; figure su se rasule po pepelu od cigareta na crvenom ćilimu. Nadređeni im reče nešto na njihovom jeziku i krenu prvi prema vratima. Kad zakorači da izađe, vrati se još jednom do stola, uze crvenu maramu i, uputivši pogled Meriši, stavi je u džep.

Kroz prozor ulazi zrak sunčeve svetlosti i zaustavlja se na fotelji u kojoj je sedeo nepoznati gost.

Prevod: Đorđe Božović

The post Gost appeared first on Biber.

Kako se primakne večer ja se uputim ka štrandu. U teškom tamnosivom kaputu, s crnom ešarpom i crvenom kapom, golemim koracima idem do rijeke koja kao da će se svakoga trena preliti. Ako se to dogodi, morat ćemo živjeti u čamcima, što možda i ne bi bilo tako loše; ti bi nam čamci svakako u život unijeli neku posve novu dinamiku. Zamišljam takav život i to me veseli.

Veliki štrand je moje mjesto.

Riječi himne me sve češće ražaloste. Posebice onaj dio u kojem se spominju moje rijeke, Sava i Drava, prva kraj koje bismo u djetinjstvu jeli fiš-paprikaš i druga u koju su ljudi jedne jeseni, potreseni smrću poznatoga pjevača, bacali cvijeće. Mene smrt toga pjevača nije pomjerila iz temelja, iako sam njegovu najpoznatiju pjesmu znala, a znala ju je i moja majka, čak ju je često i pjevušila. Otkako je prestala bojati kosu, moja je majka tu pjesmu prestala pjevati. Voljela bih da se u himnama ne spominju neka ušuškana i nježna mjesta, jer himne s takvim mjestima ne znaju što bi.

Kad dođem do štranda usporim korak i pomislim na svoju majku koja se već godinama budi i liježe u jednom malom domu za stare. Dok smo još imale o čemu razgovarati govorila bi mi kako ima jednu teku u koju upisuje kad je tko od njezinih sustanara umro. Evidenciju vodi precizno, po tjednima. Jednom mi je rekla da ju je najviše strah drugoga i osmog mjeseca, jer se tad smrt osili, pa se sobe u domu prorijede. Samo da ne umrem u tim mjesecima, ponavljala bi mi do unedogled. Ja sam se na to nježno osmjehivala ne odgovarajući joj ništa. Sad već godinama ona nema specijalnu teku za popis onih koji su otišli. Sad već godinama moja majka gleda kroz prozor svoje sobe i ponavlja: Vo-lje-la-sam-te! Vo-lje-la-sam-te! Ili: Ri-je-ka-pu-na-lju-di! Ri-je-ka-pu-na-lju-di! Liječnik kaže da je u toj dobi to normalno, to ponavljanje, i da mu je ime eholalija. Htjela sam ga pitati što je normalno u tome da moja majka glasno ponavlja nekoliko istih rečenica iz dana u dan, i što mu to uopće znači, i da bi on kao liječnik morao pripaziti malo na to što govori, naročito na riječ normalno. Ali, liječnikova je pojava toliko zadrigla i troma da nisam imala snage niti volje zaustiti, a kamoli mu objašnjavati što i zašto tako mislim. Vaša je majka kao dijete, rekao je dok sam izlazila iz ordinacije. Nije, ona ima devedeset godina, rekla sam i zatvorila vrata.

Moja majka ima devedeset godina, njeno je tijelo koščato i suho, koža blijeda, gotovo prozirna, a kroz glavu joj prolijeću ptičice. Katkad proleti i velika crna vrana. Tad se njene zjenice rašire, rašire joj se i šake, u tim bi trenucima moja majka rekla sve što joj je na duši, izrekla bi velike istine i neke malo manje, sve bi mi ispričala, sve što zna i što bih i ja morala znati, podijelila bi sa mnom svoje tajne – ali umjesto svega toga, ona počne vikati: Ri-je-ka-pu-na-lju-di! Ri-je-ka-pu-na-lju-di! Nekad joj se pridružim, pa obje vičemo na sav glas dok ne dođe sestra, prostrijeli nas pogledom i onda zašutimo.

Kao djevojčica, moja je majka vidjela trupla kako plutaju rijekom. Ljudska su tijela plovila nizvodno, neka sporije, neka brže, a neka bi zapela o debla ili grane. Jednom se jedva suzdržala da ne uzme veliki štap i pogura jedno koje je zapelo. To je tijelo bilo okrenuto licem prema rijeci, što možda je dobro, jer da ga je vidjela, ono bi je sigurno progonilo, sigurno joj to lice do kraja života ne bi dalo mira. Ovako, vidjela je samo potiljak. Ne znam je li to bio muškarac ili žena, niti koliko je godina mogao imati, kaže moja majka jednog ljeta uz rijeku, godinama nakon što se rat završio.

Kad sam bila djevojčica crtala mi je ptičice. Nikad ju nisam pitala koje su to ptičice, kako se zovu. Sve su bile male i šarene. Ja sam ih precrtavala, brzo i bez udubljivanja u detalje, pa bismo ih onda lijepile po sobi i kuhinji. Kad pomislim na djetinjstvo, sjetim se majke i sebe među svim tim ptičicama. Možda je jedino zbog čega žalim što nemam kćer upravo to – da joj crtam tu šarenu radost. One crteže iz djetinjstva sam sačuvala. Nekad otvorim veliku kutiju pa ih prelistavam. Pustim ih da se razlete. Nekad u sobi začujem cvrkut.

Dok stojim pored rijeke puštam teškim mislima da odu. Žmirim i ispraćam ih jednu po jednu. Nekad na licu osjetim suze, kao one zime kad sam stajala pored jezera Wannsee, a suze nikako da se zalede. Te je zime sve bilo dobro, ponavljale smo to. Ja sam bila na sjeveru, majka je bila na jugu, rijeke kojima plove ljudska tijela bile su daleko od nas. Neka su tijela plovila brže, neka sporije. Neka su i danas u tim rijekama. Čekaju da netko uzme štap i pomogne im. Te smo se zime tako dogovorile – ja ću otići na jednu stranu, ona na drugu, i sve će biti dobro. Bit ćemo opet skupa kad sve prođe.

Jedna zima se pretvorila u tri. Moje tri su se nakon toga utrostručile. Majka se u međuvremenu vratila, jer sve je prošlo. Ja sam i dalje stajala kraj jezera Wannsee i lijevala suze. Grižnja savjesti počela mi se razlijevati po utrobi. Život mi se pretvorio u zimu. Odlučila sam se vratiti.

Kad sam se vratila, nisu prošle niti tri godine i majka je morala u dom. Ptičice u njezinoj glavi su se svako malo razlijetale. Tamo će dobiti bolju skrb, govorili su mi i ja se nisam opirala.

Ako se ova rijeka prelije, ona će sa sobom odnijeti sve naše živote. Zamišljam ju kako polako ulazi u kuće, neke joj se opiru, zamandaljene, neke joj odmah otvaraju vrata i prozore. Rijeka uzima pokućstvo i ljude, skida slike sa zidova, otvara ladice iz kojih isplivavaju stara dokumenta, izblijedjela tinta stapa se s vodom. Sa zidova otpadaju slojevi, tapete i komadi žbuke plove dalje. Zidovi ostaju ogoljeni, iz njih progovaraju priče. Neke kuće tiho zacvile.

Rijekom će doploviti i ona trupla, koja više nisu trupla, to su sad himere. Izronit će i zaplesati nad vodom. Njihovi će se obrisi nazirati u izmaglici. Neka ću prepoznati, neka će me prepoznati. Neka će lica tražiti moju majku. Jedna će svilenom ešarpom krenuti ka njoj. Gradom će se razlijevati njen ustrajni šapat: Do-đi, Do-đi, Do-đi. Ali moja majka neće doći, ona će lebdjeti nad rijekom, smirena i nasmijana. Njene će je ptičice nositi u kljunovima, moju majku – paučinu. Njena sijeda kosa će se uplesti s vrbama u cvatu, njene će oči ponirati u dubinu rijeke, ona će pjevušiti: Vo-lje-la-sam-te, Vo-lje-la-sam-te.

Na dnu rijeke vidjet će svoje roditelje, pola stoljeća mlađe od nje. Oni će joj pružati ruke, ali ona im neće otići u zagrljaj. Zna sve o njihovom logorskom životu, cijeli njezin život bio je samo to: logor u kojem su oni skončali, obljetnice, spomenici. Ovoga puta će ona njih ostaviti.

Malo dalje ugledat će i njega. Gust zimski dan, miris njegove uniforme, grube šake. Tražio je njenu kćer. Gdje je ona?!, vikao je. Moja je majka šutjela. Onda je legao na nju i raširio joj noge. Gledala je njegove perlin plave oči.

Danima kasnije moja majka će samo šutjeti. Godinama kasnije crtat će ptičice i povremeno se zagledati u ništa. Kad ugleda njegovo tijelo, majka će uzeti veliku granu i gurnuti ga, neka ode.

Često kad joj dolazim u posjet u dvorištu doma vidim kombi. Znam da je u njemu lijes. I moju će majku udobno smjestiti u jedan takav. Ne opirem se toj misli. Toga dana će niz moje blijede obraze teći neke trome suze, a zbor njezinih sustanara pjevat će: Sve ptičice iz gore, sve ptičice iz gore…

Danas ću je pitati u kom mjesecu želi otići.

The post Ptičice appeared first on Biber.

Svakog jutra zaliva đardin iza kuće. Iza namaknutih škura čujem njene korake, teške potpetice kojima uznemirava blistavu svežinu jutra, njene drske pokrete. Svakog jutra ona remeti mir početka novog dana. Znam da zna da sam iza škura, da spavam. Zaliva đardin i kad za tim nema potrebe.

Ja nemam đardin. Imam samo polovinu velike tarace koja gleda na belu zgradu Zavoda i koja nije moja. Svakog jutra kad izađem s velikom šoljom kafe, u uskim gaćicama, uposlenici te institucije me gledaju. Gledaju moje duge vitke noge, moje uske gaćice. Neki me kasnije možda zamišljaju. Ne razmišljam o tome. Svakog jutra uposlenici na stepeništu Zavoda piju kafu i puše. Ponekad i ja pušim, iako retko. Taraca je pregrađena niskom žicom po kojoj se raspuzao ladolež. Ladolež je jednostavna puzavica, njegovi cvetovi su lepi, ali nekako uobičajeni. Gledajući ga shvatam da zapravo nemam nikakav stav spram te biljke. Ipak ga redovno zalivam. Svoj ladolež redovno zaliva i ona, moja suseda, iako, za razliku od mene, ona ima punu taracu cveća: sukulenti, kaktusi, puzavice, mali grmovi, mala stabla. Dok gumenim crevom prilazi saksijama, na donjoj usni joj je zalepljena cigareta. Njen sivi dim stapa se sa sedim vlasima tršave kose. U tom trenutku moja suseda sva posivi, posivi joj i pogled. Dobro jutro, kažem. Ona samo klimne glavom ni ne pogledavši me.

U ovom stanu živim već tri godine. Prvi sprat delimo ona i ja, u prizemlju su dva kafića, a iznad nas još dva stana. Buka iz kafića zna biti nesnosna, ali tu smo nemoćni. Za vrelih letnjih noći, kad im se radno vreme završi, kafići zatvore svoja vrata i navuku zavese. Tu nastupa naš prećutni dogovor da je sve u redu. Onda pojačaju muziku, Nedelja i svi ste tu, sve podseća na sreću, ili Ona plače, on je nežno ljubi, za njih dvoje više sreće nema. Ako me umor nije potpuno savladao, nekad i ja počnem da pevušim, a nekad zapevam na sav glas. Nekad usnim sa stihovima na usnama. Znam sve te pesme, neke i volim. Dok traje zvanično radno vreme kafića iz zvučnika rominja neka druga muzika, bezlična. Tad nam se usne ne miču.

Ovi su opet divljali, kažem susedi sutradan ujutru. Ona samo klimne glavom i otpuhne dim. Njeni slepljeni podočnjaci, kombinacija nespavanja i tableta za spavanje, i njen ugašeni pogled. Znam te poglede, srećem ih svakodnevno, sudaram se s njima dok idem prema uskim, vekovima starim kalama i malim trgovima, dok s pučine navire toplina. Nekad zastanem kod ograde odakle puca pogled pa gledam nebo koje se stapa s morem, ili more koje se stapa s nebom. Pogledam dole, oštre hridi i jaki valovi. Ovo je najpopularnije mjesto za ubiti se, rekli su mi pre nekoliko godina. Ali ne ubiju se svi, neki skoče, izlome se, pa im se oduzmu ruke i noge i onda žive dalje svoje kvadriplegičarske živote. Do dole se može spustiti stazicom koja vodi iz parka. Neki se kupaju baš tamo, iako je more tu nepredvidivo, za samo desetak minuta valovi mogu biti tako jaki da onome ko pliva spasa nema – svojom silinom oni će ga nabiti o stene, sprštiće ga. Tu nema nadmetanja, more je uvek pobednik. Iako to znam, povremeno odem da se okupam baš na tom mestu. Mogu da naslutim promenu mora, njegovu nervozu. Svaki put umaknem smrtonosnim valovima. Svaki put pomislim – možda je ovo poslednji put. Pre nekoliko godina more je na tom mestu uzelo devojku koja je čitala knjigu. Sedela je nekoliko metara poviše hridi, mislila je da se more ne može popeti do nje, začitala se, val se razgoropadio, uzeo ju je i kraj. Išla je u gimnaziju. Možda je čitala Zločin i kaznu, to je lektira, ili Starac i more. Knjiga je ostala u moru.

S naše tarace vidi se brdo. Iza njega su krši. Ono oko sebe navlači oblake iako kiša ovde skoro da ne pada. Ima gradova u kojima kiša ne prestaje, ti su gradovi na jugu, na moru, ali bez kišobrana ili kabanice čovek se ne može maknuti. I jedan takav, s velikim lukobranom, nosim u srcu. On je sav u histeričnim kišama. Ovaj grad nema lukobran. On ima brdo, stare ulice i kale, crkve i crkvice, trgove, ima dominikanski samostan, ima franjevce, stara groblja, grb, zastavu, i gorostasne čemprese iza kojih puca pogled na pučinu. U ovaj grad naviru reke turista, istresaju sve iz svojih džepova samo da bi stali na stare kamene ploče ili napravili fotografiju sebe s panoramom starog grada u pozadini. Kad dođu, oni se zalete, sve bi da obiđu u par sati, pa se zgusnu, unervoze, naprave čep. U tim trenucima grad stane, obrtaji mu se smanje, a šavovi postanu prenapučeni. Ipak, nikad ne pukne. Reke tih turista ubrzo napuste ovo viševekovno mesto, neki kopnenim putem, neki vazdušnim, a mnogi morskim. Pre nego što odu, njihova plovila otvore spremnike pa more u narednim danima zaliči na rusku salatu. Ipak, i ovaj grad nosim u srcu.

Ne znam ide li moja suseda na kupanje. Pretpostavljam da ne. Ona je u ovom gradu rođena, u njemu je stasala još u onim godinama. Radila je u nekom preduzeću, ne znam u kojem, ali to svakako više nije bitno. Već godinama moja je suseda u penziji, iako nema mnogo godina. Nekad pomislim da ona zapravo i nije mnogo starija od mene. Verovatno za nju svi misle da ima više godina, kao što za mene misle da imam manje. Moju susedu neki zovu baba, nadrkana baba, kažu. Jedne večeri na taraci, bilo nas je nekoliko, dok smo jeli tvrdi sir i pili vino, jedan je rekao, Moramo tiše, da ne dođe ona baba. Rastužilo me je to. Taj moj prijatelj možda nije mislio ništa loše, verovatno nije imao nikakav stav spram moje susede, ali ta mi se rečenica zabola u srce. Došlo mi je da iz stopa odem kod nje i kažem, Oprostite. Ali nisam, nastavili smo druženje, noć je već uveliko pala, s brda je svetleo križ, more nam je bilo bliže od križa, nismo ga videli, ali smo bili spokojni njegovim prisustvom. Škure kod susede bile su namaknute. Možda je popila tablete i pokušavala da usni.

Sledećeg jutra opet isto, grebanje, lupanje, šikljanje vode, kao slučajno zapinjanje o moje prozore.

Pomislim da ću razmaknuti škure i dreknuti, Dokle više?! Ali znam da to neću učiniti. Izaći ću iz postelje, napraviti kafu, obujmiti veliku šolju obema šakama i u uskim gaćicama izaći na taracu, pred uposlenike Zavoda. Oni će me čeznutljivo gledati. Možda će se neki od njih zapitati da li je baš moj otac naredio da očiste ona sela, ali to nije dočekao, ni čista sela ni čistu sudnicu. Smrt je bila brža. Osetim sreću koja me preplavi kad pomislim na njegove kosti, stotinama kilometara odavde. Nikad mi nije nedostajao, njegovo odsustvo unosi mi spokoj. Moj život je spokojan. Možda mi se na licu vidi da je on moj otac. Gurnem ruku u gaće, jedan uposlenik to primeti pa okrene glavu ka križu. Ali ni dve sekunde potom njegov je pogled fiksiran na moje međunožje. Da li bi bilo tako da je moj otac ostao živ? Moždana kap je najveća kap sreće u mom životu.

Čujem prenaglašene korake i ugledam je. Sinoć je bilo mirno, izgleda da su se umorili, kažem. Jes, kaže ona i pogleda me. U njenim očima ne vidim da me ne voli, iako zna. Moja suseda zna da dolazim s one strane, kao što ja znam da je njenog muža ubila granata, onih godina kad je ona još bila mlada i radila u preduzeću. Onih godina kad je moj otac naredio čišćenje sela. Ubila ga je na mestu. Granata s brda s kojeg nas sad gleda križ. Suseda je ostala sama s ćerkicom. Znam i da je njenu ćerku more uzelo dok je čitala knjigu onog dana. Znam da ona zna da ja to sve znam. Nećemo o tome razgovarati, a i zašto bismo. Moja će suseda zalivati đardin svako jutro, ja ću ustajati i pokazivati se uposlenicima Zavoda. Oni će gledati moje noge i međunožje. More će biti nekad mirno, a nekad valovito. Plovila će otvarati svoje spremnike i od našeg mora praviti rusku salatu. Čempresi će i dalje svedočiti o svemu tome. Onaj križ na brdu će nam noću pokazivati zube. U kafićima će, iza namaknutih zavesa, pevati nekad tiho, a nekad glasnije, Ja nemam drugi dom, osim doma u srcu tvom.

Ubrzo koračam prema gradu. Dan je sunčan. Odlučujem da sve obaveze mogu da sačekaju. Gledam stare kamene kuće zagrljene bugenvilijom. Poželim da i ja imam takav dom. Spuštam se kroz park i uskoro sam na onom mestu s kojeg je val uzeo susedinu kćer. Skidam se i ulazim u more.

Grad je sve dalje, pučina me uzima u zagrljaj.

The post More appeared first on Biber.

– Ehe­e­ej, Đor­đo­oo!

Ili ga je ne­ko po­zvao ili mu se uči­ni­lo. Mo­žda je ne­ko od nje­go­vih, iz­bje­glih pre­ko Dri­ne, u ovom tre­nu iz­go­vo­rio nje­go­vo ime, a ono mu te­le­pat­ski od­jek­nu­lo u uši­ma dok se do­vi­jao kako da do­sko­či toj cvi­le­ži a da du­šu ne ogri­je­ši. Ne uspi­je­va, već tre­ći dan, da va­lja­no sve­de kap­ke, a to­li­ko že­li da drem­ne u ovoj vre­loj, do­sad­noj ti­ši­ni. Za­dri­je­ma­ti, za­spa­ti i spa­va­ti sve do­tle dok ka­kav gla­so­no­ša ne upad­ne u rov i pro­bu­di ga vi­je­šću da je rat za­vr­šen.

No­ću je lak­še, pu­ca se na­sum­ce, ga­đa se pre­ko li­va­de ka nji­ho­vim ro­vo­vi­ma, tek da zna­ju da smo tu. Po da­nu se sve uti­ša, use­le se u ko­sti omo­ri­na i do­sa­da; što bi dru­go ne­go ozno­jen drije­ma­ti, po­bje­ći u ne­ki ljep­ši va­kat i pre­nu­ti se sa­mo kad ku­va­ri ba­nu da na­pu­ne por­ci­je. Nego, ka­ko vi­še da ne slu­ša cvi­lje­nje ra­nje­nog psa u vi­so­koj tra­vi, iz­me­đu ro­vo­va, na ni­či­joj zemlji! Ot­ku­da je do­šao i za­što se smu­cao baš is­pred ci­je­vi? Stre­fi­lo ga u kič­mu, sad le­ži i cvili, bo­li ga, se­vap bi bi­lo met­kom ga ra­to­si­lja­ti mu­ka, ali ko da ga uc­me­ka, ka­ko da mu se pri­mak­neš a da i sam ne pad­neš uzanj. A i da mu pri­đeš, ka­ko ćeš mu ni­ša­ni­ti u če­lo dok te gle­da!

Ju­tros su iz­vla­či­li drv­ca. Đor­đu za­pa­lo naj­kra­će. Ali ka­ko će? Iz ro­va ga ne vi­di da bi ga na mu­ši­cu uzeo, a da za­vi­tla ka­ši­ka­ru, ho­će li po­go­di­ti?

– Ču li iko? – ote se na­jed­nom mi­sli­ma o psu.

– Šta? – oda­zva se Ni­ki­for ne po­mje­ra­ju­ći se na ša­tor­skom kri­lu, le­đi­ma okre­nut Đor­đu.

– Ne­ko je do­zi­vao „ej, Đor­đo“.

– Uči­ni­lo ti se. Ne bu­di me.

– Kao da sam i ja ču­la – ja­vi se Je­le­na s dru­gog kra­ja ro­va.

– Na ovoj ska­pa­vi­ci mo­žeš ču­ti i svo­ga po­koj­nog pra­dje­da – še­ga­čio se Sa­vo.

Ipak mu se uči­ni­lo. I lje­to i dan u ze­ni­tu, a još i rat. Mno­go se što­šta čo­vje­ku pri­či­ni. U stva­ri – te­le­pa­ti­ja. Nje­go­vi s one stra­ne Dri­ne. Po­gle­da na sat. Usko­ro će po­za­din­ci tranše­jom, po­vi­je­ni da im gla­ve ne bu­du me­ta, s ma­njer­kom pa­pa­zja­ni­je od krom­pi­ra, graška i li­sto­va ranog ku­pu­sa. Da­le­ko je to od bo­san­skog lon­ca iz Ću­će­to­ve ašči­ni­ce, onog što je ponedjeljkom s me­ra­kom ku­sao na va­ro­škoj pi­ja­ci. E, za­ku­va­li smo bo­san­ski lo­nac, sve­ga i sva­če­ga je u nje­mu, nas po­naj­vi­še. Go­rak, a va­lja ga ku­sa­ti.

– Đor­đo­oo! Oda­zo­vi se, znam da si tu!

– Ne­ko te zo­ve – vra­ti Sa­vo za­tva­rač u le­ži­šte i škljoc­nu na­pra­zno; bje­še za­vr­šio či­šće­nje i pod­ma­zi­va­nje.

– Ne­ko je od nji­ho­vih. Ja­vi se, čo­vje­če! – go­to­vo za­po­vi­je­di Ni­ki­for, do­bro­vo­ljac ko­ji se, evo će i pe­ti mje­sec, pre­mje­šta s vo­dom po ro­vo­vi­ma iz­me­đu Sa­ve i Ma­je­vi­ce.

Đor­đo na­tu­če šljem na gla­vu i us­pra­vi se.

– Ko zo­ve? – upi­ta gla­sno i od­sječ­no.

– Kom­ši­ja te zo­ve!

Sad je bio si­gu­ran da glas sti­že s nji­ho­ve stra­ne, iz ro­va na ivi­ci to­po­lja­ka una­ka­že­nog granatama. Po­go­dio je i ko bi to mo­gao da bu­de, pa ulo­vio se­be u na­glom uz­bu­đe­nju. Hu­se­in, ni­ko dru­gi. I pr­vi put je bio Hu­se­in; ni­je mu se pri­či­ni­lo. Kom­ši­ja Hu­si­ca, žgo­ljav i hi­tar, za sva­ki po­sao upo­tre­bljiv. Baš bi­ja­hu kom­ši­je – dok bijahu. Hu­so Đor­đu na Vas­krs, Đor­đo kod Hu­si­nih na Bajram. Ni­ko dru­gi do Hu­se­in Šah­man! Onaj isti Hu­si­ca što je, kra­dom od svo­jih, znao – baš ona­ko ape­ti­tli – sa­mlje­ti rumeno uv­ce bo­žić­njeg kr­me­ta. Ču­lo se to, pa se, ja­dan, branio gra­de­ći še­gu: „Ni­je u Đor­đa bi­lo pra­se, ne­go ja­nje, bo­lan, s go­vor­nom ma­nom“.

– Hu­se­i­ne, ti li si? – pri­hva­ti Đor­đo.

– Ja, bo­lan, a ko bi dru­gi!

– Ko­ja ti je mu­ka?

– Imaš li išta da smo­ta­mo, ma­te­reti?

– Imam, ali ka­ko da ti do­tu­rim?

Ne­ko vri­je­me se ni­šta ne ču, a on­da se Hu­se­i­nov glas pro­bi kroz za­pa­ru:

– Đor­đo!

– Još sam ov­dje!

– Eto me­ne!

Rat­ni­ci se, iz­ne­na­đe­ni, po­gle­da­še.

– Ili je lud ili ni­je za­žegao du­va­na od po­sljed­njeg Baj­ra­ma – pr­vi put se ogla­si Cvi­jan ko­ga je do­vi­ki­va­nje po­sve ra­sa­ni­lo.

– Evo me­ne bez pu­ške, bez ka­pe, bez opa­sa­ča – ču­še po­no­vo Hu­se­i­na. – Ta­kav isti kre­ni mi u su­sret.

Đor­đo pre­mje­šta oči s jed­nog na dru­go­ga, oči­ma sa­vjet tra­ži. Oni gle­da­ju u nje­ga ra­ši­re­nih zje­ni­ca kao da mu je tog tre­na na no­su iz­ra­sla bra­da­vi­ca. Ni­ki­for na­vu­če šljem na če­lo, sta­vi ša­ku nad oči.

– Onaj ide!

Po­di­go­še se i osta­li. Hu­se­in stvar­no ide, go­lo­glav, bez pu­ške i upr­ta­ča; pri­mi­če se ko­rak po ko­rak.

– Ne­ma ti dru­ge, ubi­će ga ne­ko – is­pru­ži Ni­ki­for ru­ku pre­ma Hu­se­i­no­vom kom­ši­ji.

Đor­đo se pro­me­ško­lji, u ne­do­u­mi­ci po­če da pre­tu­ra po dže­po­vi­ma, baš mu kom­ši­ja na­pra­vi go­lem be­laj. Po­gle­da re­dom one naj­bli­že pa, ne na­šav­ši u nji­ho­vim oči­ma ni trun­ke raz­lo­ga da odustane, po­če da se ot­pa­su­je.

Naj­bli­ža dvo­ji­ca po­mo­gnu mu da se us­pen­tra na gru­do­bran, i on se us­pra­vi nad ro­vom. Pogleda u ne­bo, pre­kr­sti se – nek bu­de što će bi­ti!

Ide Hu­se­in, ide Đor­đo. Iz su­sjed­nih ro­vo­va pra­te ih oči­ma rat­ni­ci, jed­ni dru­gi­ma vi­de šljemove. Sun­ce upe­klo, cvi­lež psa po­ja­ča­va omo­ri­nu. Đor­đu li­je znoj iz ko­se, sli­je­va se niz kič­mu; mo­ra da je i u Hu­se­i­na sva ko­šu­lja mo­kra. Pro­la­zi po­red ra­nje­nog psa, gle­da ga pr­vi put: krupan, žuć­ka­ste dla­ke, neo­bič­ne gu­bi­ce, ni­ka­da ra­ni­je ni­je slič­nog vi­dio, pra­vi go­spod­ski hrt.

Hu­se­in ga je če­kao na sre­di­ni li­va­de. Ali, šta još vi­di? Či­ta­va Hu­se­i­no­va dru­ži­na na­pu­sti­la rov, bez oruž­ja, ka­pa i opa­sa­ča – svi se pri­mi­ču. Pri­vi­đa li mu se od vru­ći­ne ili uz­bu­đe­nja? Podi­đo­še ga mrav­ci, htje­de da se okre­ne i po­tr­či svo­ji­ma, ali u no­ga­ma olo­vo – ne slu­ša­ju. Okre­te gla­vu taman to­li­ko da, kra­jič­kom oka, uhva­ti ka­ko se i nje­gov vod kre­će kroz vi­so­ku tra­vu. Bje­še mu lak­še.

– Da sjed­ne­mo – pred­lo­ži Hu­si­ca i vje­što pod­vi no­ge po­da se. Spu­sti se i Đor­đo i bez ri­je­či pru­ži kom­ši­ji du­van­ke­su osta­ju­ći za­gle­dan u Hu­se­i­no­ve pr­ste ko­ji su spret­no sa­bi­ja­li du­van u olu­ča­sti fli­spa­pir. Dok je smo­ta­nu ci­ga­re­tu pre­vla­čio pre­ko je­zi­ka, pri­spje­še i osta­li, po­sje­da­še, du­van­ke­sa kre­nu ukrug.

Šu­tje­li su. Raz­log za to­li­ku ne­la­god­nost je to što su se, bez­ma­lo, svi me­đu­sob­no po­zna­va­li.

Đor­đo prvi prokinu:

– Pa, Hu­se­i­ne, ka­ko me ot­kri?

– Ni­si se baš uvi­jek znao ka­mu­fli­ra­ti ka­ko va­lja.

– Ne­moj re­ći da si me mo­gao…

– Ko bi sad me­ni ovaj će­if pri­u­štio – na­smi­je­ši se Hu­so.

Za­vi­še i za­pa­li­še još po jed­nu.

– Šta ovo bi? – upi­ta Cvi­jan, vi­še se­be ne­go dru­ge, tek da raz­go­vor ne za­mre.

– Jah! – od­go­vo­ri je­dan od Hu­se­i­no­vih.

– Bez po­tre­be ne­vo­lja – re­če opet Cvi­jan s oči­ma u tra­vi is­pred se­be.

– Be­laj i ja­zuk – po­tvr­di Hu­se­i­nov čo­vjek.

Kad je dru­ga do pr­sti­ju do­gor­je­la, Ni­ki­for se di­že.

– Nek vam je šu­ćur i hva­la – usta­de i Hu­se­in. – Bi­li smo či­ta­vu hef­tu bez du­ha­na.

Od­mi­ca­li su sva­ko svo­me ro­vu; na po­la pu­ta Đor­đo za­sta­de i okre­nu se.

– Hu­so!

Za­sta­de i Hu­se­in.

– Ho­će­mo li i su­tra?

– U isti va­kat – pri­hva­ti Hu­se­in.

Pret­hod­ni dan se, u dla­ku, po­no­vio. Sa­mo je ovo­ga pu­ta zvao Đor­đo.

– Hu­se­i­ne, ej Hu­so­oo! Da smo­ta­mo po jed­nu?

– Da smo­ta­mo!

Išli su jed­ni dru­gi­ma u su­sret opu­šte­ni­ji ne­go ju­če. To što je, to­kom no­ći, bi­lo ra­fa­la i psovki s jed­ne na dru­gu stra­nu, ni­šta ni­je po­kva­ri­lo; ne­u­god­no je pa­da­lo sa­mo cvi­lje­nje ve­li­kog žu­tog psa; cvi­lio je od bo­lo­va i že­đi.

– Ho­će li ovo još du­go? – pi­tao je je­dan od Hu­se­i­no­vih ne oče­ku­ju­ći od­go­vor.

– Bi­će dok oni bu­du htje­li – ipak je od­go­vo­rio Sa­vo.

– Ko­ji oni?

– Oni – re­če Sa­vo to­nom ko­ji je da­vao na zna­nje da se oko to­ga ne­ma šta ni pi­ta­ti ni odgovara­ti.

– Jah! – bi­lo je ja­sno i Hu­se­i­no­vom sa­bor­cu.

Đor­đo je skre­tao pri­ču na pod­no­šlji­vi­ju stra­nu:

– Je­su li tvo­ji, Hu­so, svi na bro­ju?

– Bi­li su pri­je dva mje­se­ca, ota­da ne znam – od­sut­no je čup­kao trav­ke Hu­se­in.

Po­no­vo je na li­va­du na­le­gao muk.

Hu­se­in je, naj­zad, s mu­kom is­ko­pa­o iz se­be pi­ta­nje.

– Znaš li, Đor­đo, šta mi je s ku­ćom?

Ot­ku­da baš to! Pro­veo je na Hu­si­noj ku­ći da­ne i da­ne dok su je gra­di­li. Vješt vi­sku i li­be­li, samo je on mo­gao va­lja­no da vo­di po­sao. Bio je rah­me­tli Ju­nuz još živ i go­vo­rio si­nu ko­ji se spre­mao čak u Zvor­nik: „Ka­mo ćeš dru­gdje kad imaš Đor­đa? Na­ki maj­stor!“

Ta­ko je ka­ko je, ri­je­či­ma se ne da po­ljep­ša­va­ti.

– Ni­je vi­še ku­ća, moj Hu­so.

– Po­go­đe­na ili za­pa­lje­na?

– Od če­ga bi ti bi­lo lak­še? Mo­ju su za­pa­li­li tvo­ji, a tvo­ju mo­ji. Oba smo bes­kuć­ni­ci.

Iz­no­va su pri­pa­lji­va­li. Dim je udah­nji­van do po­sljed­nje al­ve­o­le, za­dr­ža­van du­že ne­go obič­no i, po­tom, gla­sno iz­du­va­van. Mo­žda im je od to­ga bi­lo lak­še, mo­žda ni­je.

Ni­je ni­kom lak­nu­lo ni od Cvi­ja­no­vog na­da­nja.

– Zi­da­će­mo no­ve. Sa­mo da gla­va pre­tek­ne do da­na u ko­ji će ne­ko re­ći: do­sta!

– Ko to neko?

– Ne­ko – po­no­vi Cvi­jan s na­gla­skom ko­ji je toj ri­je­či da­vao va­žnost.

– Haj­de da su­tra izgu­sti­ra­mo i ka­fi­cu – pred­lo­ži Sa­vo i pre­ki­nu Cvi­ja­no­vo za­go­net­no filozofira­nje.

– Ima li je u vas? – pri­hva­ti Hu­se­in.

– Ne bu­de je uvi­jek, ali na­ći će se – sa­op­šti auto­ri­ta­tiv­no Sa­vo.

– Mi će­mo po­ni­je­ti dže­zvu, fil­dža­ne… i su­ho­vi­ne za va­tru.

A tre­će­ga da­na (mno­go se šta pre­sud­nog do­ga­đa­lo tre­će­ga da­na) kad su se do­zva­li pre­ko livade i tač­no u pod­ne kre­nu­li iz ro­vo­va, ra­du­ju­ći se što će, uz du­van, gu­sti­ra­ti i ka­fu, haubičko zr­no po­di­že oblak pra­ši­ne i bu­se­nja iz­me­đu uga­že­ne tra­ve i psa. Rat­ni­ci su po­pa­da­li, a on­da po­ska­ka­li i bez­gla­vo se sju­ri­li na­trag u ro­vo­ve. Sva­ko u svoj. U tra­vi je osta­la ve­li­ka, pla­va dže­zva iz ko­je je is­te­kla vo­da. Žed­na po­sav­ska ze­mlja ju je br­zo po­pi­la. Osta­li su razbaca­ni fil­dža­ni. Is­pred dru­gog ro­va le­ža­la je li­men­ka kraj pro­su­tog ka­fe­nog pra­ha i Nikiforo­va li­je­va ci­pe­la.

Cvi­lje­nje ve­li­kog žu­tog psa nije se vi­še ču­lo. Ni to­ga a ni slje­de­ćih da­na.

The post Veliki žuti pas appeared first on Biber.

Prsluk je izvana crn, sprijeda od hrapave, baršunaste, straga od glatke, sjajne tkanine. Iznutra su na sivkastoj, nekoć valjda bijeloj pozadini okomite pruge, tanke, tamnosive, crne i posve izblijedjele crvene. Ima po dva mala džepa slijeva i zdesna, desetak gumba. S unutarnje strane nekoliko krupnih mrlja, kao da se na tim mjestima razlila voda. To je navodno znoj proliven u jahanju; u kemijskoj čistionici rekli su da s takvim mrljama ne mogu ništa. Prsluku je barem osamdeset godina. Darovala mi ga je davno moja pokojna draga teta, mamina sestra, kao jednu od rijetkih stvari preostalih iza ujaka Zvonka, kad sam joj rekao da mi se prsluk sviđa. Nosio sam ga u posebnim prilikama: na par vjenčanja, na recitalima, na dodjeli diplome. Među onim rijetkim preostalim stvarima bila je i uokvirena fotografija Zvonkove neprežaljene kobile Marte, koja je visjela u bakinom stanu i potom još promijenila nekoliko adresa. Portret u sepiji vjerne životinje u krupnom planu, blistavih sapi, s naočnjacima. Konjoljubac, ujak Zvonko bio je bakin brat.

Godine 1943. moj djed, mamin otac, dakle muž te iste bake, pobjegao je iz Zagreba, u Rim pa u Ameriku. Bilo je to, po svoj prilici, u zadnji čas. Djed je, naime, bio pravoslavac, dođoš iz Vojvodine, ondašnjeg Velikog Bečkereka, današnjeg Zrenjanina. Njegov bijeg i kasniji život i smrt u New Yorku priča su za sebe, ispričana na drugom mjestu, a možda će i još biti pripovijedana. Tada se ujak Zvonko doselio u bakin stan u centru grada i tih par godina bio je mamin zamjenski otac, muška ruka. A ta ruka bila je dosta čvrsta: mama se sjeća kako bi joj za stolom, kao trogodišnjoj djevojčici, da je nauči lijepom ophođenju, Kinderstube, ujak stavljao po knjigu ispod svake miške. Ako bi joj prilikom blagovanja jedna ili obje knjige pale na pod, isukao bi remen iz hlača (zamišljam da su to bile jahaće hlače, izlizane od sedla na Martinim leđima) i njime djevojčicu ošinuo po leđima, kao kobilu bičem. Baki to nije bilo drago, ali je šutjela. U trbuhu joj je bila moja teta, koja se neće izravno sjećati ujaka i koja će mi šezdeset godina poslije na dar dati njegov prsluk.

U službenoj obiteljskoj priči, onoj koju je pričala baka i koju su s još pokojim dometnutim detaljem prepričavale njezine kćeri, dakle moja mama i teta, ujaku Zvonku najprije su zaplijenili kobilu, a nedugo potom su partizani došli po njega i strijeljali ga, iako siromah nije skrivio ništa osim što je, eto, po tadašnjoj inerciji završio u regularnoj, domobranskoj vojsci, baš kao svi oni fini zagrebački dečki koji nisu htjeli „u šumu“, u partizane, a nisu baš bili ni zločesti ustaše. Na samom kraju rata neki poznanik došao je ujaku i baki na vrata i zabrinutim, tihim glasom rekao mu da bi bilo dobro da se skloni, da pobjegne. Baka je bratu pokušavala tutnuti dukate u dlan, nagovarala ga da se skloni, pobjegne, makar privremeno, na selo, kod rođaka, možda nekako u inozemstvo, ta ima veza i poznanstava. Ujak Zvonko govorio je da on nema od koga i od čega bježati, da je njegova savjest čista i da ostaje gdje jest. I onda su neka dva grubijana došli po njega, a baka je ostala sama s dvjema malim kćerima, bez muža, bez brata i bez groba na koji bi mogla otići da se nad njim pomoli. Tako je glasila priča.

Baka i njezin brat imali su bratića Vladu. Oko njega nije bilo spora: baka je govorila, doduše potiho, skoro sebi u bradu, da je Vladek bio crna ovca i da su ga objesili, i to za noge, u Maksimiru. Ali njezin Zvonkec, on ne, on nije bil takav, on je bil fajn zagrebački dečko, praški student, prosim lepo, obrazovan i pristojan, nikakav ustaša.

Mnogo godina poslije, došlo je doba interneta. Doba kad u Googleovu tražilicu upisujemo pojmove i imena koja su nam zbog nečega važna, a i ona koja nam nisu toliko važna, recimo ime i prezime nekog iz istih školskih klupa. Tako je meni došlo da vidim piše li negdje štogod o (pra)ujaku Zvonku.

I da, piše štošta. Ima dokumenata, ima svjedočanstava.

Recimo, u stvaranju nacističke, „nezavisne“ države Hrvatske, prirepka Trećeg Reicha, jedan od ključnih događaja bio je takozvani Bjelovarski ustanak, koji se odigrao uoči samog proglašenja te tvorevine, proglašenja koje se na koncu i dogodilo baš u tom gradu. Početkom travnja 1941. u Bjelovar je stigao, među inima, kapetan Zvonimir Sirovatka, na čelu pobunjenika iz 105. pješadijskog puka – „glavar pobunjenog stožera“, tako su ga zvali. Vladko Maček, tada dopredsjednik savezne vlade (poznat, eto, baš po izjavi da je „lajbek raskopčan“), stoji dalje, „pozvao je pobunjenike da se vrate na položaj i da im on jamči da im se neće ništa dogoditi”, ali su ovi to odmah odbili. Jednog od tih dana Zvonimir Sirovatka nazvao je Mačeka i priopćio mu je kako se njegovim zahtjevima „ne može udovoljiti”, jer „svaki vojnik izjavljuje da neće da se bori za srpsku vladu protiv prijateljskog njemačkog naroda i vojske”. I njemačka je vojska, eto, smatrao je ujak Zvonko, bila prijateljska. I to u travnju 1941. godine, u jeku Hitlerove invazije na Jugoslaviju i Grčku. Sutradan – zahvaljujući, dakle, među ostalim, i Zvonkovu zalaganju – proglašena je satelitska nacistička država. U dokumentu novoproglašene NDH navodi se da je „okolica Bjelovara obsjednuta od Srba, koji čine nasilja”. Da se ta „nasilja“ spriječe, tamo je upućen Zvonimir Sirovatka, sada već domobranski „konjanički satnik“, s trideset pet oružnika, a „zatražena je i zaštita njemačke vojske“.

Nepuna dva tjedna kasnije, izdana je naredba u kojoj stoji da „svi časnici, potčasnici, vojni službenici i žandarmi Srbi pravoslavne vjere moraju najdalje do 30. travnja isprazniti sve stanove u vojnim zgradama. Nadležni zapovjednici dostavit će mi popis svih Srba stanara u vojnim zgradama sa naznakom kada je stan ispražnjen.“ Potpisan je „satnik Zvonimir Sirovatka, Popunidbeno zapovjedništvo Bjelovar“.

Ono pak promaknuće potpisao je Poglavnik osobno.

U isto vrijeme, Zvonimirova sestra je sa suprugom Srbinom u Zagrebu, gdje će ovaj ostati još dvije godine, dok mu ne dogori do nokata.

A što se onoga misterioznog odvođenja tiče, i o tome postoji precizan, hladan podatak: u „Smrtnim presudama Vojnog suda Komande zagrebačkog područja“ stoji: „Sirovatka Zvonimir, Zagreb, 1902., presuda Vojnog suda 121/26. od V. 1945, način izvršenja presude: strijeljanje“.

I istina je, nema zbora, Zvonkov i bakin bratić Vlado Sirovatka bio je gori. Puno gori.

Naime: „Vlado Sirovatka, ustaški policijski agent, činovnik je koji je istovremeno obavještajno radio i za Nijemce“, tako kaže jedan izvor.

Mira Paut, članica glavnog odbora Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Hrvatske, pred komisijom za ratne zločine u Topuskom svjedoči kako je u listopadu 1941. uhapšena i odvedena u Zvonimirovu broj 2, u ustaško redarstvo na drugom katu, gdje je već čekao ustaški agent Vlado Sirovatka, kasnije zbog svojih „zasluga“ premješten u Gestapo. Opisuje ga: „U uniformi, visok, oči su mu bile bezbojne, ali pogled je ubadao kao igla“; priča kako su je bacali na pod, udarali je, kako joj je na nekim mjestima prsnula koža, i kako je Sirovatka sjeo na nju i upravo na tim ozljedama počeo gasiti cigaretu; kako su joj zatim ulili u grlo ricinusovo ulje i nasuli soli, kako bi na svaki njezin odgovor „ne znam“ Sirovatka zapjevao neku pjesmu, nešto kao „Ne znam gdje je draga moja“; kako je bila već kasna noć kada su je odnijeli u ćeliju i kako se kuća u kojoj se nalazio „Sing-Sing“ nalazila nedaleko od crkve sv. Ksavera, u blizini današnje posljednje tramvajske stanice na Mihaljevcu.

Danas je to ubava privatna kuća obrasla glicinijama, u lijepom i pitomom dijelu Zagreba.

Gotovo šezdeset godina poslije, u staračkom domu pored posljednje tramvajske stanice umrla je Vladekova sestrična, moja baka, vjerojatno nikad ne saznavši ništa o Sing-Singu. Vjerojatno i ne htijući saznati ništa ni o Sing-Singu, ni o svemu što je činio bratić, kao ni o ulozi brata Zvonka u tom hudom ratu, jednom od tri rata koji su joj ispresijecali život. Moja dobrodušna, bezazlena, sebedarna baka, koja je u stacionaru na Ksaveru, gotovo slijepa i u dubokoj demenciji, posve slabašnim, napuklim glasom pjevušila operne i operetne arije, i u proplamsajima dugoročnog pamćenja prisjećala se neostvarene ljubavi s mladim kapetanom u krasnoj uniformi s blistavim pucetima.

Kad smo kod muškaraca u odorama – Vladek, na primjer, koliko se zna, nije udarao svoju nećakinju kaišem. Nije čak udarao ni mladu skojevku, samo bi joj začinio rane opuškom i još ih malo posolio, veselo pjevušeći. Nije ni iseljavao Srbe iz njihovih bjelovarskih stanova.

Zamišljam ga kako ga vezanih ruku, s još nekolicinom viđenijih ustaša, vode u razlistali proljetni Maksimir, ususret budućnosti u kojoj nitko od njegovih potomaka neće nikad govoriti kako je bio drag, pristojan, obrazovan zagrebački dečko, nečiji mili, neprežaljeni ujak, kako ga tamo, u tom razlistalom Maksimiru, čeka spremna omča, u koju se u zadnji čas odlučuju stegnuti mu noge, a ne vrat, i kako se još dugo klati u naopakom položaju dok mu se bezbojne oči iskolačuju i izvrću.

Negdje istih tih proljetnih mjeseci, za ujakom Zvonkom koji trune u neoznačenoj raci rone se suze. Čak se i zbog kobile Marte pokatkad šmrcne.

Ponovo otvaram ormar, vadim lajbek, skidam ga s vješalice, gledam ga, okrećem. Prisjećam se svih onih biranih zgoda u kojima sam ga navlačio, osjećajući se baš nekako važno što na sebi imam stogodišnji prsluk – vidi ga samo, tko ima takav?

Što ću s njim? Da ga spalim?

Barem ću znati kako: užarenim narančastim vrhom cigarete pritisnutim u sredinu mrlje od praujakova znoja. Gledat ću kako se nagorjelo mjesto širi, kako se gust, jedak dim rasplinjuje, kako se usplamtjela tkanina skuplja, smanjuje, nestaje.

The post Prsluk appeared first on Biber.

Zovem se Šemso. Kad uberem maline, slažem ih u mjerice, mjerice u kašete da se maline ne podrobe, kašete jednu na drugu pa u kombi i vozim na prodaju. Ljudi kažu da nigdje nisu probali takvih malina kao naših, srebreničkih. Mnoga polja su danas pod malinama. Najbolje je da se sade u trake pa izdaleka izgledaju kao vinova loza, ali izbliza se vide niski grmovi i drugačiji list. Vrijeme je da se novi nasad zasadi. Već je petnaest godina kako uzgajam maline ovdje. Ne mogu ih više jesti. Nije da ih ne volim, ali njihov okus za mene više nije okus voća.

Moja zemlja je blizu grada. Nema je puno. Često mi pomogne susjed Obrad, a i ja njemu kad zatreba. I on uzgaja maline. Pitat ću ga da mi pomogne uzorati za novi nasad. Mogli bi već sutra na posao.

Razgovarao sam s Obradom. Dogovorili smo se za polovicu na dvije godine od prvog uroda. Nemam novaca. Plaćam malinama. Obrad se nedavno vratio iz Beograda sa zanatom. Otvorio je radnju u gradu s lijepim izlogom i natpisom Obućar i Express popravci. Malo je posla za takvog obućara tu kod nas. Onda je i on počeo saditi maline na djedovini. Sad bar od nečega živi, a cipele popravlja tu i tamo, pokojem susjedu. Da nije djedova i djedovine i ja bih bio skapao.

Kasno ljeto je dobro za oranje. Zemlja je topla i suha. Irfan nam je posudio traktor pa smo krenuli. Ja, koji znam gdje je međa, stojim na dnu padine i navodim Obrada. Štapom mu pokazujem iz daleka da bolje vidi. Prva brazda je najvažnija. Od nje se odmjeravaju ostale. Kad je izorao prvu i okrenuo traktor, krenem za njim po brazdi. Baš je dobra. Izvaljena zemlja izgleda kao debela zmija koja se sunča na livadi. Gliste i maleni kukci sklanjaju se sa sunca, a pauci bježe kad na njih padne sjena. Ali ima tu i još nečega.

Sjednem na pete i gledam. Kost. Bijela i uspravna. Gurnem ju malo štapom. Ne da se. Tko će ovdje saditi maline… Čujem kako se traktor približava i Obrada kako viče. Gasi traktor. Cvrčci glasno preuzmu pjesmu. Čučne i on s druge strane brazde i gleda.
Poznavao sam njegovog oca. Bio je jedan od Bearinih. Ne zna to Obrad, ali zna da su me našli žicom vezanog i začudo živog. Uhvatim se kako pipam ljubičaste ožiljke na zaglavcima, a onda se pravim kako trljam ruke kao da ih perem. Gledamo tako, u brazdu među nama, u kost, u ruke, svugdje samo ne u oči.

„Idem po vreću“, kažem. „Pali mašinu, još ima vremena do ručka!“

Odlazim do garaže i uzimam par vreća od gnojiva. Valjda će biti dovoljno. Uzimam i vile. Na mjestu gdje je ona kost zabodem vile i pokušam prevrnuti grumen, ali ne ide. Izvlačim kost rukama i stavljam u vreću. Moj sin bi bio dvije godine mlađi od Obrada da je poživio. Polagano hodam dalje po brazdi i tu i tamo se sagnem. Traktor brekće i ore. Vreća se puni. Na nekim mjestima ima rasparane tkanine. To ne diram, nego guram štapom pod zemlju.

Kad je sunce već bilo visoko odskočilo, krenem u hlad pod orah, bacim vreću i glasno zazviždim Obradu. Odlazim u kuću, perem ruke i donosim hrane. Po rastočenom kabelskom kolutu koji glumi stol trče veliki mravi. Rasprostirem krpu i vadim kruha, mesa i paprike iz košare i dva hladna piva. Sjedam na panj i čekam Obrada. Sjeda i on. Šutke jedem i zalijevam pivom. Obrad gleda pred sebe. Preko stola u vreću. Ne jede. Malo piva je otpio, ali je i to sad ostavio. Hladna boca se rosi i pravi mokri trag na stolu, a veliki mravi povremeno dolaze i ticalima ispituju.

„Ajde jedi. Još je dosta posla pred nama…“

Možda sam vreću mogao negdje skloniti. Obrad ustaje i odlazi. Čujem kako pali traktor. Pospremam stol i nosim stvari u kuću. Čujem kako traktor radi. I Irfanu će trebati dati malina ili kupiti goriva.

Popodne sporo odmiče. Sunce se zalijepilo na nebo. Upravo sam štap polomio pa idem prema garaži. Sve zajedno sedmero mojih je nestalo iz Srebrenice. Za troje od njih se još ne zna gdje su. Možda su tu negdje. Stojim ispred garaže i gledam u nered, u iznošene blatnjave cipele za polje i hrđavi alat. Ugledam i lopatu pa ju uzimam. Traktor je odjednom utihnuo. Pogledam prema njivi i vidim Obrada kako kleči iza traktora. Zovem ga, al’ ne odgovara. Uzmem lopatu i još jednu vreću od gnojiva i krenem prema njemu. Opet su cvrčci preuzeli pjesmu. Nađem ga kako kleči nad brazdom. Ono što je plug prevrnuo u zadnjih par metara nije zemlja nego jedan nered ljudskih ostataka, razne odjeće i jedan zaprljani gumeni Pajo Patak. Obrad kleči s licem u dlanovima i jeca. Sunce na zalasku obasjava mu potiljak i vrat. Košulja mu je mokra od znoja. Moj sin na kraju ljeta imao bi potpuno plavu kosu. Dižem lopatu iznad glave. Moj sin je igrao rukomet na lijevom krilu za školski tim. Ni za njega se ne zna gdje je. Već mi drhte ruke i kao da mole da ih spustim, ili ja njih molim za olakšanje.

„Nemoj, Šemso“, čujem glas kako govori i osjetim ruku na ramenu. Irfan je. Došao je po traktor.

„Dođi“, reče.

Sjedamo u hlad. Donosim iz kuće tri piva i vidim da vreća više nema pod orahom. Veliki mravi trče po stolu, a mi pričamo o malinama.

**

Posadili smo oko dvije tisuće i sto sadnica malina tog kasnog ljeta. Nikada maline nisu rodile kao tada. Bile su velike, crvene – i sočne.

The post Maline appeared first on Biber.

Njegova soba je u delu kuće koji gleda na drugo dvorište.

To je najdalji deo kuće i to je dobro. Bude dana i noći kad ga ne čujem. Tad mogu u miru da gledam TV ili da spavam. TV, za svaki slučaj, pojačam. Uveče nekad uzmem pola njegove tablete za spavanje. Njemu dam dve. Nekad mu ni to nije dovoljno.

Krenulo je od prostate. Muškarci u tim godinama često imaju uvećanu prostatu. Nisam znao da većina njih ustvari ima rak. I moj otac ima rak. Krenuo je od dole, proširio se prema gore. Ono zbog čega on sad nema mira je želudac. Onkološka komisija mi je rekla da u tim godinama bolest sporo napreduje. Deo utrobe su mu izvadili. Ono što je ostalo sad čeka. S tim ostacima čekam i ja. Zamišljam dan kad ga više neće biti, a s njim i svega što mi je navukao u život.

Krajem osamdesetih sam išao u osnovnu školu. Otac i majka su kuću sagradili krajem sedamdesetih, godinu dana pre mog rođenja. Prizemlje je bilo završeno, a sprat je ostao da čeka bolju budućnost. I dan-danas prema ulici gledaju neograđena terasa i krezubi prozori i vrata.

Krajem osamdesetih otac s meštanima sela odlazi na demonstracije za bolju budućnost našeg naroda. Na zid u kuhinji kači ikonu svetog Jovana, to je naša krsna slava, a pored nje glavu političara u kojeg tih godina, a i kasnije, veruje kao u Boga. Tih godina sve češće spominje Turke. Kaže, ako smo se rešili Turaka jednom, moći ćemo i sad. Majka je tih godina tiha. Mislim da je u njoj već tad postojala klica bolesti koja će se rasklijati kad otac svojom voljom ode na ratište. Sećam je se kako sedi za stolom i puši. I kako me ni ne pogleda, već samo kaže – idi u sobu.

Jedne zime, pred kraj prvog polugodišta, ona umire u najgorim mukama. Ona klica joj se rasklijala po celom telu. U bolnici su je samo otvorili i zatvorili. Kad je umrla, ocu to nisu uspeli da jave odmah pa na sahrani uz njen sanduk, iz naše kuće, stojim samo ja. Sveća i kandilo u sobi gore danima. Jedna rođaka je odmah došla da bude sa mnom. Ona po ceo dan sedi u kuhinji i puši. Tih dana svako jutro idem u šupu po ugalj.

Ubrzo nakon zimskog raspusta nastavio sam da idem u školu. Jednog dana dok smo rođaka i ja ručali, na vratima se pojavio on. Otac. Ja sam se odmah rasplakao, a on me je samo čvrsto uhvatio za rame i rekao da prestanem. I da je to Božja volja. I da nikom nije lako.

Otac je ostao u kući nekoliko dana. Ona sveća i kandilo nisu prestajali da gore. Danju nam je kuća bila puna rodbine i komšija, svi su želeli da znaju kako je tamo, a on je, glumeći staloženost koju nikad nije imao, govorio da ćemo i ovaj rat, kao i sve prethodne, dobiti, i da sav nakot koji se decenijama nakupio – treba pobiti. Onda je jednog jutra na brzinu krenuo nazad. Pre odlaska mi je prišao, čvrsto me stisnuo za vilicu i rekao da čuvam kuću. Nije me zagrlio. Ni tad ni nikad. Zato sad kad čujem njegove jauke iz sobe ni ja njega ne želim da zagrlim. Od majčine smrti je prošlo skoro trideset godina. Skoro trideset godina čekam da i on umre.

Ona rođaka koja je došla da ne budem sam za nekoliko nedelja je morala da se vrati kod svojih. Tu smo za sve što ti treba – rekla je i otišla.

Kad se rat završio, otac je došao kući kao pobednik. Pobili smo ih ko zečeve, sad je sve čisto – tu rečenicu ponavlja svima. Nekad se uveče napije pa me zove da mi priča gde je sve bio i šta je radio. Ja dođem i sednem pored njega jer ako počnem da se opirem, on se unezveri. Jednom me je tako unezveren udario i raskrvario mi donju usnu. Onda je rekao da sam ja kriv za to i da kao da mu nije dosta svega, nego još i ja moram da ga zajebavam. Kad se napije priča mi o selima u kojima su bili. Ja sva ta sela zamišljam kao naše selo, ali ne znam da li to smem da mu kažem. Kad završi s pričom, pogleda u svetog Jovana i prekrsti se. Mislim da sam s godinama naučio da zaboravljam detalje koje mi je ispričao. Sve što je radio bilo je za bolju budućnost našeg naroda – i za mene. Najbolje godine života on je dao za nas, za naš narod i za mene – to ponavlja stalno i doda – nije mu žao. Bog ga je za to odredio.

Kad je došao iz rata nije se ponovo oženio. O tome nikad nismo razgovarali, samo su mi rođaci i komšije često ponavljali – da bi bilo dobro da nađe neku ženu, jer nije život da se provede sam kao pseto. Posle rata otac se vratio svom poslu, popravljao je bojlere i veš- mašine po selu. Ljudi su ga zvali i često plaćali i više nego što treba. Ja sam nakon srednje škole pokušavao da nađem posao, ali bezuspešno. Onda sam počeo da pomažem pri utovaru šuta i drugog otpada. Ljudi su me često zvali i plaćali isto kao i njega, i više nego što treba.

Jednog proleća otac sve češće uveče ne bi dolazio kući. Kad bi se sutradan vratio, nikad ni reč nije progovorio o tome gde je bio. Meni to nije smetalo, čak sam se nadao da će jednom možda i ostati tamo gde je otišao. A onda mi je, jedne večeri kad je već dobro popio, rekao da ide kod majke mog druga iz škole, koja je već dugo udovica. Ne može muško doveka samo – rekao mi je. Treba ti žensko u životu – dodao je. I tebi treba – pogledao me je. Ja na to nisam ništa odgovorio. Valjda ćeš naći ženu, ako Bog da, bolje nego da ne nađeš pa da se ubijem, ne do Bog – izgovorio je i zaćutao. Nisam mu rekao da sam imao devojku, ali me je ostavila.

Dok jauče iz sobe, shvatam da ne mogu da se setim nijedne srećne situacije s njim. Ili su bile nesrećne ili toliko blede da sam ih zaboravio. Pomislim kako sam došao na prag četrdesetih, toliko je on imao kad je otišao u rat. Svojom voljom – to naglašava i danas. On sad ima preko sedamdeset. Hoću li i ja doživeti toliko? Pomislim kako će sve biti dobro kad umre.

Rak se polako širi njegovim telom. Iako bolest sporo napreduje, bude dana kad primetim da mu se pogled suzio a koža postala žućkasta. Soba je poprimila njegov miris. Nekad ne uđem ceo dan, onda mu uveče promenim pelenu. Pogledam ga tako upišanog i usranog i ne bude mi ga žao. TV u njegovoj sobi radi bez prestanka. Dok mu menjam pelenu ili donosim lekove, zna da grakne kako živi nećemo ostati od tog nakota što navire, i kako to sve treba pobiti na vreme, i kako to nisu migranti, nego nakot. Dok to govori, otac stisne šake. Pomislim kako je dobro što leži ovako usran jer da je zdrav, možda bi išao na granicu da ih sve pobije. Ne možeš živ ostati od Turaka – kaže.

Jesen se polako uvlači u ulice i kuće. Ložim šporet smederevac koji uspeva da zagreje samo kuhinju i dnevnu sobu. Kod njega uključujem grejalicu. Ne znam kako ću platiti struju, jer on svako malo zapomaže da je pojačam, kaže da crkava od zime. Komšinica mi je rekla da je možda pametnije da ga prenesem u kuhinju, pa da uveče zatvorim vrata. Odgovorio sam joj da to ne dolazi u obzir i da su kuhinja i soba samo za nju i mene. Kad on umre, komšinica i ja ćemo se venčati. Sad skoro svako veče vodimo ljubav. Venčaćemo se i imati troje dece. Kad joj to kažem ona se blago nasmeje i doda – nek nam Bog oprosti – pa pogleda u ikonu svetog Jovana i prekrsti se.

Jesen je prešla u zimu. Jauci iz sobe su se proredili. Ostao je samo miris.

Nekoliko dana nakon slave otac je umro. Na sahranu je došlo pola sela. Svi su mi ponavljali kako je on bio častan čovek, heroj i da je šteta što danas nema više takvih ljudi. Ja sam mu u sanduk, kod nogu, stavio ikonu i glavu onog političara, nek mu se nađu.

Kad prođe četrdeset dana okrečićemo sve sobe, a na zid ćemo okačiti novu ikonu. Pomislim na život koji je pred nama i shvatim da prvi put nakon toliko godina – ne želim smrt.

The post Ikona svetog Jovana appeared first on Biber.