The post Ustani da stojiš appeared first on Biber.

Zamisli reku. I dve obale slične kao levi i desni dlan.

Na jednoj obali je kuća u kojoj sam proveo detinjstvo. Čak i sada, u mraku ove sobe, iako udaljena godinama i kilometrima odavde, stoji preda mnom, osunčana i široka. Uvučena u bagremov šumarak, na parčetu zemlje tek malo višem od obližnjeg močvarnog tla, kao da je sazidana na samom kraju sveta. Umotala se kao puzavica oko uskog visokog dimnjaka od opeke. Iz njega i leti i zimi izlazi gusti dim sa konfetama sivog pepela. Dvorište je sa svih strana opkoljeno prošćem. Ti nezgrapni šiljci su mi ostali urezani ispod rebara kad sam jednom nespretno pokušao da ga preskočim u trku. I danas osetim bol kada duboko udahnem.

Ispred kuće je bunar. Dubok je. U njemu se prelama glatka crna površina vode. Na putu do mosta putnici zastaju da se napiju vode i umiju. Neki od njih dođu da nas pozdrave. Majka tada požuri da očisti grančice i lišće sa stare plastične mušeme koja stoji na rasklimanom stolu ispod oraha. Noktom sastruže zaostalu krljušt od poslednjeg čišćenja ribe. Donese čistu pepeljaru. Plastične stolice izbledele od stajanja na suncu prebriše ovlaš vlažnom krpom. Rastera kokoške i mačke da se ne vrzmaju gostima oko nogu.

Dok majka kuva kafu, otac iznosi piće. Komšija Zvonko pije dudaru. Jovan hladan špricer sa više vina nego sode. Tibor je lečeni alkoholičar pa zbog njega majka u vratima frižidera drži nekoliko malih staklenki koka-kole koje ne smem da pijem bez dozvole. Najviše se obradujem Hansu, očevom prijatelju iz detinjstva. On retko dolazi, ništa ne pije, posedi najviše pola sata, ali nam uvek donese iz Nemačke, gde sada živi, kilogram neke krupno lomljene kafe koju majka kasnije danima melje na ruke i limenu kutiju sa medenjacima. Ja dobijem uskršnje zečeve od mlečne čokolade. Otac kaže da od malih nogu treba da naučim šta je kapitalizam. Jer je i taj zec jedan od kapitalističkih simbola. Spolja je sve svetlucavo i primamljivo, a iznutra šuplje kao kanalska trska.

Kad Hans ode da poseče bršljan i počisti trulo lišće sa svoje porodične grobnice u obližnjem selu, otac promrmlja kao da se boji da bi ga on mogao čuti: „Džaba mu i novi automobil i sav novac, kad još uvek pati za ovom našom ravničarskom prašinom.“ Majka samo klimne glavom na to, uzdahne i pažljivo skloni sa stola prstima ispeglane tanke staniolske folije u koje su bili umotani čokoladni zečevi. Udene ih u staklo na kredencu pored razglednica koje su nam poslali rođaci sa letovanja.

Kada ne pecam na reci, igram se rata. Naberem nekoliko velikih listova čička i napravim od njih šlem za glavu. Imam drvenu pušku na koju sam dodao nišan – stari zarđali ekser. Ja sam partizan. Nemci su kokoške, guske, grablje naslonjene iza kuće, snopovi kukuruzovine, prevrnuta kolica pored šupe za drva. Nišanim ptice koje preleću naše dvorište. Zamišljam kako ih obaram u letu. Iskačem iz žbunja pred neprijatelje i pucam. Učitelj Braca kaže da se na kilometar od naše kuće odigrala velika bitka. Mnogi borci su u njoj časno izgubili svoje živote. Priča o neustrašivim ratnicima koji su u novembru, usred noći, goli preplivali hladnu reku držeći u rukama puške. Moj otac je stariji od njega i kaže da je učitelj Braca ili glup ili naivan ako i sam veruje u to što priča. I da nekad baš mnogo jede govna. Ne zna nos da obriše, a ne kako je bilo u ratu. Ratnici? Pa to su bila većinom deca. Svojim je očima video. Mnogi su imali petnaest, šesnaest godina. Ma igraj se ti, sine, kolko hoćeš! Rata više neće biti. Nama je sada ostalo samo da se izborimo sa sopstvenim demonima.

Nedaleko od naše kuće, u čast poginulih boraca, podignut je muzej. Na obali preko mosta, isto u njihovu čast, veliki spomenik. Iz visokog stuba od belog mermera izranja skulptura u bronzi. Na njoj stoji žena-džin. Ima široka ramena, snažne ruke, velika muška stopala. U jednoj ruci drži spušten mač. U drugoj, iznad glave, ponosno je podigla petokraku. Otac kaže da se zove Julka. Spušten mač je simbol mira, objasnio mi je. Petokraka je simbol slobode i pobede. Uvek me podseća da je važno da naučim da čitam simbole. Da rastumačim šta je neko rekao, a šta je u stvari hteo da kaže. I da zapamtim – to što neko nešto kaže, ne mora biti istina. Kada popije koju čašicu više, otac doda još i par rečenica o malim ljudima, nepravdi i besmislu. O kolonama tenkova i zaprežnih kola koja su tonula u blato. O šaci jada. O davljenicima i ranjenicima. O krvavoj reci i leševima. O ljudskom slepilu i kratkoj pameti. O svom ocu koji se iz te bitke nije vratio.

Deda je bio paor. Moj otac je odlučio da bude kondukter. Preko nedelje se oblači kao gospodin-čovek. Čak i kad treba da ide kod lekara, ne skida sa sebe konduktersku uniformu. Uvek ima hemijsku olovku u džepu svetloplave službene košulje. U jednom danu prelazi kilometre i kilometre puta vozeći se sa fabričkim radnicima, školskom decom i babama koje nose jaja i cveće na pijacu. Zvecka gvozdenjacima u džepu i čas je sa jedne strane reke, čas sa druge. Vikendom se preobuče u svoga oca i postane paor. Na drugoj obali je naša njiva i jedan mali vinograd od čijeg grožđa otac ne uspeva da napravi dobro vino. Uvek je kiselo pa mora da dodaje u njega stoputslatko[i]. Kad obilazimo letinu, idemo čamcem preko reke ili biciklima preko mosta. Ja najviše volim kada radimo na njivi. Tada me otac vozi na blatobranu malog fergusona, a majka mi iz vrata frižidera da koka-kolu. Njiva je velika. Ne mogu da je odjednom obuhvatim pogledom. Otac jedne godine poseje kukuruz, druge pšenicu. Nekad suncokret. Zvonko onda među njihove krupne žute glave stavi svoje košnice. Imamo meda preko cele godine.

Otac kaže da treba da cenim što sam sin konduktera. Mogu da idem u školu suvih nogu kao kao da sam gradsko dete i sve mi je na izvolte. On je bio ratno siroče i o tome je mogao samo da mašta. Bicikl je za njega bio misaona imenica, a kamoli autobus. Nekad mu je žao što se kasno oženio pa nema čopor dece da i njih školuje kao mene. Imao bi zašto da napravi još jednu kuću. Ona bi bila na drugoj strani, u samom podnožju vinograda. Da nema ovog šumarka ispred kuće mogli bismo da mašemo jedni drugima preko reke.

*

Dan je bio sunčan. Otac je doneo iz grada tri parčeta doboš-torte. Saopštio nam je da je bio kod lekara. Vesti nisu dobre, ali ne brinite. Uvek može gore. Uštedeo sam bar dovoljno novca za pristojno grobno mesto. Sa leve strane gde nam je kuća ili sa desne gde su njiva i vinograd? Ni on, ni majka, nisu mogli da odaberu stranu. I jedna i druga bila je jednako njihova i jednako važna. Bacaćemo novčić, rekla je majka. I novčić je odlučio. Neka bude desna obala!

Otac je ostatak dana presedeo pod orahom ćutke. Majka je nekoliko puta ispred njega praznila pepeljaru. Uveče je zvao Hansa telefonom. Dugo su razgovarali.

*

Otac je bio u pravu kad je tvrdio da su priče iz istorijske čitanke lažne. Rat nije kao na filmu. U stvarnosti je sve drugačije. Promene se dešavaju tromo. Zlo ispočetka tinja sporo kao mokra cepanica i tera suze na oči. Kad se razbukti požar, više nema nazad. Siguran sam da je naslutio. Nekoliko godina nakon njegove smrti pored naše kuće prolaze tenkovi i vojni kamioni. Ljudi opet idu sa leve obale na desnu, sa desne na levu, moraju da odaberu stranu. Tenkovske gusenice oru put do mosta. Stenju kamioni natovareni municijom. Od tih zvukova podrhtava i naša kuća.

Iako Zvonko živi preko mosta, prestao je da gaji pčele na našoj njivi jer je ostala u parlogu. Majka je stavila poklopac i katanac na bunar. Boji se naoružanih ljudi. Tibor je prestao da nas posećuje. Jovan je otišao u dobrovoljce. Ja, kao ni moj otac, nisam znao na koju ću stranu. Nekoliko dana pre nego što su me pozvali na regrutaciju, po mene je došao Hans. Otišao sam u Nemačku. Majka je ostala. Čekala je da dođe vreme kada će bez straha moći da prelazi preko mosta i obilazi očev grob. Pisala mi je i da se nada da ću moći da se vratim kad uklone bodljikavu žicu i povuku naoružane vojnike sa mosta. Kad sve opet bude kao pre.

*

Nekad mi šapneš na uvo pred spavanje: erzähle mir etwas über dich! I dok ležiš pored mene sklopljenih očiju i uspavljuješ se rečima jezika koji ne razumeš, ja prećutkujem ime jedne mutne reke urezane u mrak iznad naših polugolih tela. Neuporedivo je veća od ove sobe, od ovog grada, od ove priče. Negostoljubiva je i divlja kao pas na lancu, a ja pokušavam da je ukrotim. Nekad je mazim po bedrima, tepam joj, hranim je šećerom. Nekad je grizem divljački, kidam joj kožu, uranjam u nju stisnutih pesnica. Pušta me da osetim svaki njen delić kao sluzokožu unutrašnjosti svojih obraza. Mogu lako da uočim i najmanju promenu. Otvorenih očiju ponirem u njenu dubinu. Predajem se i prepuštam. Nestajem u njenom krvotoku. I više nije važno ni ko sam, ni prema kojoj me obali nosi. Sve oko mene postane veliko i nedeljivo kao pre. Reka više nije granica koja deli, već put koji spaja dve obale.

[i] saharin

The post Erzähle mir etwas über dich appeared first on Biber.

Ujutro se već uhvatio dobar sloj. S prozora moje sobe u potkrovlju mogao sam vidjeti cijelu obalu rijeke prekrivenu bjelinom. Činilo mi se da je snijeg nagomilan i na samoj rijeci. Prvi put je izgledala čisto, vanzemaljski.

Čekao sam točno sat vremena na hladnoći da dođe autobus, prije nego sam odustao i vratio se kući. Došlo je do prekida u prometu. Danas autobusi ne voze. Vratio sam se kući. Našao sam čizme koje sam kupio na akciji prije nekoliko godina, obuo ih i spustio se čistiti snijeg na ulazu u zgradu. Susjedi su prolazili pored mene dok sam čistio. Ulazili su i izlazili bez riječi. Kao da mi je u opisu posla: „čišćenje snijega s ulaza u zgradu“. Kad je pao mrak, promrznut sam se popeo u svoj stan u potkrovlju.

Upalio sam grijanje na najjače, ispružio se na kauču i uključio TV. Prikazivali su nekakav dokumentarac o balkanskim ratovima. Odlučio sam ga pogledati kad odjednom – nestalo struje. Otrčao sam do prozora da vidim je li to samo kod mene ili je nestalo u cijeloj ulici, ali kad sam se nagnuo i pogledao, sjetio sam se da ulična svjetla ionako mjesecima ne svijetle. Opazio sam da je napadalo dosta snijega. Uzeo sam mobitel da potražim nekog od susjeda, da pitam za struju, ali s druge strane čuo se samo nekakav isprekidan, šumeći zvuk, i nikoga nisam mogao dobiti. Najvjerojatnije prekid mreže. Kao i sa strujom. Fiksne telefone već odavno nismo imali.

Upalio sam svijeću s mirisom bergamota i dohvatio neku knjigu s police. Aristofan – Komedije. Okrenuo sam prvu stranicu. Velikim slovima, na sredini praznog lista pisalo je: Žabe. Onda mi je netko pokucao na vrata. Bila je to susjeda Melinda – stara cura s prvog kata. Objasnila mi je na lošem bosanskom da joj je snijeg zatrpao stan, pa ju je uhvatila klaustrofobija. „U ovakvim situacijama najbolje je biti na tavanu“, reče hrapavim glasom kad me gurnu da uđe, zajedno s jednom od onih kariranih torbi za pazar s dugim ručkama i kotačima. „O, kako lijepo miriše“, uzvikne dok se udobno namještala na kauču pa zapali beskrajno dugu cigaretu o onu svijeću s mirisom bergamota. Kad sam joj objasnio da sam nepušač i da mi u stanu obično ne smrdi po cigaretama, izustila je samo jedno: „Šta ćeš…“ pa iz usta ispustila šupalj dim, koji se po sobi, na slabom plamenu svijeće, počeo preobražavati i izobličavati sve dok se nije pretvorio u zrak koji smo disali, onaj s mirisom bergamota.

Tek što sam otvorio usta, spreman na još jedno ukazanje u vezi s cigaretom, ponovno netko pokuca na vrata. Ovaj put susjed Pancho, odnedavno udovac iz stana nasuprot susjedi Melindi. Reče mi jedno najtiše Zdravo prije nego što me izgura s vrata da prođe i uđe u moj stan, gdje je susjeda, kojoj cigareta koju je pušila 20 minuta nije izgorjela ni trećinu, srdačno ustala da ga dočeka pa su se pozdravljali kao da se nisu vidjeli desetljećima.

Nemoćan bilo što reći, samo sam rukom pokazao susjedu da sjedne, iako je on već udobno sjedio u fotelji i gladio žute brkove. „Ah, ovo je jako loša situacija“, rekao je, „preokrenulo se.“ Zatečen iznenadnim gostima, da ne ispadnem loš domaćin, sjetio sam se kamperskog kuhala na plin koje mi je negdje stajalo zapakirano, zajedno s priborom za roštilj, jednom dekom s plastificiranim dnom i tranzistorom na baterije. Počeo sam ga tražiti po ormarićima, da ponudim susjedima kavu ili čaj, ali nisam imao pojma gdje je. U tišini stanki razgovora koji su se odvijali između mojih susjeda čulo se kako snijeg klizeći s limenog krova još više zakrčuje prostor oko zgrade. Vani snijeg nije prestajao padati – velike sive krpe, poput otrgnutih komada nekog zalutalog oblaka, velikom su brzinom udarale u hrpu već nagomilanog snijega. Nisam znao gdje još potražiti, gledao sam posvuda – čak i u kuhinjske ladice i u samu pećnicu, no mojeg pribora za kampiranje nije bilo. Pitao sam se jesam li ga možda nekome posudio ili ga zaboravio na nekom od rijetkih kampiranja. Niotkuda, kao da su se probila kroz gusti, gotovo neprobojni nanos slapova snijega koji se kotrljao odnekud odozgo, izronila su sjećanja na izlete proživljene ili samo izmaštane s dragim ljudima kojih više nema u mojem životu ili ih nema uopće na ovoj ravnici na kojoj živimo. Zgusnuti, koncentrirani isječci iz nekog stvarnog, bivšeg života, nekoć davno, s nejasnom isprekidanom melodijom gitare u pozadini i s puno dima od neke logorske vatre, ili cigareta, ili možda samo izbjeljujući učinak preranog starenja.

„Duša mila, kako je narastao“, začuo sam odnekud iz stana pa se okrenem i ugledam susjedu Melindu kako drži bebu koju vidim prvi put u životu. „Siroti moj Miki, vikala sam mu: kamo po putevima u ova vremena?“ sa žvakaćom gumom u ustima progovori najvjerojatnije bebina majka koja je jednostavno ušla u moj stan i već sjedila vadeći nekakvu bocu iz ogromne narančaste torbe.

„Tko ste vi?“ upitam.

„Kako tko?“ reče susjed Pancho, „Sjena kamiondžije Mikija s drugog.“

„Zar je snijeg stigao do drugog kata?“ začudim se.

„Do trećeg“, reče Sjena, „a Maja i Bobi se pakiraju, sad će se popeti, ne može se ništa drugo učiniti.“

„Maja i Bobi?“

„Gdje je pišo?“ upаdne u razgovor susjed Pancho.

„Beba je dječak?“ nisam prestajao s pitanjima.

„Liči ti na djevojčicu!?“ šokirala se Sjena.

„Mislio sam zbog boje torbe…“

„Pa torba je još Majina kad je bila mala pa ju recikliramo za svaku sljedeću bebu, znaš u kakvoj državi živimo, ne možeš svakoj bebi kupovati novu torbu!“

„Dobro“, kažem glasno, „ovako ćemo: čekat ćemo da padne snijeg…“

„… I da se otopi…“, nastavim, „… ali moramo stvoriti osnovne uvjete za boravak svih nas ovdje. Evo vidite, svijeća će još malo pa dogorjeti – ovo je ukrasna svijeća, nije za ovakve prilike. Donesite od kuće sve što imate, a što nam može pomoći: baterijske svjetiljke, plinska kuhala, uređaje na baterije, baterije… Pa ćemo se raspodijeliti tko će što raditi.“ Beba je počela sisati žućkastu tekućinu iz bočice, a ostali su svi šutjeli.

„Ja se u taj stan ne vraćam“, reče susjeda Melinda, a Sjena samo preokrenu očima. Jedino se susjed Pancho složio s tom idejom i napustio stan da bi se za manje od minute vratio s jednim svežnjem svijeća za crkvu. Onima od po 3 denara.

„Ovo je sve što imam“, reče, „kupio sam ih za groblje…“ Susjeda Melinda neuko se prekriži. Zatim susjed Pancho izvuče iz džepa plastičnu bocu Fante, vjerojatno punu rakije, srkne, podigne pogled i šaptom izusti: „Nek nam je Bog na pomoći.“

Onda su stigli Maja i Bobi, tinejdžerica i nešto manje dijete, ušli su s koferima u rukama i počeli razgledavati naokolo, očito im se svidjelo kako mi je uređen stan. Odmah su zauzeli svoju stolicu za blagovaonskim stolom i počeli vikati. Razmišljao sam što bih učinio da dođu i susjedi s drugih katova do kojih je stigao snijeg koji nije prestajao obilno padati. Koliko će ovo trajati?

„Mislim da je pravo vrijeme da se dogovorimo tko će gdje spavati“, predloži Sjena. „Morat ću bebu još malo uspavljivati. Gdje ti je spavaća?“

„Nemam spavaću sobu“, odgovorim. „Ovo je potkrovlje od niti trideset kvadrata, sve što radim, radim ovdje – jedem, spavam, živim…“

„Pa onda morate šutjeti dok je ne uspavam“, odgovori i poče vaditi neke ljubičaste dekice iz torbe.

Premda sam bio spreman na najgore, nisam ni pomišljao da će mi na vrata pokucati njegovo veličanstvo – Predsjednik kućnog savjeta glavom i bradom, zajedno sa svim ostalim stanarima zgrade. „Jako loše“, reče, „snijeg će progutati cijelu zgradu, zatrpano je sve dovde.“ Dali smo mu znak da se beba uspavljuje i svi su zastali i čekali da mali zaspi. Sjena je mrmljala neku nepostojeću uspavanku, tek toliko da pokaže da zna kako s bebom. Snijeg s krova prestao je kliziti, najvjerojatnije se zamrznuo. Sve ostalo bilo je tiho, poput ugušenog nemira. Nijemo, poput spokoja što ga uvijek sa sobom nosi bijela boja hladnoće.

Kad je beba konačno zaspala, pitao sam Predsjednika ima li kakvih informacija o tome što se događa vani sa svijetom. Rekao mi je da je imao jedan prijenosni radio, ali mu je ostao kod kuće. Susjed Pancho i ja uzeli smo radio. Nismo mogli uhvatiti ništa, ni u jednom rasponu, niti na jednoj frekvenciji. „Uhvatit ću vam Radio Sarajevo“, predloži susjeda Melinda. Uzalud, ništa se nije čulo. Tko zna postoji li još ta radiopostaja i to mjesto, možda je cijeli svijet pokleknuo pred nevremenom, a u tom je gradu, unatoč svemu što je pretrpio, ionako uvijek bilo snijega. Snijega nezaustavljive tuge. Postojali smo samo mi, različiti, ali ujedinjeni u nadi.

Prevod: Lidija Barić

The post Snijeg appeared first on Biber.

Kažu da se pretvara i da kopile treba smaknuti, napisala mi je u poruci.

Ne brini tetka, riješit ćemo to. (Ne znam zašto sam to napisao, bilo je u nekom afektu, ne mogu reći da me pogodilo, ne mogu reći da postoji neko mi, postojim samo ja). Poslala mi je video-snimak. Suhonjavi starac izbezumljenog pogleda, pogurenog tijela i usana zauzetih brojanjem: 1, 2, 3, 4, 5. Video je trajao tek toliko koliko on broji, tako da se nisam mučio dugim gledanjem, s videa sam prelazio na ispijenu cedevitu od naranče i pitao se da li je cedevita sok ili pak nešto treće; činilo se kao da nema prevelike razlike između tog pitanja i pitanja o Andreasu Petrovu. Nije me dotaklo ni to kada je tetka upitala: „Šta to brojiš?“, a on rekao da je rijeka izbacila iz usta mrtva tijela. Tokom noći sam htio da pregledam video više puta, ali nisam. Ustajao sam do kuhinje, pojeo bananu, sjedio na wc-šolji i čitao natpise sa sredstava za čišćenje jednom, dva puta, tri puta, četiri puta itd. Te noći sam shvatio da se trebam riješiti lako zapaljivih otrovnih supstanci nagomilanih u pakovanjima veselih boja koja nagovještavaju smrt svakoj čestici sposobnoj da živi u mojoj kući.

*

„Wann kommt der Herr? Dein Vater? “

Treba mi jedan dan do Bosne, jedan da ga uspijem nagovoriti, treći da ga dovedem do Caritasovog doma u Koblenzu. In vier Tagen, odgovaram. Jedan dan više ako bi se desile neke komplikacije. Upoznat ću ga s Robertom i Matildom, reći ću da je to moja jedina porodica.

„Konnten Sie sehen, was wir zu bieten haben? Findest du nicht, dass es hier nicht schön ist?

„Nein, ich habe keine Zeit, mich umzusehen“, odgovorio sam.

„Großartig. Wir wünschen Ihnen einen schönen Tag, wir erwarten Sie in vier Tagen“, ljubazno reče plavokosa Elisa.

*

Dolazim u stan da spremim stvari. Pretjerano mi je vruće iako vani dominiraju tamne siluete drveća, sunca i neba.

Ne treba mi mnogo: hlače, trenerka, šorc, donji veš i dvije majice. Neću se na vratima pojaviti u nekom ozbiljnom izdanju. On ne voli službene osobe, ne voli kada se govori pretjerano učtivo. Neće ni Nijemce voljeti, ali cilj mi je da ga dovedem ovdje radi bolje skrbi i da bih sa sebe skinuo odgovornost. Ta me riječ užasava najviše od svih. On me svakako neće prepoznati. Ima samo jednu moju fotografiju sa mature, bio sam mnogo mršaviji i previše sam ličio na pokojnu majku. Tu fotografiju sam posljednji put vidio u drvenoj kutiji na regalu u dnevnoj sobi. Hrčka Lea povjeravam crnokosoj Matildi. Zovem je crnokosa Matilda i to ljepše zvuči nego crnka. Ona kaže da kod žena umijem pamtiti samo boju kose, i da su crnka, plavka i brineta manir balkanskih mužjaka. Ona je naša. Iz Rijeke. I ona radi u Caritasovom domu kao njegovateljica, već deset godina. Matilda i Robert su jedine osobe s kojima pričam u ovom kompleksu. Pored nas dvoje, ovdje ima dosta pridošlica iz Italije, Grčke i Turske, a najviše ima domaćina koji su odlučili život završiti kod Roberta. To je velika kuća koju je za života izgradio Nijemac Hans, a naslijedio njegov sin Robert. Robert je preslika Hansa, to sam vidio kada sam se tek doselio ovdje i u svakom stanu zatekao Hansove slike. Roberte, vama treba božanstvo, pomislio sam u sebi. Ne predstavljaju sve slike po zidovima božanstva. I mi držimo sliku Tite u kući, rekla bi Matilda. Jedne prilike je upitala tatu ko je ovaj čiko? On je odgovorio to je bog.

Matidla je zbunjeno gledala tatu, a kad je odrasla, uvijek se sa strahom sjećala svoga pitanja i još više očevog odgovora. Možda Bog žestoko kazni tatu zbog toga, rekla je jednom kroz suze. Robert živi na posljednjem spratu i ne radi ništa osim što bulji u prazno ili nas špijunira, a naročito Matildu. Često sam ga viđao kako je kradomice gleda, ali ga strah da Balkanka želi Nijemca za muža. Roberte, ti si razapet između ideologije i strasti, rekao sam na našem izlazeći iz stana. Koračao sam tiho jer sam nazirao njegov lik ispred sebe. Nisam se želio pozdraviti s njim. Kad god sam išao na putovanja, mislio sam šta mi se sve loše može dogoditi pa da se nikada ne vratim. Pogledao sam Robertovu kuću, učinila mi se kao jedina sigurna luka u mome životu.

Putovao sam autobusom do Bosne. Bio sam stisnut među obalama Rajne. Gledao sam tijela koja su isplivavala iz nje. Pogledom sam ih okretao i pamtio jedno po jedno. S vremenom su sva bivala ista. Beživotna, ali su zadržala posljednji krik. Poželio sam stati pored nje i nestati. Planirao sam se vratiti avionom sa Petrovom. Posljednji put je vidio avione i helikoptere za vrijeme rata. U vrijeme djetinjstva putovali smo u žutom stojadinu, Petrov je prvi u selu kupio stojadina, a potom naš komšija Amir Kazagić. Išli smo na obale Jadrana – majka, Petrov i ja. Išli smo sa Amirom Kazagićem i njegovom porodicom. Stariji sam od Amre, njegove kćerke. Često mi je objašnjavala matematiku.

Za Amrin rođendan mama je isplela rozi džemper i dala mi da joj ga poklonim. Na njemu je bio izvezen smaragdni cvijet. Taj dan sam Amru pitao sve što me o njoj interesovalo: za koji tim navija, koja joj je omiljena planeta, šta misli o učiteljici Miri, šta misli od Ifetu koji je išao s nama do škole itd. Dugo sam pamtio odgovore i pitao se da li ću je ikada sresti pod njemačkim nebom. Moja razmišljanja o Amri prestala su kada su dvije hiljade i desete pronašli tijelo djevojčice u rozom džemperčiću sa smaragdnim cvijetom.

*

Pregledavao sam izvještaje psihologa i psihijatara koji su se bavili Petrovom. U jednom je pisalo: pacijent zbunjen i dezorijentisan. Ne zna za vlastito ime. Ne zna da li je Andreas Petrov ili tzv. Andrej Petrović ili komšija Amir Kazagić. Na slici ne prepoznaje svoju pokojnu suprugu Saru Petrović. Pacijent osjeća potrebu da broji. U nekoliko navrata uspije izbrojati do pet-šest, a nekada i više. Vrlo vjerovatna mogućnost suicida.

Preskočio sam izvještaje sa suđenja. Nisam znao da li da ga mrzim što je oslobođen. Čitao sam: Andreas Petrov se kontinuiranom terapijom uspijeva sjetiti trenutka kada je prestao biti Andrej Petrović. Pacijent priznaje da je bio prinuđen ubiti prijatelja Amira Kazagića da bi spasio svoju porodicu. Ubija ga pištoljem koji mu je dao policijski službenik N.K., potom ubija ostale članove porodice. Tvrdi da ne zna tačan broj ubijenih, da pamti samo zvuk.

U Izvještaju broj tri Andrej Petrović se konvertuje u Amira Kazagića i traži da se osude postupci Andreja Petrovića. Kazagić tvrdi da je Andrej Petrović imao pravo izbora, i da ubiti jednog nevinog znači ubiti cijeli svijet. Kazagiću nije jasno kako je jedan tako odgovoran čovjek bio u stanju da ubija svoje komšije. Na osnovu činjeničnih stavki, Andreju Petroviću rođenom 12.10. 1951.g. pripisuju se disocijalni poremećaj ličnosti i Alzheimer. Pacijent mora biti pod stalnim nadzorom.

*

Zatvaram oči i zamišljam Andreja Petrovića kako ubija malu Amru. Mislim na njen strah i razočarenje. Pitam se da li je u Petroviću vidjela moj lik? Je li znala negdje u dubini sebe da ću se nekada kajati cijelim svojim bićem. Ne, to nije mogla znati. Ukucavam na Internetu Amir Kazagić. Izbacuje mi par ljudi na društvenim mrežama koji imaju to ime. Svi su mlađe generacije, jedan od njih je dječak koji lovi ribe na nekoj nepoznatoj rijeci. Potom tražim stradalu žrtvu rata ili nekog od Kazagića – ne nalazim nikoga. Ukucam ime Andreas Petrov – izbacuje mi fotografiju čovjeka koji se tereti za ratne zločine. Na njoj djeluje pun života. Dovoljno da se usprotivi smrti. Trudio sam se da mi Andreas Petrov bude samo budući pacijent u staračkom domu Caritas, starac obolio od Alzheimera i poremećaja ličnosti. Te dvije bolesti su divne i da on boluje od bilo koje druge, to bi mi predstavljalo problem. Ovako sam samo lice koje dolazi da pokupi Petrova i dovede ga u novi dom. Putujući sam zamišljao više scenarija: jedan je bio da će neko nasmrt pretući Petrova dok ne dođem, drugi da će i mene pretući jer će me prepoznati, treći da je sve ovo samo san. Odgovor na pitanje šta bih volio zateći: da je sve to bio samo san?

*

Na pragu su me dočekali Matilda i Robert. Matilda je potrčala i snažno me zagrlila. Grlila me jako dugo, toliko da sam mogao više puta brojati do pet i ne zaplakati.

„Budalo jedna, mislili smo da se nećeš vratiti!“

„Du bist wieder durch die Nachbarschaft gewandert? Bosnien hat dich angerufen!“ rekao je Robert. Primijetio sam da je Robert na lijevoj strani kuće promijenio tri prozora.

„Prije dvije sedmice“, rekla je Matilda uhvativši moj pogled.

„Broji ako si zaboravio ko si!“ dodala je. Na trenutak mi se učinilo da je to kuća u koju sam najviše volio ići, Amirova kuća.

„Trink das, Petrojević! Eins zwei drei vier fünf!“

Das ist Medizin für dir Seele…

The post Petrović appeared first on Biber.

Dijete ubijeno u ratna nevremena u Google tražilici rezultira zbirnom imenicom. Jeste li mislili djeca ubijena u ratna nevremena? Imaš ulicu, zapravo, pravilnu kružnicu i plavog ponija. Napraviš krug dok si rekao keks. Tko vozi BMX-a, trebao bi biti brži, ali nije. Na plavom poniju gospodariš svemirom. Imaš igralište i na njemu džunglu izazova. Na pločniku kredom iscrtavaš planiranu rutu skrivanja i bježiš. Jedan, dva, trio – tko se nije skrio!

Najskrovitije mjesto, ako pomno analiziramo naselje, ono je iza Naimove šupe pokraj igrališta. Naima, kao što znamo, odavna nema, a kroz napuknute daske vidiš ako tko dolazi. Zamišljam nas s pogledom odozgo. Brdo, dva, tri. Sa svih strana brda mi u ovoj udolini kao dvije točke pred nabrajanje. Dva brata, dvije niske na majčinoj krunici. Otac se prije koji dan u rovu zasadio pa nas majka sad stalno prebrojava i kaže tri. Sad nas ima tri. Kad se skrivamo, činimo to s rukama preko lica. Na licu se sve vidi, govori mama. Da je tata sakrio lice, kaže, ne bi se tamo ukorijenio.

Moj brat broji do tri. Dalje nismo stigli. Na bojnom polju mrak se i ne gasi, a teško je učiti brojiti u mraku. Za njega imamo prilagođenu igru skrivača.

Jedan, dva, trio – tko se nije skrio! Trčim koliko me noge nose, na TRIO već moram biti pod balkonom, iza ograde, u utrobi jorgovana. Brat traži. Predan je i odlučan. Doviknem: evo me iza Naimove šupe! Kad tamo krene, dotrčim brzo gdje je maločas brojio i pik spas za mene. Pik spas za mene! Brat ne dolazi. Iza Naimove šupe čuči i plače. Poražen. Bijela majica, preko lica prebačeno torinsko platno, natopljena dokaznica sveopće tuge. Podižem ga, uspravljam mu pogrbljen trup i već se opet igramo.

Tko izgubi, opet broji. Kad čujem bratovo: jedan, dva, tri, trčim najbrže što mogu. Ne popuštam. I sad vičem: evo me iza šupe! Lažem. Samo preskočim preko prve ograde i tamo se šćućurim. Brat prolazi i još tiho od poraza uzdiše. Čim zamakne prema Naimovoj šupi, jurim na mjesto odbrojavanja. Pik spas za mene, vičem. Brat ne dolazi. Pik spas, ponovim glasnije. Jedan je zvižduk prozujao zrakom. Bratovi su koraci udaljene tišine.

Iza Naimove šupe čuči. Primim ga za rame, a on se odlomi. Nešto u njemu kvrcne i brat se smrvi u tisuću srodnih riječi. Iz glave mu se izlije rijeka. Zalutali su metci iznimno opasni ako uoče pukotinu između dvije daske na drvenoj šupi. Bijela bratova majica dopola zadignuta. Još trenutak i u nju bi oplakivao još jedan poraz. Kako izgleda poraženi brat? Može li se i on dijeliti kao svi ostali porazi? U jedno nije teško biti siguran. Brat pobjednik izgleda svečano, ali ne bliješti. Njegov se oreol utrnuo.

Od mojih se usta formira začudno O, ali ništa iz njih ne izlazi. Kamere s mikrofonima uopće nisu zabilježile zvuk. „S obzirom na to da ljudi uglavnom čuju, a ne vide djecu, zbog izostanka njihovih zvučnih karakteristika, ljudi će najvjerojatnije primijetiti pad njihovih populacija“, stoji u službenom priopćenju za javnost.

Začas – eno je. Majkama su mjesta tišine znakovi najgorih užasa. Začas – vidim je. Majka trči ravno iza Naimove šupe, u naramku joj prazan sepet. Kad se približi, ukoči se pred prizorom. Kaos, početno stanje kraja svijeta. Majka čučne, krilo joj je rastegnuta pregača. Bratovu glavu nakratko polegne u krilo i miluje. Šuti. Zatim sklupča mu nejako tijelo u loptu i položi u sepet. Treba ga nekako kući odnijeti, govori. Kad ustane, najprije popravi pregaču. U naramku joj sepet težak, težak kao sjena jablana.

Slatkovodna riba piškor (Misgurnus fossilis L.) zmijolika je tijela i najčešće pliva po riječnom dnu. Prema narodnom vjerovanju, ako se piškor podigne na površinu vode i počne kružiti po njoj, bit će kiše ili oluje.

Kad im se tek pogrbe tijela, majke plivaju po dnu. A zatim, vrlo brzo zatim, kad se podignu na površinu vode i počnu kružiti po njoj, bit će kiše ili oluje.

Oluja – prirodna zvučna kulisa majki koje, poput ugroženih ptičjih vrsta, netragom nestaju. Jesu li ljudi odgovorni za njihovo izumiranje? Jesu, također.

The post Ptice. appeared first on Biber.

„I svi ćemo Njemu, ovako slabi i ovako grešni, na istinu“, govori mlađahni fratar u neispravan mikrofon, a o habit mu se zapleli čičci što ih je pokupio na nepokošenu prilazu kapelici.

Nad ukopištem prostro se oblak i pljucka po obrazima svjetine. Netko misli o pokojniku, netko o kiselu kupusu na štednjaku. Jer, nedjelja je, dan Gospodnji. Između gladnih trbuha i Očenaša utisnula se među kišobrane i pokoja misao na vlastitu grešnost: pljuc, kad si ono izbeštimao sve svece… pljuc, pljuc, i zaorao više nego što si smio… pljuc, pljuc…

A razjapljeno grotlo čeka. Danas će s tijelom pokojnika progutati i moći Čudotvorne Gospe Sinjske što mu ih je mater Luca ušila u unutarnji džep spitfajerice kad su mu prije dvadeset i tri godine u ruke tutnuli tandžaru i poslali ga na seosku stražu.

Više se nije vratio u svoju studentsku sobu na splitskome Spinutu, a Nena se udala u Omiš za vlasnika omanjeg hotela i rodila mu dvoje djece. Eh, da su barem naši – pomislila bi mater Luca u samotnim jutrima kad bi kroz odškrinut prozor načula vrisku seoske dječurlije – imali bi Neninu kuštravu kosu i pametne oči moga Vlade. Koji put pričina bi bila toliko stvarna da bi joj ruka poletjela prema licu izmaštana unučeta i umjesto meka obraščića artritični bi joj prsti zahvatili tek ništavilo, zgrčivši se od bola.

Danas, kad na nj navale zadnju lopatu zemlje, gurnut će u škrabicu dvadeset maraka za misu, zatvoriti grobljansku kapiju i, šutajući kamenčiće pred svojim još živim tijelima, a možda i dušama, požuriti kućama.

Vladina je duša raskrstila s ovim svijetom puno ranije nego njegovo tijelo. Ono se uzveralo na najveći hrast u obližnjem gaju, nataknulo konop oko vrata i podalo se buri koja u duvanjskome kraju zna doći naglo i silovito, baš kao i smrt. Nebo nad gajem još je bilo bistro i nije slutilo oblake što su se tek pomaljali nad vrhovima Kamešnice.

„Obisio se Vlado! Obisio se Vlado!“ zatutnjalo je po seoskim kućama, a onda se prelilo i u čaršiju. A male su čaršije otvorene pozornice čije daske popiju više krvi i suza od dasaka svih velikih teatara. Svi ondje strepe od svoje oproštajne role, nadajući se da ih vlastitom kraju neće dovesti kakva gadna nenadanost o kojoj će publika raspredati ispod glasa ili ih sažalijevati. Ta ne čuje se ondje badava i stalno protukletva „Nenadna te ne zaletila!“

U zimu devedeset druge Vladu su, bez ikakve probe, povukli sa seoske straže i poslali na Kupres. Mislio je nevoljnik, i to u ozračju sveopćega domoljubnog ushita, upucat će ondje nečastivog koji se povampirio baš kad nije trebao, pa se brzo vratiti Neni i ugodnom brlogu svoje studentske sobe. Ta ostao mu je ondje i gramofon za koji je minuloga ljeta pošumio polovicu jedne neugledne goleti iznad Duvanjskoga polja, a od kusura uspio skucati i za Dylanov Oh Mercy.

Umjesto po žicama gitare, njegovi su prsti sada prebirali po strojnici AK 47. Od jeseni devedeset treće Nena se više nije javljala na telefon, a Vlado bi svaki drugi petak silazio s terena. Prvo bi sa svojima u čaršiji iskapio koju ljutu pa bi pošao zagrliti mater Lucu. Ona bi ga, kao i svaka mater, dočekala s toplim jelom i s vješto prikrivenom brigom koja joj se ondje pod ključnom kosti odavno prometnula u okamenjenu grudu tjeskobe. Onda bi mu oprala robu koja je vonjala na memlu i kraj peći mu sušila pohabane bakandže. Vlado bi nerijetko odvraćao pogled od njezina prerano izborana lica, tek da umanji osjećaj krivice što je ostavlja samu, a koji ga je mučio još otkad mu je umro otac a sestra se Maja nakon udaje preselila u Austriju.

Suborci mu dadoše kodno ime Kolekcionar. Još za prvoga terena u kući u kojoj su bili stacionirani otkrio je pravo bogatstvo. Na nahtkasnu je pronašao Rolling Stonese iz šezdeset pete te ih pažljivo, kao da mu je u rukama novorođenče, umotao u čistu potkošulju i ponio kući. U nešto manje od četiri godine ratnih putešestvija po napuštenim je bosanskim kućama, hrvatskim, srpskim i bošnjačkim, nalazio vrijedne vinile i audiokasete te ih spašavao od havarija koje su u ratnom kaosu ne samo moguće već i posve izvjesne. S vremenom je skupio vrijednu kolekciju.

Mir je materi Luci vratio nešto spokoja, ali ne i Vladi. Čaršija je malo-pomalo vidala ratne rane, ali su se istovremeno otvarale nove. Emocionalna pražnjenja uz obilje alkohola postaju svakodnevica, a šankovi se pretvaraju u mjesta verbalnih igara koje s porastom promila lako skliznu u lakrdiju.

„Bogami, Vladice, ti i dalje kolekcionar! Kako u ratu tako i u miru!“ rekao je Šime i zagrlio Vladu. Rakija ga je ugrizla za već načeto grlo pa je stao kašljati i hripati.

„Je, je, pravo kažeš, Šime, triba to i polit! Ako se nastavi vako javljat na konkurse, bankrot mu ne gine!“ dodao je Vito.

„Još jednu svima!“ doviknuo je Vlado konobaru.

„Od tebe, Vladice, nema veće profiterčine. Bogami, nema!“ nastavio je Šime već vidno pripit. „Jesno iz Bosne nanio i Hanku?“

„Jašta sam, i Šemsu i Hanku!“ odgovorio je Vlado. Iako se i on htio nasmijati pristajući na uobičajenu zajebanciju suboraca, ipak nije. Te noći kao da se od njega odlomio komad njega samoga otopivši se u čaši konjaka zajedno s kockom leda. U džepu mu je bila zgužvana još jedna odbijenica. U opakoj konkurenciji između njega i ravnateljičina nećaka, za kućnog majstora u Etnografskom muzeju primljen je nećak.

„Šta oćete“, komentirao je Šime, „briljiralo momče na razgovoru. Tek svršeni gimnazijaaalac. Struka je to. A naš Vladica popušio! Opeeet!“

Ima takvih ljudi, osobito u malim čaršijama, koji hodaju i govore tiho. A kad popuše, baš kao što je popušio Vlado, prestanu govoriti. Podignu zidove, neprobojne i nevidljive, iza kojih egzistiraju u nekom svom mikrokozmosu za koji malo tko mari. Kad odu, kao što je otišao Vlado, pokopaju ih tiho, bez zastava i počasnih plotuna. Iza njih ostane tek humak zemlje. Vladin će još domalo pokriti snijeg.

Polovica je siječnja, nedjelja popodne. Mater Luca sjedi kraj peći, prebire očenaše i gleda u prazno. Selom se širi miris suhih rebaraca. Negdje se mačke otimlju za oglodane kosti. Čaršija tone u maglu. Odnekud izdaleka, nošeni slabim vjetrom, dopiru stihovi „to your hometown, to your hometown, to your hometown…“ Čini se kao da je Svevišnji negdje gore raspalio Springsteena.

The post Kolekcionar appeared first on Biber.

Ljuta što neće po mom, razapeta između želje da bele rade odnesem babi ili ih bacim kraj puta kako me ne bi opterećivale nošenjem, koračam par koraka ispred. Pogledam ga par puta mrko. Ne popušta. „Kakav si to deda…“, govorim u sebi. A bio je sjajan deda. Ratni podoficir u penziji, zaljubljenik u fotografiju, prirodu i loto tikete koji su mu donosili sitne radosti i mogućnost da me tu i tamo časti velikom količinom slatkiša.

Tako prećutno posvađani stižemo kući.

„Baba, dete ti je nabralo tratinčice al’ ispadoše joj uz put“, govori kod kapije i smeška se ne bi li me isprovocirao.

„Zlato moje, nema veze sutra ćemo ubrati druge“, kaže mi baba nežno, a ne zna da sam kao prava nevaljalica, besna što nije hteo da mi pomogne, bele rade pobacala svuda po stazi u perivoju.

Samo pola sata kasnije izmireni pijemo kakao i gledamo crtani film. Nakon toga on gleda dnevnik. Tada izlazim iz njegove sobe jer on voli tišinu, a ja da pitam. Mnogo zapitkujem o svemu, nekad i o stvarima koje su mi jasne samo da održim razgovor s njim.

*

„Kada će te pustiti kući?“ pitam ga dok sedimo na bolničkom krevetu s koga moje bucmaste noge vise kao nemarno okačen veš naše komšinice Magde koja jedina nije odustala da rublje prostire u zadnjem dvorištu zgrade. Čak ni onda kada su se svi složili da je to neukusno i štrikove za veš razvukli na svojim terasama. Ne voli što ga to pitam. Namešta plavi frotirni bade mantil, pije vodu, odlaže odgovor.

„Ne znam“, kaže konačno. U neznanju je sigurnost.

Posle mi pravi čovečuljka od narandžine kore i dajući mu glas govori mi da slušam mamu i tatu jer je to znak da sam dobra devojčica, a on će već doći.

Mami u poverenju govori da je toliko loše da ne zna da li će ga pustiti.

Na izduženoj bolničkoj terasi tata nas fotografiše. Ne znam zašto je tog dana poneo aparat. Znam samo da se na fotografiji ističe njegov plavi bade-mantil, seda kosa i moja žuta haljina. Nabasam s vremena na vreme na nju i odmah osetim miris bolničke sobe razređen mirisom sveže oljuštene narandže.

*

„Hoćeš li da šetamo do Konjičkog kluba?“ pitam ga. Vratio se. Oteo se groznoj bolesti koja je došla da ga slomi. Deluje umornije, ali ipak svakog jutra ide u grad, pije kafu sa mlekom u Neboder kafani i šeta pola sata perivojem.

„Da bereš tratinčice?“ izaziva me

„Ne, da gledamo konje. Mama mi je dala džeparac, možemo i na limunadu.“

„Ne mogu danas. Još sam veoma umoran.“

Spava pola dana. Strpljivo sedim pored njega i čitam novine koje je odbacio. Prvo sričem naslove, potom čitam kraće članke. Žurno prelećem preko čitulja, plaše me fotografije neživih ljudi. Novine je kupovao svakog jutra. Do ručka koji je, bez odlaganja, uvek bio u isto vreme čitao je sport, nakon ručka političke teme.

„Lakše varim ove gluposti punog stomaka“, govorio je i odmahivao glavom sve razočaraniji i uvereniji da je njegova generacija zalud trošila živote na stvaranje saveza tako krhkog i prividnog. Ideali su mu se ugasili.

U novinama srećem reči kao što su nacionalizam, separacija, okupacija, puškaranje, rat… Sve strašnija od strašnije, ne znam šta rade u našoj svakodnevici. Počelo je daleko od nas, ali slutim da se i nad nama nadvija neka mračna sena.

„Misliš li da će biti rata?“ pitam ga zabrinuta zbog onog što sam pročitala još neprobuđenog jedva otvorenih očiju.

„Odakle ti to?“

„Iz novina.“

„Mani se toga, lepa moja, nije to za tvoju glavicu. Pusti velike nek o tome prebiraju, a ako bude sreće ništa se loše neće dogoditi.“

Baba nam za užinu kuva lipov čaj, iz kaljave peći vadi pršut koji seče na tanke listove. Iz kuhinje dopire miris prepečenog hleba. Ništa nije tako ukusno kao lipov čaj sa puno limuna i šećera, dobro slan pršut i hleb koji krcka pod zubima. „Mmmm“ gladim se po stomaku. Deda i baba se smeju.

*

Nije da nisam primetila da se mama i tata zaverenički pogledaju i prekidaju razgovor kad uđem. Ipak, verovala sam da je to problematika koja se tiče samo odraslih i nisam pokušavala da saznam razlog te tajnovitosti.

„Selimo se“, kaže mi mama. Izvela me je u šetnju. Lakše joj je da budemo vani. Perivoj je žut od lišća. Osećala sam se kao da me je neko jako udario u stomak, a onda se, pre nego sam došla sebi, pejzaž par puta okrenuo oko mene.

„Zašto?“, prodorno gledam u majku. Hoću da isisam iz nje svu istinu koja se tiče saopštene vesti. Ne trebaju mi bajke tipa biće nam divno, imaćeš nove drugare i slično. Znam da odrasli često lažu.

„Moramo, tata je dobio premeštaj.“

Tata je premeštaj tražio i to nije jedina laž koju smo štiteći jedni druge progutali.

*

Zimski dan razvukao se siv od magle i dima iz razularenih fabričkih dimnjaka. Još se u fabrikama proizvodilo punom parom. Vazduh je mokar. Sa radija čujem da bi do večeri mogao pasti sneg.

Kamion je prethodne večeri odvezao sve ono za šta smo mislili da nam je neophodno. Auto je spreman za polazak. Baba i deda stoje kraj kapije.

„Ne brini doći ćeš na leto“, kaže mi deda. „Pričaću ti tada kako sam preživeo Srem i upoznao tvoju babu.“

„Hoćeš mi reći i što su te njena braća tukla?“, pitala sam, ushićena i spremna da konačno uđem u svet odraslih koji su među sobom prepričavali dedina svetla i pomrčine od Sremskog fronta do mirne luke sa mojom babom.

„Obećavam“, kaže. Čujem da mu glas poigrava. Ipak se smešim zadovoljno. Želim da misli kako mu verujem.

*

Odjednom one strašne reči iz novina postaju žive, opipljive. Svakodnevno nam prolaze kroz uši, trepere pred očima, kaljaju nas.

„Zašto ih nismo poveli sa nama?“ pitam kroz plač.

„Deda nije želeo da krene“, kaže mi tata

„Šta će sada biti?“, pitam. Oboje sležu ramenima. „A baba?“

„Babi je sad tamo sigurnije“, kaže mama dok traži pravu reč. „Ona je sad tamo među svojima.“

„Ko su ti svoji?“ zbunjena sam „Šta smo mi ako je ona među svojima?“

Nemaju snage da mi odgovore na pitanje. Sama sam.

*

Deda je otišao u zoru koja je iskidana fijukom granata najavila početak novog dana. Grad je mirisao na garež, barut i ustajalu vodu. Nikad mi nije ispričao zašto su ga babina braća izudarala nakon što ju je pozvao na ples, a ona ipak pobegla kroz prozor i provela se s njim kao nikad u životu. Ni kako je u Sremu na frontu neki Spasoje već ozbiljno ranjen legao preko njega i spasio ga sigurne smrti. Dan kad je gledao kako se ruši ono za šta su on i slični njemu prolili krv, a nesrećni Spasoje položio život bio je poslednji koji mu se pisao.

Baba nije znala da li da zove popa, velečasnog ili da ga sama uz dva pogrebnika položi u večni san. Vezana za njegov grob, ostala je među tim svojima. Vremenom sam počela da razumem sumanute podele na osnovu kojih je pola mojih ovde a pola tamo negde.

*

Leto koje smo čekali nikad nije došlo. Došlo je trideset drugih, a meni je trebala decenija da odem na mesto na kom počiva. Uz lipov čaj iz termosa i sendvič koji sam napravila pred put pročitala sam mu stare novine. Prvo naslove, pa kraće članke. Na kraju i čitulje. Smrt se zavukla među naše redove onog dana kad ga je odnela. Više nije imalo smisla plašiti je se.

The post Leto koje smo čekali appeared first on Biber.

Ne želi ni da pogleda u stranu, gde se sinoć razbilo ogledalo, i gde su neke fotografije koje su visile u ramovima pale na pod.

On možda i ne zna šta se dogodilo. Bio je pijan!

Moja glava je, nevoljno, i autorka i svedokinja.

Iza njegovog smrknutog lica krije se gnev ljutog deteta. Deteta kome roditelji ispunjavaju svaku želju, a ono ničim nije zadovoljno! I na kraju razbija sve pred sobom.

Nervozan, pokušava da stigne na posao. Ispod kaputa je obukao uniformu, a ispod nje košulju koja na levoj strani ima grb policije, na kome dominira plava boja. Kažu da je plava muška boja, mada je nose i žene.

Nju sam mu sinoć opeglala. Nakon što se ogledalo razbilo i fotografije u ramovima pale na pod.

A sada, ne ustajem iz kreveta. Nije da neću, nego ne mogu! Kako god, nije ovo prvi put da nemam snage da se pridignem.

Ali, više nego telo, srce je to koje mi ne dâ da ustanem.

Ostajem u bračnoj postelji, pet godina staroj. Pokrila sam se jorganom i preko glave, kako to često radim kada mi glava razbije ogledalo i fotografije u ramovima skrši na pod.

Tako ostajem satima, u dvosobnom stanu s kuhinjom, na sedmom spratu. Tu, gde sunčevi zraci miluju prozor dnevne sobe u kojoj sedim samo dva sata dnevno. Ostatak dana sprečava ih da prođu zgrada preko puta, udaljena svega nekoliko metara.

Zato ležim u krevetu, nasilno razbarušene kose, s polovinom lica priljubljenom uz dušek, dok drugu polovinu pokrivam rukama.

Ispod jorgana sam! Budna, ali ni da pisnem. Ne želim da izgleda kao da sam budna.

Ali mogu da čujem pokrete u sobi koje pravi moj muž… Ma, muž i po!

Bez glasa sam i bez pokreta. Pokušavam da nađem mir svojim ćutanjem.

On nastavlja da se vrti po sobi i da se kreće kao lud.

Njegovi pokreti liče na poskakivanje tela obezglavljenog pileta, koje sam videla jednom kada sam, kao dete, bila kod bake na selu. Svoju sreću zbog mene ispoljavala je žrtvovanjem jedne duše. Kada bi sekirom piletu presekla vrat, glava bi mu odletela u dalj, krv bi prštala, a telo bi poskakivalo gore-dole. Krvava gozba!

Kao dete, mislila sam da mi se čak i pile obraduje što dolazim. Da će nakon ove „predstave“ glava ponovo pronaći telo i sve će biti po starom. Ne lezi vraže! Dok nisam shvatila istinu, mnoga pilad su mi se tako „obradovala“!

Isprva sam bila očajna, ali kasnije sam se navikla da živim sa tim osećanjem.

Princip „navikavanja“ odlučila sam da primenim i sa mužem.

S vremena na vreme, krišom ga pogledam iz jednog ćoška jorgana.

Sav je besan! Navukao je crne rukavice da se zaštiti tamo napolju od rane jesenje hladnoće.

Ne razgovaramo od sinoć. Doduše, nije baš da razgovaramo ni drugih večeri.

U celom ovom paradoksu nema ničeg posebnog. To se dešavalo i ranije!

Prošle nedelje, spremljena večera – nije po njegovom ukusu.

Jednom jer sam ga zamolila da izađem s komšinicom na kafu.

Kakva komšinica? – kratko mi je rekao – Zar s onom prostitutkom?

Spisak razloga zašto moram da ležim ovako, s bolovima u telu, izgleda kao da nema kraja.

Počeli su pre pet godina, kada sam se udala, kao Albanka, s tradicionalnom svadbom, punom pompe i spektakla.

On je jedinac, pa je na svadbu trebalo da bude pozvano što više ljudi.

Najbolje od svega, bio je policajac!

Biću žena policajca! – mislila sam – Biću uvek zaštićena.

Eh, koliko puta sam za ovih pet godina sebe udarala pesnicama po glavi zbog takvog razmišljanja. Kakva budala!

Kasnije sam se udarala pesnicama i zbog pesama koje su mi pevali na svadbi. U kojima me porede sa suncem i mesecom. Čak me je tako opisivao i on, tada moj voljeni, potom muž, a sada omraženi. Upoznali smo se u baru. Bio je visok i crnomanjast. Takav je i ostao. Samo što nisam znala da mu je, za razliku od tena, duša mračna kao zift. Sve je počelo s jednim ponuđenim pićem.

Sada kada razmislim, sve mi liči na pozorište. Čak s visokim nivoom pripreme.

Ne bih nikada pomislila da će od sutradan, čim prestane muzika i završi se svadbeno veselje, nestati i mesec sa kojim su me poredili, a sunce, kome sam dan ranije svojom lepotom zasenjivala zrake, za mene više neće izlaziti.

S venčanicom koja visi u sobi, okačila sam i svoju budućnost o klin.

Policajac koji bi trebalo da spasava ljude, počeo je da mi ubija nadu u srećan život.

Kako bih volela da nisam privhatila ono piće u baru!

Pet godina od svatova koji su krckali pečenje, njihovih grimasa bez ikakvog povoda, ali kojima su se pretvarali da su srećni zbog mene i moje sudbine, i muzike do neba, eda bi sada još glasniji bio moj vrisak iznutra.

Koliko puta sam zavidela lopovima. Oni kradu, ali možda mogu i da pobegnu!

Kako bih volela da sam takva. Lopov. Da pobegnem! Da se izgubim. Ne mogu više da izdržim da budem njegov plen.

Ali ne! Gde da odem? Zauvek sam mamac. U klopci sam.

Za udaju, osim jedne narukvice i koverte sa nešto novca, koliko za jedan ručak, porodica mi nije dala ništa. Jednostavno je. Ja sam žensko!

Prokleta sam. Tradicija me je proklela. Tradicija koju ljudi vole da prenose s kolena na koleno. Pa makar bila i prokletstvo.

Rekli su mi da ću u mužu naći imetak. Našla sam nasilnika pod krinkom zakona.

Stoga, jedino rešenje koje imam jeste da se pokrijem jorganom preko glave.

Možda mi jorgan izleči modrice na telu, izašle od sinoćnjih udaraca.

Ispeglana košulja koju je upravo zakopčao, jeste razlog za ožiljke na mom telu. Košulja je zakon i sila kojoj se moram pokoriti.

Košulja je nemi svedok toga što jutros ne mogu da ustanem.

Zaboravnost uma da je treba opeglati platili su moja glava i telo.

Sad žuri. Vrti se po sobi i stanu. Traži službeni pištolj. Mrmlja kroz zube. Razumem da psuje!

Naučila sam šta kaže i kada ne izgovori čitave reči.

Odjednom, nemirnih živaca, udari u zid s desne strane sobe. Tamo gde bi trebalo da je komšinicina soba, one koju on naziva prostitutkom!

Crven u licu, nervozan, viče: „Dosta više, poludeću zbog tebe!“ Osim njega, niko za nju ne kaže da je prostitutka. Devojka je u tridesetim godinama, ćerka je Albanca i Bošnjakinje iz Prizrena.

Živi sama u Prištini, radi i oblači se sa stilom. Uveče se zabavlja s drugaricama i ujutru peva pre odlaska na posao.

Koliko volim njen život, dok sam sama vezana za ovaj krevet u kome nalazim utehu. S čvorom skupljenim u grlu, obrazi mi gore od suza, a glas ne uspeva da izađe. Ali uzalud, ni oni me ne bi spasli iz ove provalije. Moja sloboda prevrće se ispod ovog jorgana.

On nastavlja da psuje „prostitutku“, život, mene i ceo svet.

Nervozan, ne može da nađe pištolj. Ne zna gde ga je ostavio ili ga je izgubio. Sinoć je došao pijan, što se inače često dešava. Pije dok mu ne pukne stomak!

Nema mesta koje ne proverava, lupajući, psujući i kunući pritom.

Ne mrda se! Odjednom, vraća se u sobu. „Ustani, kučko, nađi mi pištolj“, vrisne i skine mi moju jorgan-slobodu.

– Otkud ja znam? – kažem ispod glasa. Ne dovršivši rečenicu, zgrabi me za levu ruku, modru od sinoćnjih udaraca.

– Ti si videla gde sam ga ostavio – kaže i pre nego što završi, povuče me, tako jako da nemam vremena da premestim noge s kreveta na pod.

Za nekoliko sekundi, nalazim se ispružena na podu. Jedva skupim snagu, ustanem i krenem ka krevetu. Opet tražim svoju slobodu, tamo ispod jorgana.

Ležem kao bez glave i pokrivam se. Čujem njegovo teško disanje, kao da će ispustiti dušu, i tri brza koraka koji idu ka meni.

Osećam drmanje kreveta. Iz usta mu, bez jednog zuba pri sredini donje vilice, i dalje izlaze psovke.

Na licu osećam težinu njegovih ruku sa crnim rukavicama, dok jorgan, moja slobodica, počinje da postaje moj grob. Više ne mogu da dišem.

Koliko god se trudim, ne uspevam. Pluća žele vazduh. Počinjem da tražim vazduh rukama. Izvlačim ih ispod pokrivača i dodirujem njegovu glavu nada mnom.

Jorgan, moja sloboda, sada me guši. On ga je blokirao s obe strane.

Dodirujem mu lice. Užasava me brza pomisao da je to možda poslednja stvar koju ću dodirnuti u životu. Udaram pesnicama po krevetu, s onoliko snage što imam.

Uspevam da mu odgurnem ruke. Zbacam jorgan sa sebe i jedva dišemo. Pluća žele vazduh. Na samoj su granici svojih mogućnosti. Oči su mi širom otvorene. Grudi se penju gore-dole i skaču više od pileta kome je baka odsekla glavu. Pluća žele vazduh i neprekidno udišu. Gledam okolo. Sama sam, sedim na krevetu.

Odjednom čujem glas koji kao da promuklo dolazi iz zida sa desne strane sobe. To je moja komšinica koja, kao i obično, pre odlaska na posao glasno peva.

Pogledam na sat, 6 i 45 je. Vreme je za posao!

Bože, kakav košmar. Bio je to san! Ustajem trčeći. U 7 sati, kao i obično, idem s komšinicom na posao. Bavimo se prodajom avionskih karata. I prijateljice smo. Jedna drugoj govorimo mnoge stvari. Jutros ću joj priznati da ju je čovek u mom košmaru nazvao prostitutkom. Smejaćemo se! Ali ću joj se zahvaliti što svako jutro peva. Posebno danas! Ovaj košmar ću prepričati i roditeljima kada ih budem posećivala za vikend. Zahvaliću im na imetku koje su podelili sa mnom jednako kao sa mojom dvojicom braće. Misli mi je prekinula poruka na telefonu od „prostitutke“.

„Za deset minuta čekam te kod lifta“.

Mislim se: zaista imam sreće!

Prevod: Đorđe Božović

The post Košmar appeared first on Biber.

Crk’o dabogda, opsovao je i pritisnuo crveno dugme. Zatim je pogledao pravo u mene i rekao da u našem televizoru žive veštice. Nisam sasvim sigurna da li je baš tako bilo, ali sam jasno zapamtila njegovu rečenicu:

Rafali zveckaju umesto praporaca. Kriju se iza stakla kao topli pliš unutar jakne. Nevidljive i nedodirljive, ušuškale su se u toj kućici od čokolade kao slepi mačići uz majku i samo se povremeno, kao priviđenje, ukažu kroz debelo okno.
Njihova vatra nikoga ne štedi.

Možda to one i sada mešaju slike u mom sećanju kao čudne napitke u svom ognjištu. Krila slepog miša udružuju sa dlakom koze, noktom nosoroga, šarenom zvečkom, mirisom lenje pite, pa smutljivice, kakve su, mogu da prestrave ili razgale, kako je njima po volji.

Zato valja televizor držati ugašenim, dodao je.

A negde, ne tako daleko, deca jedu koru smreke. I to je kazao. U to sam sigurna.

Prave supu od iglica i srču je zaistinski. Ne kao što smo Micika i ja pravile sarmu od peska uvijenu u list lipe pa je kobajagi probale. Njene bobice im daju nadljudsku snagu da prežive i ono što se inače preživeti ne može. Udar meteora ili bušnu gumu na biciklu, bol zbog oguljenog kolena, tugu zbog pokvarenog ringišpila.

Ponovio je i da nekada tako, zbog neke velike teskobe, ne iz zabave, kad svet postane vatra i sve gori, i grad bude ruševina a selo pepeo, i dim sakrije kuću, pa dan više nema drugu boju osim sive, deca umesto marmelade u svoj stomak moraju da polažu mahovinu. Skidaju je sa severne strane drveća, vodu piju iz obližnjeg potoka. Ako ga nađu. Kazao je i da je nekada dovoljno samo par gutljaja vode da ne budeš žedan čitav dan, živ mi ti. Naš organizam čini 70 posto vode, zato nam i ne treba puno, sami sebe regenerišemo, kao ptice koje zimi jedu crva ili dva tek ponekad, ne čak ni svaki dan, ili skupljaju mrvice na našem simsu pre nego što ih odnesu vetar ili mravi, pokrije sneg.

Sećam se i da je spomenuo da ptice imaju šuplje kosti pa da zato mogu da lete, klize kroz vazduh kao jegulje kroz more, stoje na svoje dve mršave nožice obavijene oko kablova tako vazdušaste kao balon vrpcom uvezan u granju. Čovečije su pak pune srži, ne može ni pas svu da je istera jezikom napolje. Zato hoda. Puno hoda. Može otići daleko, na kraj sveta, sa svoje dve noge, da ga niko ne nađe, samo da jede koru smreke i poneki plod. I da pije vodu sa izvora.

Tako sam i ja jednom… zastao je da proguta pljuvačku, pa nastavio malo tiše da govori, kao da mi pripoveda priču za laku noć, a ne onu koju ja nikada dotada nisam čula – o njegovom detinjstvu, samo što sam to tek kasnije shvatila, kad on već odavno nije bio tu da mi je još jednom ponovi, i kada bajke više nisu mogle da me uspavaju. Samo zvuci granata na koje sam se još tada, kao malena devojčica, navikla. Baš kao i deda.

Kazao je…

Jednom su tako svoju decu ostavili vojnici sa zvezdom među očima i majke sa puškama na ramenima i mlekom u grudima da gule smreku i kuvaju bobice, ostavili su ih sve zajedno u dubokoj šumi da stariji čuvaju one njima do uva a ovi one njima do brade i tako dalje. Ostavili su ih na neko vreme, na tren ili na mesec dana, do juče ili do sutra, da se paze, dok oni paze na ceo svet, a starice uvijene u crne marame plaču. I strugala su deca smreku, i brala su bobice, kuvala su supu od kopriva i pila vodu sa izvora, skupljala šišarke i njima hranila divlje svinje… možda jedan tren, možda dan, možda mesecima… dok ih nisu u mraku velikom kao država našli neki drugi vojnici čije su teške čizme ranjavale zemlju i terale jezu u kosti. Na glavama su nosili šlemove, u džepovima crno-bele fotografije. Pričali su nekim nepoznatim jezikom, jezikom buba, i bili su ljuti, bili su srećni, bili su pijani. Davali su im da pucaju, u konzervu, u nebo, u smreku, a delili su jednako batine svima ko mandarine na kriške, dok su ih vodili još dublje u šumu, gde nije bilo ni dana ni noći, samo tame i povremenog šištanja, nekog čudnog šištanja, poput pištaljke sudije na fudbalskoj utakmici, od čega je jači bio samo smrad, kao u klozetu iza škole. Tu nije bilo ni potoka ni smreke, ni malih prasića koje sa grane nadgleda napola istruleli kostur divljeg vepra, samo gladi i žeđi gadnije nego kad posle dugog dana trčeći stigneš kući. Sunce se probilo do njih tek kada je šištanje prestalo i kada su ti nemušti vojnici i njihovi prijatelji šumu ogradili bodljikavom žicom, oštrom kao ježeva leđa, a i tada ga nije bilo često. Umesto sunca, grejale su ih priče o trešnjama, velikim i crvenim, dalekim kao mesec, priče o šećeru u kockama, krpenim lutkama i loptama, perjanim jastucima, majčinom mleku… i suze krupne i dosadne kao kapljice vode sa pokvarene česme. A kada je padala kiša bilo je hladno i bilo je blato kao za jesenji vašar, i po tom blatu valjali su se i trčali i igrali šuge dok neko od njih ne ode u bolnicu da se ne vrati. I kao za vašar bilo je dece oko kazana iz kojih nisu vadili šećernu vunu na drvenom štapiću, niti mekike masne kao lanac na biciklu. Unutra su bile samo mrvice i providna supa, obična obojena voda posuta trunčicama, kao hrana za ptice. Zveket limenih činija koje nestrpljivo čekaju da se napune, ta deca i danas čuju, pred ručak, u krevetu, pod zemljom.
Jednom su neke od njih odveli još dublje u šumu, sa lopatama u rukama, džakovima na leđima, da kopaju i nose, nose i kopaju, dok ih sve ne poređaju u sanduke napravljene od smreke da leže kao zapakovane lutke u izlogu prodavnice. Neke su okupali i preobukli, i nadenuli im neka nova imena, i nisu se više sećali ni koliki je bio sneg na dan kad su se rodili ni da li su preležali zauške. A neka su tek tako nestala u potoku, odnela ih voda da plivaju u velikim, plavim prostranstvima zajedno sa zlatnim ribicama i meduzama, u trbuhu sivog kita.
Bilo je i onih koji su (kao i on) sa svoje dve noge, čije su kosti ispunjene srži a ne vazduhom, trčali, hitro trčali, uvijajući svoju putanju kao „kec“ u kolu dok su oko njih padale petarde, pa hodali, iscrpljeni hodali, koracima dugim ko godina, do same ivice šume, ne bi li našli one vojnike sa zvezdom među očima, i ne bi li i njima spala s neba pravo na kapu jedna crvena značka s pet krakova.
Tamo su kad zagusti bacali bombe duge kao ćureći batak i gledali kako majke uspavljuju bebe jednim pokretom ruke pre nego što puste glas. Smrad su zamenili miris baruta i sveže krvi, koja je izvirala iz svih rupa kao iz raščeprkane kraste, i zavoji, zavoji, zavoji, posvuda, kao pelene za bebe na štriku u sred dvorišta, rašiveni na krajevima oko ušivene kože, opšivene glave, došivene ruke, i siti pacovi koji proviruju iz praznih vreća u koje su usput ubacivali mušmule, spremne da puknu ko puška od slatkoće pre nego što istrule u rakiju.
A neka nova deca, svi jedni drugima do uva ili brade, ostajala su za njima da gule smreke i kuvaju bobice, skupljaju šišarke za male prasiće siročiće, dok gori kuća i gori škola i gori cvet, a starice uvijeni u crne marame plaču.

Ispričao mi je sve to dok smo išli ka podrumu, i dok je pre toga redom slagao u torbu moje gaće, čarape, potkošulje, haljine, pantalone, bojice, gumice za kosu… ne objašnjavajući nijednog trenutka zašto sve to radi. Iz usta su mu izlazile samo neobične slike. Mračne boje i maleni junaci razvlačili su se kao tvrde karamele među njegovim keramičkim zubima dok je preko hleba mazao margarin i ređao salamu. Na vrh prtljaga spakovao je nekoliko konzervi mesnog nareska i dva sendviča uvijena u ukrasne salvete zaostale od Nove godine. Pazio je na njih dok je povlačio rajsferšlus ka sebi. Veštačka vilica klepetala je kao školsko zvono za odmor i kada mi je oblačio jaknu i obuvao cipele. Bujica reči, činilo se, godinama se taložila u njegovom grlu pre nego što se izlila preda mnom.
Ni kasnije, dok mi je na starom, pocepanom dušeku koji smo dobili u podrumu, pripremao postelju, nije prestajao. Nije dozvolio nikome od uznemirenih suseda da ga prekine dok je ispredao tanke niti priče samo za mene. Delovalo je da su ljudi oko nas za njega samo vetar, dosadni povetarac tokom hladnog i tmurnog dana koji je vešto ignorisao, kao dete koje se zaigralo poziv roditelja. Jedini zvuk koji je nadjačao dedin glas bila je plastična beba Micika kada je tresnula iz njegovih ruku sputanih tremorom pravo na pod umesto na parče sunđera koje se tren pre toga zabelelo kao da je po njemu prosuto mleko a ne čaršaf. I dok mi je oblačio čistu pidžamu pa preko nje debelu trenerku, a zatim češljao dugu kosu da bi je odmah potom gurnuo pod vunenu kapu, govorio je o deci u logoru i ratu, koja su u tom trenutku za mene bila tuđa i daleka kao crteži u slikovnici. Dok je pokrivao i Miciku i mene starim ćebetom sve do brade da ne ozebemo, i kada je seo na oronuo beton ogrnut samo kožnom jaknom, sa kačketom spuštenim do nosa, šaputao mi je o sebi i svojim gladnim i sirotim prijateljima i slučajnim vojnicima, terajući od nas tišinu i strah koji se širio podrumom. A onda je pustio da me prigušeni zvuci pucanja stakla i rasipanja maltera uspavaju, ne izgovorivši više ni reč.

The post Kora smreke appeared first on Biber.

Čučimo ispod žbuna u parku na Autokomandi. Baš bedno žbunje, zemlja je suva, žbunje zakržljalo. Ispred nas je stanica sa ljudima koji žure. I oni su zakržljali kao žbun ispod kog čučimo. Samo ne vide. Žure uzalud jer busa nema i neće doći, bar ne neko vreme. Ne znaju da su zakržljali kao ovaj žbun i kao ova zemlja u kojoj se ne možeš pouzdati ni u šta, pa ni u bus, zato tako mirno i predano čekaju. Uzdaju se u Dnevnik koji govori da je sve u najboljem redu. Ubij bližnjeg svog, zaradi orden, čekaj u redu za hleb ili benzin kod švercera, pričesti se sakramentima iz redova, polubeli i benzin su telo i krv Hristova. I veruj Dnevniku i redovima. A reda odavno nema, i vreme je relativno. Nisam nikad kapirala fiziku, ali taj maleni segment jesam jer je bio više filozofija nego fizika. Vreme je relativno. Ajnštajn je to nadasve pametno zapazio, iako nikad nije zapravo mislio da je vreme relativno kad čekaš bus koji neće doći ili će doći prepun, tako da ljudi vise i ispadaju, pa ćeš opet čekati, toliko da minuti deluju kao sati, a sate ni ne primetiš jer si u mislima već stigao kući, tako se lakše pliva kroz smrdljiva neoprana tela, sardine koje se meškolje. Dok sedim ispod zakržljalog žbuna, iznad zakržljalih ljudi sardina, na zakržljaloj stanici, u zakržljaloj zemlji, želim da budem negde drugde ili da ne budem. Svejedno.

Kao i uvek, gledamo da li kesa ima rupe. Nema. Maja cedi lepak ili je to moja ruka, ne sećam se, i svejedno je jer smo jedno u želji da ne budemo zakržljale kao ovaj žbun, ovi ljudi i ova zemlja. Možda je njena ruka moja. I kesa se opet pretvara u balon, dišemo na smenu, ovog puta to nije mrtvi mehur bivšeg čoveka sa TV-a, balon je cepelin, vozi daleko, i nigde.

Daleko smo, visoko.

,,Putujemo iznad grada,

grad se smeje, gleda na nas,

bežimo u novo jutro,

iznad grada, ispod nas

Ne gubimo dah,

Ne gubimo dah,

Mala deca

Ne poznaju strah”.

A plašimo se. Mnogo se plašimo. Sebe, sveta koji ne kapiramo, zakržljalih ljudi ispod parka sa zakržljalim žbunjem. Čini nam se, možda smo lebdele vekovima ili godinama, a možda su to bili minuti ili sekunde. Vreme je relativno.

Zakržljali ludi se pomeraju, komešaju, preraspoređuju i grupišu. Siguran znak da dolazi bus. Bacamo kesu i trčimo na 42. Opet kasnimo, fuck, ali svet kasni za zemljom koja se prebrzo okreće. Neko će nekog stići.

Maja i ja danas nismo zakasnile. Ušetale smo u školu slavodobitno, na vreme, kao pobednici, šepureći se jer bile smo tu uprkos busu koji kasni i u koji je nemoguće ući posle prve stanice. Uprkos zakonima fizike koji propisuju broj smrdljivih tela koji može da izdrži jedna šipka. Pobedile smo fiziku, logiku i univerzum. Nismo svraćale u park kod Veterinarskog ni u onaj na Autokomandi. Samo smo došle u školu. Bila je ista kao i uvek, glomazna, mermerna, hladna, a opet je njom strujao žamor koji su povremeno presecali krici. Škola je pomalo podsećala na džunglu, zapravo pre na zoo vrt. Tu su naše divlje buntovne prirode bile naizgled zarobljene i pod nadzorom, bar delimičnim. Dozvoljavali su nam da pušimo u dnu hodnika, ispred wc-a, pa se miris duvana mešao sa mirisima parfema, puberteta, straha od kontrolnog, uzbuđenja zbog blizine simpatije; povremeno se osećao i vonj nekolicine koja se izgleda takmičila u tome ko će duže da se ne kupa, ili marihuane, ako bi neko bio dovoljno hrabar da duva u wc-u.

Vazduh je bio težak i zagušljiv, jedva da smo mogle da dišemo u tom hodniku. Obično većina nije imala cigare, ali je posedovala pušačku strast ravnu strasti čoveka koji 30 godina pali cigaretu još u krevetu, čim otvori oči. Oni koji bi se odali i izvadili punu paklicu, za 5 minuta bi bili podjednako bedni i siroti kao svi ostali i, lišeni zaliha, žickali bi već na sledećem odmoru.

Ne znam zašto, ali nadale smo se nečemu. Verovale smo, pomalo naivno, da ćemo ovde naići na razumevanje, da će nam se ukazati nešto, neko saznanje, objašnjenje, smisao. Da će se nešto desiti. Lepo i drugačije. Odnekud, nešto, danas. Nije se desilo. Dan je bio usran i bedan taman kao i svi ostali. Krenule smo u pešačku turu po kraju negde već sa drugog časa. Možda je bila matematika, možda psihologija, možda istorija umetnosti. Škola se nalazila u elitnom delu grada čiji su zaštitni znak bile vile, od onih predratnih, pre svih ratova, do novokomponovanih, kičastih, koje su svedočile o višku love i manjku ukusa. Jedna profesorka nas je besomučno vodala po okolini da nam dočara stilove umetnosti na primeru tih vila. Lavovi, zaštitni znak novokomponovane estetike, nisu se često viđali u tom kraju, ali poneki se razmetao odajući prostakluk nove elite. Profesorka ih je preskakala u predavanjima, eventualno bi im udelila neki prezriv komentar. Pokradena bela tehnika, ona krvava, prekodrinska, takođe nije bila predmet predavanja. A bilo je, ih, koliko je bilo tih zamrzivača, televizora, frižidera, video-rekordera, umetničkih predmeta i nakita iz opustelih preklanih kuća, samo su ih zidovi uobraženih snobovskih vila krili.

I tog dana gledale smo te raskošne kuće, ispitivački i radoznalo, Majinim očima sa stana na 13. spratu solitera i mojim prigradskim, naviklim na kokoške u dvorištu. Gledale smo ih bez zlobe i zavisti, predano, tražeći praznu ili napuštenu. I bila je jedna, golih cigli, tek započeta, ali bez radnika, istovremeno i nedovršena i napuštena, bar naizgled, pomalo sablasna. Cigle su bile nove i nenačete vremenom, ali je ponegde već nikao korov. Možda se vlasnik nije vratio iz pohoda, zaustavljen metkom čoveka na čiju je kuću kidisao, možda je potcenio lerdija u čiji kraj se ušunjao bez blagoslova. Možda je samo ostao bez love. Možda je započeo kuću pre rata, pa zapalio preko. Kako god. Naše oči solitera i prigradske oči mislile su isto i složile su se. Kuća je bila pusta. I naša. Ušetale smo pobedonosno, osvajači na koje se nije računalo. Okolo je vojska motrila na strane plaćenike, domaće izdajnike i dezertere. Nekoliko vojnika je prošlo pored nas. Bile smo tek nešto više od vazduha. Tragali su za obmanama i senkama. I mi smo bile senke, senke onoga što bismo mogle biti da je svet bio naš. Svet nije bio naš. Njihove obmane nisu bile naše. Njihov rat nas se nije ticao. Možda nas zato nisu primetili.

Ponovo smo proverile kesu i potražile rupe. Nije ih bilo. I opet je jedna od naših ruku iscedila lepak iz tube. Svet se slio u kesu bez rupe. U njoj su Majin soliter i moje dvorište sa kokoškama disali jedno uz drugo. Škola, profesorka, besramni lavovi, ukleta bela tehnika, požarne stepenice, skloništa, moj izlapeli deda, komšija sa 11. koji se vratio sa ratišta i puca noću u nebo, drugovi u oblaku dima na dnu hodnika, besan grad, sjebana zemlja, slili su se u kesu bez rupe da tu skončaju. Njihov pogani svet kevtao je na nas sa oboda kese. Mi smo disale.

The post Treba nešto da uradim sa cipelama appeared first on Biber.