BIBER 02 | Biber

Lazar

nenad — Fri, 31 Jan 2020 14:47:42 +0000

Nije to taj mrak. Mrak je u mom selu tada bio gušći i imao je miris, imao je ukus. Sećam se da su mi bila puna usta tog mraka. Bila je neka rana jesen, još leto nije shvatilo da je prošlo. Na kraj sela počinjala je šuma koja se obrušavala naniže, strmoglavo se spuštala niz obronke te proklete planine. U toj šumi je živeo mrak. Sećam se da su me kao malog plašili tom šumom. Kad neću da jedem, da se obučem, skinem, legnem…plašili su me i onda kad nisam hteo da primim vakcinu, pozdravim se sa nekom tetkom koja je doputovala iz Nemačke, i kojoj je trebalo da se radujem, iako je prvi put u životu vidim. Uglavnom, mrak je izlazio iz te šume, tamo bi se prvo pojavio, a onda bi polako, kuću po kuću zauzimao ceo zaselak. Laza je došao u selo sporednim putem, sa druge strane. On nije ni znao da ima šuma i ta strmina u njoj. Bio je blentav. Laza je bio lud, samo ja to tada nisam znao. Mislio sam da je nemiran jer je štene i da će jednom odrasti i smiriti se. Mešanac, duge umršene dlake, crne, visok oko 30 cm. Bio je nekako nezgrapan i nesrazmeran, kao da je sastavljen od više različitih pasa. Kao da je mešanac nečeg što bi moglo da bude terijer i lošeg predosećaja za budućnost. A bio je srećan, bespredmetno i bezrezervno srećan. Pamtim ga kako istrčava sa trema kuće, kako iz sve snage trči u krug dok mu roze jezik landara skoro do uha. Pamtim ga kako protrčava kroz točkove traktora koji prolaze putem, kako mahnito pije vodu da u nju potopi celu njušku pa onda ide po tremu, kaplje mu ona voda sa njuške dok majka psuje i mene i njega. On me gleda, pronalazi se u svakoj njenoj psovci, al’ gleda u mene. Proverava, da l’ psuje samo njega ili i mene. Ako nas psuje obojicu, onda nije strašno. Po mom licu, Laza je znao da razlikuje kad psuju samo njega, a kad nas obojicu. Dugo Laza nije ni bio Laza, nije imao ime. Probali smo razna pseća imena na njemu, ali ni na jedno ime nije reagovao. Crni, Maza, Lunja… ni na šta nije reagovao. To njegovo ime kao da je i bilo predznak nesreća. Onako blentavom, njemu ime nije ni trebalo, mi, svi u kući, napeli smo po svaku cenu da mu damo neko ime, jer eto ne može pas bez imena. Tako su mi govorili. U neko doba Deda je na tremu čitao novine i krenuo je da psuje na sav glas, koliko ga je grlo nosilo. „Dosta više njihovog Cara Lazara i Kosova, i istorije i ratova…“ Ne sećam se više šta je sve psovao i koliko dugo, ali se sećam da je majka istrčala iz kuće da ga utiša i da ga smiri. Bile su to godne kada je Deda psovao sve češće i više, kad čita novine ili kad gleda vesti. Uglavnom na to njegovo psovanje Laza se prvi put trgao. Tako je Laza dobio ime. Da stvar bude gora, ja kao dete to nisam ni znao, ali put kojim je Laza došao u naše selo bio je sa istočne strane i vodio je do drugog, srpskog sela. Nisam prepoznavao tu izdajničku razliku i razumeo otpor koji si ljudi u selu imali prema mom Lazi, ubogom malom psu, nesvesnom neprilagođenosti sopstvenog imena. Kad bih prolazio kroz selo, dozivajući ga, jer je uvek negde lutao, ljudi su me nekad popreko gledali. Nekad ne. Jedino se Laza uvek radovao kad me ugleda i kad bih uspeo da ga dozovem, kao da je tražio on mene a ne ja njega. Deda ga nikad nije voleo, i kad sam pitao zašto, samo je odgovorio: „Muti vodu koju kasnije pije“. Mislio sam kao dete da ta rečenica nešto znači, neku mudrost koju ću uvideti odrastanjem. Sada znam, ništa nije nikad značila. Sa Lazom sam prvi put ušao u šumu u kojoj se u našem selu krio mrak. Tumarao je, ja sam tumarao za njim, pred šumom nije stao, ušetao je kroz gusto rastinje divlje kupine, ja sam ušetao za njim. Bio je dan, bistar i jasan kao izvorska voda, ali je u toj šumi bilo hladno i bio je neki polumrak. Tek kada sam duboko za Lazom zagazio u šumu, shvatio sam gde se nalazim. I prvi put se nisam uplašio. Ta šuma je sa strane, sa puta i iz sela, izgledala mnogo strašnije nego kad se u nju uđe. Plašila je samo spolja, iznutra, to je bila obična padina na kojoj su gusto rasla stoletna stabla i bila je toliko visoka da vrh krošnji nisam ni video. Laza je išao ispred mene, možda deset, dvadeset koraka, možda i manje. Ničega tu nije bilo što bi uznemirilo njegovu pseću dušu i, samim tim, nije bilo ničega što bi uznemirilo mene. Tako sam sa Lazom prvi put naučio da su stvari kojih se najviše plašim samo spolja strašne i da izgledaju strašno, a kad uđeš u njih, strah koji se nagomilao dok si ih spolja posmatrao nestaje. Da neki strahovi zapravo postaju potpuno obične stvari kad im se uđe u srž. Ipak, ta šuma je sa prvim naznakama večeri pravila je tako gust i crn mrak koji bi pokrivao celo selo. Laza i ja smo već uveliko bili kući tog dana kad iz šume krenuo mrak. Gledali smo ga hrabro, pravo u oči i nismo se plašili. Šta ima da se plašimo, mi smo taj mrak videli iznutra.

Došao je ubrzo i rat. Sećam se da je Deda umro sa prvim vestima o njemu, sa dubokim nespokojem u duši i uplašenim pogledom. I sećam se da sam kao dečak mislio da se Deda plašio smrti. Sad tek znam da to nije bio strah od smrti. Plašio se života. Rat je počeo negde daleko, u nekoj ravnici koju nikad nisam video, počeo je i na moru, priobalnim gradovima, koje isto nikad nisam video. Sve je to bilo daleko iza šume, na kraju sela. Lazu to nije posebno pogodilo. Nije postao tiši i potuljen, kao ljudi u mom selu i njihovi psi, stoka, nije se pregojio te jeseni kao naš mačak i nije prestajao da ponosno laje na sve strane kad prolazi selom, podbunjujući tim lavežom zamišljenje seljane upalih očiju. Onda je rat došao bliže, mnogo bliže. Granate su se čule, njihov se odsjaj jasno video i parao je onaj mrak koji je izlazio iz šume. Prvi me je blesak te eksplozije na smrt uplašio, tresao sam se. Laza nije. Laza je lajao na taj bljesak kao što je lajao na sve. Blesci i eskplozije dolazile su sa svih strana, kao da su opkolili selo, postali su obični zvukovi i obično svetlo, više se nisam ni plašio. Čak je i Laza prestao da laje na njih. Do te mere su postali obični da bi kad pukne, blesne ili eksplodira, Laza uvek samo pogledao mene. Tako smo se sporazumevali, pogledima, i nikad mi nije bilo jasno da l’ je to on proveravao gde sam i da li sam dobro ja, ili je proveravao da li je dobro on. Ne znam da l’ je hteo da ja njega pazim ili je pazio on mene. Čudna je stvar kada zlo uđe u rutinu i postane obično. Ljudi su iz rata izašli pričajući strašne priče a ja ih nemam. Iako sam bio još dete, sećam se kad su prvi put pred našom kućom proterali kola puna leševa. Sa kola je visila jedna ruka, ličila mi je na ruku komšija Ibre, domara u našoj školi. Ni dan- danas mi nije jasno kako ruka može da liči na čoveka ali eto, ja sam video da može. Nisam se plašio, nije bilo strašno i nisam noćima sanjao tu scenu. Jednostavno, to je bio ljudski tovar na kolima, kao što su pre toga prolazila kola natovarena senom, drvetom ili krompirom. Konji su se polako vukli uzbrdo, pored je išao neki čovek koji je pazio da tovar ne padne. Pamtim taj prolazak kola po tom što je Lazao došao do ograde, malo duže gledao, okrenuo se i nije zalajao. A obično bi zalajao. Tada sam prvi put pomislio da je Laza odrastao i postao pas, da nije više blesavo, razigrano štene. Kao i svi, i mi smo bili gladni, nismo imali šta da jedemo, pokrivali smo se preko glave i sklanjali u šupe, gde nas i kad nas oteraju. Vojske, komšije, predosećaji roditelja, svejedno. Gledao sam ih kako se gase, moji roditelji, kako nestaju kao ljudi. Bili su živi i zdravi, a kopnili su kao sneg na padini ispod šume u kojoj je živeo mrak. Ćutanja, znao sam to po ćutanjima, onda kad bi prošao dan da ništa ne progovore, ni međusobno, ni nama deci, kada bi prošao dan da ne podviknu na Lazu zbog nekog njegovog sitnog nestašluka, papuča koje bi nosio po dvorištu, prevrnutog lončića vode ili larme laveža jer je vrana sletela na žicu u dvorištu. Uspomene na njih prestaju tada, u tom vremenu i na tom mestu. Ne menja istinu druga jesen rata kad je oca zaboleo zub, kad je noćima ostajao budan, prevtao se po slamarici. Obilazio domove zdravlja, ali nije bilo zubara, nije bilo lekova, svi su bili u ratu. Ne menja istinu da je jednom krenuo u šumu očiju zakrvavljenih od bola i nespavanja i da se nije vratio. Da li se ubio zbog zubobolje, da li su ga ubili, da li su to bili naši ili njihovi. Svejedno. Sećam se da su ga na kolima dovezli i da je bio sam u tim kolima. Sahranili smo ga na brzinu, samo mi, porodica. Bio je i Laza. Godinama kasnije kada bih to prepričavao, ovde u belom svetu, dešavalo se da ljudi zaplaču umesto mene. Ja eto nikad nisam osetio ništa prema tome što je jednom otišao i nije se vratio. Znam da ga je danima boleo taj zub i da je morao da ode. Neposredno nakon toga majka je sve više pričala o tome da moramo da idemo mi, deca, jedno po jedno, da se sklanjamo negde. Dolazili su neki ljudi, naši, njihovi, u visokim kolima, civilu, uniformama. Laza je lajao samo na njih. Na granate više nije. Donosili su pakete i konzerve i sećam se da je jednom Laza isekao jezik na poklopac do pola otvorene konzerve. Zato je mislim kasnije i lajao na njih. Nismo pobegli, otišli smo, jedan po jedan, ispraznila se kuća. Poslednji sam ostao ja. Nisam hteo da idem zbog Laze, nisam hteo ni da ostanem, opet zbog Laze. Ta ideja da sâm, kao dečak, pešačim niz put pored one šume dok u mraku ne naiđem na neki kamion, nije mi bila jasna. Nikako mi nije bila sigurnija od našeg ambara, one rupe u dvorištu prekrivene zemljom, koju je otac napravio pre nego što ga je zaboleo zub, za nas decu. Čak sam mogao da se krijem i u štali u onom koritu iz kog su nekad hranjene krave. Sve je imalo više smisla nego da odšetam pored šume, noću, sam. Krenuo sam, tad, kad su to veliki dogovorili i krenuo sam jer sam morao. Nisam imao neki stav prema tome, prema tim koracima, niz put, pa uzbrdo, pored šume u kojoj živi mrak, pa kroz poljanu. Laza je išao pored mene tad prvi put pored noge. Ponašao se dostojanstveno kao vaspitan i veliki, pognute glave, nije trčkarao okolo i nije lajao. Prvi put Laza je bio takav. Ni traga onom blesavom štencu kom je sve igra. Laza je tada, tim putem, odrastao i gledao sam ga kako odrasta. U zlo doba noći stigli smo do tog kamiona, bio je sakriven u žbunju i Laza ga je prvi video. Zastao je. Nije lanuo, nije pustio glasa, podigao je glavu i gledao je taj kamion. Po njemu sam znao da smo stigli, da nije bilo njega, ja bih samo produžio dalje i prošao pored tog šumarka. Ubacili su me u kamion kao džak, dete džak, u tišini, bez reči, bez Lazinog laveža. Sećam se da sam ga gledao kako sedi na putu i kako nije ni pokušao da krene za mnom, da lane, da me dozove. On je, kad je krenuo, znao da može samo da me isprati. Ja sam se još nadao da mogu da pitam i da molim da ga povedemo. On je eto bio načisto. Posle su došli neki vojni punktovi, spiskovi, po kojima su nas prozivali. Došli su prviremeni smeštaji, jedan, drugi, treći. Krevet na sprat sa propalim dušecima, neke čudne, iskorišćene i potrgane igračke, „humanitarne“. Usledili su razgovori, satima, sa strancima, sa našima, vojnici u belim uniformama, da ih se kao deca ne plašimo. Na kraju sam ipak osvanuo kod one tetke u Nemačkoj, kojoj se nisam radovao kad je došla kod nas. Nije se ni ona obradovala meni. Kod nje je do mene i došlo pismo, bilo je tamo pre mene. Majka je pisala da je u selu sve isto, da Laza luta po selu kao pre rata i da svaku noć ide da ga traži. Ide selom i doziva ga, ali da pazi da je svako veče sa njom, pa joj je kao da sam ja tamo. Pustila ga je čak u kuću da spava. Ostao sam u Nemačkoj neko vreme. Posle dalje u neki stacionar, pa preko okeana u grupni smeštaj. Saznavao sam sve kasnije, pred komisijom tih ljudi koji su večito mesto mene plakali. Saznao sam da mi je majka nastradala u ratu. Samo to. Tek sam kasnije od jednog čoveka iz našeg sela čuo da su je našli zaklanu u zadnjem dvorištu iza kuće i da je izgledalo kao da je donesena tu, odnekud iz sela. Nepoznati ljudi plakali su nad mojom sudbninom kao da je film. A ja sam zamišljao tu sliku, sećao se našeg dvorišta i video već majku kako u sumrak ide kroz selo i viče: „Lazare, Lazare…“, koliko je grlo nosi. Zamislio sam vojnike koji je opkoljavaju. Možda „njihove“, koji bi je ubili jer je psu dala srpsko ime, po tom njihovom caru. Možda su opet bili naši vojnici, koji su je ubili jer su mislili da traži nekog Srbina u našem selu. Taj čovek koji je poslednji koji je video živu, od ljudi koje sam ja video, potvrdio mi je da svako veče ona išla selom i tražila Lazara da ga vodi kući i da se sa tim psom saživela bolje nego većina dece sa roditeljima u tom vremenu, na tom mestu. Od tog čoveka čuo sam poslednju vest u životu koja me se ticala i koju sam slušao. Nemam više pitanja i nema više odgovora. Zaustio sam i stao, nisam to izgovorio, ono poslednje pitanje, njemu, te večeri. Zato ni dan-danas ne znam kako je završio Lazar. Ne ide kad ti neko priča kako ti mati ubijena da pitaš za psa. Nije umesno i nije ljudski.

Postao sam inženjer hidrotehnike u Kanadi, lepo živim. Imam dve ćerkice, suprugu. Kada sam došao do prvih većih para otišao sam kod doktora i tražio da mi povade sve zube i naprave protezu. Imao sam svega 26 godina i mislili su da sam lud. Svi zubi su mi bili zdravi. Morao sam da idem kod psihijatra. Kad su čuli priču za mog oca i onu zubobobolju dali su mi uverenje da zubar može da mi izvadi sve zdrave zube. Tako sam upoznao sadašnju ženu, radila je apsolventski staž kod psihologa koji mi je dao taj papir. Potvrdu da sa svojim zubima mogu šta hoću. Tako ti je to ovde, za sve ima procedura i ima papir. Kredit za kuću sam otplatio, kola imamo dvoja, dva odmora, jedan zimski i jedan letnji. Idemo na izlete za praznike, slikamo se, idemo porodično na porodična slavlja… al’ sve to nekako nema pravu boju, nema onaj ukus, miris, intenzitet… sve ti je to ništa, moj Lazare.

The post Lazar appeared first on Biber.

Kuče i prase

nenad — Fri, 31 Jan 2020 15:23:26 +0000

(Četiri slike iz jedne priče)

Prolog iz detinjstva

Nikad u životu nisam video kuče i prase zajedno. Da budem iskren, i nisam neki poznavalac života životinja. Svaki put su me u detinjstvu uznemirivale šale o ukrštanju životinja. Uvredljivi naziv za mazgu mi je izazvao iritirajuću odbojnost prema seksu. Naime, letnji dani provedeni na selu obično su prolazili u banalnim razgovorima o životinjskom seksu, čak i o seksu između ljudi i životinja! Kroz priče o ovcama i kozama stvorio sam u glavi prve slike seksualnih manijaka. Počeo sam da posmatram ljude kao prirodni produžetak životinjske vrste.

S druge strane, priče o jaganjcima i prasićima podelile su moj svet na pola, baš kao što su podeljeni na dve strane istok i zapad. Jagnje mi je uvek izgledalo više anđeosko, dok mi se prase činilo više poganim. Pomoću životinja ljudi su procenjivali nečiji moralni status i karakter. Kao da je jedna životinja rođena za jednu grupu ljudi, a druga za drugu. Jedna životinja se, tako, uzdizala u nebesa, a druga demonizovala.

Jedna slika, uokvirena žutim ramom, na kojoj je jagnje bilo žrtvovano umesto dečaka, stajala je godinama obešena iznad mog kreveta. Moja trauma iz detinjstva bio je nož podignut da zakolje dečaka, dok anđeo pod njega donosi jagnje. Pitao sam se imam li ja takvo neko jagnje koje će mene spasiti kada bude trebalo. S druge strane, prase, kod naših komšija Srba, koje sam mogao da vidim sa prozora sobe, činilo mi se kao nešto užasno prljavo, sa onim njegovim groktanjem, kao ružni pokretni dekor moje svakodnevice. Taj životinjski dualizam pokvarila je priča o šarplanincu, kao psu super rase. Čak mi je i njegovo ime, Ilir, ulivalo prve naboje ponosa zbog porekla. Moji ujaci su već godinama gajili tu rasu psa. I ja sam ih češće posećivao zbog psa nego zbog njih samih. Pseća vernost je, naivno, počela da zauzima mesto ljudskoj vernosti. Jedino mi je prase i dalje pobuđivalo određenu dozu nepoverenja, kao životinja koja predstavlja izuzetak od tog biološkog koda.

Bio sam u dilemi da li mi se to nepoverenje prema prasetu prenosilo i na komšije Srbe, ili je bilo obratno, da mi se nepoverenje prema komšijama prenelo i na prase.

Ubistvo pasa, pre ubistva ljudi

Ne znam da li se još u nekom ratu desilo da se prvo ubijaju psi, a zatim ljudi. Tu ubilačku praksu primenjivale su srpske snage. U kući mojih ujaka, na ulazu u dvorište, prvo su upucali šarplaninca, a zatim su prognali ljude odatle. Kuče je bilo prva žrtva. Nije uspelo ni da zalaje, meci su ga oborili. Vatra je zahvatila obe kuće mojih ujaka, paleći i sve moje uspomene na detinjstvo. Gorele su i grane divlje jabuke, voćke koja nam se činila poput limuna. Jedan zagriz i danima bi nam usta bila utrnuta. Trnci su toga dana obuzeli i čitavo selo. U susednom selu je ubijeno nekoliko domaćina bez ijedne reči. Bili su starci koji nisu napustili svoja ognjišta. Jedan od njih je izgoreo u kolicima, zajedno sa kućom, jer je bio nepokretan.

Upucano je na desetine pasa i drugih životinja, kao da je to bio rat između ljudi i zveri. Sve je izgledalo naopako, bile su zamenjene uloge, nije se znalo ko tu predstavlja životinjsku stranu. Meci su prodirali kroz ekrane televizora, kao da su i oni bili ratni zarobljenici. U tom ratu nisu mete bili samo ljudi, kao da su mete bili svi znaci života. Kokoške na jednoj farmi kokodakale su iz sveg glasa, pokušavajući da prežive. Apsurdni prizori postali su bolne slike. Svedočenja o silovanjima žena i devojaka zamenile su priče o seksu sa životinjama iz vremena detinjstva. I ja sam ponovo osetio nagon za povraćanjem. Rat mi se činio poput neke životinje sa bezbroj glava! Nije se znalo da li eksplozije po vrhovima Kamenitih gora dolaze sa zemlje ili iz vazduha. Meštani, koji su se krili po žbunju, priželjkivali su da to budu NATO bombe, za njih su one padale s neba kao bombone. Nisu verovali da to iz susednog sela, naseljenog Srbima, doleću projektili za čišćenje terena. Iz ispražnjenog sela proterano je i vreme. Dimnjaci na spaljenim kućama činili su se poput jezivih uskličnika. Snažan zapah leševa mešao se s mirisom zakrvavljenih ruža. Jedino je utešni let leptira svedočio o normalnoj smeni dana i noći, pored sunca i meseca, koji su tugaljivo obasjavali zemlju svojom svetlošću. Tek je cvetanje biljaka unosilo veru u mogućnost ponovnog življenja. Ona kisela jabuka nije rodila. S početkom raspadanja leševa i rat je počeo da ispušta dušu poput privida. Odumiranje rata podsećalo je na smrt dinosaura. Smrt koja je pala i sručila se preko drugih. Ljudi su, poput uplašenih ptica, bili rasuti po celom svetu. Bez prtljaga, podsećali su na statiste u horor filmovima.

Na dan povratka promenili su filmski žanr, a neki od njih i uloge. Sišli su iz opustošenih sela i urbanizovali se. Moji ujaci su došli i nastanili se u kući mog komšije Srbina. Onaj upucani šarplaninac zamenjen je sada prasetom. Rat je i životinjama promenio vlasnike.

Meni se promenila slika one nekadašnje svakodnevice.

Lovci na svinje

Nisam mogao da prepoznam svoje ujake u kući komšije Srbina. Neke tuđe fotografije stajale su u pogrešnim ramovima. Čak se ni pokreti kroz dvorište nisu činili normalnim, glasovi koje bih čuo dopirali su do mene kao nerazumljivi. Kada sam ušao u kuću, nisam se osetio kao da sam kod svojih ujaka. Ni oni se nisu osećali kao da su u svojoj kući. Slike izbeglih komšija ostale su da vise po zidovima kao svedoci nekog prohujalog vremena. Taj zajednički prostor su sada delili portreti u pokretu sa onima na zidovima. Ja u njima nisam video ljude, video sam pokretne portrete. Spaljene kuće zamenjene su napuštenim kućama. Srbi su otišli iz grada zbog nebezbednosti u suton rata. Začudo, Albanci nisu mogli da žive u ratu, a Srbi u miru!

Iz svinjca je, pored smrada, dopirala i uznemirujuća buka. Krici svinja oživljavali su sliku neke guste šume i lova na divlje veprove. Ali ovo su bile domaće svinje, dok su divlje bile nešto drugo. Vrata od svinjca bila su otvorena i svinje su gađali, ranjavali i ubijali, masakrirali. Sumrak prvog dana u slobodi najavljivao je noć produžetka apsurda, samo na drugom nivou. Psi i stoka nisu uspeli da prežive rat, sada je došao red na svinje, njih je trebalo ubiti u miru. Uši su im se mrdale kao listovi promrzlog kupusa, nabori na blatnjavoj koži su im nestajali kako su ih polužive utovarali na kamionete gradskih lovaca. Ja sam prevazišao predrasude prema svinjama. Završavale bi na roštilju i njihovo meso je počelo da se prodaje kao srnetina. Njihovo otuđenje se dešavalo čak nakon pečenja, jer su tako tražili čuvari religioznog morala.

Moji ujaci, koji nisu sačuvali svoje kuče, nisu poštedeli ni prase. Prase i kuče bili su uvertira užasa. Kada je završen lov na svinje, i njih su prognali iz kuće Srba. Nije mogla da im pripadne, čak ni kao utešno sklonište. Zapala je za oko trgovcima slobodom. Na Merdarima su otvoreni šalter-kiosci za međunacionalne transakcije. Sada su spaljivane srpske kuće. Jedna srpska starica je ubijena, sama u svojoj kući. Čudno je kako je albanskim i srpskim starcima lakše padalo da im kuće budu grobnice, nego da se presele. Rat se nastavio, samo drugim metodama. Sada više nije izgledao toliko životinjski, sada se pretvorio u virus. Vozovi su ponovo prevozili ljude, ali sada u drugom pravcu. Ljudske patnje bile su iste, samo su sada odzvanjale na drugom jeziku. U mom gradu se smanjio broj ljudi koje sam poznavao, a porastao je broj nepoznatih.

Horor filmu dodata je još jedna epizoda.

Epilog jednog krvavog vremena

Trebalo je da prođe neko vreme, da smrt nestane iz mog tela. Ušla je u mene poput straha i nagrizala mi ćelije. Postala je poput nekog dodatnog organa, kao krv, kao voda. S njom to više nisam bio ja. Neki su govorili – posttraumatski stres. Odrastao sam slušajući priče o ubistvima, a sada sam ih i doživeo. „Odnela je krv ubicu“, bila je izreka koja me je pratila od detinjstva. Nalazila se i u Kanonu Leke Dukađina, iako nisam nikada razumeo kako tačno krv žrtve može nekoga da odnese. Ali sam shvatao kako krv nije voda. Kao u epskim pesmama, odzvanjale su mi u pamćenju reči kojima ljudi postaju braća tako što ispiju krv jedan od drugoga. Pobratimi. Iako nisam nikada zamišljao kako se tačno pije krv i kako se to stvara bratstvo od kapljica krvi. Sada su se, međutim, mogle čuti drugačije priče – ko je kome prolio više krvi. Bilo je to svakako krvavo vreme.

Lice grada počelo je sve više da liči na ogledalo. Staklene fasade ukazivale su na to da dolazi neko blistavo i šljašteće vreme. Moj odraz u tim fasadama se izmenio. Pred njima su sada popravljale kosu devojke koje su stigle iz Moldavije. Priče o seksu sa životinjama i o silovanjima zamenile su priče o bordelima. Svetlopute Moldavke postale su sinonim za belo meso. Meni se opet povraćalo. Moji ujaci su iz pepela podigli nove kuće, ali nisu više držali psa. Komšije Srbi nisu se više vratili. Na mestu njihove prodate kuće podignut je soliter. U gradu više nema nijedne svinje. Smrt je počela da izlazi iz mene poput duha iz Aladinove lampe. Morao sam da ispričam novu bajku, kako bih savladao smrt.

Morao sam da pređem tanku krvavu liniju.

Prevod: Đorđe Božović

The post Kuče i prase appeared first on Biber.

Trbuh jednog bibliotekara

nenad — Fri, 31 Jan 2020 17:41:24 +0000

„Hamzo, otvori! Hamzo, otvori, ja sam susjed Petar! Hamzo, pogodili su biblioteku granatom, izgorjela je Vijećnica…“

„Kad?“ viknuo sam iz kuhinje.

„Prije tri dana… Hamzo, kažu da ti je unutra izgorio prijatelj, onaj luckasti…“

„Što?! Nemoguće, biblioteka ne radi, nitko nije bio unutra mjesecima!“

„Ne znam, Hamzo, rat je, svašta govore ljudi… Bio sam jučer u čaršiji, dijelili su obroke, tamo je bio i Adilj. Rekao mi je da ti prenesem da je Amar nestao, nitko ga nije vidio od požara.“

Amar. Da mu nisu zatvorili biblioteku, ne bi opazio da je počeo rat. Bio je u pravu s obzirom na sve, sav taj hladan prezir, odlučnost da ne sudjeluje u svemu ovom. Još odmalena je znao. Znao je da je sve ovo samo farsa. U školi je samo šutio, nije odgovarao ni na jedno pitanje, nije rješavao testove. Nastavnici nisu znali kako da izađu na kraj s njim. Bili su uznemireni ravnodušnim pogledom kojim ih je gledao dok su vikali i skakali oko njega. Amar Luckasti. Amar kopile. Amar, Amar, ima sto očeva… dovikivali su mu svi kad bi ulazili u razred. Ovakve su dječje šale poticale njihove majke, jer ukoliko je netko mrzio Amara, to su bile majke. Svaka od njih potajno se u sebi bojala da je Amar tajni suprugov sin.

„I još nešto, Hamzo, pazi kamo ideš, cijeli grad pretvoren je u snajperski sokak.“

„Hvala ti, Petre, čuvaj se.“

Moram izaći te ga potražiti. Ali gdje?! Nije doma, nije u biblioteci… na toliko se mjesta odvija njegov život… Izgorjela je biblioteka?! Izgorjeli smo i mi. Amar nije bio u Vijećnici samo kad bi se susreo sa mnom u čaršiji kod Adilja. Osim mene, nitko drugi nije znao da je Amar, ustvari, jako razgovorljiv. Susretali smo se svakog podneva, dolazio je i pio po nekoliko kava jednu za drugom i pričao o likovima o kojima je čitao. Za njega nisu postojali ljudi, samo književni likovi. Živio je u knjigama, a ne u svijetu, još poprilično vremena prije negoli je otkrio Vijećnicu. Jedan od redovitih majčinih mušterija bijaše poznati pisac iz našega grada. Kad smo bili u drugom razredu, počeo mu je svakog tjedna prilikom posjete njegovoj majci, najvjerojatnije zbog osjećaja krivnje, donositi knjige. Amar je, došavši u školu, otvarao knjigu te ju čitao od prvoga do posljednjega sata. Ako bi ju pročitao, sljedećeg dana ponovno je sjeo u klupu, otvorio knjigu i iznova ju čitao sve dok mu majčin prijatelj nije donio novu. Sjedio sam s njim. Kad je bilo dosadno na satovima, čitao sam i ja jer se nisam, osim čitanjem, imao čime zabaviti. Tako sam i počeo čitati. Ako sam nešto naučio u školi, to je bilo iz tih knjiga. Majčin klijent, sigurno impresioniran dječakovim interesom, počeo mu je donositi po nekoliko knjiga, i tako je Amar imao što raditi svakog sata, a i ja s njim. Nastavnici su odustali od njega i ideje da ga preodgoje. Jednom sam ih čuo kako su u hodniku govorili: „Kakav otac, takav sin“ i smijali se naglas. Bio sam mali i nisam znao kako da si tada to objasnim, ali sam znao da učim nešto važno iz čudnih i nerazumljivih Amarovih knjiga. Osjećao sam da mu nešto dugujem. Kad bismo pisali test, pošto bih završio svoj, nabrzinu sam rješavao i njegov. Pa je tako Amar bez izgovorene riječi u osam godina osnovnoga obrazovanja uspio proći kroz te godine, a da nije ponavljao razred.

Onoga dana kad mi se Amar prvi put obratio, bio je svibanj i imali smo 14 godina. Prvi je put došao u školu bez knjiga. Bio je to jedan od rijetkih dana koji nismo proveli u čitanju.

„Napustila me je moja majka“, reče.

Ostao je sasvim sâm. Majkama se svidjela ova nova uloga, pa su mu spasiteljice donosile hranu. Bio je luckast prvih tjedana, vrtio se lijevo-desno, češao, lamatao nogama, ne mogavši otrpjeti držati glavu uspravno kako bi gledao u nastavnike i čuo učenike.

Tad mi se i počeo obraćati, došavši u školu rekao bi mi: „Hamzo, kako si? Hajde ispričaj mi nešto o sebi.“

Nakon nekoga vremena, otkrio je Vijećnicu. Kad se probudio, izišao bi iz kuće, prošavši istim putem, nakon čega bi ušao u Vijećnicu iz koje je izlazio u ponoć, i tako svaki dan. Prestao je pohađati školu i nije se upisao u srednju. Poslije nekog vremena, ljudi iz biblioteke odlučili su ga zaposliti.

Ja sam se upisao u gimnaziju i te godine bile su mi nepodnošljivo dosadne. Prečitavao sam neke od knjiga koje smo čitali zajedno Amar i ja. Nisam ga potražio, ali sam jako mnogo mislio na njega i na te knjige. Kad je došlo vrijeme upisa na studij, upisao sam se na filozofiju.

U prvoj godini studija, otišao sam u Vijećnicu, znajući da ću ga tamo vidjeti. Zastao sam ispred pulta i upitao: „Imate li Kugu od Alberta Camusa?“ Podigao je glavu, onako odjeven u tamnoplavo. Nisam mogao vjerovati, pomislio sam na trenutak da vidim Ivanku, njegovu majku, ženu čija je ljepota i način života ostala tema što je tresla Sarajevo dugi niz godina pošto je otišla. Isti nježni bijeli ten na kojem su tamne oči dobivale ljubičasti sjaj.

„Amare, kako si? Odavno se nismo vidjeli.“

„Hamzo, jesi li to ti?“

Prvi put vidio sam osmijeh na njegovom licu. Morao sam skrenuti pogled jer nisam mogao izdržati intenzitet njegovoga pogleda. Zatim sam shvatio da je to bio rijedak trenutak. Amar bijaše prestao gledati ljude u oči, zato što im nije htio ni toliko dati od samoga sebe.

„Da, imamo Camusovu Kugu.“

„Uzet ću ju. Amare, želiš li da popijemo kavu u čaršiji?“

Kao da je prvi put čuo nešto takvo. Šutio je i tražio Kugu na policama.

„Da, želio bih. U podne, kad završim s poslom.“

Otada pa sve do prije nekoliko mjeseci kad je počeo rat, sastajali smo se svaki dan u čaršiji kod Adilja i pili kavu za kavom, svakodnevno po dva sata, poslije kojih se Amar ponovno vraćao u Vijećnicu. Često bi me netko zaustavio u čaršiji i ispitivao o Ivankinom sinu, koji je toliko sličio na nju. Amar nije prestao uznemiravati sve svojom nezainteresiranošću. Osim sa mnom, jedini ljudi s kojima je razgovarao bijahu oni što su dolazili u biblioteku, a s njima je razgovarao samo o knjigama koje su tražili. Ljudi su mislili da je čudan, luckast, da je pisac. Amar nije bio toliko plitak, nije bio poput mene. Nije čitao da bi postao pisac. Čitao je zbog čitanja. Čitao je da izbjegne ljude, da zaobiđe život.

Nema ga nigdje već dva tjedna. Izlazim svaki dan rano ujutro, pretrčavam od doma do čaršije, nadajući se da ću ga sresti. Pretrčavam. U ovom gradu od kada je počeo rat više nitko ne hoda, svi ga samo pretrčavamo. Adilj mi je rekao da se te noći kad je pala granata na Vijećnicu prvi pojavio Amar. Trčao je, od vrata do vrata, lupao, kucao, punio lonce vodom iz čaršije i gasio biblioteku. Tako satima, bez prekida. Potom su došli vatrogasci, uzeo je crijevo s vodom, ulazio u vatru, gasio tamo gdje nitko nije imao hrabrosti ući. U svitanje je već bilo jasno da ne bijaše ništa spašeno. Sjeo je unutra, u pocrnjelu biblioteku, i plakao. Sigurno prvi put. Otada ga nitko nije vidio.

„Hamzo, Petar je… Kažu da se pojavio Amar, bio je doma.“

„Što?! Tko ti je to rekao?“

„Filip, moj bratić, koji živi u njegovoj zgradi.“

Nisam se ni osvrnuo na prevrnute autobuse, nisam ni pomislio na metke, otrčao sam odmah do njegovoga stana. Pokucao sam s neznatnim strahom, pitajući se što će se dogoditi. S olakšanjem sam dočekao pitanje: „Hamzo, kako si?“ A potom me pozvao da uđem. Nije spomenuo Vijećnicu, nisam ju ni ja spominjao. Bio sam sretan, izgledao mi je sasvim dobro. Sjedili smo kod njega u stanu i razgovarali, kao i uvijek, o knjigama. Na trenutak nije bilo snajpera, nije bilo mrtvih, bijasmo u čaršiji, u Adiljovom dućanu, pili smo tursku kavu, dok se čaršija veselo ushodala, sunce pripeklo, a mi razgovarali i razgovarali o nekom književnom liku kao da je živ čovjek od krvi i mesa, kojeg smo poznavali i koji je tog trenutka prolazio pored nas.

„Jesi li gladan, Hamzo?“ upitao me je nakon nekog vremena.

„Pa jesam, da… baš bih nešto pojeo.“

„Ajde, imam pripremljenu čorbu“, rekao je i ušao u kuhinju.

Donio je iz kuhinje veliki lonac i stavio ga na stol. Postavio je dva tanjura, jedan za sebe, drugi pred mene.

„Amare, pa gdje su ti knjige, vidim da ti više nisu u sobi?“

„Pa da, premjestio sam ih u kuhinju pred nekoliko dana, učinilo mi se da im je tamo mjesto“ , reče i zaimačom stavi čorbu u moj i svoj tanjur.

„Pa da, da, zašto ne, svaka promjena je dobra…“, rekoh, i gledajući kako već srče čorbu, posegnuo sam i sâm za žlicom.

„Amare! Što je ovo?! Ovo su komadi stranica… ovo je knjiga s vodom… Ovo je čorba od knji… Prestani ju jesti!“

„To je čorba pripremljena samo od sastojaka autora Hrvata, Srba i Bosanaca. Popularan specijalitet u restoranima na Zapadu“, reče smireno.

Prvi put sam ga čuo da izgovara nešto takvo.

Susretali smo se nekoliko godina u čaršiji, pili kavu za kavom, razgovarali do nepodnošljivosti, a sada sam prvi put čuo iz njegovih usta riječi Hrvat, Srbin, Bosanac, tako da mi se učinilo kako ih i ja čujem prvi put…

„Amare, kakvi Srbi, kakvi Hrvati, čovječe, jedeš čorbu od knjiga!“

Zatim sam mogao samo zašutjeti. I gledati ga u suzama, toliko stvrdnutim da nisu htjele poteći, kako srče čorbu, žlicu po žlicu, stranicu po stranicu. Kad je završio, oblizao je tanjur na kojem bijaše ostao još poneki komadić, pa je uzeo zaimaču te si stavio novu porciju, upitavši me kako smo doma.

Tresle su mi se ruke, nisam mogao podnijeti gledati ga takvog.

„Amare, idem“, rekoh.

„Dođi u petak“, reče, „pripremam nešto posebno u petak. Čorbu od ilustracija iz jugoslavenskih zemljovida.“

Imao sam hrabrosti otići kupiti kruh za cijelu zgradu u dućanu koji se nalazio u snajperskom sokaku, ali se nisam mogao sabrati mjesecima da bih ga otišao ponovno vidjeti.

Poslije nekoliko mjeseci javili su mi da je Amar umro. Našli su mu u trbuhu nakupinu papira u obliku lopte. Liječnici su bili zbunjeni, ja nisam. Znao sam da u njegovom trbuhu sjede zajedno Srbi, Hrvati i Bosanci za istim stolom…

Prevod: Borislav Pavlovski

The post Trbuh jednog bibliotekara appeared first on Biber.

Ja sam svakog dana sve više nemirna

nenad — Fri, 31 Jan 2020 15:15:18 +0000

Lepo kaže pisac knjige Jugoslavija, moja dežela, ko nije bio tamo kad je bio rat, neka ćuti, neka ne sere. Evo, ćutaću. Bila sam beli medved. Ili ću pričati samo ono što znam, čega se sećam.

Ujaka su pokupili predveče. Bio je sav zelen. Mama je popizdela na baku što je uopšte otvorila vrata. Baka ga je izljubila tri puta (prvi put da to vidim) i plakala (prvi put da ja znam). Kad je išao napolje uvek je govorio: „Idem u život.“ Pomislila sam kako je ovog puta drugačije. Kad su ga iz Orolika prebacili u Šid, pisala sam mu pismo.

Crtež: uja i njegov drug na tenku, srca, cveće, zastave i veliki natpis Šidlend.

Sve je već bilo gotovo i sve je bilo normalno. Išli smo preko, sve je bilo isto. Vojvođansko selo s one strane ogledala. Kuće sa dugačkim tremom, pločice, fasade i velika dvorišta, iza silosi i živina. Kroz sve sobe redom da dođeš do kupatila, miris naftalina i veliki jastuci u sobama. Hladni jorgan kad nalegne preko tebe kao mrtva čovečina. Sve je bilo normalno, samo se nešto krilo iza osmeha. Jasno se sećam bake sa levim zamagljenim staklom naočara. Čoveka bez ruke kako pije pivo ispred dragstora. Devojčice koja je skupljala mirišljave papiriće i pevala Draganu Mirković u helankama. Dok smo igrale lastiš, rekla je: „Silovanje je kad te vežu, pa ti daju da piješ vina i rakije.“ Mame koja je slušala pesmu „Čovek sa sjajem meseca u oku“ i krišom plakala. Sve je bilo normalno, kuće su pokazivale cveće i vez na jastucima. Bili su prazni kao oko iza mutnih naočara. Osmeh su, za druge, okačili kao cveće. Bili su prazni kao izbušene kuće. Belog medveda su pustili iz kaveza. Ja sam svakog dana sve više nemirna

Dok mu je Majka kačila cvet na rever, gledala ga je u oči kao kakvog bludnog sina i oprostila mu mladost ludost.

U jednom trenu, postao je svestan užasa ili mu je tako rekao body language trener, tek, gledao je pored, usta skupljenih u grču da se ne zatresu.

Njen bol je apstraktan, izvan našeg poimanja. Njegov stid se materijalizovao i počeo da smrdi kao da je postao svestan gde je bačen. Na isto mesto.

U tom jednom trenutku ona je postala uzvišeno biće, a on ono u šta se ne gleda.

Isključila sam TV. Izvinite što vam nismo poslali nekog boljeg.

Ona ga je gledala pravo u oči kako samo Majka zna.

Ja sam svakog dana sve više nemirna.

Od pradede sam nasledila verovanje u vile i loš osećaj za vreme. Pričao je o vetru koji počne da duva na livadi tako da polegne trava i kako su lično njega uhvatile u kolo bosonoge devojke sa dugačkim kosama, jer je ostao predugo na začaranom mestu. Probudio se ispod jednog drveta i više nikada nije dozvolio da ga noć zatekne kraj česme Viline vode. Iz Jasenovca su ih izveli u koloni jednog dana i strpali u voz. Posle svega, mislio je: sigurno nas ne voze na neko lepo mesto. Prateći svoj osećaj za tajming, iskočio je iz vagona negde u Sremu i krio se kod rođake na tavanu, spavao na senu noćima. Lep san, kakav usred onih zagušujućih košmara pradedi nije mogao ni da dođe u podsvest, glasio je ovako: sremskokarlovački Hrvati svojim su potpisima spasli svoje sugrađane iz logora smrti i njihova molba ih je sve oslobodila i poslala kućama. To je bila java. Kad je voz stigao u Sremske Karlovce, prababa je plakala jer su sve komšije stigle, samo se on nije vratio kući. Došao je tek posle nekoliko nedelja, izgledao je tako da su se deca plašila da provire u sobu u kojoj je ležao. Prababa je prodala kuću da bi ga lečila, otišli su pod kiriju, kuvala je za njega supe i razne đakonije, a za decu šta ostane.

Ja sam svakog dana sve više nemirna.

Ivana Brlić Mažuranić (bilo je to pre sto godina) mi je pripovedala glasom moje majke u onom malom stanu (bilo je to pre sto života), koji je bio jedna soba podeljena komodom. Bila sam tad beli medved. Volela sam taj jezik, bio je jednako moj. Taj mi jezik fali kao izgubljeni deo mene, jezik crtaća, kvizova i slikovnica. Živela sam tad u Biblioteci ,,Vjeverica“, a sobu mi je osvetljavala „Svjetlost“ Sarajevo. Samo smo na moru bili srećni. I more smo izgubili. Pamtim mamin izraz lica kad ulazi u hladnu vodu. Još pamtim sreću na maminom licu: pa ti plivaš.

Youtube komentari ispod crtanog filma Peppa pig/Praščić Pepa – Hrvatski

I ako je na hrvatskom ja volim pepu

Ubi hrvata da srbin nema brata

Imam 9 godina i obozavam pepu

Gledam dečaka kako se igra i mislim to je život, bahato ruši u trenu sve ono što je dugo i pažljivo gradio. Kroz prozor kola sve crkva do crkve, iglice u travi. Od gore crkva je igla u plastu sena. A nama, dole, crkva je igla. Crkva je igla koja oči bode. Laser brani Sarajevo od dioptrije, piše na reklami za očnu kuću. Mogla si ti da budeš žena koja nostalgično gleda za autobusom i potom nastavlja da cepa drva, a ona da bude ti koja putuješ. Deca spavaju sa crvenom pištaljkom pod jastukom. Bik je daltonista, crvena je tu zbog vas.

Juhuhu program za decu

HRT televizija

Prisavlje 3

10000 Zagreb, Republika Hrvatska

Dragi Juhuhuovci,

Zovem se Danica i imam šest godina. Mama mi je pomogla da vam napišem ovo pismo. Gledam vašu emisiju svako jutro pre vrtića. I subotom i nedeljom. Moram da vam kažem da je program sjajan i najbolji od svega su crtani (koje vi zovete crtići). I TV vrtić je isto super, naročito Krtac i devojka sa narandžastom kosom i priče o devojčici koja se zove Danica kao i ja. Ja živim u Novom Sadu i mi nemamo tako lep program, ali gledam vašu televiziju i sve razumem. Najviše mi se sviđa kada u crtanom ne kažu prase nego praščić i kad pesma o Tomasu ide: vesele su tračnice Tomice i družine i kad čujem vrtuljak umesto vrteška. Bila sam dva puta u Hrvatskoj na moru i teta koja nam je iznajmljivala sobu nam je dala da se igramo u bašti i tamo su rasle narandže i kivi (mislim da je teta rekla ovako: naranče i kivi). Išli smo svaki dan u jednu radnju koja je ista kao Idea kod nas, ali se zove Konzum.

Crtež: Danica i njen brat na Petrovaradinskoj tvrđavi, VOLIMO VAS (L ide na pogrešnu stranu), u uglu mala vila.

Imam ćerku Danicu i sina Zorana, verujem u vile i patim za morem. Bivši muž otišao za Slovačku da radi. Kaže da je najstariji tamo. Sve neka deca iz finih kuća. Mere mu vreme na pokretnoj traci. Niko mi nije poginuo u ratu. Zaobišli su me geleri, masovne grobnice, silovanje, ludilo, humanitarna pomoć i to da me neko zove polutankom/četnikom/ustašom/balijom. Majka mi je umrla odmah posle rata kao jedna od tihih, nevidljivih žrtvava svega što se desilo. Ujak se vratio sa fronta i nikad više nije ni reči progovorio o tome. Mi nam više ne znači isto, meni i njemu.

Ratišta su nam danas kao stolovi pisaca u spomen-sobama, ne možemo da zamislimo da je neko na njima pucao ili pisao. Kao jezik koji uporno ide na mesto gde je nekad bio zub, misao ide na prazno mesto koje je opustošila smrt. More nam više nije isto, ni dovoljno plavo, propusti ga kroz filtere, pojačaj boje. Da li si iskusio šta znači biti čovek sve dok nisi ubio nekog lošeg, sve dok nisi spasao nekog dobrog? Nemamo tako jak mikroskop koji bi nam rekao šta to postajemo posle smrti, objašnjavam detetu. Ali golim okom vidimo ko seje smrt i ne činimo ništa, to sam prećutala. Ima dana kad živimo u koncentracionom logoru Zemlja. A opet ima dana kada svuda prodiru „odbljesci normalnosti“ i život teče dalje sa letnjim hitovima i bosim nogama što vire iz kolica u prolazu, drugarice teše jedna drugu po klupama na keju, a oblaci na štapićima su u našim rukama. Mudro drveće nečujno baca semenje da ga na nogavicama nosimo dalje, da putuje sa nama i da se ponovo rodi. Jutro je i deca piške u mlazevima, stvarajući privid potoka i protočnosti prirode. Golub grlenim glasom ponavlja svu dosadu ove planete. U gradu koji nije na moru možemo kožu namazati kremom za sunčanje, mirisati sopstveno rame i ljubiti ga kao novorođenče.

Sa kraljevskoplavom zavesom na glavi naležemo u krivini Jergović i ja, čvrsto ga držim u rukama. Dok autobus krivuda čitam kako dečaku zbog vožnje utroba hrli napolje. Ispred prihvatnog centra koji je nekad bio klanica, na putu između železničke i autobuske stanice Šid, deca migranata puštaju zmajeve. Šiđani se žale da im migranti kradu po prodavnicama i plaše decu. Smetlište gori, to je smeće onih što žive u svojim kućama. Šidlend.

„Znamo kako se stranci ponašaju (…) Šta će raditi u slobodno vreme bez kontrole? Kod nas su i šestogodišnjaci navikli da idu kući sami iz obdaništa, mame će sa plašiti za njih“, kaže inicijatorka peticije protiv srpskih radnika u Slovačkoj.

Sinoć sam sanjala kako po mraku šetamo kraj mora, a ljudi iskaču iz ruševina i teraju nas metlama. Strahovi u mraku, ne od životinja, već od ljudi, od njihovih loših namera. Čovek ima više zlih namera od životinje, čija jedina zla namera može biti da te pojede. Evo, doktore, završavam, ovo je kraj. U mraku su nam sve ulice one u kojima ćemo biti opljačkani, silovani, ubijeni. Predugo? Rekli ste da zapišem sve što mi se mota po glavi. Sve je to samo Vaša projekcija, vidite, uzrok sveg Vašeg nezadovoljstva… kaže mi psihoterapeut kojeg sanjam, jer pravi mnogo košta, a zna se da je najbolje ići privatno.

The post Ja sam svakog dana sve više nemirna appeared first on Biber.

O!

nenad — Fri, 31 Jan 2020 15:30:30 +0000

Pijući kavu i ujedno užurbano hodajući, Fahima je došla do one trafike, jedine trafike u ovom velegradu gdje su se prodavale novine na njezinom materinskom jeziku. Kupivši novine, prošetala je do najbližeg kafića i ušla. Susrevši se pogledom s pogledom konobara, pomalo se glupo osmjehnula, a konobar je hladno upitao: „As always?“ i ona je brzo počela kimati glavom. Odabrala je stolić do prozora, smjestila se i otvorila novine. Konobar je donio veliku šalicu crne kave. Napravila je neodređeni pokret rukom u znak zahvalnosti. Otpila je veliki gutljaj kave i, naslonivši se laktovima na stol, udubila u čitanje novina. Međutim, zureći u novine, osjećala je kako joj se kapci sklapaju i kako god se prisiljavala pročitati barem jedan članak, nije se mogla skoncentrirati. Sasvim bi sigurno zaspala gledajući besmislene nakupine slova u novinama da odjednom iznad svoje glave nije začula nježan glasić koji je recitirao stihove:

„Olovni oblaci otimaju osvit,
Ostavljam ovaj otok.“

Fahima je podigla glavu. Nasuprot nje je sjedila mlada djevojka. Imala je ravnu riđu kosu do ramena, ljepuškasto, još sasvim dječje lice i, Fahima je uštipnula sebe da se uvjeri da ne spava, raznobojne oči: jedno oko plave boje, a drugo – zelene. Fahima je popila još kave.

„Oprostite što sam samo ovako sjela za Vaš stol bez da sam Vas išta pitala. Samo sam primijetila da čitate novine, novine na mojem… Vašem… Našem jez… Dolazite iz bivše Jugoslavije, jel'da?“

„Da“, odgovorila je Fahima i popila još malo kave.

„Ja sam Asja. A-sja. Ja sam pjesnikinja“, veselo se predstavila riđokosa djevojka s jednim plavim, a jednim zelenim okom.

„Fahima. Rekla si da pišeš pjesme?“, odgovorila je Fahima i, otvorivši torbicu, izvadila kutijicu s tabletama. Na kutijici je pisalo „KOFEIN: konzumirati najviše dvije tablete dnevno“.

„Da, pjesme. Moja mama uvijek je ponavljala da ljudi ratuju samo zato što ne čitaju dovoljno poezije.“

Fahima je popila dvije tablete s kavom.

„Iz kojeg ste grada, Fahima?“

„Iz Sarajeva“, rekla je Fahima i izvadila još dvije tablete i popila ih s kavom.

„Iz Sarajeva? Nikad nisam bila u Sarajevu. A ja sam napola Hrvatica, napola Srpkinja. I još sam pjesnikinja. A-sja.“

Fahima je napravila neodređen pokret rukom za konobara i on je donio još jednu šalicu crne kave za Fahimu.

„Napola Hrvatica, napola Srpkinja. Je li zeleno oko srpsko ili hrvatsko?“

Asja se samo nasmijala i prošaptala još nekoliko stihova:

„Ostali ožalošćeni ostaju
Otkrivati otajstvo.“

Fahima je popila još kave i još nekoliko tableta. Pogledala je Asju i rekla:

„Čitala sam da jedan starac iz Vijetnama ne spava već četrdeset godina! Da mi je bar znati njegovu tajnu!“

Asja ju je pogledala svojima zelenim i plavim okom.

„Zašto želite nikad ne spavati? Zašto konzumirate toliko kofeina?“

„Recitiraj mi, molim te, još svoje stihove.“

„Ožednio ocean očajno
Očekuje oazu.

Zašto konzumirate toliko kofeina?“

„Kad je počeo Rat, tek sam završila medicinsku školu. Za medicinsku sestru, znaš? I odlučila sam volontirati. Biti medicinska sestra u vojnom hospitalu. Liječili smo sve vojnike: neovisno o nacionalnosti. Tamo sam svakog dana vidjela sve: izgorjela tijela, tijela bez udova, obezglavljena tijela, smrad, trulež, gnoj… I miris trpke krvi… Bilo je tako zastrašujuće…. Tako zastrašujuće, tako zastrašujuće…. Mislila sam da neću preživjeti. Da ću u jednom trenutku umrijeti: od groznice. Ali preživjela sam. I onda sam se odselila na drugi kraj svijeta: čim dalje, čim dalje… Ali one strahote rata progone me i ovdje. Svaki put kad zaspim, sanjam ta izgorjela tijela, tijela bez udova, obezglavljena tijela, smrad, trulež, gnoj… I miris trpke krvi…“

Fahima je popila još kave i dodala:

„Bojim se zaspati. Shvaćaš? Ako zaspim, opet ću vidjeti to… Bojim se zaspati!“

Asja je slušala odsutno zureći u novine i crtajući u njima prstom krugove.

„Bojim se zaspati“, ponovila je Fahima i popila još jednu tabletu.

Nastavljajući odsutno crtati krugove u novinama, Asja je tiho ispričala, više sebi, nego Fahimi:

„Kad je počeo Rat, ja sam bila još mala. Živjela sam s roditeljima u Hrvatskoj, u malom hrvatskom selu. Tamo su svi bili Hrvati, samo je moja mama bila Srpkinja. Kada je počeo Rat, svi Hrvati u našem selu zamrzili su Srbe. Masovno su poludjeli. Došli su k nama i ubili su moju mamu. Mene i tatu čvrsto su zavezali za stolce i prisilili nas da gledamo kako ubijaju mamu… Dugo su ju mučili… Nešto kasnije mog tatu ubili su srpski četnici na bojištu… Jedan – jedan.“

„Tako zastrašujuće…“

„Ocean ohladio
Oprezno, opasno, otrovno… Kad su moju mamu ubijali, ona je vikala. Vikala je: „O-O-O-O!“, ali ljudi obično ne viču tako. Ljudi viču „A-A-A-A!“, a ona je vikala „O-O-O-O!“ Nikad neću shvatiti zašto je vikala O… Zamislite, vikala je O!“

Odjednom se Asja počela smijati. I u dječjem, laganom smijehu Fahima je prepoznala odzvuke bolesnog smijanja. I Fahimi je sve postalo jasno: djevojka je sišla s uma nakon doživljene tragedije. Užasnuto je šapnula:

„Jadno dijete!…“

Asja se prestala smijati i postala vrlo ozbiljna.

„Nisam jadna. Ja sam A-sja. Ja sam pjesnikinja. Moja mama uvijek je ponavljala da ljudi ratuju samo zato što ne čitaju dovoljno poezije.“

Ustala je:

„Moram ići.“

Fahima je napravila neodređen pokret rukom kako bi ju zadržala.

„Čekaj! Bilo mi je tako lijepo ne pričati engleski s tobom u ovom gradu! Napiši mi svoj telefonski broj da se možemo još vidjeti.“

Izvadila je iz torbice penkalu i pružila ju Asji zajedno sa salvetom. Asja je brzo napisala nešto i vratila je Fahimi. Fahima je uzela u ruke salvetu. Na njoj je pisalo:

„Olovni oblaci otimaju osvit,
Ostavljam ovaj otok.
Ostali ožalošćeni ostaju
Otkrivati otajstvo.
Ožednio ocean očajno
Očekuje oazu.
Ocean ohladio
Oprezno, opasno, otrovno.“

Kad je podigla glavu, Asje već nije bilo.

Te noći Fahima je, napokon, nakon dugog vremena, zaspala i sanjala je ljude svih nacionalnosti: Hrvate, Srbe, Bošnjake, Francuze, Japance, Talijane, Amerikance i svih-svih-svih nacionalnosti kako sjede na podu u krugu, tj. u obliku slova O, a u sredini slova O riđokosu šarenooku pjesnikinju Asju koja čita svoju poeziju.

The post O! appeared first on Biber.

Obitelj strica Akija

nenad — Fri, 31 Jan 2020 15:35:42 +0000

Nedostaju mi topla ljetna jutra, kad me je umjesto sunčevih zraka, koje su uporno pokušavale prodrijeti kroz moje trepavice, budio milozvučni glas strica Akija, prodoran i zvonak: „Ustajte, idem na tržnicu, na tržnicu idem, da, na tržnicu. Treba li nekom nešto?“

Nisam se mogao ne nasmijati na tu srdačnost, toplinu, iskrenost s kakvom se neću susresti više nikada u životu. Odjeven u dugačku vunenu tuniku, poput katarskoga šeika, stolar i samouki glumac u svom i našem životu, u Omladinskom kazalištu, sanjar najljepših snova, osmišljavao je i olakšavao naš život od rana jutra. Bijaše čudesno otmjen i odvažan s kratko podšišanom prosijedom bradom, toliko hrabrom da si je ni mi mladi nismo dozvoljavali nositi na taj način. Ali, on je sa svojih pedeset-šezdeset bio mlađi od svih. Duhom, dakako. Koliko bijaše ohol, toliko bijaše jednostavan, skroman i susretljiv. I doista, znao je donositi pune torbe s tržnice. Bijaše muškarčina. Pospane domaćice, neka pokrivena, poneka otkrivena, teta Lenka, Marika balerina, Muradija ili Ramize, dobacile bi mu samo novac u kvačicu ili pisamcu s popisom onog što im treba za početak… i jutro je moglo početi. Volio sam ga najviše na svijetu, zato što me zvao „talijanska lutka“, a ja sam to doživljavao kao „egipatska kraljica“! Kao da je čekao samo na mene da dođem na svijet. Zauvijek sam ostao za njega nešto posebno, jedinstveno, učinivši da se tako osjećam i danas. A on sâm bijaše poseban.

U našoj zgradi Ujedinjenih nacija, kao što ju je zvala moja majka, bio je naš Ban Ki- Moon. Odvažan i autoritativan, a ipak blag i miran, pomirljiv i razborit. Nije dijelio, nije sudio. Ujedinjavaše. Kao što su lijepo počinjale, još ljepše su završavale večeri sa stricem Akijem. Čekali smo ga cijelom dušom da se vrati iz čajane ili naročito s kazališne predstave, pa da nam ispripovijeda doživljaje, razgovore, aktualne teme iz čaršije, grada.

Zna li netko s ove strane Vardara da Čair ima mikro klimu i svoj način života? Kad bi se pojavio stric Aki, sve je živnulo pred zgradom. On bijaše inicijator. Striko Sveto, pak, jedini Srbin u zgradi, imao je neku posebnu hijerarhijsku poziciju. Bislim i Rade izradili su drveni stol s dvije klupe za muškarce, da bi se mogli okupljati navečer i debatirati do ranih jutarnjih sati. Zna se da se od Ljutvina u prizemlju spuštala hladna rakija i šopska salata, a moja teta balerina pripremala je taratur (salatu od luka, krastavaca i kiselog mlijeko) i slala mi po ocu lijepe rakijske čaše iz Rusije, dok je stric Aki bio majstor za specijalitete. Mislim da se nije ni formula za Coca Colu čuvala toliko pomno kao njegov tajni recept za pečenu kokoš bez ijedne kosti, koji je obiteljski prenio na srednjega sina, znatno afirmiranijeg i uspješnijeg glumca od njega, Tamera. U tim noćnim muškim razgovorima moglo se čuti svega i svačega. Dakako, najčešća tema bila je politika, domaća, ali i međunarodna, ovdje su se rješavala najteža ekonomska pitanja, kovale strategije i politike za siromašne, obespravljene i nerazvijene, projekti na kojima im je mogla pozavidjeti i Svjetska banka. Baš kao na generalnoj skupštini UN-a.

I znao se redoslijed: Palestinci su uvijek u pravu, nafta je jedini razlog svih svjetskih ratova, Amerikanci kuju novi svjetski poredak, Rusi su mutavi zato što šute, ali jednog dana osvijestit će se narod i pravda će pobijediti. Razumljivo je da su svi vjerovali u komunizam, da samo on omogućava „idealno društvo“. Ponekad je zaiskrilo i upotrijebila bi se poneka prijeka riječ, ali za sve se našlo rješenje… Obično se mogla čuti naredni dan, iza ponoći, kad su razgovori i politika bili kobajagi pripiti. Onaj koji bijaše kriv ili uvrijeđen nije se pojavljivao u večernjem „debatnom klubu“ dva-tri dana, ali tada su na snagu stupale „prehrambene taktike“ i vještine strica Akija nakon kojih su se čudesno zaboravljali svi loši trenutci. A možda i nije bilo sve tako čudesno. Možda je bilo oproštaja, razumijevanja, tolerancije. Nekako smo bili ljudskiji negoli sada. Na kraju krajeva, velika li čuda ako ti je netko zauzeo parkirno mjesto ili ti je zatvorio pristup u garažu s ukoso parkiranim motorom s kojim bi grmio u bilo koje doba. „Alal si ga pretjerao sinoć, komšijo!“, „Ostavi se pijana posla, ali nisam mogao nigdje pronaći kola, tko zna gdje sam ih parkirao i kako sam došao doma“… I tako su prolazili ljetni mjeseci, sve do još ljepšega rujna kad je pokrenuta prava mobilizacija. Počinjala je sezona ajvara, pa pranja tepiha, veliko „jesensko spremanje“. Stric Aki radio je raspored na štednjacima. Danas rade Remize, sutra Marika, pekosutra Barie, pa Mirjan, te Anaminge, i Sveto, takvim redom. Svi su se bavili i ajvarom i tepisima, a jedini problem bio je broj stolčića, dok se sve ostalo odvijalo ekspresno. Ponekad se pitam nismo li bili doista jedna obitelj. Kod nas su se udale barem tri Ljutvijeve kćeri, a sve prekobrojne svadbarske goste slali smo susjedima, dok smo pravoslavne i muslimanske blagdane dočekivali s istom radošću. Albanska i turska djeca čekala su kod nas od rana jutra crvena jaja da bi se kucala, dok su nama prije Bajrama tekle sline za baklavama i drugim slatkišima. Jedva smo čekali svitanje kako bismo startali susjedima… Tako su otprilike tekli ljetni dani, godine, sve dok nismo shvatili da je stric Aki u bolnici, zbog nekakve nevolje sa želudcem. Vratio se ubrzo, nasreću, ali je isto tako ubrzo ponovno otišao. Otišao je nekako tiho, misteriozno, kao na filmu. A bio je veliki „filmadžija“. Ali nije umro nikada. Toliko je živ u mome srcu, mojim sjećanjima… Poslije njega nikada nije bilo isto.

Zatim su došle dvijetisućite, neka čudna vremena, začula se od pridošlica pjesma o Republici Kosovu, počeli su jačati i makedonski nacionalisti, a mi se gledati nekako ispod oka, ispitivački, oprezno. Rat nas je dočekao, ipak, nespremne, zbunjene, uplašene. Kad je došla gomila „izbjeglica“ iz susjednih sela, nismo više sjedili navečer na klupi ispred zgrade, nego smo s prvim mrakom bježali doma… Samo me je Mejrem na povratku od oca i Bojane, dok sam stajao na balkonu, onako iskreno uplašeno upitala: „Što ćemo ako dođu vojske?“ I odmah mi predložila: „Znaš, ako dođu naši, vi ćete bježati nama, a dođu li vaši, mi vama. Vrijedi?“ Vrijedi, rekoh tupog pogleda. Nisam znao koji su to vaši, koji su naši. Iako sam znao da Čair više nikada nije bio isti. Nedostajao mu je stric Aki.

Prevod: Borislav Pavlovski

The post Obitelj strica Akija appeared first on Biber.

Ah, da bijaše dobar trenutak…

nenad — Wed, 29 Jan 2020 17:36:48 +0000

Škrip, škrip, škrip. Snijeg pod njegovim nogama stvarao je nekakvu kompoziciju. Jednoličnu, u istom taktu i ritmu, koja je, unatoč tome, sličila glazbi. Čizme su mu upadale u duboki snijeg i ostavljale za njim primjetna udubljenja. Koračao je s naporom, i s naporom izvlačio noge iz snijega, ali melodija nije prestajala plesati oko njega u toj gluhoj noći.

„Eh, da bijaše dobar trenutak, ovo bi bila prelijepa šetnja.“

Snježne pahulje lepršale su i lijepile se o bjelinu koja bijaše posvuda oko njega. Bjelina se sterala do kamo je mogao dosegnuti pogled. Samo su tragovi, što su ostajali u snijegu od njegovih stopala, narušavali bjelinu noći. Koračao je uznemireno se osvrćući za sobom. Bijaše sasvim sâm, umoran, neispavan, gladan, zatrovane duše. Nije bilo nikoga pored njega, ni iza njega, niti ičega drugog pred njim. Barem da je mogao čuti zavijanje vuka, što bi mu u normalno vrijeme sledilo krv u žilama, ali niti vuk u ovoj vučjoj noći nije htio promijeniti ovaj bijeli, zastrašujući scenarij.

Satima ili danima korača po ovom planinskom predjelu. Ostavio je za sobom i planinu što je dijelila Albaniju od ove male zemlje nazvane Makedonija. Tako su ju zvali „oni preko planine“ ili pak „oni preko Drima“. Stiskao je platnenu torbu obješenu o rame, koja mu je padala na kukove, stiskao ju je uz smrznuto tijelo ni sâm ne znajući zašto. Niti ga je grijala, niti je pak u njoj imao nešto vrijedno. Osim slike pokojne majke, što se nekim čudom našla pred njim u ladici ormara kad je bio prisiljen pokupiti u desetak minuta, koje je imao na raspolaganju, najnužnije i krenuti.

Da, krenuti. Tako mu je rekao glas iz telefonske slušalice:

„Uzmi što moraš, novaca koliko imaš, i napusti kuću za desetak minuta. Iza tebe su, brzo!“

Bubnjalo mu je u glavi. Nešto nepoznato prošlo mu je glavom, živcima.

„Kamo da idem, brate?“

„Samo napusti kuću što brže možeš, a poslije razmišljaj. Idi preko donje mahale, prijeđi preko polja, prebaci se preko planine. Drugo ni ja ne znam.“

„Što je s druge strane planine, brate?“

„Makedonija, uđi u Makedoniju u njenom planinskom dijelu. Kako možeš, brate, poslije ju prođi i idi u neku drugu zemlju.“

„Da si mi živ i zdrav, brate, zauvijek ću ti biti zahvalan. Samo znaj da nisam ni za što kriv.“

„To sada nije važno, ne pitaju jesi li kriv, nemaš vremena, požuri!“

„Meni je važno da ti znaš da nisam kriv, ti me spašavaš. Pucali su na mene, pa sam i ja pucao, brate. Možda sam i ubio nekog!“

„Sretno, Ajro, požuri, možda ćemo se nekad sresti pa popiti zajedno ljutu rakiju.“

„Ti mi znaš i ime, a ja tebe ni ne poznajem. Kako ću te prepoznati ako preživim?“

Glas se u telefonskoj slušalici prekinuo. Ajro se uzvrpoljio kao ranjena zvijer. Smotao je novac u mali snop, povezao ga i ubacio u torbu. Kao i kruh koji je kupio jučer, nekoliko jabuka, bocu vode, nekoliko glavica luka. Za drugo i nije imao vremena.

Ne može se za desetak minuta spakirati cijeli život u jednu platnenu torbu.

Prestao je razmišljati kad je ugledao crnu točku u snježnoj bjelini. Krenuo je prema toj točki. Kako joj se približavao, tako se povećavala i dobivala oblik. Kuće! Kuće iz koje se dizao bijeli dim iz dimnjaka. Bez razmišljanja krenuo je prema kući. Nije imao drugog izbora. Pokucat će na vrata, pa otvore li mu, reći će…

Što će reći? Da ga progone još iz Albanije, da ne zna zbog čega ga progone, da nije kriv ni za što, kao što je rekao čovjeku koji ga je uputio na ovaj strašni put? Ili da slaže da se izgubio u planini! Ne, nitko neće povjerovati u takvu priču.

Već je podizao rukom teški željezni zvekir koji je bio zakovan na velika vrata. Pokucao je, u početku oprezno i tiho, zatim malo jače. Uplašio se da će uznemiriti domaćine. Začuli su se koraci, tihi kao u srne. Tiho se, kao što je bila tiha i ta snježna noć, otvoriše vrata. Sa svjetiljkom u ruci i smirenim pogledom stajala je pred njim starica s rupcem čudno podvezanim na glavi.

Promatrali su se nekoliko trenutaka nijemo. Ispitivali se međusobno. Prva je progovorila starica.

„Što te je dovelo ovamo, sinko, u ovo strašno vrijeme-nevrijeme?“

Ajro se skamenio. Nepoznati čovjek kuca na vrata u vučjoj noći, a domaćica mu se obraća sa sinko. Osjetio je kako mu se opuštaju napeti mišići. Čak se malo i osmjehnuo.

„Izdaleka dolazim, majko, izdaleka. Iz Albanije. Bježim, majko, a ne znam od koga i zašto. Samo da se malo odmorim i ugrijem. Brzo ću otići.“

„Neka, sinko, uđi, nisi li mi rekao majko, a majke ne ostavljaju djecu na studeni“, blago se osmjehnula. „Ajde, hladno je, dijete, ulazi.“

Ajro se nije mogao odlučiti hoće li ući. Ne od straha, ne od nepovjerenja. Nešto drugo ga je mučilo.

„Albanac sam, majko, Ajro mi je ime.“

„Neka, sinko, ja sam Makedonka. Sevda mi je ime.“

Uđoše. Zajedno. Bez riječi. Bez sumnje. Bez straha. Vatra u ognjištu sjajila je zlatnožutom bojom. Toplina mu je preplavila cijelo tijelo. Ne samo od vatre. Već i od očiju ove starice koja ga je primila u dom i nazvala ga sinom.

„Ah, da bijaše dobar trenutak i da mogu zagrliti ovu predivnu ženu i zatražiti od nje čaj ili toplu rakiju“, s čežnjom je pomislio Ajro.

Sjeo je na krevet prekriven domaćim ćilimom. Pogledom je obuhvatio sobu. Malu sobu, seosku, urednu i čistu. Pogled mu se zaustavio na Sevdi koja si je tankim prstima podvezivala rubac. Osmijeh je preletio njegovim licem.

„Jako lijepo si svezala rubac, majko. Kod nas ih žene drugačije vežu.“

Sad se i Sevda osmjehnula. „Na dindale, tako se naziva ovaj način vezivanja. Žene ih ovdje tako vezuju, u ovom selu. I meni se sviđa ovako“, govorila je i istodobno nešto pristavljala na peć na drva.

„Da nešto prigrizeš, sinko, a i da popiješ nešto toplo. Poslije ću ti namjestiti da se odmoriš.“

„A, ne, majko, ne! Ja moram krenuti. A ti, jesi li sama?“

„Da, sama sam, domaćin mi je umro prije deset godina, a sinovi otišli s obiteljima. Ali, ja sam ovdje, sinko!“

Stol je bio postavljen. Ajro nije ni opažao što jede. Prstima je čeprkao po tanjuru, ali nije prepoznavao jelo. Bilo je ukusno i toplo, spravljeno od srca jedne osamljene starice. Dušu mu je ispunilo jelo, ova topla soba, ova božanska žena. Nije mu se ustajalo, nije mu se išlo u nepoznato, ali mu je nešto u mozgu šaputalo da mora brže jesti i krenuti. Ne toliko zbog sebe, nego zbog Sevde. I morao je tijekom kretanja zamesti tragove koji su vodili do njene kuće, a snijeg što je gusto padao napravit će svoj dio posla.

„Ah, da bijaše dobar trenutak, opružio bi se na šareni domaći ćilim te zaspao, a majka Sevda bi ga čuvala.“ U tim mislima prekinuo ga je Sevdin glas.

„Sinko, imam i mjesto gdje te mogu sakriti. Ne idi u ovo nevrijeme, pusto je bespuće pred tobom. Upast ćeš u snijeg, u tom bespuću samoće. Ne idi, Ajro.“

„Moram, majko, moram“, izrekao je Ajro ‘ne’ sa zadnjim zalogajem u ustima, o onom što mu je u duši klokotalo kazati ‘da’. Ustao je nabrzinu, pa stavio kruh u torbu koji mu je spremila Sevda. Odjenuo je kaput, zabacio torbu na rame i krenuo prema izlaznim vratima. Nije imao hrabrosti pogledati u Sevdu, bojeći se da će se predomisliti, vratiti se, zagrliti ju i opružiti se na krevetu. Podigao je teški okov i otvorio vrata. S udarom jakog vjetra uletio je roj snježnih nanosa u dnevnu odaju. Kad je zakoračio, Sevda ga je uhvatila za lakat.

„Čekaj, Ajro, čekaj, sine, iziđi kroz mala vrata. Sigurnije je.“

Ajro se okrenuo. U očima su mu se zakrijesile suze. Poput zvijezda, poput snježnih pahulja u zametenoj slici vremena. Krenuo je prema malim vratima. Bez riječi. Odjednom se okrenuo. Snažnim rukama privukao je Sevdu na grudi. Pritiskao ju je kao da se bojao da će ju odnijeti vjetar, da će se otopiti u snijegu.

„Ah, da bijaše dobar trenutak, majko, ja bih sad legao na krevet i odspavao. A ti bi me čuvala. Ah!“

„Pa i bijaše dobar trenutak, Ajro. Ti si me nazvao majkom odmah čim si ušao, a ja tebe sinkom čim sam vidjela tvoje tužne oči. Idi, idi, dijete, neka te čuva Bog, ili vaš Alah, svejedno, sine, samo da okončaš ovu životnu opasnost i vratiš se doma. A navede li te nekada put u ove krajeve, dođi vidjeti majku Sevdu.“

Ajro je bez riječi otvorio mala vrata, i zakoračio u snijeg. Nevrijeme je još jače vladalo ovim dijelom Makedonije, tako da je snijeg zametao tragove Ajrovih stopala čim bi izvukao nogu iz njega.

Sevda je ostala još neko vrijeme na pragu vratašca. Kao da je čuvala stražu od nevidljivog neprijatelja mladiću koji ju je maloprije ugrijao zagrljajem. Snijeg je šibao po njenom licu, a vjetar vijorio rupcem svezanim „na dindale“, koji se toliko svidio Ajru. Okrenula se i ušla. S gorčinom u duši podvezala je rubac.

„Ah, da bijaše dobar trenutak…“

Prevod: Borislav Pavlovski

The post Ah, da bijaše dobar trenutak… appeared first on Biber.

Frakture

nenad — Wed, 29 Jan 2020 20:09:02 +0000

Uroš? Gde je moj Uroš? Ne znam gde je. Niti gde si ti, ne znam. Ni ja gde sam. Nekada davno činilo mi se da takvo znanje i nije ništa drugo nego disanje, gledanje, življenje. To znanje je vrlo lako moglo biti ono vreme kada bih ja, ostavši poslednji budan, krenuo po kući da proverim da li su svetla i uređaji pogašeni, da li je Uroš pokriven. Da li diše. A kada bih ušao u našu spavaću sobu, ti ne bi izgledala kao da spavaš, nego kao da si nešto radila, mislila, mučila se po krevetu, a san te zaskočio sa uzglavlja, kao razbojnik. Gde je to sve, gde se sakrilo? Tako rigidno sebi zabranjujem da to nazovem životom, jer bi onda to značilo da ovo sad život nije. A jeste, mater mu jebem. I ovo je život, đavo ga odneo.

Šta sam ja onda mogao znati, dok sam stajao tamo sa otkočenom puškom, usred te livade, potpuno sam, podjednako besan i uplašen? Osećao sam iza sebe svežinu senovitog šumarka, razlivala se po mom potiljku, hladila mi znojava leđa, mamila, obećavala, pevala… A ispred mene gledam Srećka Vukovljaka i moje drugove iz jedinice iza njegovih leđa. I njima su puške otkočene. I oni su podjednako besni i uplašeni. Gledaju me, napeti i na ivici bezumlja, pitaju se šta mi je, kuda ću, gde odlazim, iako jako dobro znaju. Radim ono što bi i oni činili. Bežim. Bežim, jer se spremaju takav užas da nam bace na glave, da će nas tom grozotom survati dole među mrtve, da se, živi, s njima koprcamo. Nekoliko sati ranije, iz štaba, stigla je direktiva, za koju se veoma jasno znalo šta znači, i šta se očekuje – pod hitno krenuti u pravcu lokacija Kravica i Sandići.

On prolazi hodnikom svog starog stana. Mimoilaze ga u trku deca, sva šareno obučena. Smeju se, vriskaju i gurkaju ga. Izgledaju kao pirati, medicinske sestre, vojnici, pevačice, advokati… U ruci mu je ogroman nož čije je sečivo prošarano hladnim šlagom. Kroz odškrinute prozore dopire bled narandžasti smiraj dana i prvi sveži dašak vazduha. Podigao je nož visoko, iznad svoje glave i gleda decu, traži lice svog sina. Iza njega se otvaraju vrata dnevne sobe, čuje se smeh odraslih, širi se duvanski dim i čuju se blicevi fotoaparata. Dok poslednje dete ulazi u sobu, prolamaju se uzdasi oduševljenja na reviji malih ljudi, a neko otvara bocu šampanjca i poziva da se okuse torta i kolači. Potom se vrata zatvaraju i Milivoj je sam u hodniku.

Srećko Vukovljak polako korača ka njemu. Stabljike, smeđe i zelene, šušte dok se ugibaju pod njegovim teškim cokulama. Neretko ih počupa. Milivoj se pita da li i Srećko tako čvrsto stiska automatsku pušku, kao on. Mislim na tebe i Uroša, ne znam kako svojom smrću da vas zaštitim. Sa dezerterima se u to vreme često postupalo po kratkom postupku. Momci iz jedinice su sve napetiji u iščekivanju ishoda. I oni i ja pitamo se šta ako oficir Vukovljak naredi da pucaju. Oko Milivoja nestaje zvuka, sve se povlači i stišava, svetlost hoće da utekne od njega, jer strada se, kao što se i rađa, uvek usamljeno. Hoću rukavom da pokupim znoj oko očiju, bojim se da ću zadrhtati. Da si i ti pored mene, ili između nas dvojice, i da me pitaš zašto ovo radim, zašto ću dopustiti da jedna žena i jedno dete ostanu sami, rekao bih ti, na kraju, ne bez muke, ali već uveliko porušen, da samo tako postoji nada da će sutra, ili prekosutra, kad već, neko možda uspeti da se spase, tamo sa one strane, jer za njim makar neće biti mojih metaka.

Bojažljivo je ušao u sobu, zatvorio tiho vrata i ostavio svu buku napolju. Lampe su nezainteresovano počivale unaokolo, neupaljene, bez brige o pomrčini što se širila sobom. Podom se, od raznih igračaka, lutaka i odbačenih delova kostima, moralo koračati oprezno kao po minskom polju. Polako se približavao trosedu na čijem je kraju, tiho jecajući, sedeo Uroš. Imao je na sebi šarenu suknju, stari džemper koji je neugledno visio sa njegovih ramena, maramu sa tufnama vezanu oko glave, a u naručju je stiskao veliku, crnu lutku, sa sjajnim veštačkim kovrdžama i rumenim, debelim usnama. I tako gorko i skrhano plakao. Milivoj nikad nije video neko dete da na taj način plače, mislio je da samo odrasli mogu izgledati tako kada su u suzama (kao da samo oni imaju prava da postavljaju sudbini pitanja ojađenih). Ali, evo, njegov sin tako plače, ne pokrivši lice rukama, stiskajući figuru nasmejanog crnog deteta na grudi, sam u sve mračnijoj sobi.

Šta li je to na Vukovljakovom licu? Gađenje? Prezir? Šta on tačno misli da stoji pred njim? Ja sam bedni, kukavni dezerter i neću da služim svojoj vojsci koja brani narod, koja oslobađa svoju zemlju. Ja okrećem leđa i odustajem od drugova i od njega. Od svega onoga o čemu smo često pričali Vukovljak i ja, noću, deleći po neku cigaretu. Teško je reći, uvek je i bilo, šta krije iza svog tvrdog pogleda moj nadređeni, Srećko Vukovljak. Može to biti i: „Zašto, prijatelju?“, i: „Zašto, dušmanine?“ I ja spuštam pogled. Ne od sramote i ne od straha. Spuštam pogled jer sam izgubio, pobedio me je rat i sada sam samo star i umoran. On uvek pobedi, takav je. Jedan vojnik je zakoračio u stranu, gleda Vukovljaka i mene, jasno je da ne zna kuda je krenuo. Možda hoće da nas gleda iz druge perspektive. Na svom čelu osećam Vukovljakove oči, posle osećam njegove ruke na meni. Prišao mi je, grubo, vojnički, zgrabio moja ramena. Trza mi telo, čupa moju uniformu, a pogled ne skida sa mog lica. Odjednom, okreće se i odlazi, na ramenu mu visi moja puška, u šaci su mu moje epolete. Momci se vraćaju u vozila, Vukovljak daje znak i ja ostajem sam, čini mi se, najusamljeniji čovek na svetu. Više ništa ne znam, više me nije briga, više od ovoga ne mogu, i ne znam da li igde iko postoji ko je moj.

Kada sam zakoračio u šumu iza sebe, u njoj je već bila noć.

Još uvek s nožem u ruci, zagrlio je svog sina. Dečakovo lice kad god plače izgleda tako staro, kao da ga odjednom pritisnu i zgužvaju decenije. Neko ga je obukao u prosjakinju, dao mu lutku crnčeta koje treba da predstavlja njegovo ubogo dete i njegova je uloga da ide od gosta do gosta i prosi. Danas, na svoj rođendan. Da od prijatelja i rođaka traži nešto novca za sebe i svoje gumeno dete. Ostala deca se vesele sa gostima koji im se dive i laskaju, podižu ih u naručja, plešu sa plesačicama, kucaju se čašama sa advokatima, predaju se i kleče pred gusarima… Ali Uroš ne razume, kako je on sad prosjakinja zagaravljenog lica, sa detetom u naručju, umesto da je on u naručju nekoga ko ga voli. Možda zato plače tako gorko, tako neutešno, ali tako pomirljivo, jer u tim suzama je možda neko prihvatanje ovog tereta što ga sada nosi i pod kojim plače sam. Otac je tada odložio njegovu lutku i skinuo mu maramu sa glave. Pažljivo i polako, sa punim poverenjem, prineo je nož dečijim usnama, okrenuvši tupu stranu, a Uroš je, pomalo iznenađen, preuzeo nož i jezikom skidao šlag sa hladne i slatke oštrice. Više nije plakao, bio je ponosan, jer je osećao da on i otac sada imaju tajnu, dok su u drugoj sobi deci gurali tortu u usta plastičnim kašikama.

The post Frakture appeared first on Biber.

Strašne stvari

nenad — Fri, 31 Jan 2020 15:10:03 +0000

O tome se ćutalo. Pritisli ste me, ali sam odlučio. Neću reći ništa više od ovoga. Sasvim je dovoljno: par reči. Čak bi se i deda bi se složio.

Deset godina, koju godinu više-manje, živeo je do nas. U međuvremenu smo, prvo ja, onda i moja sestra, krenuli u školu; moji roditelji su dozidali još dve sobe, pa još jedan sprat, a na vrhu imanja tu kućicu (soba, kuhinja, poljski WC malo dalje), u koju se deda uselio.

Tada sam mislio da dedi teško pada što živi ovako izdvojen. Brdo iznad kuće, tih stotinak koraka, činili su mi se predaleko. Kada si tako mlad, jasno je, retko o čemu se stvarno razmišlja. Više su to ponavljanja nečeg što se načuje i dopunjavanja onog što se prečuje. Pravio sam se da razmišljam. O tome, o svemu i svačemu. O dedi i njegovoj tajni.

Deda je imao tajnu: to je tati bilo jasno, o tome mama nije ništa znala. Ona se i bunila, više nego iko. „Treba čovek da živi sa nama.“ Odnosila mu je ručkove i prala mu veš, ali krišom. Tata bi pobesneo da sazna. A kada sazna: psovke i šamari. Ali mama je bila tvrdoglava.

I ja sam krišom odlazio kod dede. Krišom i od mame. Deda bi me, uostalom, sam ponekad pozvao. Video bi me kako se igram u dvorištu, ili bih ja njega video: klacka se na stolici ispred vrata svog kućerka.

Nije imao levu nogu, malo ispod kolena. Jedan patrljak potkolenice još je ostao, prazna nogavica je visila ispod, zavezana u čvor, ili samo prašnjava. Treću nogu, drvenu štaku, gotovo da nije koristio. Svuda se po svojoj kućici mogao kretati u skokovima, snažnim se rukama odupirući o ivice, zidove, delove nameštaja. Štaka je stajala naslonjena malo pored ulaznih vrata, malo do drvene stolice, i o nju je gasio pikavce.

Podigao bi ruku kada bi me video, i kada bih ja na njega obratio pažnju. Mahnuo, ako bih se okrenuo ka njemu. Nekad bih mu samo odmahnuo. Ako bi se pogodilo da je mama odsutna ili zauzeta, otišao bih do njega. To brdo, i tih pedesetak koraka, činili su mi se nedostižnim.

Kada je deda umro, o tome se nije uopšte govorilo u kući. Kada je mamina stara tetka, možda godinu dana ranije, poginula u železničkoj nesreći, svi smo bili u crnini. Svi smo plakali, išli kroz varoš i ljudi su nam klimali glavama, rođaci su mene i sestru mazili po kosi i tešili. Onda, kada je deda umro, došla su tri gruba čoveka (jedan sa sažaljivim pogledom, toliko), izneli su neke plastične vreće, a dan kasnije tata se malo dockan vratio sa posla, psujući kovčeg, što je preskup; popeo se do dedinog kućerka, zaključao vrata, i toliko.

Deda je gajio paradajz ispod prozora sobe. Tako ga je posadio da je mogao da bere plodove ne ustajući iz kreveta. Za letnjih dana ležao bi do podne, protezao ruku da uzbere doručak, onda sedeo do kasno naveče ispred kućice. Klackao se na stolici, pušio i gledao preko naše kuće, u druge kuće, i dalje. Kada je umro, namesto paradajza izniklo je kiselo drvo i zaklonilo sasvim prozor.

Nekoliko fotografija je čuvao, jednu knjigu, i novine. Čudilo me je kako je izgledao u uniformi, sa obe noge. Neke su fotografije crno-bele, na nekima se vidi da mu je uniforma zelena (a ostale su boje mlečne, razlivene). Baba je sa njim ponegde, u uglu fotografije. Nečim je uplašena. Njegova teška ruka na njenom ramenu ili oko pasa. Uopšte se ne sećam babe. Da li sam je ikada upoznao.

Neka fotografija je iz novina, tu se vide njegove oficirske epolete. U bitnom je društvu. General, diplomata, pukovnici, doktori.

Opet sam dobijao batine kada bih za dedu pitao. A onda bi otac ćutao, ponekad danima. Do dedinih stvari sam došao, tako, krišom i na prevaru. Prošlo je dve-tri godine od kad je umro. Bio sam srednjoškolac, nisam nikome više odgovarao. Ali bi me tata opet prebio da me je zatekao. Sa knjigom, sa fotografijama. Ili da sam mu rekao: „Bio sam na dedinom grobu.“ I to više puta, čak.

Kada sam bio mlađi, kada sam krenuo u osnovnu školu, deda me je još ponekad pitao kako se snalazim, imam li drugova. I slušao bi me pomno. Ja sam se pak trudio da što podrobnije odgovaram. Mislio sam (prvi moji pokušaji samostalnog razmišljanja) da će i sam, ako ga podstaknem, nešto ispričati. Pitao sam ga kako je izgubio nogu, da li je pucao iz puške, na takva bi pitanja samo gledao mimo mene.

Tata je jednom rekao: „Skot je radio strašne stvari.“ Ali onda se ćutalo o tome, pa se te noći napio i zaspao bez reči. Ujutru je mami priznao da se ničega ne seća. „Sigurna si da nisam ništa rekao?“ Izgleda da mu je to bila najveća briga. A ona bi više volela da ga je tada slagala, nego što je samo potvrđivala: „Ništa, ništa.“ A bila je još zbunjena i razočarana.

Deda je imao tu jednu knjigu: mislim da je nikada nije čitao. Stajala mu je na televizoru, tvrd povez, na unutrašnjim stranama fotografije bitnih ljudi u uniformama i skupim odelima. I potpis i posveta: poznavao je autora. Kao da su bili prijatelji. Sada mi je u to teško da poverujem. Naravno da se o tome ništa nije govorilo.

Na jednoj fotografiji namešta bajonet na pušku. Na drugoj je sa babom, mladi su, u Rovinju, na plaži. Dno ormara prepuno je takvih stvari. Vlažnih i crnih.

U nekoliko poveza, ispod kreveta, ispod stola u kuhinji, stare novine. Nove je koristio za potpalu. Čuvao je isečke od pre petnaest-dvadeset godina. U novinama je čitao o nekim selima po Bosni. Cepao je stranice, podvlačio reči, zaokruživao imena. To, verovatno, ranije, kada je tek došao. Pratim datume na tim novinama, imena i datume. Docnije, valjda se umorio, i ništa nije podvlačio. I listovi su bili celi, sportske vesti i televizijski program.

Pregledao sam isečke, slike: mogao bih svašta da zaključim iz svega toga. Na kraju sam skupio hrabrosti, odlučio da odnesem tati. „Šta je, u stvari, u pitanju?“, tako sam hteo da ga pitam. Čekao sam da se vrati sa posla, u svađi sa nekim, umoran od nečega. Pitajte me šta, gde radi moj tata – do skora nisam znao.

Sedeo je ispred kuće, okrenut tako da mu prazni dedin kućerak bude van vidokruga. Lupkao je petom o ivicu ulaznih vrata. I bilo mi je žao da mu priđem. Mislio sam (valjda sam to ja, stvarno ja, smislio) da nije vredno muke. Prećutao je svog oca. Prećutaću i ja njega. Neka neko prećuti mene, kada bude saznao da sam radio strašne stvari.

„Šta nosiš to?“ A ja sam pogledao u stranu i nisam mu odgovorio. On je nastavio svoju tišinu, ja sam nastavio svoju. Pa sam, opet, krišom, prešao tih desetak koraka do dedine kuće da vratim svoj pronalazak. Sačekao par dana, pa spalio svu tu hartiju. Možda, nekoliko fotografija je još gore, u dnu ormara. Ostalo: ništa. Kako su svi hteli.

Onda ste me doveli, ovako na prepad, da vam pričam o dedi. I šta je to strašno uradio. Eto, o tome se, sve do juče, ćutalo. A ni danas se ne priča.

The post Strašne stvari appeared first on Biber.

Čiko Zav

nenad — Mon, 18 Nov 2019 12:07:09 +0000

Jusuf je sjedio ispod drveta oraha, a cigara mu je dogorijevala između požutjelih prsta, pržeći mu jagodice. Ni damar da ga takne! Izgorjela je do filtera časkom. Posegnuvši za drugom iz kutije, pogled mu zaustavi cvjetna haljina koja bljesnu kao snoviđenje: uvojci plave kose nevino su padali preko tanjušnih leđa, miješajući boju s klasjem podno njive. Dvije mašnice su sustezale lokne, a dvije nožice – kao dvije pčelinje – hitro su se smjenjivale, gubeći se u polju. Nije Jusuf mogao odoljeti a da se ne osmjehne, krajičkom usana, spuštajući glavu stidljivo, kradom, kao da mu trnac štrecnu kroz tabane. Mislio je: opomena – on to ne smije. „Đavolja je rabota smijeh“ – pravdao je taj čin tom suludom mišlju, pravdao je Jusuf tu svoju okorjelu tugu hrabrošću jakog oca. Selma je pokraj njega uvijek osjećala potrebu da ga nasmije pošalicama, kako to dijete samo umije. Govorio joj je da mora suspregnuti svoje nedozrele šale. Digla bi svoj prstić i prislonila ga na nos, baš onako kako ju je majka učila u postelji prije večernje molitve. Selma je sve pamtila: i majčine jutarnje rituale uljepšavanja i njene duge haljine i cvijeće u kosi čim bi proljeće granulo na prozore i prostrlo svoje krpe duž čitavog, pomalo natruhlog, orahova poda. Pamtila je i očev smijeh kad bi se uvečer vratio iz njive, obujmio majku oko struka, pa joj šapnuo nešto na uho, a ona bi se postidjela, a lice bi joj krasio blagi osmijeh. Mirisao je na rosnu travu uvijek. Čučnuo bi Jusuf ispred Selme, pružajući joj pet oraha iz desne ruke, a ona bi hitro svojim stopalima lomila svaku ljusku… Toga odavno više nema. Navečer legne u krevet bez ikakve molitve, ušuškana tik do vrata, s naivnom dječijom mišlju: majka će se otkopati ispod hladne srebreničke zemlje, a ujutro će je dočekati vreli uštipci i šolja hladnog mlijeka. Budila se uvijek u devet, poskakujući do dnevnog boravka da je ugleda, a kad je ne bi našla, otrčala bi do kuhinje, gledajući čak i iza vrata. „Nema“ – digla bi ručice uvis, čuvši samo kapljice što se slivaju u dno bijelog lončića kraj prozora. U kući Jusufa Abadžića tišina je štipala za kapke, kuća je bila groblje dvaju živih ljudi, tiha i sumorna, sa čudnim mirisom koji zatvara grlo, slabog treperavog svjetla, s rustikalnim mirisom čežnje: za Fatimom, za njenim milim i nježnim rukama, za njenim mirisom koji Jusuf još osjeti kad spusti glavu na jastuk, a ispred očiju mu sijevne njena ruka kako hrli da mu skloni suzu što kapa neprestano. Legao bi naslonjen na bok, čvrsto stežući oči da opet ne sanja taj dan. Uzalud. Iznova bi mu se redale slike, žive slike: miris pite zeljanice, miris svježih krastavaca na stolu… reklo bi se da svaka kuća makar jednom zamiriše tako, ali nema svaka kuća miris krvavog tijesta i krvavih krastavaca koji isparavaju sa sofre, skupa sa svježom krvlju iz ljudskog tijela… Fatiminog tijela. Dizao bi se Jusuf protekle tri godine svaku noć iz postelje, u neko gluho doba kad se samo zrikavci valjaju u travi. Držao bi se za glavu, a iz usta bi mu se tiho otimalo: „Što nisu mene umjesto tebe.“

Kada bi neko pokucao na vrata, Jusufu bi se srce spustilo do peta, a zatim podiglo do ušiju. Zašutio bi na par trenutaka dok konačno ne bi otvorio vrata. Bio bi to uvijek komšija Savo, njegov čovječiji samilostan pogled. Selma ga je zvala Čiko Zav. Savin glas zazivao je sve prastare svece mještana kad bi Srebrenicom odjeknulo: „Jusufe!“ Crnomanjast, sa dva oka ko dva zelena klikera, hitro bi pogledao sve odjednom, a ništa mu ne bi promaklo. Guste crne trepavice bacale su sjenu na ionako tamne kolutove ispod očiju, pa nikad nisi znao razaznati da li mu je pogled zgasnut nekom ljutom mukom, pa će svakog trena zaplakati, ili će se od neke urođene žalosti sručiti na prve ruke koje mu se pruže. Bilo je u Savi nečeg tužnog, poniznog, gotovo djetinje stišanog. Ramena otisnutih niz tijelo, cipela vječito većih za dva broja, nosio je tako i svoje i tuđe otiske strašnog stradanja. Savo je vazda milovao pogledom i grlio srcem sve one tužnije od sebe samog. Devedeset pete, ratne kandže su duboko zarivane u srebreničke ljude, u njihova ognjišta, u njihove kuće, u njihova srca. I u vratove. Najviše u vratove. Rat nikad ne miriše spokojno; dođe kad ga najmanje očekuješ, goloruk i smiren, pa te vreba i napada – pod onim istim fenjerom gdje ručaš nadu i vjerovanje da On, Rat, nikada neće razbiti prozore, svjetove, tek nastale porodice… Bila je 1998. godina, a Jusuf je iz 1995. otputovao samo tijelom, nikako dušom. Sve češće je čeznuo za smrću, za hladnom srebreničkom zemljom; odjednom mu se tuga činila kao korov koji, koliko god da ga čupaš, još više izraste. Odlučio je i to je bila konačna presuda. Te noći je dugo sjedio s listom papira ispred sebe i ostavio sebe na njemu, sve svoje mrtvilo i besmisao, i prosto otišao. Te noći je u kući Jusufa Abadžića osim tišine zaživjela i škripa male drvene stolice ispod njegovih stopala. Pala je na onaj natruhli orahov pod i sve se ugasilo: i pogled i bol i sjaj u kosi i miris živog čovjeka.

„Zave, hoće li se moj babo probuditi dok ja odrastem?“

„On je uvijek budan i pazi na tebe.“

„Jel moj babo imao dušu?“

„Jeste. Ogromnu.“

„A što si ti mene uzeo?“

„Jer te volim.“

„Jel ta tvoja ljubav do Babinog Dola?“

„Nije. Do zvijezda.“

„A znaš dokle je moja?“

„Dokle?“

„Ko odavde do onog aviona gore na nebu.“

The post Čiko Zav appeared first on Biber.