Rat i ljubav

 

Marjeta Gjoka

 

Kad se rat završi, o njegovom paklu najstrašnije svedoče kapije i ulazna vrata kroz koja niti ko ulazi, niti ko izlazi. Tu, na njihovom pragu, leže mrtvi, dok živi obilaze njihove senke, oplakujući ih bez glasa.

Žalost je duboka, nade su slabe, a budućnost je daleko.

Ne treba nikada reći da su ratovi pravični, jer i kad se vode za pravednu ideju, oni su uvek fatalni po ljudske živote i za sobom ostavljaju samo mrak i žrtve.

Samo uskogrudi zaslužuju rat, jer on je nepravda za sve slobodne ljude… oni povrede čine ljudskijima i češće meditiraju.

Ovo je citat iz beležaka moje prijateljice Matilde.

Duboko me je pogodilo to što je bila vrlo mlada, a reči su joj bile tako teške i pune bola.

Matildin pogled bio je sasvim mračan, ali bi kroz njega znala da zaiskri njena umetnička duša. Ipak, okrugle usne držala je čvrsto zatvorene, kao da su bile od kamena.

Više puta sam hteo da je pitam za dozvolu da je zagrlim, da preko moje kože i srca oseti ljudsku toplinu, jer joj je i poverenje u ljude izbledelo, kao i osećanja.

U ratu je ostala bez ičega. Kosovo je postalo pustoš naseljena ljudima okrenutih ka nebu, a pogrebi su bili jedine ceremonije koje su ispunjavale njihov dan.

Vreme posle rata isušuje ljudsku dušu tako da čak ni suze više ne mogu da je natope.

Matilda je izgubila dve sestre i roditelje… Bila je rastrojena i ličila je, onako crnokosa, na pile sklupčano u uglu sobe, gde je sedela bez reči. Odblesci plamena osvetljavali su njene prelepe oči i blago joj grejali ranjena kolena.

Već posle nekoliko dana Matilda je duboko ušla u naš život, u moj život, i svaki tren koji sam proveo u njenom prisustvu davao mi je nova saznanja, radost života i snagu. Za mene je ona bila simbol odupiranja bolu. Svako veče sam odlazio na počinak s mišlju kako da je navedem da se više otvori prema meni. Činjenica da je bila dosta mlađa od mene donekle bi je oslobodila i potražila bi kod mene snažniju duhovnu podršku.

Prošle su dve sedmice i ona je nastavila da bude deo mene, deo moje porodice.

Jedno po podne, kada sam se vraćao sa posla, video sam je kraj trešnje u našem dvorištu. Oči su joj bile sklopljene, a kosa joj je lepršala na vetru. Suze su joj tekle niz lice, a telo je okrenula put neba, ka Bogu. Izgledalo je kao da se oslobodila uz Gospoda, a ne uz mene, i zbog toga sam bio pomalo ljubomoran.

Za mene je najvažniji bio njen mir.

Prišao sam joj i pozdravio je.

Rekao sam joj: „Matilda, nisam to ovo ranije rekao, ali srećan sam što si postala deo moje porodice i hoću da znaš da te mi mnogo volimo. Obećavam ti da ću uvek i u svemu biti pored tebe.

Ali ja moram da znam više o tebi, o tvojim brigama, osećanjima, hoću da znam za tvoje suze, pa i da ti ih brišem s lica.

Možeš da pričaš sa mnom, jer sam ja tu za tebe.“

Te reči su bile dovoljne i Matilda je briznula u plač i čvrsto me zagrlila.

„Ja sam izgubljena“, rekla mi je, „ali mi se baš ovih dana vraćaju uspomene na jednog mog prijatelja u neprijateljskoj koži.

Moj drug se zove Aleksandar. On je možda i jedini koga sam zadržala u sećanju.

Verujem da već po imenu shvataš da je Srbin, ali on je bio moj komšija i moj najbolji prijatelj. Rasla sam i sazrevala uz njega, on mi je pružio široki pogled na svet, dao mi je volju za životom i nas dvoje smo imali velike planove.

Bio je pasionirani ljubitelj i zaluđenik za film i fotografiju, a ja sam bila njegova glumica i model.

Napravili smo brojne snimke jednom malom kamerom, iskradali smo se noću, snimali smo zalaske sunca, svitanja, vožnje biciklom.

On je imao neki poseban ugao gledanja na stvari… Svaku stvar je umeo da napravi lepšom.

Nas dvoje smo živeli u neprolaznom spokoju, jer smo jako voleli jedno drugo.

U takvoj ljubavi treba da živi čitavo čovečanstvo, i nikada neće imati potrebu da postavlja ili prelazi granice između ljudi.

Ali nemoj da se iznenadiš kada ti kažem da u početku nije bilo tako.

Moja porodica me je udaljila od njega kada su se doselili pored nas. Zabranili su mi čak i da ga vidim… a kamoli da pričam s njim.

Ja nisam mogla da shvatim zašto bih imala toliku antipatija prema njegovoj porodici, kada ih nisam uopšte ni poznavala, i to je bilo apsurdno.

Jednog dana, negde sredinom druge godine gimnazije, povela sam debatu sa jednom od drugarica na povratku iz škole. Zvala se Dalina. Aleksandar je bio nekoliko metara dalje od nas i hodao je polako. Kada smo mu se približile, Dalina me je gurnula pravo ka njemu, govoreći mi da ću se udati za nekog tipa kao što je on, za nekog kilavog Srbina.

Eh, bože, siromašniji je čovek sa takvim nazadnim mišljenjem nego onaj koji živi u straćari od slame.

Taj sudar sa Aleksandrom bio je početak našeg prijateljstva.

Za mene je to bio početak jednog potpuno novog sveta, a Aleksandar je bio njegovo ishodište. Kada sam pala preko njega, on me je podigao uz osmeh… Oči su mu blistale poput malenih zvezda i ja sam se zaljubila.

Možda je to bila ljubav na prvi pogled ili entuzijazam zbog početka jednog novog poglavlja u mom životu, ne znam.

Ilire, ja razmišljam samo o njemu.

On je moja porodica, tlo pod mojim nogama, i jako mi nedostaje.

Znam da u ovom mom bolu jedino on može da mi pruži neku nadu.

Zapravo želim da stanem pred njega kao pred jednog Srbina, takvog kakav i jeste, i da ga mrzim, da ga udaram, a onda da ga poljubim, da mu oprostim za počinjene zločine i da plačem na njegovom ramenu.

On bi mi pružio ruku, kao i tog prvog dana, samo što bi ovog puta njegove oči ostale bez sjaja.

Ova bol koja se zapatila u mojoj zemlji inficirala je i zahvatila sva srca. Oduzeta nam je sloboda, ukradeni su nam mir i harmonija.

Živimo u strahu, i to više u strahu od ljudi nego u strahu od smrti.

Ilire, molim te, pomozi mi da ga nađem.

On je umetnik, slikar, muzičar, pesnik i pasionirano voli život.

Vrlo je lako naći ga. Neko je sigurno čuo za njega.“

Nakon što mi je to ispričala, nešto me je preseklo. Otišao sam u svoju sobu.

Nisam se osećao loše zbog toga što je definitivno bila zaljubljena u nekog drugog i što nije postojala skoro ni najmanja mogućnost da obrati pažnju na mene, ali me je duboko zabolelo saznanje da joj je potrebnije da pronađe neki delić iz života nego svoj izgubljeni identitet, jer je upravo to bio njen drugi najveći gubitak.

Nije više imala porodicu, a sa njom je izgubila i sopstveni identitet.

Bila je prosto Matilda crne kose i nevoljno je provodila dane u kući nekog albanskog sabrata.

Mišlju i srcem je lutala u mašti sa svojim umetnikom Aleksandrom.

Postao sam ljubomoran i poželeo sam da zadržim Matildu samo za sebe, ali što sam je duže posmatrao, to sam sve više shvatao da ona pripada nekom drugom.

Sećam se, jasno kao da je juče bilo, kako je jedne prijatne večeri, dok je duvao laki povetarac, Matilda pokucala na vrata moje sobe.

Ušla je unutra i sela pravo u fotelju za mojim radnim stolom. Pitala me je šta to pišem.

Pitala je da li je neka reportaža koju ću objaviti u novinama Dan, kao spoljni dopisnik.

Da ne pišem možda nešto o ranama koje je za sobom ostavio srpsko-kosovski sukob?

Počela je i da plače, suze su joj lile niz lice poput kristalnog potoka.

„Nedostaju mi moja porodica, moja kuća, zidovi, bicikle, snimci sa Aleksandrom i crvene gumice mojih drugarica.

Nedostaju mi miris života, sloboda reči, belina kože i sjaj u Aleksandrovim očima.

Je l’ znaš, Ilire? Nas dvoje smo imali fantastičan plan.

Hteli smo da napravimo projekat, da snimimo naš zajednički život, putovanja i obične razgovore.

U tom projektu mi nismo bili ni Srbin ni Kosovarka, već dvoje vrlo bliskih stranaca.

On umetnik, a ja njegova inspiracija.“

U tom trenutku sam se sabrao, sav sam uzdrhtao.

Ona je bila majstor lepih reči i osetio sam neku pobedu koja me je obradovala.

Upravo je to što je Matilda rekla postalo moj projekat.

Odlučio sam da u novinama predstavim njen i Aleksandrov život, u nadi da će taj članak moći da se prevede i na strane jezike i da će poruka ovo dvoje mladih dopreti i preko „krvavih granica“.

Ona je ustala od radnog stola i otišla bez odgovora.

Te noći sam zapisao sve što mi je rekla i isplanirao da sutradan još proširim tekst u razgovoru sa Matildom.

Moja majka je, još pre prvih zraka sunca,  tri puta pokucala na vrata.

Izgledala mi je potpuno uplašeno i ja sam se namah zabrinuo.

Pitao sam je šta se desilo i ona mi je rekla da Matilde nema u njenoj sobi.

„Kako izgleda“, rekla je majka, „otišla je od nas.“

U tom trenutku sam potpuno klonuo duhom i poželeo da se i ja izgubim.

Brinuo sam se, pa sam rekao mami: „Ko zna, možda je otišla negde nakratko, pa će se vratiti.“

Izraz na majčinom licu nije slutio na dobro, kao da joj je rekla zauvek zbogom.

Možda je i moja majka, kao i ja, mislila da je ona prava devojka za mene.

Ali njen odlazak je svedočio da bih ja još više zarobio njenu slobodnu i mladu dušu kada bih je prekinuo u njenoj vožnji bicikla.

Otišao sam u njenu sobu i pogledao okolo, u nadi da mi je možda ostavila neki znak. Podigao sam uvis njen dušek i čaršave, a pismo je ispalo iz njenog jastuka.

Pisalo je „Za Ilira“ i srce mi je odmah živnulo… barem je malo razmišljala o meni.

Nisam ga još ni pročitao, kada je u dvorište ušlo komšijsko dete i reklo mi da su Matildu videli kako ide sama putem ka šumi.

Tada sam se malo bio uplašio, jer sam shvatio da se više nikada neće vratiti.

Matilda je otišla, nakon tog jutra više je nikad nismo videli. Tražili smo je posvuda, ali ništa nam nije išlo na ruku.

Ostavila mi je samo trag u sećanju i to pismo.

Pokušavao sam više puta da nekako objavim priču o njenom životu, ali nije mi pošlo za rukom.

Nisam nikada imao hrabrosti da to učinim, jer je moja ljubav prema njoj utihnula zajedno sa njenim odlaskom, ostavivši u meni ranu koja se ne može zalečiti ničim osim njenim prisustvom.

Njeno pismo sam čuvao poput kakvog vrednog blaga, jer je ona to i bila, dragi kamen, svetlost koja je sijala dobrotom.

Prošlo je puno vremena, a ja sam u sebi nosio neprestanu želju da ponovo budem kraj nje.

Strašno sam bio radoznao da upoznam i tog velikog Aleksandra iz njenog života, kako bih saznao nešto više o njoj.

Kako bih saznao nešto više i o njenoj strasti, za koju mi je uvek govorila da joj je izvor energije.

Kao novinar, imam mnogo kolega i uticajnih prijatelja koji bi mogli da mi pomognu sa tim, ali plašim se da će mi reći da se bavim duhovima iz prošlosti, i to me sprečava.

(O svemu ovome razgovarao sam sa prijateljem iz detinjstva, koji često putuje na relaciji Tirana-Pariz.)

Taj prijatelj mi je rekao da bi se, da sam objavio tu priču, možda našao neko ko bi mi pomogao sa nekom informacijom o Matildi… možda bih je i pronašao.

Mene je sprečavalo to što nikada nisam imao dovoljno hrabrosti da ispišem njenu biografiju.

Baš tog dana primio sam neobičan telefonski poziv od prijatelja iz Pariza, koji me je obavestio da će uskoro u Muzeju savremene umetnosti u Parizu biti postavljena izložba nekog srpskog umetnika po imenu Aleksandar.

Nekako je uspeo da mi pročita i njegovo prezime, ali nisam ga zapamtio.

Odmah sam pomislio da to može biti Matildin Aleksandar i za mene je to predstavljalo sudbinski znak.

Rekao mi je da će izložba biti otvorena u utorak, u 11 sati pre podne.

Obuzelo me je neko hladno osećanje.

Možda je to bio početak neke nove priče u mom životu i možda će susret sa Aleksandrom u meni ponovo oživeti naklonost prema Matildi.

Trebalo mi je nekoliko sati da se spremim. Uzeo sam kartu za Pariz, ali nije mi bilo lako da ubedim šefa na poslu da me pusti.

No, rekao sam mu jednostavno: vratiću se sa veličanstvenom pričom i taj članak će zaista očarati čitaoce.

Tog ponedeljka sam se probudio vrlo rano, kao da sam imao groznicu, tresao sam se. Poljubio sam svoju ženu i uzeo mali kofer sa stvarima.

I svoj verni laptop, naravno, i krenuo na put.

Kada je avion poleteo, počeo sam da se brinem.

Šta ako taj umetnik nije onaj Aleksandar?

Kako ću to da izvedem?

Ko će mi pomoći u ovoj priči?

Tu sam shvatio da sam uvek bio sklon zabludi, jer nakon svakog početnog entuzijazma razmišljam o realnim brigama već pri prvom koraku.

Tako sam sve to vreme leta proveo u zabrinutim razmišljanjima.

Srešću se sigurno sa Aleksandrom, ali nije me napuštala briga da li će on prihvatiti da priča sa mnom o Matildi, možda neće hteti da otvara stare uspomene.

Satima sam tako prebirao misli dok nisam konačno sleteo na aerodrom Šarl de Gol.

Moj prijatelj, polu-Parižanin, dočekao me je s ogromnim osmehom.

Ja sam ostao pomalo zatečen. Prišavši mu, rekoh: „Ne znam jesam li dobro učinio što sam došao?“

„Ne mari“, reče mi, „u svakom slučaju ćeš ovde biti u mom društvu i upoznaćeš poneki tipično francuski porok, ali nemoj ih usvajati.“

Reče mi, smejući se: „Kakva je šteta što si oženjen!“

Ja sam zapravo želeo da saznam što više o izložbi umetnika Aleksandra i nije mi se sedelo po raznim mestima, nigde.

Obuzeo me je istinski nemir i samo sam želeo da mu dođe kraj.

Drug me je poveo svojim autom kući da se raskomotim.

„Prvo ćeš da se istuširaš, da se smiriš, a zatim ćemo da pričamo“, rekao mi je.

Kad sam se usprotivio, on me pogleda prekorno, pogledom istim kao moja supruga, i nasmeja se.

Topli tuš i čaj će mi prijati, pomislio sam u sebi, pa tako i uradih.

Kada sam došao u salon, video sam da mi je ostavio poruku u da je izašao da kupi nekoliko piva.

Nijedan Albanac se ne upušta u razgovor bez piva.

Odmah sam uključio laptop i počeo da čitam da mi vreme brže prođe.

Čula su se vrata i on je ušao u kuću, držeći u ruci kesu sa pivom i spremnim mezetom.

Postavili smo sto kao dvojica starih drugova. Odjednom mi više nije izgledao kao onaj koga sam poznavao, već mi je po držanju, proračunatom do detalja, ličio na nekog Francuza.

Ali taj utisak je izbledeo kada smo, opustivši se, počeli da razgovaramo kao prijatelji nostalgični za zajedničkom prošlošću.

Uhvatio me je nemir zbog sutrašnjeg dana… zbog susreta sa Aleksandrom i briga u vezi sa Matildom.

Moj drug je pak izgledao sasvim smiren, nabacivši onaj opijeni izraz sa očima polusklopljenim od nostalgije i glavom oslonjenom na levu ruku.

 

„Izložba ovog umetnika biće otvorena u pariskom Muzeju savremene umetnosti“, reče mi.

Kako sam ja vrlo retko dolazio u Pariz i ne sećam se ni gde se ulazi, ni gde izlazi iz grada, zamolio sam svog prijatelja da mi pomogne još ovaj put.

On će me otpratiti na izložbu i biće uz mene u otrežnjenju koje će uslediti.

Legli smo da spavamo. Ja sam insistirao da spavam na kauču u salonu, jer su se kroz prozor jasno videli vedro nebo i mesec, ali i zato što me je hvatala groznica, pa sam hteo da se umirim prizorom.

Tako sam posle 3 sata ujutru zaspao, nakon što me je probudio jedan neobičan san o mojoj ženi. Zbog tog sna sam shvatio koliko mi nedostaje.

Nije dobro kretati sam u avanturu, a suprugu ostaviti kod kuće, jer će te sve vreme izjedati nemir.

Od umora sam ponovo zaspao. Čuo sam neki udaljeni glas kako mi kaže da sam skoro zakasnio.

Brzo sam ustao, setivši se Aleksandrove izložbe.

Odmah sam se spremio i krenuli smo ka muzeju.

Prijatelj me je pozvao na kafu u Avenue du Président Wilson, i to je bila najbolja kafa koju sam probao u poslednje vreme, jer mi je pomogla da se donekle smirim.

Zatim smo prepešačili jedan deo puta, baš kao oni ljubitelji umetnosti koji prevale i kilometre samo da bi videli neku predstavu ili neki koncert.

Dok smo se peli stepenicama muzeja, malo me je dekoncentrisalo nekoliko lepotica plave kose, duge do pola leđa. Uživale su u društvu.

Te slovenske žene izgledale su prelepo još iz daljine… i podsetile su me na moju Matildu, iako je njena kosa bila zift crna.

Osetio sam da mi nedostaje. Ušli smo u muzej i na trenutak sam osetio njeno prisustvo.

Osetio sam kako mi se smeši… i na moje iznenađenje, na nekom od zidova u daljini ugledao sam fotografiju prelepe devojke na biciklu. Kosa joj se vijorila na vetru i prekrivala joj lice.

Odmah sam prišao, ali nisam mogao nikako da razaznam je li to bila Matilda ili ne.

Bila je to izložba  crno-belih fotografija i slika,  na kojima su bili predstavljeni detalji tela i lica, koji su simbolizovali nadu.

Na svim fotografijama bila je ista devojka, okrenuta leđima, dok hoda po različitim stazama.

Imala je gustu crnu kosu i vitko i uspravno telo.

Da je to bila Matilda nisam više ni najmanje sumnjao, pošto sam na jednoj slici prepoznao njene krupne oči.

Bila je to naša Matilda. Moja, a još više njegova.

Izložio je i fotografije koje su bile napravljene u njihovoj zajedničkoj mladosti.

Ponegde bi se videla i njegova ruka, gde drži njenu.

Bio sam ljubomoran na ovu prelepu istoriju i hteo sam da ja budem njen protagonista, a ne Aleksandar.

Srce mi je ustreptalo nekoliko puta kada god bih pomislio na njene krupne oči koje nikada nisam poljubio.

Ovaj susret s prošlošću, sa njenim tragovima, otvorio mi je nezalečenu ranu.

Izgleda da sam Matildu uvek voleo i da je njeno odsustvo samo prekrilo plaštom zaborava tu ljubav, koja se na ovoj izložbi ponovo pojavila kao nekada.

Ali me je i bolela, jer nisam nikada osetio radost te ljubavi, i uhvatila me je neizlečiva melanholija.

Pola sata sam razgledao Matildu na fotografijama i slikama, a onda je došao i trenutak da se sretnem sa Aleksandrom.

Sa umetnikom koji je materijalizovao Matildina osećanja i svet, koji je i dolio dodatnu žudnju mojoj staroj neutoljenoj boli.

Razgovarao je sa nekoliko drugih kolega umetnika.

Ličili su mi na umetnike, jer su imali skoro isto odelo i frizure, bili su raznobojno obučeni i nosili su duge kose.

Pitao sam jednu gospođu u blizini ko je od njih Aleksandar, autor izložbe, i ona mi ga je pokazala.

Tačno kao što sam i mislio, Aleksandar je bio onaj visoki, što je sve vreme držao ruke na leđima.

Bio je to tipičan Srbin, visok, svetloput i plavokos, sa dugom puštenom kosom.

Prišao sam mu i on me pogleda kao da me poznaje. Pozdravio sam ih na engleskom sa britanskim akcentom (trebalo mi je mnogo vremena da ga koliko-toliko usvojim).

Aleksandar mi je uzvratio pitanjem: „Da li ti se dopada izložba?“

Bio sam uistinu donekle zatečen, zvučao je kao da me stvarno poznaje.

„Vrlo je interesantna“, rekoh.

„Ova devojka ima najlepše oči koje sam ikada video i mogao sam pomalo kroz njih i ja da osetim njen bol i nadu.“

On se nasmeja i reče da i on oseća istu stvar.

„I ja mislim da su to najlepše oči koje sam ikada video.“

Izgleda da nas je ljubav prema Matildi odmah zbližila i sprijateljila.

Dok smo pričali, udaljili smo se malo ka uglu sale i ja sam mu se predstavio.

„Aleksandre, ono što me je i dovelo ovamo danas jeste Matilda, devojka koja je tebe inspirisala za ovu izložbu.“

On se blago zacrvene u licu, ko zna kako se osećao u tom trenutku, ko zna šta mu je prolazilo kroz glavu.

„Tako je, Matilda“, rekoh mu. „Upoznao sam je nakon rata, kada smo je posle egzodusa primili u našu porodicu, jer je ostala bez ičega i bez ikoga kod koga bi mogla da ode.“

Aleksandar me upita: „Zar moja Matilda? Moja Kosovka?“

Oči mu se ispuniše suzama i shvatih da je častan i pošten čovek.

„Bila je kod nas u kući dve sedmice i brzo sam je zavoleo.

Svojim neobičnim jezikom mi je pričala o svom velikom svetu, koji je prelepo išao uz njenu figuru. Imala je neki poseban izraz na licu dok je govorila, ali sa mnom je govorila tako retko.

Ja sam tada bio običan novinar u Albaniji i radio sam reportaže o događajima u zoni Severa, i hteo sam da napišem njenu biografiju.“

Aleksandar me pozva da ovaj važan razgovor nastavimo u obližnjem kafeu, gde ćemo imati mir neophodan za takve razgovore.

Aleksandar je bio od onih tipičnih umetnika koji slamaju srca devojaka slatkorečivošću i snažnim utiskom koji ostavljaju.

Na izvestan način, otkrio sam i razlog zašto je Matilda toliko volela Aleksandra.

On se oprosti od svojih poznanika i pozva me da izađemo napolje.

I ja se pozdravih sa svojim prijateljem, potvrdivši mu da je to Aleksandar.

Otišli smo u jedan kafe tu u blizini muzeja.

Konobar je odmah stigao i pozdravio Aleksandra, čestitajući mu na izložbi.

Ljudi su ga tu gledali s mnogo ljubavi i shvatih da je ovde vrlo poznat i omiljen.

Smestili smo se za sto i na nekoliko trenutaka nad nama je zavladao spokoj.

Izgledalo je da obojica oklevamo da započnemo razgovor.

Pošto ja nisam umetnik, požurih da dobijem na vremenu i rekoh:

„Dakle, vi ste Matildin čuveni Aleksandar“, na šta on klimnu potvrdno glavom.

„Nas dvoje smo zajedno odrasli, ali nas je zlo razdvojilo“, reče mi.

„Ona je, kao što si video i na izložbi, bila, a i dalje je, moja najveća inspiracija u životu.

Najviše zbog ljubavi koju smo gajili jedno prema drugom.

I to onda kada su svi bili protiv nas, jer sam ja bio pravoslavni Srbin, a ona kosovska muslimanka.

Ne znam da li ti je Matilda to rekla, ali naše porodice su se mrzele bez ikakvog razloga, možda samo zbog razlika.

Možda zato što su te razlike još više zbližile mene i Matildu i učinile da se zaljubimo jedno u drugo.

Oni su bili komšije, ali nikada nisu ušli jedni drugima u kuću, jer su se držali starih inata i nisu odobravali ljubav i prijateljstvo nas dvoje mladih.

Rat je posle odneo sve, i inat, i neslaganje, i kuću, i naselje, i ljubavi i ljutnje su spaljeni, izgubljeni, mi smo bili izgubljeni i ja sam nju izgubio.

Moju voljenu dragu.“

„Da, Aleksandre. Matilda mi je pričala o tebi i sada vrlo dobro razumem sjaj u njenim očima dok je govorila o vama, jer podseća na sjaj koji sada i ti imaš dok govoriš o njoj.

Ona te je jako volela, i pored sve tuge zbog velikih gubitaka tražila te je, jer se, zahvaljujući tebi, setila ko je.

Jeste li se sreli posle? Znaš li šta je bilo sa njom?

Jer ja, koliko god da sam je tražio neko vreme, nisam uspeo da dobijem nikakvu informaciju.

Neki su mi rekli da se vratila na Kosovo.

Znaš li bilo šta o njoj?“

„Ne, Ilire“, reče mi. „Nažalost, dugo nisam primio nikakvu vest o njoj.

Sreli smo se kasnije kada smo se oboje slučajno vratili u rodno mesto da iz ruševina pokupimo svoje stvari i da se vidimo sa bližnjima.

Sreo sam se sa Matildom i nakratko utolio želju za njom, jer sam morao da otputujem, pošto su mi se svi rođaci preselili ovde u Francusku i nagovarali me da počnem ovde život iz ppočetka.

Nekoliko puta sam molio Matildu da pođe sa mnom, ali bilo je uzalud.

Rekla mi je da će me sama potražiti jednog dana, kada joj u duši zgasne plamen ljutnje.

I ja sam otišao, ali vraćao sam se zbog nje nekoliko puta na Kosovo, jer sam sa Matildom započeo nešto što ne može da se ostavi tako na pola, jer je moja duša čvrsto povezana sa njenom.

Međutim, nastavio sam sa svojim životom i sa svojom umetnošću, dok su naši zajednički snovi ostali nedovršeni.

Izgubio sam volju da nastavim. Ona je neko vreme živela u Švajcarskoj, a kasnije sam čuo da živi ovde u Francuskoj, u nekoj dubokoj provinciji.

Zapravo, zato sam i napravio ovu izložbu, u nadi da će i ona doći i da ću se sresti sa njom.

Ali došao si ti, drugi svedok Matildine urođene veštine da očara ljude svojim duhom i rečju.

Mnogo mi nedostaje, ali ne znam zašto je otišla od mene, ne znam zašto je između nas stavila duboki jaz hladnoće i ljutnje.

Znam da joj nije više ostao niko na svetu, ali ja je volim više od svega.

Iako sam otišao, ona je za mene ostala jedina i dan-danas jednako mislim na nju.

U stvari, ova divna istorija je nešto  posebno.

Nakon nje, čini mi se da sam izgubio sposobnost da ponovo volim.

Oprosti mi, Ilire, što pričam ovako otvoreno o svojim osećanjima prema njoj, ali to ne bih nikada uradio da je nisi i ti makar nakratko upoznao.

Nijedan muškarac ne bi, posle toliko vremena, pošao da traži neku devojku da je nije zaista voleo, dakle i ti si, Ilire, bio zaljubljen u nju.“

Nasmejah se, jer to jeste bilo pitanje koje sam više puta postavljao sebi.

Ja jesam zaista voleo Matildu, ali nisam izgubio sposobnost da volim i dalje, jer sada volim svoju suprugu, ali i Matildu, jer me je ona očarala za sva vremena.

Bio je divan ovaj ozbiljan susret dvojice muškaraca koji vole istu ženu, ali nijedan ne može da je ima, jer je ona kao vazduh koji ti daje život, ali ne možeš nikako da ga uhvatiš rukom… prolazi ti kroz prste.

„Aleksandre, kada je Matilda otišla od moje kuće, ostavila mi je pismo posebno naslovljeno na mene.

Ali toga dana sam našao i dnevnik koji počinje još prvih dana rata, u kome je iznosila sva svoja duboka razmišljanja, strahove i želje. U njemu se i ti pominješ nekoliko puta.

Stoga mislim da bi trebalo da ti ga predam.

Svakako ću te obavestiti kada se vratim i objavim priču o njenom životu, i pozvan si da je pročitaš. Poslaću ti je elektronskom poštom.

Takođe si dobro došao u moju kuću kada god budeš želeo da posetiš Albaniju.

Dajem ti njen dnevnik, jer mislim da ti zaslužuješ da ga imaš.

Ko zna, možda ćeš moći i da ga predaš Matildi jednog dana.

Ja sam zapravo došao da upotpunim svoju priču, ali ne krijem i da sam se nadao da ću možda saznati nešto o njoj.“

Ostavio sam dnevnik na stolu. Dok sam odlazio iz kafea, video sam ga kako ga odmah otvara i lista. Otišao sam sa posebnim utiskom koji je ovaj susret ostavio na mene.

Ova priča nas je zbližila i sprijateljila.

Dnevnik je bio predivan zapis pun osećanja, kako tužnih, tako i onih punih nade, ali i onih radosnih, u kojima se pominjao Aleksandar.

I na samom početku je pisalo: Moj umetnik i ja smo dokaz pomirenja nakon divljeg sukoba.

On i ja smo simbol ljubavi i mira među ljudima različitog porekla, koje je jezik osećanja učinio sličnim.

Nas dvoje smo govorili jezikom poljubaca, u kojima smo utoliko više uživali kada bismo bili ljuti ili bismo prevalili preko usta neku ružnu reč, svako na svom jeziku, zaboravljajući da oboje znamo i taj drugi jezik, jer osim što se volimo, mi smo i komšije.

Zatim je na drugoj strani pisalo:

Danas je utorak i vrlo sam nemirna, jer čujem eksplozije i mnogo se plašim.

Ležim na krevetu, ali ne mogu da zaspim, jer razmišljam o tome šta bi moglo da se desi, što je, kao i strah, prirodno u ovakvim situacijama.

Osećam da se plašim za svoju budućnost, za porodicu, kao i za svog još neproslavljenog filmadžiju.

 

Danas je sreda i osećam se još gore nego juče. Tresla sam s dok sam se vraćala kući i povredila sam oba kolena. Ne mogu lepo da hodam jer me boli.

Ovo vražje vreme mi je uzelo svu energiju i počela sam da ličim na ovu tmurnu prirodu.

Ništa ne radim, jer su mi rekli da ne izlazim iz kuće.

Sve sam više uplašena, ali i shrvana čežnjom za svojim dragim.

Kao da sam ga nakratko videla večeras kako mi šalje poljubac da me smiri, da ne razmišljam više o vestima sa dnevnika i eksplozijama.

 

… danas je četvrtak i još se ne nazire razrešenje za ono što osećam.

Plašim se za budućnost, plašim se da će se ovih dana nešto desiti i da neću više imati ništa i nikog ni da volim, niti da mrzim.

 

… petak

Prošlo je dosta vremena otkako nisam videla Aleksandra. Ne znam šta je sa njim. Sve više mi nedostaje i ne znam šta da radim s tim. Koga da pitam, kada su ulice prazne, a ja sam zatvorena na drugom spratu kuće, odakle posmatram sve iz daljine.

Aleksandre, volim te i osećam da mi mnogo fališ.

 

… Kad se rat završi, o njegovom paklu najstrašnije svedoče kapije i ulazna vrata kroz koja niti ko ulazi, niti ko izlazi. Tu, na njihovom pragu, leže mrtvi, dok živi obilaze njihove senke, oplakujući ih bez glasa.

Žalost je duboka, nade su slabe, a budućnost je daleko.

Ne treba nikada reći da su ratovi pravični, jer i kad se vode za pravednu ideju, oni su uvek fatalni po ljudske živote i za sobom ostavljaju samo mrak i žrtve.

Samo uskogrudi zaslužuju rat, jer on je nepravda za sve slobodne ljude… oni povrede čine ljudskijima i češće meditiraju.

Dogodilo se ono što sam predosećala.

Danas sam u kući jedne albanske porodice. Izgubila sam sve što sam imala.

Savladala me je duboka tuga zbog teških gubitaka.

Nedostaje mi moja porodica.

Ne znam zašto sam ovde, zašto sam još živa. Zbog čega?

Već sam i zaboravila slatki ukus života.

Ne vidim više ništa što ukazuje na život.

Izlazim u dvorište ove kuće u kojoj boravim i sedam u senku jedne trešnje.

Koliko je ovaj rat nepravedan.

Ja, mlada devojka, puna nade i energije, nalazim se u užasnom lavirintu konfuznih osećanja, gde ne razlikujem život i smrt.

Ispod ove trešnje osećam lagani povetarac, koji me donekle podseća na vožnju biciklom.

Na vožnje sa Aleksom.

Aleksandre, gde li si?

Jesi li i ti, kao moja porodica, postao prah i pepeo?

Svima koji mi sada govore o životu kažem da se uzalud trude.

Ja znam šta je jedno, a šta drugo… ali uvek zavisi koje ćeš doživeti.

Hoćeš li živeti život živa ili mrtva?

U početku sam ga i ja živela živa, a sada su me naterali da ga živim kao mrtva.

Dok jednog dana ne uspem da ga promenim, nadam se, ne prekasno.

U svakom slučaju, ja sam živi dokaz posledica rata.

Gore i od smrti jeste ovo osećanje koje ostaje kada ga doživiš.

Prvo osećaš ogroman strah za svoju budućnost, zatim počneš da mrziš onoga ko ti je naneo bol, a onda se trudiš da pronađeš nadu u život, dok konačno ne nađeš motiv da oprostiš onome ko ti je podario ovaj odurni zagrobni svet, sve dok, nakon pomirenja, ne počneš da osećaš blagonaklonost prema njemu.

Za sada ja još osećam ovo prvo, užasan strah za život, jer me i vazduh povređuje.

 

… Danas je utorak.

Ilir…

Ilir je sin čoveka koji me je primio u svoju kuću. U njegovim očima vidim kako se sažaljenje prema meni menja u neko drugo osećanje, i shvatam ga. Za mene je to dobar znak, jer pokazuje da sam postala koncentrisanija na život.

Podseća me na Aleksandra, jer je počeo da me gleda poput njega, ali ja ne želim da ga povredim, jer moje srce sada nije u stanju da pruži ljubav. Povređeno je, a iznad svega – u njemu stanuje Aleksandar.

Ah, Aleksa, koliko mi nedostaješ, tvoje usne, tvoje oči, miris tvog tela, kao i vreme koje smo proveli zajedno.

Ovaj prokleti rat me je ostavio samu na svetu, ne osećam se više kao Matilda, već kao Ana Frank.

Sećam se samo užasa koje sam videla i zbog njih sam zaboravila ko sam.

Ne želim više ništa da znam.

Da mi se na trenutak da neka vlast, odmah bih izbrisala kolektivno pamćenje na svetsku istoriju, da ne postoje u njoj više svedočanstva o velikim ratovima.

Tako ne bih doživela ovaj pakao u svom životu.

Ali, kako izgleda, to je nešto u samom čoveku i ne može se lako pobediti.

To je isto kao strah, kao neka vrsta instinkta.

I za mir glasaju tek malobrojni. Bolje rečeno, samo vladaoci to ne čine, jer vlast pomračuje ljudski razum.

O bože, nedostaje mi život, čak i suze koje mi liju niz lice, jer već su mi presušile.

Fali mi motiv, ali ću ga naći.

Otići ću odavde.

 

To je pisalo u Matildinom dnevniku. Sada je jasno zašto sam bio očaran njome. Jer njena prelepa usta nisu bila samo za poljupce, kao kod mnogih žena, već su govorila divne reči o životu i miru.

Objavio sam njenu priču u novinama, ali nije privukla pažnju kakvu sam očekivao. Možda zato što sam bio previše emotivan, pošto sam je i sâm doživeo, dok su drugi, možda zbog faktora vremena, bili donekle rezervisani.

Aleksandru sam je poslao imejlom. Odgovorio mi je, zahvalivši se, i napisao mi da joj je uručio dnevnik.

Dva dana sam razmišljao o tome.

Njih dvoje su se sreli?

Ili je možda hteo da više ne načinjem tu temu?

Ili ga je možda Matilda pronašla?

U stvari, mislim da je Matilda pronašla njega, jer žene ne zaboravljaju svoje ljubavi… posebno ne takvu ljubav.

I ne znam da li je ovo kraj ili tek novi divan početak.

 

Prevod: Đorđe Božović